Centar za azil u Bogovađi

Čekanje zime u Džungli 1

RED ZA OBROK KOGA VIŠE NEMA: Prepušteni sami sebi / fotografije: milovan milenković

28. 11. 2012. / 14.13

Čekanje zime u Džungli

Više od 200 slabo odevenih ljudi živi u šumi oko prepunog Centra za azil u Bogovađi. Do pre neki dan su imali jedan – suvi – obrok dnevno, a danas ni to

Piše: Mirko Rudić

Kraj lokalnog puta koji vodi od Ibarske magistrale ka odmaralištu Crvenog krsta u Bogovađi, selu u lajkovačkoj opštini, raspada se stara škola. Otkako je, zajedno sa zemljištem na kome se nalazi, vraćena u vlasništvo obližnjeg manastira Bogovađa, vetar je, potpuno zaboravljenu i napuštenu, puni lišćem i smećem. Kiša otkida žutu fasadu i natapa plafon i memljive unutrašnje zidove. Kroz rupu na severnom zidu provlači se tanan pramen dima. Prozori su zaklonjeni kartonom, prnjama i najlonom. Improvizovana kapija je zakovana i netaknuta, ali dva koraka dalje žica ograde je toliko niska da se može prekoračiti. Na pragu se oseća smrad fekalija, a u prvim prostorijama se vide naslage otpalog plafona…

U trenutku kada ekipa "Vremena" ulazi, gologlav i zabrađen momak zakopčava šlic na pantalonama i preko ramena uplašeno gleda na neočekivane posetioce. Ubrzo, sa svih strana, počinju da se okupljaju – Marokanci, Alžirci, Sirijci, Pakistanci…

Na manje od dvesta metara od te škole, u turističkom kompleksu koji je za Crveni krst podigla kneginja Olga Karađorđević 1937. godine, Afrikanaca i Azijaca je mnogo više. Raspoloženje se ne razlikuje od onog u staroj školi, ali ovi u odmaralištu Crvenog krsta su u toplom; mladići klimaju glavom uz popularnu hip-hop muziku koja se čuje sa njihovih mobilnih telefona; polako se pravi gužva pred vratima trpezarije: uskoro će ručak; deca trče oko radnika iz obezbeđenja i radosno viču: "Big men! Big men!"

On, koji se pravi da ne čuje dečije zadirkivanje, radi u Centru za azil Komesarijata za izbeglice Republike Srbije u Bogovađi. Svi neevropljani – i oni iz kompleksa i oni spolja – traže azil. U Srbiji su u prolazu. Stigli su sa juga, a cilj većine je da se dokopa Zapadne Evrope.

OPSTANAK U DŽUNGLI: Desetak okupljenih u staroj seoskoj školi s osmehom izgovaraju pozdrave na engleskom, francuskom i arapskom. U ćoškovima dve najveće prostorije sjaji se žar prigašenih ognjišta. Oko njih cigle i cepanice na kojima se sedi. Po podu su prostrti sunđeri i nekoliko starih dušeka. Jedan smrknuto posmatra i vrti glavom u nešto tiho ubeđujući momka koji nas je prvi ugledao. "Domaćin" prevodi strah svog prijatelja: misli da smo policajci. Iako nas je do kraja "držao na oku" i ignorisao razgovor – nije odbio cigaretu…

Za njega i ostale koji spavaju u staroj školi nema mesta u Centru za azil. Tamo je krevet u toplim sobama i po tri dobra dnevna obroka dobilo 180 tražilaca azila. Napolju, bez krova i hrane, ima ih još dvestotinak.

Momak iz Sirije, više rukama i pogledom nego lošim engleskim, priča da tu noću spava tridesetak ljudi. "Svi spavaju, jedan – gleda", objašnjava on pokazujući rupu u zidu sa koje se vidi put. Ako policija naiđe – beže. Policije se plaše jer su neki od njih na svom putu ka Francuskoj, Nemačkoj ili Skandinaviji stigli do Subotice u kojoj "nije dobro". Sirijac priča da su ih tamo policajci tukli – ako im ne bi dali novac. "No mani? No mani?", upliće se u razgovor jedan sa kapuljačom imitirajući udarce pendrekom policajaca iz Subotice. Iako ih u Bogovađi niko ne dira, oprezni su, spavaju obuveni i obučeni.

Ne bi se skidali i da se ne plaše racija. Većina od njih na sebi ima prolećnu obuću, tanku jaknu ispod koje tek poneko ima rolku ili više od dva sloja odeće. Kape ni kapuljače ne skidaju ni pored vatre. Kažu da se temperatura noću spuštala i do nekoliko stepeni iznad nule, a zima, mraz i sneg, tek dolaze. Nadajući se da će neko otići iz Centra i da će primiti baš njih – dane provode u Džungli. To je žargon. Nastao je od persijske reči đangal, što znači šuma.

Sagovornik iz Sirije kaže da sa lokalnim stanovništvom nemaju problema, ali su ljuti na upravu Centra zbog toga što im, između ostalog, nije dozvoljeno da koriste kupatilo – on se nije kupao dve nedelje. Svakog dana do pet sati mogu ući u toalet u Centru, da operu zube i umiju se, ali to je sve. Ko nema novca ne može da kupi hranu u jednoj od dve seoske prodavnice. Kuhinja Centra ima dovoljno hrane samo za one koji su unutra, a njih dvesta iz Džungle dobijali su, do poslednjeg ponedeljka u novembru, po jedan suvi obrok dnevno koji im je obezbedila beogradska nevladina organizacija Grupa 484. Međutim, danas nemaju ni to (vidi okvir "Ruska zima").

MAFIJA U CENTRU: Na betonskom igralištu u dvorištu Centra deca igraju fudbal. Više se međusobno guraju i udaraju nego što jure za loptom. Petorica tamnoputih mladića to gleda sa klupe. Jedan on njih maže cipele i zasmejava ostale pričajući nešto. Pod drvenom nadstrešnicom sedi sedmoro Somalijaca. Među njima je i jedna žena. Pokazuju fotoreporteru dve mačke koje spavaju ispod njihovog ćebeta. I oni čekaju na mesto u Centru i ljuti su. Imaju teoriju da, iako unutra – prema njihovom mišljenju – ima mesta, njih – Somalijce – namerno ne puštaju, za razliku od Avganistanca koje uvode čim stignu.

Dok pokazuje od toplote zagušljive sobe, upravnik Centra za azil u Bogovađi Stojan Sjekloća "baca koske" deci na hodnicima i tepa im sa "Šta radite, mafijo?". Kaže da ne može ništa da uradi za one koji su napolju. "U Centru ima mesta za 150 ljudi. Ja sam uspeo da ih smestim 180. Napolju ih danas ima 200 i taj broj se kreće kao plima i oseka: od 100 do 200. Oni su kao pčele u košnici – nikad ne znaš kad će roj da ode. Useljavamo ih po kriterijumu ugroženosti: prvo žene, deca i bolesni, ali ne možemo sve. Nema mesta! Jednostavno – nema! Nije to samo smeštaj. Šta ćemo sa hranom? Naša kuhinja ne može da proizvodi hranu za 500 ljudi svaki dan…"

UPADI U VIKENDICE: Bogovođa je najveće vikend-naselje u Lajkovcu. Meštani kažu da tu ima preko 50 vikendica. Slavko ima prodavnicu u zaseoku Županjac, i u dogovoru sa Grupom 484 dovozi svakog dana u 14 časova kombi sa po jedinim obrokom za one koji nisu u Centru. Traži da ga foto-reporter "Vremena" slika sa jednim dečakom koga je zavoleo jer je "pravi mangup", a naučio je i srpski.

"Poznajem ja njih", priča Slavko gledajući dve kolone azilanata koje su se stisle na uzanom mostiću dok čekaju svoje sledovanje. "Imaš one koji imaju mnogo para i one koji su bez ičega. Znam ko je ko kada mi zatraže cigaru." Još kaže da ne prave probleme i da se retki iz sela žale na to kako su mu ukrali patike ispred kuće ili brali šljive, trešnje, grožđe. "I ja nekad otkinem grozd. Sve je to normalno. Pa ko od naših odavde sme da pusti dete da izađe uveče negde u Lajkovac? Od naših možeš da stradaš mnogo lakše."

Isto govori i upravnik Sjekloća: "Nikada nije bilo nijednog incidenta između lokalnog stanovništva i azilanata. U Centru ima raznih slučajeva, ali to je normalno. Neko se napije, razbije prozor na sobi, pa mu ga naplatimo – poštuje se zakon. Potuku se međusobno, suniti i šiiti, recimo, pozovemo policiju pa se i to reši. Niko ne voli sirotinju, pa je tako i ovde u početku bilo straha, ali skočio je promet u prodavnicama, skočio je promet i legalnim i nelegalnim taksistima. Danas je lokalno stanovništvo naviknuto na naše azilante."

Međutim, otkako je zahladnelo, neki od azilanata koji spavaju u Džungli ušli su u nekoliko okolnih vikendica i unutra spavali.

Na štriku, ispred zarasle vikendice, jedne od najbližih Centru, suši se nekoliko majica. Kabl od struje beživotno visi sa bandere. Mali prozor iznad vrata je skinut, a kroz zavese se unutra vide stolice složene jedna na drugu i nenamešten krevet. Meštanin Milorad pokazuje kako su ušli u vikendicu njegove komšinice i priča kako je nekad mrzeo vikendaše, ali mu ih je sada žao: "Ne kradu azilanti, ne mogu da kažem, ali upadaju unutra i prljaju sve, dovode životinje i vrše veliku nuždu u kadi. Pokušao sam da dođem do Dačića, ali džaba… Sve njih treba ograditi u žicu kao što rade Francuzi, pa nek’ im posle Nataša Kandić i drugi daje hranu! Šta ćemo mi kad ih ovde dođe dva miliona iz Grčke?" Na kraju dodaje: "Sve ovo napišite! Kažite da ih narod ne želi ovde! I nemojte, da ih prikažete kao žrtve."

U povratku, euforično pronalazi zavežljaje koje su azilanti sakrili u grmlju.

SUPER JE U SRBIJI: U centru Bogovađe ima internet kafić u kome se služi čaj. U njemu nema azilanata samo od 13 do 15 časova, kada traje ručak u Centru, odnosno dok se ispred delio suvi obrok. Ostatak vremena, unutra se teško diše od duvanskog dima i gužve. Tu se pune telefoni, razgovara se sa porodicama preko skajpa, pretražuju se Guglove mape, greje se i razgovara…

Radnica susedne prodavnice pita reportere "Vremena" jesu li "naši", pa uz osmeh i pokazivanje glavom na tamnoputog dečaka koji plaća hleb, konstatuje: "Ma i oni su naši." Njen muž, vlasnik kafića i prodavnice, kaže da je pokupio sve stare dušeke i odeću iz kuće i dao onima koji spavaju napolju. Kaže još da, u suštini, nema problema sa svojim mušterijama: "Neki Alžirci znaju da ukradu ponešto. Somalijci i ovi drugi crni su jako pošteni. Nikad ništa nijedan od njih nije uzeo! Ni uveče ne prave probleme. Desi se da se među sobom posvađaju, ali ja onda uzmem telefon da, kao, zovem policiju – blefiram – a oni se odmah smire."

U tom trenutku prilazi grupa Alžiraca i hoće da se slika ispred prodavnice. Nasmejani su. Rukama odgovaraju na pitanja: u Grčkoj je najgore: "No demokraci!", u Makedoniji "fifti, fifti", u Srbiji je super: "Volim Serbija!"

Iza njih se mimoilaze dva automobila sa malom oznakom "Taxi". Jedan – sa beogradskim tablama – vraća se prazan iz pravca Centra, a drugi, registrovan u Šidu, sa četvoricom tamnoputih momaka unutra – vozi, kroz Džunglu, ka Centru.

Ruska zima

Od 26. novembra tražioci azila koji nisu bili smešteni u Centru za azil u Bogovađi, svakog dana dobijali su po kesu sa pola hleba, sardinom ili mesnim nareskom i jogurtom ili mlekom. To im je bio jedini redovan obrok. Grupa 484, nevladina organizacija koja je tri meseca do tada delila taj ručak, više ne može da im pomaže – novac koji su za tu namenu dobili od Fonda za otvoreno društvo je potrošen. Sadašnjih dvestotinak azilanata može, ako ima novca, da se hrani u dve seoske prodavnice.

Vladimir Petronijević iz Grupe 484 kaže za "Vreme" da su se obratili Crvenom krstu Srbije i Komesarijatu za izbeglice u kome su skrenuli pažnju na loše uslove u kojima žive tražioci azila van Centra: "Nemoguće je da Crveni krst ne može da uradi bilo šta za te ljude. Ministarstvo unutrašnjih poslova, takođe, mora da reaguje. Postoje procedure po kojima strani državljani mogu da borave u Srbiji. Ne mogu da budu prepušteni sami sebi i da živi u šumi. Možda će to što smo mi potrošili sva sredstva motivisati nadležne da reše problem u Bogovađi."

Do sada nije bilo prijavljenih slučajeva težih oboljevanja, ali nivo higijene ljudi koji žive oko Centra je veoma nizak, većina njih teško kašlje, slabo su obučeni i, kako kaže vlasnik lokalne prodavnice, "pitanje je kada će neko dobiti šugu ili se smrznuti – Rusi su prognozirali jaku zimu".


"Slučaj" iz Banje Koviljače

"Srbiji treba još jedan centar za azil i to velikog kapaciteta", kaže za "Vreme" Jelena Marić, savetnik u Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije. "Vlada Srbije je upoznata sa tim problemom i mi smo dobili jedan vojni objekat koji je opredeljen i koji treba da se prenameni u centar za azil. Međutim, Komesarijat nema novca za prenamenu i mi ta sredstva tražimo. To se ne može preko noći", kaže ona.

Još dodaje i da je Komesarijat nemoćan da pomogne tražiocima azila koji se danas nalaze izvan Centra za azil u Bogovađi, ali da se pazi na to da žene i deca budu smešteni po hitnoj proceduri: "Mnogo razvijenije zemlje, poput Belgije i Holandije, imaju desetine hiljada ljudi koji se nalaze van centara za azil. Mi ne tražimo opravdanje, ali Republika Srbija je zemlja sa mnogo problema, a jedan od njih je manjak kapaciteta za smeštaj azilanata. Komesarijat čini sve što zna i ume i mi smo svesni svojih obaveza, ali to je jednostavno pitanje mogućnosti."

Pored toga, Jelana Marić pominje problem ilegalnih imigranata, odnosno onih koji se nisu prijavili policiji po ulasku u Srbiju pa nemaju potvrdu o izraženoj nameri dobijanja azila. Takvih je u Bogovađi oko stotinu – polovina od svih koji su van Centra.

Praveći paralelu sa prošlogodišnjom slikom u Banji Koviljači, Marićka kaže da je situacija u Bogovađi drugačija: "Nama je Centar u Bogovađi primer dobre prakse i prihvatanja različitosti i suživota. Tamo se nije desio nijedan incident, što ne znači da u Banji Koviljači jeste." Pričajući o slučaju navodnog silovanja britanske državljanke za koji se sumnjiči jedan tražilac iz Avganistana i o demonstracijama jednog broja građana Banje koje su zatim usledile, Jelena Marić kaže da je ceo slučaj bio instruisan i iskonstruisan: "Građani su bili izmanipulisani. Mi smo radili jedno ozbiljno istraživanja javnog mnjenja i najpozitivniji stavovi o azilantima su upravo u Banji i Bogovađi."

Do 1. oktobra ove godine, 1806 lica je "izrazilo azilnu nameru" u Srbiji (podaci Kancelarije za azil srpskog MUP-a). Najveći broj njih je iz Avganistana, nešto manje iz Somalije, zatim Pakistana, a sve je više građana Alžira i Sirije. Ako se poredi sa ranijim godinama, ovaj broj je sličan prošlogodišnjem, kada je u Srbiji azil zatražilo 3100 lica. U 2010. godini tražilaca azila je bilo 522, prethodne 255, a 2008. njih 52.

Iz istog broja

Makedonija

Produbljivanje ambisa

Siniša Stanković

»Divlje društvo – Divljačka država«

Doviđenja, kako ste

Jovana Gligorijević

Zaplet u Demokratskoj stranci

Pozdravi i poljupci

Zora Drčelić

Prvih sto dana rada Vlade Republike Srbije

Na početku »zlatnog sata«

Radmilo Marković

Jug Srbije

U ime komandanta Lešija

Nikola Lazić

Intervju – Branka Petrić, glumica (najava)

Život sa Bekimom

Tamara Nikčević

Intervju – Branka Petrić, glumica

Život sa Bekimom

Tamara Nikčević

Azotara, pšenica i sumnje u korupciju

Pšenični gambit

Dimitrije Boarov

Jubilej i na Kosovu

Brkovi Očeva osnivanja

Mirko Rudić

Sto godina albanske državnosti

Još jedno nacionalno buđenje

Momčilo Pavlović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu