Evropsko prilagođavanje

20. 7. 2005. / 18.30

Briselsko grožđe

Mandat za pregovore sa SCG, Nacionalna strategija za Brisel, crnogorski referendum, žuč u medu, francuski referendum i "vizantinske ponude"

Briselsko grožđe 1

Kad je zimus bio u Beogradu, Havijer Solana je izjavio kako ima osećaj da voz koji je dugo stajao kreće sa stanice. Sada izgleda kao da otpravnik vozova stavlja pištaljku u usta i diže onu signalnu palicu sa dve strelice, dok se putnici kolebaju da li da uskaču ili da popuše još jednu.

Evropska komisija zatražila je 12. jula od vlada 25 članica Evropske unije mandat da započne pregovore o sklapanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa državnom zajednicom Srbija i Crna Gora.

Očekuje se da će članice EU-a za tri meseca odobriti Evropskoj komisiji traženi mandat, pošto je u aprilu usvojena Studija o izvodljivosti za Srbiju i Crnu Goru. Do septembra šest radnih grupa treba da pripremi srpsku platformu za pregovore, čiji je start ranije skiciran za 5. oktobar. Optimistički se priželjkuje da se oni završe za devet meseci.

Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju imaće verovatno pet poglavlja: politički dijalog i regionalna saradnja, trgovinski odnosi, usklađivanje zakonodavstva, saradnja i pomoć, institucionalni aranžmani za sprovođenje sporazuma. Za početak pregovora o SSP-u nema novih uslovljavanja, sem onih predviđenih u Studiji o izvodljivosti, a Labus je u jednoj izjavi konstatovao da su oni uglavnom ispunjeni (osim Haga, odnosno generala Mladića, što su ponavljali svi koji su dolazili u Beograd, a što je prešlo u dosadu).

ČETVRTINA POSLA: Odbor za evropske integracije Skupštine Srbije usvojio je 12. jula Nacionalnu strategiju za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji. Taj dokument na 201 strani (oko 600.000 karaktera) prihvaćen je 10. juna od strane Saveta za evropske integracije Republike Srbije kojim je predsedavao premijer Koštunica. Taj savet je razmotrio kako se ispunjavaju obaveze za oba kvartala ove 2005. godine iz Akcionog plana za harmonizaciju zakona sa propisima EU-a i pozvao je Narodnu skupštinu da evropskom paketu dâ prioritet.

U avgustu i septembru srpska skupština će u pravoj letnjoj kampanji održati nekoliko vanrednih sednica, jer u Studiji o izvodljivosti kao uslov za početak pregovora zapisano je da treba da se usvoji 41 novi zakon do kraja godine, od čega 18 do kraja septembra.

U Skupštini će se meriti sposobnost Srbije da prihvati regulativu Unije koja trenutno iznosi 90.000 stranica raznih akata – zakona, direktiva, ugovora, sudskih odluka. Ta regulativa se naziva actus communautore i podeljena je na 31 poglavlje.

Vladajuća većina je kao svoj uspeh isticala to što je prošle godine doneto ili izmenjeno radi prilagođavanja oko 80 zakona. Jedan od kritičara vladine strategije (na isti način je kritikovao i prethodnu), direktor nevladinog Centra za slobodno tržište Miroslav Prokopijević, u publikaciji Srbija i Evropska unija konstatuje da je utisak o onome što je do sada urađeno povoljniji nego što je stvarno stanje – da je urađena jedna četvrtina tog posla, a da preostaju tri.

REFERENDUM: Problem je što nije definisan državni status. Da je neophodno doneti novi srpski ustav, beogradske emisare povremeno podsećaju i u Briselu. Izrada ustava se razvlači uz povremenu poplavu možda samozavaravajućih izjava da su razlike o ustavnom uređenju među političkim akterima male.

Čuju se i pretpostavke da će i crnogorski referendum o nezavisnosti verovatno uticati na brzinu i tehniku tih pregovora, pa je iz Beograda u poslednje vreme poslato nekoliko predloga Podgorici da referendum odloži za trenutak kada se pregovori sa Evropljanima završe, ali otuda nije bilo pozitivne reakcije na takve sugestije.

Labus procenjuje da bi pregovori mogli početi oko tehničkih i trgovinskih detalja da bi se kasnije, nakon što bude izvesna budućnost državne zajednice, prešlo i na politička pitanja. Uoči posete Beogradu, radi priprema početka pregovora, visoki predstavnik Evropske unije za spoljne poslove i bezbednost Havijer Solana izjavljuje da smo, po onome što je on čuo, još daleko od toga da i u samoj Crnoj Gori postoji konsenzus o pravilima o referendumu i spremnost obeju strana da prihvate rezultate glasanja. U razgovoru sa generalnim sekretarom NATO-a Japom de Hopom Sheferom premijer Koštunica je naglašavao kako je zbog bržih evroatlantskih integracija značajno da se očuva državna zajednica Srbija i Crna Gora i da crnogorski referendum treba ostaviti po strani.

Sudeći po jednoj Labusovoj izjavi, srpska strana se priprema za dve mogućnosti – da Srbija i Crna Gora potpišu jedan ugovor o pridruživanju ili da potpišu dva. On naglašava kako je interes Srbije da pregovori sa EU-om budu završeni u kratkom roku.

KADA MOŽE: U toku tih pregovora o SSP-u, Beograd treba da kaže u kom roku zapravo može da uspostavi slobodno tržište sa Evropom, da li je to sedam godina (što znači da se priključenje skicira za 2012), ili je to neki duži rok. U Strategiji se inače ne govori o godini kada Vlada Srbije očekuje ulazak u Uniju. U javnosti se govori da period prilagođavanja ne bi trebalo da bude duži od deset godina; u slučaju Hrvatske trajao je šest, a u slučaju Makedonije deset godina. Slovačka, koja je zaostajala sve do 1998, napravila je veliki pomak za sedam godina.

Prokopijević, međutim, u svojoj kritičkoj analizi tvrdi da u finansijskom okviru Unije 2007–2013. zapravo nisu predviđena sredstva za Srbiju u kohezivnim i strukturalnim fondovima, te procenjuje da je za Srbiju 2014. godina najraniji datum ulaska u Uniju, a da je i to verovatno isuviše rano s obzirom na spore reforme u Srbiji i na probleme s kojima će se Unija baviti u narednih desetak godina.

Prokopijević uzgred, radi opisa krize koja je nastala posle francuskog referenduma, pominje medijske izveštaje o samitu EU-a 16–17. juna u kojima jedan diplomata kaže da to više nema veze sa budžetom, da je to "serija koverti s mitom koje se daju raznim zemljama", a da su "ponude koje su se davale iza zatvorenih vrata bile vizantinske više nego obično".

JARE I PARE: EU je za deset novih članica u 2005. i 2006. predvidela 9–12 milijardi evra godišnje, kako bi nadoknadila troškove prilagođavanja. Tela Unije i vlade potencijalnih članica, naravno, prećutkuju troškove, a glorifikuju pogodnosti, kaže Prokopijević, ironično konstatujući da političari novih članica dobijaju subvencije na raspolaganje, birokrate dobro plaćena mesta u Briselu, a intelektualci nove projekte. On upozorava da je cena pristupnog perioda visoka – obimna regulativa koju nove članice moraju da sprovedu u sferi tržišta rada, zaštite potrošača, ekologije, administracije, sudstva itd. premašuje nekoliko procenata BDP-a i nadmašuje subvencije EU-a koje se kreću na oko dva odsto BDP-a novih članica. Uz to, ulaskom u EU nove članice plaćaju doprinos budžetu u Briselu od 1,24 odsto njihovih BDP-a.

U prelaznom periodu najveće promene očekuju se kad je reč o slobodi trgovine, politici konkurencije, smanjivanju subvencija i državne pomoći, oslobađanju kapitala za slobodan prelaz granice, o tome da tretman preduzeća iz EU-a bude jednak onom koji imaju domaća, o smanjivanju kontrole cena, kupovini nekretnina od strane građana i firmi drugih zemalja.

EU treba odmah da omogući bescarinski uvoz robe poreklom iz Srbije i Crne Gore, a otvaranje ovdašnjeg tržišta za robu iz Evrope biće postepeno u dogovorenom prelaznom periodu.

Prokopijević – inače ljuti ekonomski liberal – upozorava da liberalizacija spoljne trgovine može ugasiti izvestan broj firmi ili čitavih privrednih grana usled nekonkurentnosti. On procenjuje da će se pritisak konkurencije naročito osetiti u poljoprivredi, industriji, bankarstvu i osiguranju. Za Srbiju će biti nepovoljno i to što se verovatno ne može u skorije vreme očekivati slobodno kretanje ovdašnje radne snage.

Direktor svetske banke Pol Volfovic konstatovao je nedavno da je srpska privreda poboljšala performanse i da Srbija brzo popravlja svoj rejting, no treba dodati i to da u privatizaciji predstoje najteži slučajevi, da je najavljeno (ministar finansija Dinkić) ukidanje subvencija neuspešnim preduzećima, što odobravaju ekonomski liberali, ali može proizvesti socijalne tenzije, jer u stanovništvu vlada prilično nezadovoljstvo socijalnim stanjem.

U nedavno usvojenoj Nacionalnoj strategiji navodi se da Srbija ima nizak bruto nacionalni dohodak, nezaposlenost od oko 30 odsto, nisku konkurentnost privrede, deficit platnog bilansa, tehnološku zaostalost i 20 odsto siromašnih. Za prevazilaženje tog stanja preporučuje se razvoj malih i srednjih preduzeća, smanjenje trgovinskog deficita, inflacija od oko pet odsto godišnje, kao i godišnji privredni rast od oko šest odsto.

Miroslav Prokopijević naziva ono što je nabrojano u Nacionalnoj strategiji spiskom lepih želja. On tvrdi da vlada neće biti srećnije ruke ni sa pravljenjem tima koji će sa Evropskom unijom pregovarati o SSP-u. Kaže da je to dobra vest za Evropsku uniju, jer je lakše izaći na kraj sa slabim, nego sa jakim pregovaračima, ali da je je to loša vest za Srbiju.

PLUS, MINUS: Nezgoda je i u tome što vlada koja treba da počne pregovore ima nizak rejting. Povoljna okolnost je pak u tome što je formula manjinske vlade, a potom i kohabitacija premijera i predsednika Republike, u velikoj meri pacifikovala političke napetosti u Srbiji i smanjila isključivosti i što deo opozicije (DS) ima proevropske težnje. Povoljno je i to što je Koštuničina vlada demantovala kritičare u pogledu svojih spoljnopolitičkih performansi (uspešni pregovori sa MMF-om, Svetskom bankom, Londonskim klubom, sa Briselom o tekstilu, Studija o izvodljivosti, relaksirani odnosi sa Haškim tribunalom).

Ima li žuči u tom medu? Izgleda da je u pravu sociolog Slobodan Antonić kada pretpostavlja da politička nestabilnost i oživljavanje nacionalnog radikalizma pre mogu da budu "uvezeni" iz okruženja (zbog jednostrane odluke oko Kosova najavljene za 2006, ili zbog pritiska za reviziju Dejtonskog ugovora i promenu statusa Republike Srpske) nego što bi mogli proizaći iz unutrašnjih političkih ili socijalnih napetosti. Možda više ne važi gubitnička jednačina kneza Pavla. NATO sad ima slobodan prolaz i to j, za razliku od 1999, doživljeno kao mera za zaštitu kosovskih Srba u slučaju ponavljanja 17. marta na Kosovu, ali problem može biti u tome što kad Shefer kaže u Beogradu "okrenite se budućnosti", veliki deo javnosti uz to čuje i odjek "da bismo vam lakše uzeli Kosovo". Ako je pokretanje briselskih pregovora pokušaj da se proevropske snage ojačaju pre takvog eventualnog šoka, računica je po Prokopijeviću loša – Briselsko grožđe može igledati previše visoko, Studija o izvodljivosti u januaru nije poboljšala uticaj proevropskih partija i nestala je iz javnosti za desetak dana, a da se malo ko upoznao s njenim sadržajem.

Iz istog broja

BELEF

Udri, Brus Li, cepaj, Brus Li

Marija Vidić, Jasmina Lazić

Intervju - Jirgen Štark, potpredsednik Bundes banke

Dajte kapitalu bolje uslove

Miša Brkić

Lukojl i Naftna industrija Srbije

Poslovno ili strateško partnerstvo

Dimitrije Boarov

33. Kosidba na Rajcu

Tvrda trava pobro

Dragan Todorović

Pravni položaj prestolonaslednika

Pravilo službe i dopisivanje

Zoran Majdin

Lokalna vlast u Kragujevcu

Sirotinja i obećanja

Olivera S. Tomić

Portret savremenika - Milo Đukanović

Tako mlad, a već dinosaurus

Vera Didanović i Dokumentacioni centar "Vreme"

Izrečene presude za ubistvo Ivana Stambolića i atentat u Budvi

U službi gospodina predsednika

Tatjana Tagirov

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu