Povratak »Borata«

Borat u Beloj kući 1

Borat u Beloj kući

Šta uopšte da radi siroti seksista i rasista iz Trećeg sveta ako je kormilo Prvog sveta u ručicama njegovog mentalnog sabrata s nešto manje pigmenta?

Sećate li se Džordža Buša Juniora? Nije bilo tako davno, osam godina je vodio najveću svetsku silu. Njegove odluke i odlike uticale su na oblik života i sveta kakav smo živeli tada, ali i kakav sada živimo. Bio je crvena krpa za liberale, progresivce, levičare, sekulariste, feministe, sve moguće "zelene, žute i crvene vragove", kako nas je nazivao jedan pompezni provincijski klovn s Balkana, u beloj uniformi generalisimusa. Mislili smo da goreg od njega – Buša, ne klovna; mada, hm… – ne može biti, a pisanje nadahnutih paskvila protiv njega smatralo se pitanjem časti i dobrog ukusa.

Deceniju i po kasnije, živimo u svetu u kojem Džordž Buš Junior svima, pa i svojim nekadašnjim najljućim oponentima, deluje kao Tomas Džeferson: politički, moralno, pa čak i intelektualno. Iako je mislio da su Francuzi maznuli reč entrepreneur od Angloamerikanaca. Živimo u svetu u kojem se čak ni Džordž Buš Junior ne oseća dobro. Kako smo, dođavola, došli dovde?

To je pitanje od milion dolara, ali pošto ne znamo nikoga ko bi nam ih isplatio, hajde da se još malo zadržimo u Bušovom vremenu. Saša Baron Koen, britanski komičar, satiričar, performer, scenarista, glumac (ima toga još), napravio je globalni ršum svojim filmom Borat, kojim je otišao u samo srce duboke i metropolitanskim medijima i šampanjskoj levici često nevidljive konzervativne Amerike: one koja iskreno veruje da se homoseksualizam leči, da su belci obespravljeni, da žene treba da ćute i rađaju, da svaki ozbiljan čovek treba da ima arsenal dugih cevi, da je Amerika bogomdana tvorevina i rajski uzor među zemljama, ali i da istovremeno treba samo da gleda svoja posla a svet neka ide dođavola, da Armstrong nije bio na Mesecu nego u filmskom studiju, da postoji svetska zavera protiv prave Amerike i belih Amerikanaca a peta kolona te zavere su liberalne elite sa istočne i zapadne obale (plus Jevreji i ostali uobičajeni sumnjivci), i štošta još iz tog arsenala.

U takvu Ameriku, ali i u izvesne predele one druge, liberalne (i samozadovoljne), krenuo je Koen u obličju kazahstanskog (jasno je da je "Kazahstan" tu metonimija bilo koje trećesvetske zabiti, ali koja je opet dovoljno "bela" i verski nedefinisana da autor ne bude optužen ni za rasizam ni za – što je danas posebno opasno – "islamofobiju") novinara Borata Sagdijeva. Borat je groteskna kreatura koliko je to i samo mesto iz kojeg dolazi i koje ga je formiralo: njegov seksizam, homofobija, rasizam, antisemitizam (i svaka druga pošast sa stanovišta progresivaca koje se možete dosetiti) "odvrnuti" su do daske, bez kočnica i inhibicija kakve na današnjem Zapadu čak i "umereni fašisti" moraju da licemerno uvažavaju. Borat je, dakle, ono potisnuto "nesvesno" liberalnog Zapada, posetilac iz sveta kakav je i zapadni bio ne tako davno, i mnogi bi voleli da takav ponovo bude.

Boratov gerilski upad u dubinu teritorije "prave Amerike" bio je senzacionalan uspeh mereno svakim aršinom: od finansijskog, preko reakcija filmske kritike i "struke" generalno, pa do dubinskog kulturnog uticaja koji je izvršio. Ne znati danas ko je Borat i kakav je tačno kontekst njegovog "transkulturnog" pohoda na Bušovu Ameriku, znači imati ozbiljan problem sa opštom kulturom.

Nakon ovako preogromnog uspeha, Koenu nije preostalo drugo nego da Borata – sahrani uz sve počasti. Naime, uslov uspeha njegove gerilske strategije bio je u tome da njegovi sagovornici ne znaju s kim "zapravo" razgovaraju. To je postalo nemoguće jer, kako rekosmo – ko još ne zna ko je Borat?! A i Amerika je, uostalom, ubrzo bila ušla u osmogodišnju barakobaminsku bonancu…

Godine 2020, usred jedne bizarne pandemije koja će osakatiti i unazaditi svet mnogo više politički, ekonomski i kulturno nego zdravstveno, Borat Sagdijev ipak je ponovo krenuo u pohod na Ameriku! Da bismo razumeli kako i zašto je do toga došlo, možda bi nam dobro došao mali uvod.

