Lični stav

Brutalno skrnavljenje dokazanih činjenica 2

foto: ap photo

Brutalno skrnavljenje dokazanih činjenica

Negatori genocida u Srebrenici trebalo bi da odgovore na dva pitanja. Prvo, zašto su svi koji su uhvaćeni streljani i niko nije pošteđen? Drugo, zašto su prekopavane primarne grobnice i zašto je angažovano 1000 ljudi, desetine građevinskih firmi i desetine auto-transportnih preduzeća da se tela pobijenih prebace u sekundarne grobnice

Brutalno skrnavljenje dokazanih činjenica 3

Genocid u Srebrenici utvrđen je pravnosnažnim sudskim odlukama suda BIH, Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde. Isto tako, Međunarodni sud pravde po tužbi BiH protiv Srbije utvrdio je da je Srbija odgovorna zbog kršenja konvencije o genocidu u vezi sa događajima u Srebrenici. Ta osuda zbog nesprečavanja genocida u Srebrenici dočekana je kod nas sa ogromnim oduševljenjem, dok je u BIH izazvala veliko razočaranje.

Vođa našeg pravnog tima profesor Stojanović rekao je da je ova presuda velika pobeda u profesionalnom smislu. Naime, sud je zauzeo stav da jedinica Škorpioni, koja je delovala u sastavu MUP-a Srbije, nije u BIH postupala u ime države Srbije već u ime Vojske Republike Srpske, koja ju je od Srbije pozajmila. Sud je ocenio da Srbija nije učestvovala u genocidu, ali da je zbog svog uticaja na VRS mogla da ga spreči.

Ovaj stav je zanimljiv jer danas šovinistička inteligencija tvrdi da u Ukrajini ratuje NATO protiv Rusije jer NATO naoružava Ukrajinu i pomaže joj. Međutim, MSP je utvrdio da je Srbija i naoružavala i plaćala i pomagala VRS, ali da nije odgovorna za izvršenje genocida već za nesprečavanje.

Na okruglom stolu pravnika u junu 2007, akademik Tibor Varadi, glavni stručnjak za procesno pravo u našem pravnom timu i jedini pravnik akademik, rekao je da je “genocid u Srebrenici utvrđen merilima pravog teškog genocida a ne modernim fleksibilnim merilima”.

Haški tribunal je u pet presuda utvrdio da je sedam lica u Srebrenici počinilo zločin genocida. Za ovo krivično delo osuđeni su: generali Radislav Krstić, Zdravko Tolimir i Ratko Mladić, potpukovnici Ljubiša Beara, Vujadin Popović i Momir Nikolić, te njihov vrhovni komandant Radovan Karadžić.

Značaj presude donete protiv generala Krstića 2004. je u tome što je u njoj raspravljena i utvrđena tzv. “baza zločina”. To znači da je utvrđeno šta se dogodilo u Srebrenici. Utvrđene činjenice nikad više nisu ozbiljno dovedene u sumnju iako je nakon Krstića još četiri puta suđeno za isti događaj. Pored toga, na ovom suđenju izvedeni su značajni pisani dokazi. Npr. zapisnik sa 16. sednice Skupštine Republike Srpske iz maja 1992. godine iz kog se vidi da je Karadžić referisao strategiju Republike Srpske i dobio veliki aplauz, na što je reagovao Mladić rečima: “Ljudi, pa to bi bio genocid”.

Ovaj dokaz dovoljno govori sam po sebi.

Isto tako, izveden je dokaz čitanjem Karadžićeve direktive broj 7, u kojoj on naređuje kako treba postupiti prema bosanskim Muslimanima. Ova direktiva je svojevrstan dokaz genocidne namere. Prikazan je i snimak sa Skupštine Republike Srpske u kojem Karadžić preti Muslimanima da će nestati. Ove pretnje, skoro doslovno, ponovio je Mladić na sastanku u motelu “Fontana” kod Srebrenice kada je pretio Nesibu Mandžiću da”ili ćete opstati ili ćete nestati”.

General Krstić je svedočio o tome kako nije smeo ništa da preduzme jer se plašio Mladića.

Javnost u Srbiji ne zna kako je oficir VRS Momir Nikolić svedočio da je znao da će svi muškarci biti pobijeni i da je ta odluka bila doneta unapred. Njemu je to saopštio njegov naređeni Vujadin Popović, osuđen za genocid na doživotni zatvor.

TO JE TA DIPLOMATIJA

Na pomenutoj sednici iz maja 1992. godine, Mladić je objasnio kako treba opsedati Sarajevo, isključiti struju i vodu, ali tajno “da se Amerika ne bi digla na noge…Mi moramo mudro saopštiti svijetu, gađali su oni, pogodili dalekovod i nestalo struje, gađali vodovod i nestalo vode, vršimo napore i popravljamo, to je ta diplomatija”. Ovaj metod obmanjivanja žrtve primenjen je i u slučaju Markale i u slučaju Srebrenice. On je praktično usvojen na skupštini.

Javnost u Srbiji prihvata kao istinu da je armija BIH bombardovala Sarajevo, gađala Markale, redove za hleb, gađala vodovod i dalekovode, a vrhunac ovog propagadnog rata je tvrdnja izneta u žalbi Mladićevog branioca, da je 6.000 ljudi u julu 1995. godine stradalo u šumama oko Srebrenice u međusobnim sukobima, tako da su, u stvari, Bošnjaci sami sebe poubijali.

Anglosaksonski sistem zahteva da svi učesnici u postupku govore istinu. Okrivljeni se saslušavaju po pravilima koja važe za svedoke. Oni ne moraju da govore, ali ako hoće da svedoče, moraju da govore istinu. Nijedan od glavnih optuženih u Hagu nije pristao da svedoči u svom predmetu niti u bilo kom drugom. Ovo važi za Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Beogradski mediji preneli su izjavu Mladićevog branioca, nezadovoljnog odlukom žalbenog veća, da sud nije imao u vidu činjenicu da Mladić nije bio u Srebrenici. Opštepoznato je da se Mladić slikao pred kamerama 11. jula u Srebrenici kada je nagovestio i zapretio da će se osvetiti “Turcima” na ovim prostorima.

Inače, odbrana alibijem je pravno nemoguća u ovakvim slučajevima jer se Mladić ne tereti da je lično klao, već da je naredio ubijanja, što znači da nije morao biti prisutan. Uzgred, napominjem, da je čuveni general Jamašita osuđen u Tokiju za razaranje Manile i masovna ubistva iako je bio udaljen od tog grada stotinama kilometara. Ni Hitler nije bio u Varšavi, ni u Mauthauzenu, nije lično bombardovao Beograd, London i Mančester, već je njegova krivica u domenu naređivanja i komandovanja vojskom.

Jedan od argumenata odbrane koji se neprestano ponavlja u krugovima političara i intelektualaca je taj da haške sudije ne čitaju predmete, nego sude po diktatu. Nasuprot tome, iz činjenice da je većina sudskih odluka doneta preglasavanjem uz izdvojena i suprotna mišljenja pojedinih sudija, sledi zaključak da sudije odlučuju po svom nahođenju, a ne po diktatu niti bilo kojem vanprocesnom faktoru.

Tvrdnja da je Haški sud antisrpski je po svojoj težini i logičkom značenju jednaka argumentu da je Nirnberški sud antinemački ili sud u Tokiju antijapanski. Ovo je primer kako totalna besmislica postane etablirana i zvanična istina. Osporava se legitimitet Haškog suda iako je osnovan rezolucijom Saveta bezbednosti 827 iz 1993. za koju su glasale i Rusija i Kina.

DVA PITANJA

Iako je Srbija priznala Haški sud i donela Zakon o saradnji sa haškim sudom dajući mu legitimitet, ona uvek na jedan perfidan, a suštinski način, ne priznaje Haški sud. Naš krivični zakon zabranjuje negiranje genocida, ali pod uslovom da je tu odluku doneo domaći ili međunarodni krivični sud, što znači da krivični zakon dopušta negiranje genocida presuđeno odlukom Haškog tribunala.

Postoji tvrdnja da je genocid u Srebrenici blasfemija i izmišljotina radi prikrivanja zločina protiv Srba u Podrinju. Štampana je knjiga koju promoviše Pravni fakultet u Beogradu o tome kako treba ukinuti genocid kao krivično delo koje nanosi štetu međunarodnoj zajednici jer dovodi u sukob velike društvene grupe. Promeniti zakone znači, u stvari, onemogućiti suđenja po ovoj pravnoj kvalifikaciji, što dalje znači da je problem u pravnom okviru, a da su sudske odluke u skladu sa tim pravnim okvirom. Nemoguće je istovremeno kritikovati i pravni okvir i sudsku odluku na njemu zasnovanu.

Narativ o “našim žrtvama” insistira na pitanju zašto niko nije odgovarao za genocid u Jasenovcu. Ovde bi javnost trebalo da zna dve činjenice.

Prvo, do 1948. godine nije postojalo krivično delo genocida, tako da ni holokaust nad Jevrejima nije pravno kvalifikovan kao genocid jer bi to bilo retroaktivno kažnjavanje. Samim tim nije moglo biti suđeno za genocid u Jasenovcu. Drugo, istina je da su komandanti logora u Jasenovcu, kao i ministri pravde i unutrašnjih poslova NDH, suđeni i osuđeni pred sudom u Zagrebu: Ljubo Miloš i njegova grupa, po optužnici Josipa Hrnčevića, na smrt, a Dinko Šakić 1999. presudom sudije Tripala na 20 godina. Osuđen je i Andrija Artuković, ministar unutrašnjih poslova.

Pored toga, prisutan je i narativ o tome kako Haški sud i Međunarodni sud pravde hoće da predstave Srbe kao genocidan narod. Ovo je neviđena glupost koju plasiraju naši političari i intelektualci. Nikad nisam čuo niti sam pročitao niti imam bilo kakva saznanja da je iko rekao da su Srbi genocidan narod.

Evidentna je jedna kolektivna frustracija šovinističke i proputinovske inteligencije koja podržava s jedne strane Ratka Mladića, a s druge strane Putinovo razaranje Ukrajine. Radi se o potpuno istim argumentima koji se svode na krivicu žrtve na jednu vrstu nužne odbrane, u kojoj bi se Putinu i Mladiću mogao sa svojom argumentacijom pridružiti i Hitler, koji je 1. septembra 1939. izjavio: “Odjutros u pet sati odgovaramo na napad Poljske”.

Poricanje genocida u Srebrenici je primer primitivnog odbrambenog mehanizma negacije, odnosno neprihvatanja stvarnosti i dokazanih činjenica.

Negatori genocida trebalo bi da odgovore na dva pitanja. Prvo, zašto su svi koji su uhvaćeni streljani i niko nije pošteđen? Drugo, zašto su prekopavane primarne grobnice i zašto je angažovano 1000 ljudi, desetine građevinskih firmi i desetine auto-transportnih preduzeća da se tela pobijenih prebace u sekundarne grobnice?

Autor je advokat

Iz istog broja

Afera “Jovanjica”

Policajac na nišanu države

Jelena Zorić

Portret savremenika: Vladimir Đukanović, advokat i medijski radnik

Poverenik za Palatu pravde i celu Jovanjicu

Nedim Sejdinović

Đukanovićevi klijenti

Slike iz advokatske prakse

Filip Mirilović

Žene žrtve nasilja

Tukao me je tri godine

Milica Čubrilo Filipović

Intervju: Ivanka Popović, redovni profesor TMF-a

Pandemija je samo pojačala postojeće slabosti sistema obrazovanja

Radmilo Marković

Vimbldon 2022.

Trijumf, uprkos svemu

Uroš Mitrović

Lični stav

Etički kodeks sudija – šta je i čemu služi?

Julijana Mogoš-Živković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu