Tribina na Pravnom fakultetu

Cena uvreda i pljuvanja

Sami govornici, imenom i prezimenom, najmanje su zaslužni za ekstazu koju je doživela većina konzumenata razgovora o "oslobođenju Srebrenice". Njihova izlaganja bila su samo tribute, posveta glavnim organizatorima srebreničkog pokolja, koji više nisu u prilici da javno izvode svoja dela. Oni koji još ne shvataju šta se događalo u tom gradu 1995, moći će vrlo brzo da se uvere u pravu prirodu zločina

Cena uvreda i pljuvanja 1
GOVORNICI: Milivoj Ivanišević, Radovan Radinović, Dragoslav Ognjanović, Ljiljana Bulatović

Kada je pre mesec dana na Pravnom fakultetu u Beogradu prvi put zakazana tribina "Istina o Srebrenici", među zaposlenima u ovoj ustanovi koja, kao i čitavo njeno okruženje, nije pokazivala neko veće saosećanje sa žrtvama zločina koje su počinile srpske snage, ipak je prostrujala određena nelagoda. Mada ovu visoku školu poslednjih godina nazivaju "bastionom antihaškog lobija", osećanje neprijatnosti zbog onoga što se pripremalo moglo se primetiti tokom razgovora sa predavačima ovog fakulteta. Nije bilo toliko važno da li je na pojedinim plakatima uopšte pisalo da se tribina organizuje "povodom deset godina oslobođenja Srebrenice" ili ne, što je kasnije postalo predmet različitih sporenja. Već sam sastav najavljenih govornika, inače osvedočenih trudbenika za nacionalnu stvar, bio je dovoljan razlog za podozrenje rukovodstva Pravnog fakulteta, pa je brzo nađeno rešenje. S obzirom na to da je tribinu organizovalo udruženje studenata Nomokanon, za koje gotovo niko nije znao da postoji, a ne Studentski parlament, inače jedina legitimna studentska organizacija, prodekan za nauku Miodrag Jovanović jednostavno je prišao mladićima koji su lepili plakate i rekao da skup neće biti održan. Što Nomokanonu nije pošlo za rukom tada, ostvarilo se prošle nedelje.

POTPIS: Isto mesto, isti govornici i stari oganizator, koji je ovog puta zakucao na vrata Uprave Pravnog fakulteta sa zahtevom za održavanje tribine o Srebrenici, ukrašenim potpisom predsednika Studentskog parlamenta. Rukovodstvu ove kuće preostalo je jedino da legalistički slegne ramenima, klimne glavom i blagoslovi održavanje skupa koji će, iznošenjem najekstremnijih političkih stavova, direktno pogaziti Statut Pravnog fakulteta i Zakon o univerzitetu. Time su se samo potvrdile slutnje nekih stranaka i nevladinih organizacija, često hipersenzibilnih, koje su upozoravale da će se to pretvoriti u pljuvanje u lice žrtvama srebreničkog masakra.

Zapravo, masakra nad Bošnjacima, prema onome što se moglo čuti od Milivoja Ivaniševića, rukovodioca Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom, dr Radovana Radinovića, penzionisanog generala Vojske Srbije i Crne Gore, zatim pravnog savetnika Slobodana Miloševića na suđenju u Hagu Dragoslava Ognjanovića, novinara i publiciste Ljiljane Bulatović, te bivšeg ratnika u Bosni i Hercegovini Perice Vasovića, nije ni bilo. Nije bilo masovnog ubijanja civila. Nije bilo zločina. Srbi su se branili. "Nismo hteli da se ponovi 1941", rekao je Vasović. Ako je neko i poginuo sa bošnjačke strane, to se desilo u borbi. "Gledajući sa vojnog aspekta, ovi događaji nisu mogli da predstavljaju zločin", reći će Radinović. Muslimanska vrhovna komanda žrtvovala je celu jednu svoju brigadu. Brojevi o hiljadama ubijenih su predimenzionirani. U grobnicama su, kaže Dragoslav Ognjanović, "pronađeni posmrtni ostaci oko dve i po hiljade ljudi koji su poginuli u borbama, od kojih samo jedno žensko telo". To što se dogodilo u Srebrenci možda i jeste tragedija, ali još veću tragediju, prema njegovom mišljenju, "predstavlja laž o tom zločinu". Stoga, na kraju, preostaje jedino da se proslavi desetogodišnjica "oslobođenja Srebrenice". No da bi slavlje bilo potpuno, valjalo bi prethodno, kako predlaže Ljiljana Bulatović, izmestiti grobove Bošnjaka sa srpske zemlje: "Ja tražim da oni prenesu svoje mezare na njihovu teritoriju jer je to plodno zemljište, koje narod treba da obrađuje, i ne smeju da dozvole da se žrtve, u koje se oni kunu, s razlogom jer su to njihovi borci, tako omalavažavaju, da ih prebacuju sa svoje teritorije tamo gde nisu dobrodošli." Tako se govorilo o Srebrenici, dok je pretrpani amfiteatar Pravnog fakulteta frenetično skandirao Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, prisutni su skakali sa sedišta sa podignuta tri prsta, lupali po klupama od oduševljenja i ponosno isticali obeležja rasformirane Jedinice za specijalne operacije i pokreta Obraz na svojim majicama.

EKSTAZA: Sami govornici, imenom i prezimenom, najmanje su zaslužni za ekstazu koju je doživela većina konzumenata razgovora o "oslobođenju Srebrenice". Njihova izlaganja bila su samo tribute, posveta glavnim organizatorima srebreničkog pokolja, koji više nisu u prilici da javno izvode svoja dela. Oni koji još ne shvataju šta se događalo u tom gradu 1995, moći će vrlo brzo da se uvere u pravu prirodu zločina. Svojim očima.

U tom ansamblu koji je izvodio tuđe numere, zapaženo mesto je imao bivši član parlamenta Republike Srpske Milivoje Ivanišević, osvedočeni borac protiv "kolaboracije sa međunarodnom zajednicom", sakupljač dokumentacije o srpskom stradanju u Bosni i Hercegovni, koji je rezultate svojih istraživanja objavio u knjizi Hronika našeg groblja; za istim stolom sedeo je i penzionisani jugoslovenski general Radovan Radinović, svedok odbrane na suđenju generalu Radislavu Krstiću koji je osuđen na trideset pet godina zatvora; ovaj profesor strategije i načelnik Katedre za strategiju u Centru visokih vojnih škola ostaće upamćen po tvrdnjama da je u BiH od 1992. do 1995. vođen građanski rat, te da nikakvog nasilnog etničkog čišćenja nije bilo, odnosno da su masovna pomeranja stanovništva bila rezultat međuetničkih sukoba, a da je Ratko Mladić zaštićenu zonu Srebrenica, zapravo, sačuvao od Radovana Karadžića. U njegovoj blizini sedeo je advokat Dragoslav Ognjanović, opunomoćnik bivšeg jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića i njegove supruge Mirjane Marković, branilac Marka Miloševića u procesu koji se protiv njega vodi u Opštinskom sudu u Požarevcu. Našlo se te večeri mesta i za Pericu Vasovića, predsednika Udruženja invalida iz Bratunca, no glavna zvezda večeri svakako je bila Ljiljana Bulatović, diplomirani filolog, svojevremeno jedan od najmlađih članova CK SK-a Crne Gore, šef kabineta Mike Tripala, savetnik za društvena pitanja u Predsedništvu SFRJ, novinar Televizije Beograd i "Ekspres politike", autor knjiga General Mladić, Svaki Srbin je Radovan, Zavet majke Radovanove i višetomnog serijala o Kosovu.

Cena uvreda i pljuvanja 2

UVREDE: Pirovanje poklonika stavova koji su se mogli čuti tokom ove tribine nastavljeno je i nakon razgovora. "Radovane, siđi sa planine/ nisi siš‘o četiri godine", odjekivalo je ispred Pravnog fakulteta, dok su retke članove nevladinih organizacija koji su istrpeli dobacivanja prisutnih ("ustaše", "pederi", "đubrad", "ološu", "šljamu"…), a pre svega direktora Fonda za humanitarno pravo Natašu Kandić, najvatreniji zagovornici ovog skupa dočekali na stepenicama fakulteta sa psovkama ("kučko!", "đubre tursko" …), nastojeći da joj se približe. Na platou, u prisustvu četvorice saobraćajnih policajaca, jedan od studenata uspeo je i da je pljune.

"U javnosti se stekao utisak da je tribina na Pravnom fakultetu bila puki incident. Nažalost, to se nije slučajno dogodilo", osvrće se na nedavna zbivanja Nataša Kandić. "Na tribini se čula Srbija onakva kakva jeste, i kakvom je vide susedi: jednim obrazom četnička, a drugim miloševićevska. Šta očekivati od studenata čiji se profesori pojavljuju pred Haškim tribunalom da bi branili Miloševićevu politku? Zar studenti mogu da misle drugačije od profesora koji ih uče da međunarodni sistem pravde, oličen u Haškom tribunalu, predstavlja zaveru protiv srpskog naroda? Na tribini o Srebrenici, Pravni fakultet se sveo na sejače mržnje i branitelje zločina, među kojima je i novinarka Ljiljana Bulatović. Da je te večeri bilo jednog profesora koji bi rekao ‘dosta’, nikada se više ne bi čuli takvi glasovi, ne samo na Pravnom fakultetu nego ni u medijima. Ovako, čast srpskog društva pokušale su da sačuvaju nevladine organizacije, pozivajući na samokritičko preispitivanje odnosa prema Srebrenici, kao najtežeg nasleđa Miloševićeve vlasti. Ako ova tribina na bilo koji način otvori pitanje odnosa prema tom nasleđu, onda je vredelo podneti pljuvanje i povike ‘marš u Tursku’ ili ‘goni se u Hrvatsku’."

LAŽ: Za Ljiljanu Bulatović to je, međutim, bila samo prilika da se prvi put izgovori ono što se u Beogradu do sada nije čulo i javno kaže nešto o "genocidu nad srpskim narodom", mada, kada je reč o Srebrenici, tu nema mesta za dva suprotstavljena pogleda. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Komisija za istraživanje događaja u i oko Srebrenice Vlade RS stavili su tačku na ovaj slučaj presudama i saznanjem da su srpske snage ubile 7900 Bošnjaka. To će stajati sve dok neka viša sudska instanca ili drugo državno telo ne ospori prethodne činjenice. Do tada treba onemogućiti one koji lažu, pogotovo kada to ne čine u intimnom krugu porodice i prijatelja, već pod krovom akademskih institucija. Ako Srbija u vreme Slobodana Miloševića nije sprečila da njene vojne i policijske jedinice orgijaju po Bosni, sada se bar može onemogućiti verbalno ubijanje onih koji više nisu živi, jer je uskraćivanje slobode govora manje zlo od iživljavanja nad mrtvima.

Iz istog broja

Integracije

Pobratimstvo i jedinstvo

Jovana Gligorijević

Intervju - dr Igor Graovac, hrvatski istoričar

O krivotvorenju istorijskih činjenica

Tatjana Tagirov

Veče sa Legijom

Ministarska zavera

Miloš Vasić

Privatizacija naftne industrije

Favorit sa istoka

Sijka Pištolova

Intervju - Božidar Đelić

Vratiću se u politiku čim zaradim pare

Miša Brkić

Skupština EBRD-a u Beogradu

Uspešni bankarski vašar

Dimitrije Boarov

"Kurir" vs. G17 plus i obrnuto

Tajkuni, teror i provizije

Vera Didanović i Dokumentacioni centar "Vreme"

Skupština Srbije

Većina ko većina

Milan MiloševićAnterfile: Medijska dokumentacija Ebart i Dokumentacioni centar "Vreme"

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu