Seljačke bune

Buđenje poniženih i uvređenih

Isterivanje seljaka bez gaća na tržište ili pitanje najstrmoglavije od tranzicionih reformi

Buđenje poniženih i uvređenih 1
SELJAČKE BARIKADE: Prebijanje dugova sa državom

Zaređale seljačke pobune poslednjih meseci, iako je prošle godine zabeležena izuzetno rodna godina. Nije reč samo o potvrdi starog pravila da kad slabo rodi, ne valja, ali i kad suviše rodi, opet ne valja. Reč je o tome da su seljaci iznureni decenijom u kojoj je s njihovih leđa "skidan" socijalni mir u državi, a upravo sada treba da se suoče s potpuno novim "tranzitornim" uslovima poslovanja.

Jesenas su u Bačkoj i Banatu seljaci blokirali puteve tražeći da im država isplati obećanu garantovanu cenu suncokreta od 15,75 dinara po kilogramu, no, uglavnom nisu dobili više od 9–10 dinara, pošto je lane rodilo za 63 odsto više suncokreta nego preklane, što nadležno ministarstvo nije predvidelo.

Pre nekoliko sedmica seljaci Mačve zauzeli su sve komunikacije – zahtevajući da država ukine uslovljavanje registracije traktora i mehanizacije isplatom njihovih nagomilanih dugova penzijskom fondu (ukupna naplata seljačkih doprinosa u Srbiji nije nadmašila 40 odsto obaveza) i da olabavi zakonsku obavezu penzijskog osiguranja – kada mizerne mesečne penzije od oko 600 dinara mesečno za oko 450.000 osiguranika ionako kasne čitavih godinu dana. Vlada je delimično popustila, jer je "samofinansiranje" seljačkog penzionog fonda procenila kao nerealno, pa je starce na selu, po njihovoj želji, ostavila na brigu deci (da ih ona nose na Suvu planinu).

Ovih dana, opet, seljaci su na juriš provalili u magacine Šećerane u Sremskoj Mitrovici i odande, putem zabranjene "samopomoći", odvukli 2400 tona šećera – da bi naplatili svoja odavno dospela potraživanja za prošle godine isporučenu repu – pošto je državni sudski sistem, kako se pričalo na "slatkim" traktorskim prikolicama, zbog svoje neefikasnosti i zapuštenosti, postao "ukalkulisani instrument" svih špekulacija ovdašnje nakupačke elite.

ISTORIJA PLJAČKE: Ne ukazuju li ovi događaji da se decenijama ćutljiva i čitav vek ućutkivana golema seljačka masa Srbije "budi" i da će uskoro za Vladu neka "generalna seljačka buna" biti izvesnija i opasnija od već nekoliko puta isprofanisanog "generalnog štrajka"? Na postavljeno hipotetičko pitanje, ako neko traži direktan dogovor, lakše je odgovoriti negativno, nego potvrdno – jer se iz analize spomenutih događaja može uočiti da je "umirivanje seljaka" zasad još jednostavnije i jeftinije nego, na primer, umirivanje šake otpuštenih bankarskih činovnica smeštenih u neposredni vidokrug beogradskih medijskih redakcija. Ipak, protekle "seljačke bune" pokazuju i jednu doista opasnu stvar – da seljaci mogu postati "radna snaga" i desnih i levih ekonomskih i političkih klanova, jer je "tranzicija" stare agrarne politike, iz sistema apsolutne državne kontrole u tržišni sistem – "najstrmoglavija" među inim ekonomskim refomama i zato što je njihovo strpljenje prema arogantnoj i hroničnoj državnoj i posredničkoj pljački – potrošeno.

Prvo da pokušamo da dokažemo da su seljaci tokom Miloševićevog zapta najviše i najčešće pljačkani. Ne ulazeći u detalje, samo treba spomenuti da je od vremena Božovićeve vlade, dakle od 1992. godine, sve u poljoprivredi bilo i formalno pod potpunom državnom kontrolom i pod punim državnim monopolom – od proizvodnje do potrošnje, od domaće trgovine do izvoza. Radi ilustracije razmera pljačke seljaka u tom razdoblju uzmimo samo nekoliko podataka iz najcrnjeg razdoblja, onog između 1990. i 1995. godine. U tom razdoblju, za koje nikad i nigde nisu objavljeni zvanični podaci (izuzev za početnu i završnu godinu), pa se u proračunu moramo osloniti na "novinarsku aritmetiku", u Srbiji je "otkupljno" oko osam miliona tona žitarica, a ta roba je "isplaćivana" obično u tri rate. Prva rata je, recimo, plaćena po obećanoj, "realnoj" ceni, druga rata je realno bila za 20 odsto manja, a treću je inflacija smanjivala za najmanje 50 odsto vrednosti. To, po našoj računici (a bilo je i mnogo gorih i nešto boljih godina) znači da je seljacima stvarno isplaćivano tek pola vrednosti robe koju su "predavali" državi, po cenama koje je ona sama određivala. Ako sada, bez zagledanja u dokumentaciju, uzmemo da je prosečna cena žitarica u spomenutom razdoblju bila oko 100 dolara za tonu (ovoga marta francuska pšenica u izvoznim lukama košta oko 106 dolara za tonu, nemačka oko 120 dolara za tonu, a kukuruz između 89 i 94 dolara za tonu), izlazi da su seljaci Srbije (a najviše seljaci Vojvodine, koji su u ovim "razbojničkim poslovima" podneli 85 odsto tereta) samo na gotovo prinudno otkupljenim žitaricama izgubili, između 1990. i 1995. godine, oko 400 miliona dolara. To može da znači da su u protekloj deceniji samo na žitaricama izgubili najmanje 600 miliona dolara. U stvari, izgubili su mnogo više, ali to danas niko neće tačno da izračuna.

DRŽAVA I "ZAŠTITA": Poslednje dve godine stvari su se okrenule, pa je na ovim poslovima počela da gubi sada već "demokratska država", zato što je na evropskom tržištu cena hrane pala za oko 24 odsto, a domaće zaštitne cene su postavljene na nivo nešto viši od onog iz okruženja. U stvari, Đinđićevoj vladi ostalo je u nasledstvo da pokuša da delimično olakša položaj seljaka posle decenije teškog izrabljivanja. Zbog toga se i dogodilo da je u ovoj sezoni Vlada morala da izveze oko 500.000 tona pšenice po prosečnoj ceni od 5,5 dinara za kilogram, čija je domaća zaštitna cena bila 7,5 dinara po kilogramu. Taj problem Vlada Srbije je, za budućnost, rešila jednostavno i "tranzicijski" – ukinula je čitav sistem garantovanih cena i istakla načelo tržišnog formiranja cena. Jesenas, umesto da kao ranije raspreda staru priču o tome kakva će "zaštitna cena" pšenice motivisati jesenju setvu, Ministarstvo za poljoprivredu Vlade Srbije jednostavno je objavilo da će iz roda 2002. godine otkupiti 450.000 tona pšenice. Dragan Veselinov, ministar poljoprivrede u Vladi Srbije, tako je via facti likvidirao sistem zaštitnih cena na sličan način na koji je nekadašnji guverner Dragoslav Avramović likvidirao kreditiranje poljoprivredne proizvodnje iz primarne emisije Narodne banke. Obe "tranzicijske operacije", kojima je potpuno ukinut stari, poluvekovni metod finansiranja poljoprivrede, u javnosti su privukle manje pažnje od bilo kog tekućeg političkog trača.

Kakvu-takvu zamenu za staru skalameriju državne podrške poljoprivredi i seljacima trebalo je da obezbedi takozvani "agrarni budžet" Srbije, ali Vlada i njen ministar finansija Božidar Đelić, stisnuti između "gladnih radnika" koncentrisanih u velike sisteme i "sitih seljaka" poderanih gaća, odmerili su tim budžetom poljoprivredi i seljacima za ovu godinu samo nešto manje od osam milijardi dinara. Znači, agrarni budžet učestvuje sa tek 3,6 odsto u budžetu Srbije za 2002. godinu, dok poljoprivreda u formiranju društvenog poizvoda učestvuje sa 20 odsto (sa pratećom industrijom 38 odsto), a seljaci u stanovništvu učestvuju sa 18 odsto. Ako se u pogledu podataka o ovom "zelenom budžetu" i dalje držimo onih koje iznosi dr Branislav Milovanović (u martovskom broju magazina "Poljoprivreda"), videćemo da svakog stanovnika Srbije agrarni bužet "dotira" sa 1000 dinara godišnje ili 83 dinara mesečno. Inače, pola ovog agrarnog budžeta odneće premije za mleko, šećernu repu i duvan – a sve ostalo je, osim 1,5 milijardi dinara za "višenamensko korišćenje voda", nekako sitno. Razvojne stavke su: samo 140 miliona dinara za podizanje zasada vinograda i šljiva i 150 miliona dinara za unapređenje stočarstva.

UNOŠENJE NERVOZE: Sa gledišta liberalnog ekonomskog načela, logično je da se država što više povuče iz poljoprivrednih poslova, ali se tog lepog načela ne drži većina civilizovanih i razvijenih država, pa čak ni naši susedi. Ako pogledate prošlogodišnji "Službeni list" Hrvatske, videćete da državne "novčane poticaje" i dalje uživaju i žitarice, a kod stočarstva i ribarstva nema šta nije podržano. Koliko je srpski "agrarni budžet" sirotinjski lako se može zaključiti kada se on uporedi sa subvencijama koje seljacima daje susedna Mađarska. Dok ona podržava poljoprivredu sa oko 200 milijardi forinti ili sa preko 800 miliona eura, naš agrarni bužet je tek nešto veći od 130 miliona eura. Povodom toga Čedomir Keco, iz rukovodostva Reformista Vojvodine kaže za "Vreme": "Naš seljak se tera na svetsko tržište bez ikakve podrške, a tamo treba da konkuriše proizvođačima koji dobijaju višestruke podsticaje i olakšice. A kad je domaće tržište bez platežne snage, a na spoljnom nema zarade, onda preti opasnost da seljaci napuste intenzivnu proizvodnju za tržište, što bi jedinične troškove prozvodnje povećalo, pa bi hrana u suštuni postala još skuplja. Sve to zajedno unosi nervozu među seljake, naročito one u Vojvodini, koji daju oko 80 odsto tržišnih viškova, a povlače samo 20 odsto subvencija iz budžeta Srbije."

Slučaj razvlačenja šećera: Lavirint interesa

Buđenje poniženih i uvređenih 2

Najlakše se manipuliše očajnim ljudima

Poljoprivredu i seljake, možda više od manjka subvencija ugrožavaju neuređenost i neinstitucionalizovanost domaćeg robnog tržišta, a nedostatak uređenog i razvijenog finansijskog tržišta. U takvim, haotičnim prilikama, moglo bi se reći, "morao se dogoditi" i slučaj sa razvlačenjem šećera iz magacina Šećerane u Sremskoj Mitrovici.

Iako uništavanje ove šećerane počinje negde 1991. godine (kada pobeđuju snage "jedinstva i zajedništva u Srbiji"), uzmimo za početnu tačku ove priče 1999. godinu, kada dolazi do konačne blokade žiro-računa Šećerane, to jest kada ona faktički gubi sposobnost da posluje, ugovara setvu, kupuje repu, obavlja remonte itd. Istovremeno, ona je okružena zadrugama i seljacima koji takođe nemaju obrtnog kapitala da proizvode repu. U takvoj situaciji komitent Alco banke Žitokomerc iz Leskovca, u vlasništvu Milana Arsića, počinje da ugovara proizvodnju repe preko lokalnih zadruga, a subotički Pionir, u vlasništvu Alco banke, a pod vođstvom Miroljuba Aleksića, uzima na sebe trošak remonta Šećerane preko koga u suštini kupuje šećer "na zeleno" (ove godine po ceni od 24 dinara za kilogram), zajedno s NIS-om, koji svoj deo proizvodnje šećera kreditira isporukama gasa.

ČIJI JE ŠEĆER: Kakav efekat od ovog posla imaju seljaci koji proizvode repu, radnici koji proizvode šećer, Šećerana koja daje opremu, Žitokomerc koji obećanja seljacima pretvara u izglede za profit na šećeru i Pionir koji priprema kupovinu Šećerane" i kome treba jeftin šećer. Šećerana" produžava tehnički opstanak neophodan za privatizaciju, što odgovara Pioniru, koji u ovom poslu ionako ostvaruje 300 odsto profita na uloženi novac. Radnici Šećerane za tri meseca remonta i dva meseca kampanje prerade dobijaju četiri plate. Žitokomerc dobija vlasnički list na šećer, ali mu ostaje problem dugovanja prema seljacima, koji za repu ne dobijaju gotovo ništa – sve do juriša na magacin Šećerane.

Šećerana, dakle, u ovoj priči, mada je saugovarač u "Ugovoru o zajedničkoj proizvodnji šećera za rod 2001. godine", nije vlasnik ni repe koju je preradila ni šećera koji je proizvela, već samo magacioner gotove robe. Predstavnik Pionira, koji je iznajmio Šećeranu, kaže (u "Večernjim novostima" od 6. aprila) da pravno nema veze ni sa seljacima ni sa Žitokomercom, već samo sa šećerom stokiranim u Šećerani. Seljaci koji su isporučili repu za preradu Šećerani, sa fabrikom nemaju nikakav pravni odnos, nego sa Žitokomercom i od njega traže pare ili oko 3000 tona šećera. No, Milan Arsić, vlasnik Žitokomerca, koji iz jednog ranijeg posla od Šećerane, a praktično od njenog finansijera Pionira, potražuje 3000 tona nekog "starog šećera", obaveštava seljake da je novac koji im je dužan – tamo zarobljen. Trgovački sud ili Carina su u međuvremenu plombirali magacin sa šećerom zbog spora između aktera naše priče i navodno zbog toga što je Pionir već prodao svoj šećer nekom kupcu iz Švajcarske. Upravnici zadruga, koji već tri godine prisno sarađuju s Arsićevim Žitokomercom, valjda zbog toga pokreću akciju "spasavanja" seljačkih potraživanja. Izvođači akcije su, naravno, seljaci, ali protivpravno izneti šećer iz zapečaćenog magacina (2400 tona) u stvari je samo dislociran iz Šećerane u zadružne magacine, zato što se niko ne usuđuje dalje da ga prodaje. To je to zamešateljstvo u režiji "posrednika finansijskog i industrijskog kapitala" u današnjoj "pravnoj državi Srbiji".

Ratko Filipović, zamenik predsednika Reformista Vojvodine, sada predsednik Upravnog odbora Šećerane, a nekada (između 1987. i 1991. godine) i njen direktor, smatra da se ovaj problem suštinski može rešiti samo ubrzanom privatizacijom koja bi oživela Šećeranu, što bi produžilo život ne samo starom potraživanju Žitokomerca nego i mnogim radnim mestima radnika u Šećerani, a uza sve to bolje bi prošli i seljaci, prozvođači repe, pošto bi i ubuduće imali kome da isporuče svoju robu. Filipović, međutim, upozorava da je Šećerana sada doterala bilans kapitala u negativnu zonu od 56 miliona dinara, pa privatizacija nije moguća bez intervencije republičke Agencije za privatizaciju, što podržava i Pokrajinsko izvršno veće Vojvodine.

Napete odnose koji mogu da ugroze setvu repe izgleda da pokušava da ublaži i srpski ministar poljoprivrede Dragan Veselinov, jer je objavio (9. aprila) da iz republičkih rezervi pozajmljuje šećeranama 8900 tona šećera, preko kojih bi one trebalo da dođu do novca za namirivanje seljaka.

Slučaj iz Sremske Mitrovice, dakle, na prvi pogled deluje kao "provala" seljačke muke, ali, kad se bolje pogleda, kao i svako "narodno gibanje", on je zapravo rezultat složene igre interesa. Ipak, pri svemu tome ne treba zaboraviti da se najlakše može manipulisati očajnim ljudima – koji nisu isplaćeni za svoju robu.

D. B.

Iz istog broja

In memoriam

Uroš Komlenović

Redakcija "Vremena"

Revolucionarni zakon

I profit može preko granice

Miša Brkić

Istraživanja - korupcija u novim uslovima

Balkanska narukvica

Priredio: Milan Milošević

Sarajevo - 6. 4. 1992-6. 4. 2002

Dragstor smrti

Teofil Pančić

Lik i delo

Nebojša Medojević

Dragoslav Grujić

Ustavna povelja Srbije i Crne Gore

Gde vode Polazne osnove

Vera Didanović

Reforma MUP-a

Unutrašnji poslovi

Miloš Vasić

Ko se krije

Šumski ljudi

Dragan Todorović

Zakon o saradnji sa Hagom

Ševeningen specijalis

Nenad Lj. Stefanović

Priča s naslovne strane

Nacionalna klasa

Tamara Skrozza

Kvalitet života u Beogradu

Loše da gore ne može biti

Biljana Vasić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu