Osnovni podaci: Rođen je 7. avgusta 1952. u Bijeljini. Otac Nebojša, lekar, koga je tajno snimila koleginica kako za Tita i Mikulića govori da su „obični govnari“, biva optužen, ali ga Ilija Radulović, tada okružni sudija u Tuzli a sada advokat, u magnetofonskoj aferi oslobađa. Lik njegovog oca poslužio je Vuku Draškoviću za roman „Sudija“. Majka Dragica, rođena Vladić, profesor književnosti. „Ja potičem iz relativno dobrostojeće porodice. I po majci, i po ocu, to su bile dosta bogate, fabrikantske porodice. Moji roditelji su, i pored svega toga, u datom trenutku otišli u partizane. I bili su članovi SK, i po prirodi stvari trebalo bi da sam i ja vaspitan u duhu socijalne pravde i solidarnosti. Po prirodi stvari ja nisam hteo da uđem u Savez komunista. Posle, tokom studija i zahvaljujući tome što sam zavoleo neke ljude, ušao sam u Savez komunista“.
Po nacionalnosti Srbin, pravoslavac. Oženjen, žena Bosiljka, devojačko Ugričić, pravnik, imaju tri kćerke i sina. Sa decom se slikao za predizborne kampanje.
Govori engleski, a služi se i nemačkim i ruskim.
Obrazovanje: Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu. Na Građevinskom fakultetu u Beogradu diplomirao 1979. godine, magistrirao 1983. i doktorirao 1988, s tezom „Optimizacija pouzdanosti proizvodnih sistema u građevinarstvu“.
Karijera: Počeo je kao inženjer u GP „Napred“. Univerzitetsku karijeru počinje kao asistent (1981), potom je: docent (1989) i vanredni profesor (od 1994). Bio je prodekan na Građevinskom fakultetu u dva mandata. Radio je na projektima fabrike „1000 stanova“ u Izraelu, i učestvovao u projektovanju: infrastrukturnih objekata u Kuvajtu, Institutu biohemijskih nauka, hotela „Sokoljniki“ i poslovnog objekta „Ledeh“ u Moskvi, rekonstrukciji pozorišta „Atelje 212“, stambenih naselja „Cerak – vinogradi“ i „Borča“ u Beogradu.
Stipendista je na „Imperial College in London“ u dve školske godine (1985. i 1989).
Politička karijera: Uspon u karijeri počinje posle Dejtona. Kada je Glavni odbor SPS-a, novembra 1995. smenio sa svih partijskih funkcija Borisava Jovića, Mihajla Markovića i Milorada Vučelića, smenjen je i predsednik Gradskog odbora Beograda Slobodan Jovanović, a na njegovo mesto postavljen Branislav Ivković. Za člana GO SPS biran je na Trećem kongresu SPS-a (1996). Ubrzo, posle lokalnih izbora 1996. oslobođen je funkcija,
smenjen sa mesta predsednika beogradskih socijalista, „zbog međusobnog sukoba Ivković-Čović koji je naneo veliku štetu delovanju gradske organizacije SPS-a“. Ivković: „Mogu da vam kažem da sam ja lično za tu odluku glasao“. Oktobra 2000. godine vraćen je u IO SPS-a. Delegati Vanrednog kongresa (novembra 2000) izabrali su ga u Glavni odbor. U to vreme izjavljuje da će prihvatiti eventualnu kandidaturu za predsednika stranke.
Aktivno bavljenje politikom donelo mu je dve titule ministra: za urbanizam, stambeno-komunalne delatnosti i građevinarstvo, od 1994; od 1998. godine bio je ministar za nauku i tehnologiju. „Iz godine u godinu, a više od šest godina sam u vladi sve više radio. Pitam se gde je granica fizičkih i ljudskih moći! Pošto je nauka moja slabost, obratio sam se psihijatru za komentar.“ Kao ministar gradio je Europolis i obećavao: „Izmestićemo železnički čvor. Oslobodićemo Savu i Dunav za Europolis.“
Kako je postao socijalista: „Devedesete nisam bio u Beogradu i kada sam se vratio, sačekali su me otac i majka. „Formirana je nova Socijalistička partija Srbije, vodi je Slobodan Milošević. Mi mislimo da treba da budeš tamo, mi smo ti popunili prijavu, ti samo potpiši.“ Isključen iz SPS-a 14. aprila 2002. godine.
SPS i DOS: „SPS jeste pravio greške, ali ovo što se sada događa još je gore od vremena SPS. Sadašnje partije na vlasti ulaze u našu grešku sa dva puta jačim intenzitetom.“
Izborni poraz na decembarskim izborima 2000: „Pojedini kadrovi JUL-a, naročito u predizbornoj kampanji, podelom na izdajice i patriote, megalomanskom akcijom u zdravstvu, gde su vređani lekari pred kamerama i raznim aferama oko stranih obaveštajnih službi okrenuli građane protiv sebe.“
Optužbe: Partijske kolege optužuju ga za proneveru novca od članarine, i za preterano koketiranje sa JUL-om.
Optužen je da je kao ministar građevina bespravno nadzidao 150 kvadrata, a da je prostor legalizovao 1998. Opozicija je govorila i o „zaprepašćujućoj činjenici da je grupa vračarskih batinaša za svoju akciju dobila na korišćenje vozilo Ministarstva za nauku“. Time je po njihovom dokazano „da je SPS partija represije, a njeni najviši funkcioneri, među kojima i Branislav Ivković, pomagači batinaša“.
Protiv njega je podneta i krivična prijava zbog zloupotrebe službenog položaja. Februara 2001. pozvan je u policiju na informativni razgovor, a aprila je podignuta prijava zbog zloupotreba položaja člana stambene komisije vlade Srbije i prebacivanja novca Ministarstva nauke na račun SPS-a.
Poruka: „Bili smo i šmekeri i ljudi, ali smo grešili, tako da ćemo, kada se vratimo na vlast, biti još veći šmekeri i ljudi.“