Četiri godine pre novog Boratovog ukazanja, Amerikom je zavladao tip za kojeg je na raznim nivoima gotovo neverovatno da je uopšte realan, da stvarno postoji osim kao gotovo "lenjinistička" ultrakarikatura amoralnog i praznoglavog trulog bogataša (pred čijim se njujorškim tornjem, uostalom, Borat onomad u slast posrao). Zapravo, ako postoji u realnosti, onda je to realnost rijaliti šoua, kao glavne zanimacije današnjih masa, uz tzv. društvene mreže. I rijaliti i društvene mreže su u vreme pojavljivanja prvog "Borata" bili tek u povoju. U međuvremenu su postali što su postali, a ovaj lik, Tramp, Donald Tramp, suvereno vlada i jednim i drugim. Zato, s druge strane, ako Buš Junior nije znao čija je reč entrepreneur, Tramp teško da zna gde je uopšte Francuska i čemu ona uopšte. Što je samo jedna sićušna stavka na beskonačnoj listi njegovih tragikomičnih neznanja; ne samo nesrećni Buš Sin, nego i naš endemski Marjan Rističević u poređenju sa Narandžastim deluju kao gromade znanja, suvislosti i odgovornosti.

Zašto je ova promena važna u "boratovskom" kontekstu? Bez mozgolomnog preterivanja, moglo bi se reći da je svojevrsni unutrašnji Borat postao predsednik Amerike i, načelno bar, najmoćniji čovek na svetu. Tramp je, naime, u osnovi nešto išlifovanija WASP verzija Borata: nije crnomanjast i ne nosi demodirane brčine, ali zato je gotovo sasvim otvoreni rasista, ima problem sa susednim nacijama, veruje samo u silu i u novac, poštuje tirane i ne veruje u demokratiju, i iznad svega odnosi se prema ženama kao prema nekoj vrsti robe. Koja u boljem slučaju sudeluje u pregovorima oko svoje novčane vrednosti, a u gorem ni toliko.

Ali, šta uopšte da radi siroti Borat iz Trećeg sveta ako je kormilo Prvog sveta u ručicama njegovog mentalnog sabrata s nešto manje pigmenta? U ovogodišnjem nastavku, dakle, Borata Sagdijeva, koji je u otadžbini zaglavio na višegodišnjoj robiji jer je prethodnim filmom "obrukao Kazahstan", Veliki Vođa vadi iz zatvora i šalje ga ponovo u Ameriku, jer želi da se umili njenom lideru, poklonivši mu majmuna. Ne, nije Borat majmun, nego kurir… Mislim, nije ni kurir majmun… Ah, kako god. Kako majmun, međutim, "nesrećno" strada u transportu, Borat odlučuje da mu daruje svoju vlastitu kćer… Darovati mladu ženu Trampu pomalo je pleonastično, pa se Borat ustremljuje na njegovog potpredsednika Majka Pensa, ultrakonzervativca poznatog i po tome da nikada ne ostaje sam u prostoriji s bilo kojom ženom osim vlastite supruge.

Možda nije loše na ovom mestu otvoriti još jednu zagradu. Svojim odnosom prema ženama Tramp i Pens na prvi pogled deluju kao antipodi, ali razmislite još jednom. Nisu li serijski "hvatač za pičku" i puritanski monogam-apstinent samo lice i naličje istog novčića? Obojica se savršeno uklapaju u profile muškarca besprekorno prilagođenog patrijarhalnoj i fundamentalno deseksualizovanoj kulturi. Ako zamislimo Ameriku i svet kao selo, jedan je u njemu seoski lola, a drugi sveštenik… Posle se lola ispovedi i sve je OK. A što je najbizarnije, većina levo-liberalne bratije i sestrije uopšte ne kapira u čemu je tu problem, nego neznaveno pomaže repatrijarhalizaciju sveta vodeći krstaški rat protiv "nekontrolisane" bliskosti među ljudima koji nisu u državno ili crkveno ozvaničenoj šemi…

Nastojim da vam u ovom tekstu "prepričam" što manje od "konkretne" radnje Borata 2, da vam ne kvarim gledalačko zadovoljstvo. Mora se, ipak, reći ovoliko: u svetu kojim je zavladao Veliki Beli Borat (hajde, narandžasti), subverzivnost "izvornog" Borata, odnosno njegovog tvorca Saše Barona Koena na ozbiljnom je ispitu, ali ovaj ipak nije bez aduta. Na svom novom putovanju, Borat uspeva da upadne na neku republikansku konvenciju noseći, pod velikom maskom Donalda Trampa, svoju ćerku na poklon zgroženom Pensu (pravom, dakako!), njegova ćerka (odlična bugarska glumica Marija Bakalova) kao desničarska novinarka intervjuiše Rudija Đulijanija u hotelskoj sobi nakon čega sledi veoma neobičan razvoj događaja gde se skidaju pantalone i pada se na krevet pa se beži sa poprišta radnje, Koen se izvanredno prerušava u "pravog Amerikanca" i ponovo se združuje s kojekakvim frikovima koji imaju teorije za objašnjavanje svih nemilih pojava na svetu, a negde usred realizacije filma bukne i korona-epidemija, pa onda i taj novi element ludila inkorporiraju u otprilike poslednju trećinu radnje… Deluje pomalo zbrkano, naizgled niskobudžetno i gotovo gerilski, kao da se naš Želimir Žilnik poduhvatio režije, ali na mnoge mahove odlično "hvata" ono što je u međuvremenu zahvatilo Ameriku i dobar do sveta: boratizaciju svega postojećeg, u kojoj je izvornom Boratu sve teže da se snađe, što nužno dovodi do svojevrsne krize identiteta. Kako će je razrešiti, najbolje je da pogledate sami (na Amazon prajmu, gde drugde?).

I ovaj Borat cilja – i pogađa – baš tamo gde treba, mada izostaje efekat novine, i svakako nema onoliko smeha kao prvi put. Ali će i ovaj put razbesneti sve trampoide i boratoide sveta, ali i neke od onih tobože na drugoj strani, pre svega infantilne multikulturaliste i sentimentalne idealizatore tzv. Drugog, koji će mu opet zameriti sasvim anarhoidno razobručenu političku nokorektnost u prikazivanju imaginarnog "Kazahstana" i njegovih ljupkih vrednosti (recimo, dražesni Borat se najviše obraduje kad ga uvere da se Holokaust ipak dogodio!). Usput, razume se da se po tržišno najpovoljniju "egzotiku" otišlo u neku rumunsku zabit, da je Koenova partnerka Bugarka, a da saundtrek nije mogao da prođe bez Bregovićevih paradžipsiranja. Ali, tu je i Feliks Lajko, jer izeš Borata koji bi prošao bez naših.

A sledećeg utorka, šta bude, biće. Ako budemo imali sreće, Borata 3 nećemo tako skoro gledati.

Iz istog broja

O odlasku i povratku

Grad vs nešto manje

Vladislava Vojnović

Intervju – Jelena Lengold, književnica

Ovo je moj izbor

Sonja Ćirić

Vreme i generacije

Od optimizma do straha od sutra

Jovana Gligorijević

Specijalno za »Vreme«

Gde cvetaju ruže?

Srđan Valjarević

1990–2020 – Od pisaćih mašina do 5G mreže

Troskok u naučnu fantastiku

Ivan Ivanji

Živorad Vasić, potpredsednik Delta holdinga

Sava Centar je vredan, ali ne i profitabilan

 

Tri decenije višestranačke Srbije

Ruženje parlamentarizma i demokratije

Zora Drčelić

Pomalo lično i veoma nostalgično sećanje na FK »Vreme« (1994–2008)

„Čelzi“ iz Mišarske

Ivan Mrđen

Neka vrsta redakcijske hronike

Pet adresa »Vremena«

Ivana Milanović Hrašovec

Prvi broj »Vremena« izašao je 29. oktobra 1990. godine

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina

Milan Milošević

Dragoljub Žarković (1951–2020)

»Vreme«, prvih deset godina

Dragoljub Žarković

In memoriam – Grujica Spasović (1950–2020)

Bejbi, nema problema, rešićemo

Ivan Mrđen

Intervju – Danijel Server

Vučić neće priznati Kosovo

Slobodan Kostić

Intervju – Boris Dežulović, kolumnista i pisac

Samo je Tito umro na vlasti

Nedim Sejdinović

Intervju – Rambo Amadeus

U muzici se laganje ne zamera

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Esej s povodom – 30 godina »Vremena«

Zašto je baš batler ubica… i čemu uopšte batleri?

Teofil Pančić

Kratka kultura sećanja

Kontekst nastanka »Vremena«

Tamara Skrozza

Listanje reporterske beležnice

Vučić je, po sebi, literatura

Dragan Todorović

Intervju – Miloš Vasić

Ono što ostaje

Jelena Jorgačević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu