Pomalo lično i veoma nostalgično sećanje na FK »Vreme« (1994–2008)

"Čelzi" iz Mišarske 1

PRVA UTAKMICA: Mrđen, Mesić, Dimitrov i Ćulafić (stoje), Šijački, Stefanović i Marković (čuče), Goranka i Jeca (leže)

„Čelzi“ iz Mišarske

"Ma, svi smo znali da vi naveliko ‘švercujete’ igrače, ali smo vas s vremenom zaista zavoleli, i kao protivnike i kao drugare", rekao mi je jednom prilikom Milovan Vukićević, kapiten ekipe Radio Beograda, našeg "večitog rivala"

Piše: Ivan Mrđen

Kada je u ponedeljak 21. marta 2005. godine u Parizu preminuo novinar "Vremena" Stojan Cerović, dan kasnije odata mu je pošta minutom ćutanja pre početka jedne zvanične fudbalske utakmice. "Kad odlaze najbolji, u svakoj prilici treba iskazati dužno poštovanje", napisao sam u četvrtak u svojoj kolumni u "Blicu".

Taj čin doživeo sam kao znak najdubljeg poštovanja za legendarnog kolumnistu i za sve što je nedeljnik "Vreme" značio na ovdašnjoj političkoj i informativnoj sceni, posebno tokom devedesetih godina prošlog veka, ali i za ekipu koja je pod tim imenom skoro deceniju i po učestvovala u medijskim ligama i mnogobrojnim turnirima u malom fudbalu širom Srbije.

"Čelzi" iz Mišarske 2
PRVI "FAJNAL FOUR": Stefanović, Maksimović, Mrđen, Ćulafić i Dimitrov (stoje), Pilipović, Šijački, Sretenović i Valjarević (čuče)za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


PRAVA NOĆ ZA POBEDU

Slučaj je hteo da se tog utorka, u okviru redovnog kola "Medialige", FK "Vreme" sastalo sa kolegama iz B92, predstavljajući dve redakcije u kojima je Stojan bio svojevrsna i neponovljiva ikona, ali ne bi bilo manje pijeteta i uvažavanja ni da je protivnik bila ekipa iz bilo koje druge medijske kuće. Bez obzira na to što u tom trenutku niko od sedmorice fudbalera u ljubičastom dresu sa logoom "Vremena" nije bio direktno povezan sa preduzećem i matičnom redakcijom u Mišarskoj 12.

"Čelzi iz Mišarske" – ta sintagma po prvi put je upotrebljena krajem marta 2001. godine, kada je FK "Vreme" pred punim tribinama sportskog centra "Šumice", u finalu "Press lige" sa 6:4 savladalo "večite rivale" iz Radio Beograda, koji su te godine igrali pod firmom "Radio Jugoslavija".

Na slici za večnu uspomenu na taj naš prvi, jedini i najznačajniji trofej, tada u crvenim dresovima, "domaći igrači" bili su samo Nenad Lj. Stefanović (iako se tada polako pakovao za odlazak u RTS) i mladi golman Vlastimir Vrcelj (u to vreme radio u tehničkoj redakciji). Nije bilo sporno ni igranje kolege Zorana Ćorovića iz "Večernjih novosti", koji je registrovan kao "gost", pa ni Miloša Maksimovića kao bivšeg kurira, mlađanog Nikole, sina glavnog i odgovornog urednika Dragoljuba Žarkovića i mene kao nekadašnjeg direktora (1993–1996).

Ekipu je kao coach vodio Dejan "Arigo Saki" Sretenović, na terenu su gro vremena proveli Zlatan Stojanović i Vladimir "Ziganda" Vuković, strelci po dva gola, te Dejan Ajduković i Bojan Janjić, koji su po jednom savladali protivničkog golmana, za koje je sve zajedno tadašnji direktor ove lige Slobodan Igrutinović rekao: "Daj Bože, da ‘Vreme’ makar čitaju…"

Slučaj je hteo da je ta "istorijska utakmica" odigrana isto veče kad je uhapšen Slobodan Milošević (31. marta 2001), što je u tom trenutku bila najvažnija svetska informacija, tako da ni na kasnijem slavlju u hotelu "Bristol", kada je Ajduković proglašen za najboljeg igrača lige, niko nije postavljao "nezgodna pitanja". Čak je i bilo komentara da "ima neke pravde" da te noći trijumfuje baš "Vreme", kao simbol otpora politici nekadašnjeg gospodara svih naših života i smrti.

"Čelzi" iz Mišarske 3
ŠAMPIONI: Stefanović, Ajduković, Sretenović, Ćorović, Janjić i Šijački (stoje), Vrcelj, Mrđen, Stojanović, Vuković, Vuković junior, N. Žarković i Maksimović (čuče)za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


PRVA DVA "POJAČANJA"

Na slici sa pobedničkim peharom je i moj prijatelj, legendarni Jovan Šijački, koji "Sakiju" nikada nije oprostio što je čitavu utakmicu presedeo na klupi, jer je sebe sa punim pravom smatrao jednim od osnivača FK "Vreme". Kada smo početkom 1994. dobili poziv da učestvujemo u "Press ligi", tek drugoj od ukupno devet, Nenad Lj. Stefanović i ja smo nekako identifikovali pet-šest ljudi iz redakcije koji bi mogli da istrče na teren, ali i zajednički konstatovali da nam trebaju bar dva "pojačanja".

Tako su se na slici uoči prve utakmice FK "Vreme", odigrane 14. februara 1994. godine (koju smo, by the way, izgubili od "Sporta" sa 7:3), u belim majicama na kojima je šarenim cvetićima ispisano "Vreme", našli i moji prijatelji i drugari sa malog fudbala Jovan Šijački i Bojan "Maca" Mesić. Da budem iskren, naš "Čelzi" nikad kao te prve godine nije imao tako visok procenat "Engleza", jer su pored Neše i mene tu bili Predrag Marković, tada urednik kulture i pokretač "Vremena knjige", Boris Dimitrov iz tehničke i Nikola Ćulafić iz prodaje, a sliku su nam ulepšale i "čilidersice" Goranka Matić i Jelena Mrđa. Kasnije je par puta nastupio i Vojislav Milošević, sve dok se nije istakao auto-golom protiv "Politike Ekspres" u poslednjem minutu (5:5).

Prve prave dresove, crveno-crne kakve su u to vreme nosili fudbaleri "Milana", nabavili smo uoči prvog velikog uspeha FK "Vreme", plasmana na završni turnir "Press lige" u proleće 1997. godine. Tada smo u rakovičkoj hali "Slodes" u polufinalu izgubili od Radio Beograda sa 2:1, u borbi za treće mesto savladali Studio B, a početni sastav dopunili su Dejan Sretenović, Dragan "Piki" Pilipović i, uslovno rečeno, "domaći igrač" Srđan Valjarević, koji je u to vreme pisao za omladinski list "Talas", pripreman i štampan pod okriljem "Vremena".

Kasnije smo tokom leta nastupili na nekoliko jakih turnira, pa je kao gost za nas zaigrao i kolega Bahri Cani iz "Naše borbe", kome smo takođe dali dres sa grbom "milaneza". Kada je odlučio da ode iz Srbije rekao mi je da ne može da nam vrati taj dres jer bi ga "čuvao kao najdražu uspomenu i da nije u tim bojama".

"Čelzi" iz Mišarske 4
USPOMENA IZ "MEDIALIGE": Vuković, Mrđen, Ajduković, Stojanović (stoje), N. Žarković, Maksimović i Stefanović (čuče)za uvećanu sliku desni klik pa »view image«


ČUDO U VRBASU

Kada je reč o turnirima, belim kombijem "Vremena" putovali smo u Vrbas, Novi Sad, Kraljevo, nekoliko puta Inđiju… Za sva vremena upamtili smo utakmicu u Vrbasu, koju smo odigrali pred punim tribinama protiv ekipe "Zvezde Estrade", za koju su nastupali Radiša Urošević, Marinko Rokvić, Miša Mijatović…

U prvom poluvremenu gubili smo 3:0, a onda se u nastavku razigrao "Deša" Sretenović, što je povuklo i sve ostale, pa smo na kraju trijumfovali sa 5:3 i plasirali se u završnicu turnira. Prethodno smo po kiši na otvorenom terenu savladali "Treći kanal", zbog čega smo uveče u polufinalnoj utakmicu protiv ekipe RTV Priština jedva stajali na nogama. I izgubili sa 7:3!

U nezaboravne spada i utakmica u Veterniku u Novom Sadu, gde smo sa 1:0 pobedili neugodnu ekipu "Večernjih novosti" za koju je nastupao kolega Dušan Đorđević, inače profesionalni fudbaler. Utakmica je igrana preko pola velikog terena, a najveći deo protekao je tako što bi, čim smo nekako poveli, Srđan Valjarević – koji je takođe igrao kao profesionalac (u drugoj grčkoj ligi) – šutnuo loptu u aut ili daleko preko gola, pa dok je donesu…


IZVUĆI "ŽIVU GLAVU"

Na većini ovih turnira publici smo delili poslednje brojeve "Vremena", što je veoma često, posebno pre Petog oktobra, bila jedina prilika da se ljudi iz tih mesta sretnu sa tada "izdajničkim novinama".

Međutim, kada sa takvom etiketom istrčite na teren pred dvadesetak siledžija, koji su u jesen 1999. godine pratili sve utakmice Radio "Košave", čiji je direktor bila Marija Milošević, onda to ostane upamćeno kao najneugodnija i najneprijatnija situacija tokom deceniju i po duge istorije FK "Vreme". Izgubili smo, of course, sa 3:0!

Bilo je to u okviru našeg prvog nastupa u "Medialigi", takmičenju u kome smo tokom prve decenije ovog veka zabeležili jedno finale i dva "fajnal fora". U tom periodu, osim što su se potpuno odomaćili igrači koji su ranije počeli da nastupaju za "Čelzi iz Mišarske", povremeno bi naše plave dresove obukli i Nenad Jovanović, Goran Svilar, Dušan Žarković, Nebojša Stanković, golman Dušan Jovanović…

"Ma, svi smo znali da vi naveliko ‘švercujete’ igrače, ali smo vas vremenom zaista zavoleli, i kao protivnike, i kao drugare", rekao mi je jednom prilikom Milovan Vukićević, po mnogima najbolji igrač svih medijskih liga. Bilo je to posle finalne utakmice, koju smo izgubili sa 6:1, možda i zbog toga što smo tog majskog dana 2005. godine imali previše "zvezda" u timu.

Last game, 27. maj 2008.

"Čelzi" iz Mišarske 5

Poslednju utakmicu FK "Vreme" odigralo je 27. maja 2008, na oproštaju od malih terena potpisnika ovog teksta. Za revijalni meč protiv "Blica" (3:3) okupili su se igrači "tri generacije", u dva kompleta plavih dresova.

Na slici stoje Dušan Žarković, Dejan Ajduković, Dejan Sretenović, Nenad Lj. Stefanović, Ivan Mrđen, Bojan Mesić i Saša Kriško, čija je firma "Kontal" godinama obezbeđivala sve te garniture dresova za FK "Vreme", dok čuče Goran Svilar, naš najverniji navijač Dejan Mandić, Jovan Šijački, Zlatan Stojanović i Nikola Žarković.

Iz istog broja

O odlasku i povratku

Grad vs nešto manje

Vladislava Vojnović

Intervju – Jelena Lengold, književnica

Ovo je moj izbor

Sonja Ćirić

Vreme i generacije

Od optimizma do straha od sutra

Jovana Gligorijević

Specijalno za »Vreme«

Gde cvetaju ruže?

Srđan Valjarević

1990–2020 – Od pisaćih mašina do 5G mreže

Troskok u naučnu fantastiku

Ivan Ivanji

Živorad Vasić, potpredsednik Delta holdinga

Sava Centar je vredan, ali ne i profitabilan

 

Tri decenije višestranačke Srbije

Ruženje parlamentarizma i demokratije

Zora Drčelić

Neka vrsta redakcijske hronike

Pet adresa »Vremena«

Ivana Milanović Hrašovec

Prvi broj »Vremena« izašao je 29. oktobra 1990. godine

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina

Milan Milošević

Dragoljub Žarković (1951–2020)

»Vreme«, prvih deset godina

Dragoljub Žarković

Povratak »Borata«

Borat u Beloj kući

Teofil Pančić

In memoriam – Grujica Spasović (1950–2020)

Bejbi, nema problema, rešićemo

Ivan Mrđen

Intervju – Danijel Server

Vučić neće priznati Kosovo

Slobodan Kostić

Intervju – Boris Dežulović, kolumnista i pisac

Samo je Tito umro na vlasti

Nedim Sejdinović

Intervju – Rambo Amadeus

U muzici se laganje ne zamera

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Esej s povodom – 30 godina »Vremena«

Zašto je baš batler ubica… i čemu uopšte batleri?

Teofil Pančić

Kratka kultura sećanja

Kontekst nastanka »Vremena«

Tamara Skrozza

Listanje reporterske beležnice

Vučić je, po sebi, literatura

Dragan Todorović

Intervju – Miloš Vasić

Ono što ostaje

Jelena Jorgačević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu