Koštunica, kulturni obrazac

8. 8. 2007. / 17.17

Brz put do Guče

Pre samo nekoliko godina, teško da bi neko Vojislava Koštunicu, uvek ozbiljnog i ne previše socijabilnog pravnika sa Dorćola, povezao sa smotrom trubača i njenim pratećim pojavama. Uz pomoć pravila političkog marketinga, čovek koji je obećao da ga vlast neće promeniti, danas ostavlja sasvim drugačiju sliku o sebi

Brz put do Guče 1
RUKE GORE: Guča, 2006.

(Uvećana)

Vetrovi s Prokletija, slute pesimisti, mogli bi ove jeseni doneti teška vremena i novu potragu za nosiocima titule Vuka Brankovića u sopstvenim napaćenim redovima. Spas od linča kao posledice nepravedne optužbe možda ipak postoji: u Guči je u toku još jedan Sabor trubača, gde je, sudeći prema dijagnozi premijera Vojislava Koštunice – moguće dobiti sertifikat o patriotizmu.

"Ko ne razume i ne voli Guču, ne razume ni Srbiju", otkrio je, naime, premijer prilikom otvaranja prošlogodišnjeg finalnog takmičenja trubačkih orkestara. Uprkos okolnom opštem veselju, Koštunica se suzdržao od bilo kakve mimike kao podrške silnim verbalnim izrazima sopstvene emotivne vezanosti za festival u Guči, koji je, na njegovu radost, "ojačao i prešao preko Drine".

Dobar marketing pratećih službi i imidž ključnih političkih partnera narodnjačke provenijencije (Velimir Ilić, Dragan Marković Palma) odradio je ostalo: predmet medijske, čaršijske, ali i analize teoretičara kulture postao je samo smisao narečene tvrdnje i podela na dobre i loše građane koja iz nje sledi. Gotovo niko se nije javno upitao da li premijer zaista misli to što je rekao i koliko je sam u stanju da uživa u, najčešće urnebesnom, ritmu dragačevskih trubača.

Jer, pre samo nekoliko godina, teško da bi neko Vojislava Koštunicu, uvek ozbiljnog i ne previše socijabilnog pravnika sa Dorćola, povezao sa smotrom trubača i pratećom pojavom – višednevnim bahanalijama u prašini pod šatrom. Uz pomoć pravila političkog marketinga, međutim, čovek koji je obećao da ga vlast neće promeniti, danas ostavlja sasvim drugačiju sliku o sebi.

Brz put do Guče 2
NOVOGODIŠNJE PEVANJE: Beograd, 2006/2007

BEŠE JEDNOM: Pre kandidovanja na predsedničkim izborima 2000, o Koštuničinim kulturnim sklonostima nije se mnogo pisalo i govorilo. U šturim odgovorima na pitanja novinara govorio je uglavnom da u slobodno vreme voli da čita, ne upuštavši se u preciznije ispovesti o svom književnom ukusu. Negde uoči izbora na kojima je došao na vlast, u medijima se pojavila "informacija" da mu je omiljeni izvođač popularne muzike ni manje ni više nego tvrdi roker Igi Pop – tvrdnja koja je dodatno pojačavala priču o Koštunici kao totalnom opozitu Slobodanu Miloševiću i turbo-folk kulturi procvetaloj u njegovo vreme.

Tačno mesec dana posle 5. oktobra 2000. Koštunica se, sa još nekim zvaničnicima nove vlasti, pojavio na koncertu Beogradske filharmonije pod vođstvom jednog od najvećih svetskih dirigenata Zubina Mehte. Po medijima su se pojavili ushićeni komentari kojima je odlazak tadašnjeg predsednika države na koncert umetničke muzike (pa još pod dirigentskom palicom jedne od ikona savremenog globalnog sveta) tumačen kao definitivan razlaz Srbije sa mračnom novijom prošlošću i njenim izdancima krajnje sumnjive kulturne vrednosti.

Priča o muzičkom ukusu predsednika SRJ potom se nastavila novinarskim "saznanjima" da su mu od Igija Popa ipak bliži Rolingstonsi. Pokazalo se da je to još jedna neistina kada je sam Koštunica u jednom intervjuu rekao da mu je omiljeni izvođač – Elvis Presli.

Raskol u DOS-u, osim političkim, povećao je obim posla i novinarima zaduženim za praćenje kulturnih i estradnih zbivanja. Tako je u medijima uredno beleženo da je na koncertu Gorana Bregovića 2002. godine bila cela vlada Zorana Đinđića, dok je Koštunica uživao uz zvuke koje su proizvodili Bora Đorđević i njegova Riblja čorba. Ta razlika u muzičkom ukusu bila je predmet brojnih analiza, pa je čak i sam Bregović morao da objašnjava da je takav raspored snaga bio "skroz logičan". Mada…

"Ali bilo bi mi logično da Koštunica bude znatiželjan i za ovo što ja radim, jer ako ga razumijemo kao umjerenog nacionalistu, kao razumnog nacionalistu, ako je to moguće staviti zajedno, onda bilo koji kompozitor koji pokaže svijetu nešto naše, morao bi spadati u njegov rok službe", dodao je Bregović. Samo nekoliko godina kasnije, muzičar i političar našli su se na "istoj strani": glavni događaj na aktuelnom Saboru u Guči, koji Koštunica tako zdušno podržava, upravo je koncert Gorana Bregovića.

A ONDA: Vremenom, još jedan zaključak o Koštunici pao je u vodu. Početkom veka, u Beogradu je stajao grafit: "Zašto Vojislav Koštunica nije bio na koncertu Zdravka Čolića? Nije bio obavešten." Time je iz činjenice da je Zdravka Čolića na Marakani tada slušao premijer Đinđić, ali ne i Koštunica, bila izvučena još jedna estradno-politička veza, ali je na poslednjim parlamentarnim izborima ona donekle demantovana. Čolić je tada, snimanjem promotivnog razgovora 3G telefonom sa liderom Demokratske stranke Srbije predizborno dodao gas Koštuničinoj kampanji – mada mu ovaj to, nekoliko meseci kasnije, nije uzvratio povećanjem brojnog stanja publike na poslednjem osvajanju Marakane.

Vreme, međutim, nije demantovalo samo posmatrače sklone analizama povezanosti kulture i politike. Neistinitom se pokazalo i jedno eksplicitno obećanje Koštuničine stranke vezano za oblast kulture i estrade.

Tačno na treću godišnjicu pada Slobodana Miloševića, naime, neki stranački mudrac iz DSS-a medijima je prosledio tragikomično saopštenje kojim je ta stranka, po ugledu na radikalsko proganjanje predstave Sveti Sava u JDP-u deceniju ranije, osudila najavljeni koncert grupe Rezidents na beogradskom Kolarcu. I to na takav način da su mediji konstatovali da je DSS "dodelio sebi pravo na egzorcizam" i "poslao pravoslavnu fatvu" na organizatore koncerta.

"Mi, kao politička stranka, ne bismo organizovali nikakve koncerte. Za svoje novce može da organizuje koncerte ko god hoće, kakve god hoće, ali ne baš gde god hoće i kad god hoće", rekla je tada "Vremenu" Svetlana Stojanović, tadašnja predsednica Odbora za kulturu DSS-a, sve, naravno, braneći stavove iz saopštenja o koncertu grupe Rezidents, koje su novinari nazivali "najglupljim stranačkim saopštenjem" ikada (do tada) napisanim.

Kad ono…

CECA: Ne samo da je, usred poslednje izborne kampanje, Koštuničina stranka to obećanje pompezno prekršila organizovanjem srpsko-novogodišnjeg koncerta pred bivšom saveznom skupštinom, nego je izborom izvođača, dodatno skandalizovala dobar deo onih građana, koji su, nekoliko godina ranije, na tom istom mestu Koštunicu od večitog opozicionara pretvorili u dugogodišnjeg vladara.

Teško da je neko to zaboravio – reč je o koncertu na kome je osim opštepoznatih bliskih odnosa sa Borom Đorđevićem (koji je i član DSS-a), Koštunica obznanio i naklonost ka muzičkom opusu Svetlane Ražnatović, pevačice i udovice najeksponiranijeg srpskog ratnog zločinca i kriminalca. Ne zna se šta je tom prilikom više iznerviralo proevropski i liberalno orijentisani deo javnosti: pohvale "voljenom premijeru koji je ujedinio sve stranke" koje je izrekla pevačica Ceca, da bi odmah potom otpevala pesmu posvećenu ubijenom suprugu, ili uvredljiva "pesma" koju je Bora Đorđević posvetio izvesnom Čedi, tako da je čak i Boris Tadić osetio potrebu da se "kao ljudsko biće i predsednik Srbije" javno ispovedi: "Da se na jednom takvom koncertu, koji organizuje jedna politička stranka, pojavi pevač koji vređa i optužuje, u ovom slučaju Čedomira Jovanovića, to je nešto najvulgarnije što sam mogao da vidim."

Događaj je bio toliko upečatljiv i suprotan očekivanjima velikog broja građana, koji su, samo nekoliko godina ranije, na tom istom mestu mislili da su sopstvenom hrabrošću i upornošću od Srbije stvorili zemlju obeleženu sasvim drugačijim sistemom vrednosti od onog koji personifikuje plastificirana pevačica udata za mafiju – da je u jednom listu označen čak kao "Koštuničin kontramiting".

KUSTURICA I EKIPA: Tokom godina na vlasti, osim muzičarima, Koštunica je posvećivao pažnju i drugim kulturnim i estradnim poslenicima. Čestitao je na osvojenim priznanjima piscima, slikarima, muzičarima… Tako je otkrio još jedan detalj o sebi – da je pročitao sve knjige dobitnika Ninove nagrade "Magičnog Ćire", ali je ostalo nepoznato da li je uživao i u knjigama nekadašnjeg stranačkog saborca, danas ljutog oponenta, dobitnika iste nagrade – Svetislava Basare.

Posebnu pažnju posvetio je iskazivanju poštovanja prema Emiru Nemanji Kusturici, antiglobalistički orijentisanom reditelju svetske slave i predsedniku Upravnog odbora državi uvek posebno važne Politike, ali i njegovim gostima – ruskom reditelju Nikiti Mihalkovu (koji je Koštunici preneo svoj stav o odbrani Kosova kao odbrani budućnosti pravoslavlja i panslavizma), i bivšem fudbaleru i čuvenom narkomanu Dijegu Maradoni. A tamo gde je Kusturica, tamo su i drugi članovi UO Politike, poput pesnika i akademika Matije Bećkovića, čije je reči premijer Koštunica citirao u svom toliko citiranom prošlogodišnjem nastupu u Guči. Bećković, ipak, nije uspeo da se popne na sam vrh liste Koštuničinih omiljenih autora: na prošlogodišnjem sajmu knjiga, za premijera najvažnija knjiga bio je – (njegov) Ustav Srbije.

Poslednjih godina demonstrirani Koštuničin obrazac teoretičari označavaju kao "populistički" i "nacionalistički". Za političara narodnjačke orijentacije – sasvim logično i ništa novo. Ni upotreba kulture i estrade u cilju osvajanja političkih poena nije nešto što je Koštunica izmislio: već godinama je u izbornim kampanjama širom sveta gotovo nemoguće povući razliku između estradnih nastupa i političkih govora. U pretvaranju kampanje u estradni spektakl prednjači upravo Amerika, onoliko negativno obojena u sistemu vrednosti koje promovišu domaći političari-narodnjaci. Veze kulture, estrade i politike godinama su proveravane i na domaćem terenu, a vrhunac je bila ogromna podrška javnih ličnosti koaliciji DOS u vreme rušenja Miloševića.

MARKETING: Ono što je, međutim, zanimljivo jeste činjenica da je, upravo iz DSS-a, nekadašnjim protivnicima, danas koalicionim partnerima – Demokratskoj stranci, stalno s visine spočitavano da politiku svodi na marketing. Činjenica, međutim, da Koštunica i njegovi partneri tako obilato koriste ličnosti i događaje iz oblasti kulture i estrade zarad postizanja političkih poena, a da ih, pri tom, niko ne optužuje za svođenje politike na marketing, mogla bi da uputi na jedan, za marketinške stručnjake DS-a, sasvim nepovoljan zaključak – da su ih Koštuničini narodnjaci prevazišli u toj važnoj veštini. Kao što činjenica da se Koštunica godinama održava na vlasti uprkos slabašnoj podršci birača dokazuje da je stepen njegovog pragmatizma daleko prevazišao pragmatizam koji se, od Zorana Đinđića na ovamo, pripisuje DS-u.

A kakve su posledice borbe za vlast uz (zlo)upotrebu kuture, to je već druga priča, o kojoj se vodi oštra rasprava između domaćih teoretičara. Tako, recimo, etnolog Ivan Čolović ocenjuje da je "posle ratnih poraza, borba za teritorije, koja se i dalje smatra najvišim nacionalnim i državnim interesom, privremeno prebačena sa vojnog na kulturni front". On o Koštunici piše kao o čoveku koji je "Miloševića nadmašio u spremnosti da lično učestvuje u političko-verskim i političko-književnim ritualima". Sasvim suprotno, prema Čoloviću, zalaganje za političke promene koje će Srbiju dovesti među demokratske, miroljubive i prosperitetne zemlje, zahteva i obračun sa nacionalističkim shvatanjem kulture. A u društvu u kome, uz pomoć političara, takva kultura cveta, nisu neobična ni shvatanja o "srpskom bogu", koji bi trebalo da kazni nepodobne, među njima i pisca Svetislava Basaru – što je večito provokativnog autora inspirisalo da napravi i foto- robot dotičnog, nacionalno opredeljenog boga: "zajapureni, pripiti delija, sa vencem šljiva na glavi, koji sluša trubače i sa vrha Ovčara/Olimpa baca ovčije plećke i buklije na sve četiri strane srpskog univerzuma".

Ništa manje motivisani za pisanje nisu ni teoretičari konzervativnog usmerenja, koji "kutlur-dekontaminatorima" detaljno objašnjavaju sličnosti i razlike između domaće Cece i svetske Kajli Minog, ocenivši da su hitovi domaće u odnosu na pesme australijske zvezde "traktati iz metafizike" te da je "Ceca ipak pomažnjavala pop ikonografiju i ugazila detelinu na Ušću" (sa sajta NSPM).

Jedan od zanimljivijih pristupa problemu potiče od Miše Đurkovića, naučnog saradnika Instituta za evropske studije, svojevremeno savetnika premijera Koštunice. Đurković u jednom novijem tekstu poredi Guču i Egzit, konstatuje da su i jedan i drugi festival "uz obilatu državnu pomoć postali brend i izgradili ogromni profitni potencijal" i ocenjuje da je "vreme za njihovo funkcionisanje na čistim tržišnim osnovama". Uz ocenu da je "Guča očigledno pomogla afirmisanju mladih stvaralaca, orkestara i solista", dok Egzit "uz svu pompu i promovisanje rok i pop muzike nije podstakao rađanje nijedne iole zanimljive domaće grupe ili izvođača u poslednjih sedam godina", Đurković primećuje da, s druge strane, Grand produkcija "na čisto tržišnim osnovama, svake godine izbaci novu postavu". A baš to je, prema njegovoj oceni, "još jedan dokaz da popularnu kulturu za razliku od elitne treba prepustiti tržištu".

Da, ali kako bi se od podrške elitnoj kulturi moglo politički profitirati?

Iz istog broja

Istraživanje – Briga o samrtnicima

Širom zatvorenih očiju

Marija Andrijašević, Svetlana Seferović

Portret savremenika – Čarls Simić

Srbija jednog Čarlija

Dejan Anastasijević

Seoba Roma

Popisivanje otpisanih

Jovana Gligorijević

Novi roman Milorada Ulemeka

Beogradska ijekavica

Slobodan Kostić

Srbija i trbušni ples

Guča bez pupka

Jasmina Lazić

Valjevo – Pravna zavrzlama oko otkaza vozaču Hitne pomoći

Presuda i post

Dragan Todorović

Vreme uspeha

Biznis

Dragan Todorović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu