Tema broja

Bombardovanje Amerike

Nezamislivo se desilo. U scenama užasa koje kao da su uzete iz filmova "Dan nezavisnosti" i "Godzila", za jedno prepodne opustošen je južni Menhetn i napadnut je Pentagon, centar komandovanja oružanih snaga SAD. Procena broja mrtvih kreće se od deset do petnaest hiljada stanovnika Njujorka i najmanje 800 ljudi u Pentagonu, kao i preko 260 putnika u otetim avionima koji su upotrebljeni za napade terorista-samoubica. Američka administracija preduzela je mere predviđene za stanje neposredne ratne opasnosti, po prvi put u istoriji, a da SAD nisu bile pod pretnjom nuklearnog napada. Posle 11. septembra 2001. godine svet više neće biti isti

Videla sam onaj prvi kidnapovani avion koji je udario u severnu zgradu WTCa. Nisko je leteo i baš sam pomislilagde će ovajOdmah se pojavio crn dim iz pravca Dauntauna na Menhetnu. Išla sam peške na posao, i jedan Amer koji je išao pored mene javio se na mobilni i rekao: "Shit! I see the smoke. What’s happened?" Onda sam i ja pogledala u tom pravcu i videla taj dim, ali se nikakva eksplozija na Petoj aveniji nije čula.

Bombardovanje Amerike 1
BEZ PRESEDANA: Menhetn 11. septembra

Beogradjanka Dragana Pešić

U utorak 11. septembra ujutro, četiri aviona uzletela su sa aerodroma u SAD: dva "boinga" 767 iz Bostona, jedan 757 iz Çuarka, država Çu Džersi, i jedan 737 sa aerodroma Dales, između Vašingtona DC i Filadelfije. Ta četiri aviona utopila su se u broj od oko hiljadu civilnih vazduhoplova koji u svakom trenutku dana i noći lete nad američkim kontinentom, što je ključni detalj. Šta se tačno u tim avionima dešavalo do pada – teško da će se ikada doznati ako se ne pronađu tzv. crne kutije, to jest dva tipa uređaja: jedan snima razgovore u pilotskoj kabini, a drugi beleži sve što su piloti tokom leta uradili s avionom. Dve poznate informacije ukazuju da je reč o otmicama: jedan telefonski poziv iz aviona B-737 koji će udariti u Pentagon i radarski snimak oblasne kontrole leta u državi Masačusets. Barbara Olson, novinska komentatorka, pozvala je mobilnim telefonom svog muža Teda Olsona, saveznog državnog tužioca, i javila mu da je avion u kome se nalazi otet; da su otmičari naoružani noževima naredili putnicima da se povuku u zadnji deo aviona; da su piloti bili prisiljeni da napuste pilotsku kabinu. Istovremeno je kontrola letenja primetila da je avion B-767 koji je iz Bostona poleteo za Los Anđeles nekoliko minuta po uzletanju naglo promenio kurs i uputio se na jug, ka Vašingtonu, ne obazirući se na upozorenja. Saopšteno je da je iz otetog aviona zatraženo otvaranje koridora ka aerodromu "Dž.F. Kenedi" u Çujorku. Magnetofonski snimci razgovora radio-vezom između pilota i kontrolora letenja čuvaju se po proceduri i donekle će u istrazi koja sledi razjasniti šta se desilo. Nema, međutim, sumnje da je reč o koordiniranoj akciji dobro organizovane terorističke organizacije sa mnogo para, i sa dovoljno fanatika spremnih za samoubilačko žrtvovanje.

U 9.45 ujutro, kada je ceo Çujork na poslu, jedan avion B-767 u niskom letu je udario u severni toranj Svetskog trgovinskog centra na južnom Menhetnu, verovatno najgušće naseljenom delu sveta (grad Çujork ima oko devet miliona stanovnika noću i preko jedanaest miliona danju). Dva identična nebodera Svetskog trgovinskog centra visoki su 460 metara, imaju po 110 spratova i u svakom radi po 25.000 ljudi. Avion B-767 je veliki avion, dug 55 metara i sa rasponom krila od 47 metara; masa pri uzletanju mu je 187 tona; nosi 90.000 litara goriva. Ako možete da zamislite udarac mase od 187 tona, od čega je pedesetak tona samo visokozapaljivo gorivo, brzinom od oko 400 kilometara na sat u zgradu – probajte to da zamislite. Televizijske slike te katastrofe ličile su na film "Dan nezavisnosti"; ništa uporedivo nije se desilo nikad ranije; život je počeo da liči na filmove.

Osamnaest minuta kasnije, drugi avion B-767 udario je u južni toranj-blizanac; videlo se kako iz vatrene lopte na suprotnoj strani zgrade izleću oba motora i padaju dole. Otprilike u to vreme jedan B-737 udario je u zapadno krilo Pentagona. Ta zgrada Ministarstva odbrane SAD, građena od 1941. do 1945, ima pet spratova i dugo je bila najveći objekat pod krovom na svetu. Zahvaljujući čvrstoj gradnji, horizontalnom prostiranju i prohodnosti širokih hodnika Pentagona, broj žrtava nije bio veći od 800. Evakuacija 25.000 ljudi iz nebodera od 110 spratova nešto je drugo u situaciji kad liftovi (njih stotinak ukupno) ne rade. Takve visoke zgrade predviđene su za sve – osim za udar velikog putničkog aviona punog goriva.

Oba tornja uskoro su se urušila u sebe, po vertikali, stvarajući ogroman oblak prašine i dima koji je zaklonio nebo nad Menhetnom i ugrozio dalje spasavanje. Izgledalo je to kao planirano rušenje, kad vešti mineri eksplozivom sruše fabrički dimnjak ili soliter tako da ne padne na stranu. To je navelo neke stručnjake da pretpostave kako je u tornjevima bilo eksploziva. Drugi stručnjaci, međutim, kažu da to nije čudno: na vrhu takvih nebodera smešteno je mnogo toga teškog – rezervoari za vodu, motori za liftove, antenski stubovi i predajnici. Konstrukcija nebodera je od čeličnih profila; pri visokim temperaturama (u takvim požarima one se penju i do dve-tri hiljade stepeni) čelik gubi čvrstinu (kristalizacija) i nosivost, konstrukcija kolabira i gornji spratovi propadaju kroz zgradu, rušeći je. To se jasno videlo na televizijskim snimcima.

Grad Çujork ima odličnu vatrogasnu službu, službu hitne pomoći i oko 70.000 raspoloživih policajaca. Postupak evakuacije Menhetna počeo je odmah, ulicama ka severu, ali i morskim putem, trajektima i putničkim brodovima ka Džersiju preko reke Hadson i ka Bruklinu, preko Ist Rivera. Rušenje oba tornja Svetskog trgovinskog centra podiglo je ogroman oblak prašine koja je postala glavna opasnost za stanovnike i spasioce. Sandra Štajner, novinarka koja se zatekla u neboderu na gornjem Menhetnu, javila je za "Vreme" da su već sat po katastrofi sve visoke zgrade bile uredno evakuisane, da se ljudi povlače peške ka severu i da se s udaljenosti od osamdeset blokova oblak prašine čini ogromnim. Ona je bila zapanjena hladnokrvnošću i prisebnošću ljudi: "Svi hodaju bez panike ka severu; automobili su ostavljeni gde su bili, jer bi zakrčili ulice. Nije primećena pljačka prodavnica, što ukazuje na snagu šoka koji su ljudi preživeli, jer se i dan-danas pamti velika pljačka prilikom onog istorijskog nestanka struje u Çujorku, 1975." U panici se bežalo samo iz ulica u blizini Svetskog trgovinskog centra, pred oblakom prašine, kao u scenama iz filma "Godzila". Prilikom rušenja tornjeva poginulo je oko 200 vatrogasaca i 80 policajaca – po prvim procenama.

Reakcije vlasti bile su brze i opsežne. Odmah je zatvoren vazdušni prostor SAD za sve letove osim vojnih, a svi aerodromi su zatvoreni za poletanje. Ne znajući koliko je aviona bilo oteto tog jutra, vlasti su naredile sletanje svim civilnim vazduhoplovima koji su se našli u vazduhu. Za tri aviona se znalo gde su završili; jedan B-757 pao je u okrugu Somerset u Pensilvaniji, oko 120 kilometara istočno od Pitsburga, ali se još ne zna je li bio otet, oboren ili je reč o običnoj nesreći. Do zaključenja ovog broja "Vremena" nije jasno koliko je aviona bilo oteto u utorak ujutro u SAD: spekulisalo se sa jedanaest ukupno, pominjali su se lovački avioni, rakete zemlja-vazduh, prisilna spuštanja, Kemp Dejvid, aerodrom Dales i štošta drugo, ali nije bilo potvrda niti detalja.

U Vašingtonu, prestonici SAD smesta su evakuisane sve savezne ustanove: Bela kuća, Kongres i ceo Kapitol hil, Ministarstvo pravde, sedište Saveta za nacionalnu bezbednost (Old Executive Building), Vrhovni sud itd. Mada zvanično nije bilo proglašeno, postupalo se kao da je stanje neposredne ratne opasnosti. Borbena gotovost svih američkih snaga u zemlji i svetu dignuta je na najviši nivo, kao da je rat; ratna mornarica uputila je ka obalama SAD grupe nosača aviona; počela je mobilizacija Nacionalne garde u državama Njujork i Virõinija (Pentagon je na teritoriji Virõinije).

Predsednika SAD Džorõa Buša događaji su zatekli na Floridi. Smesta se ukrcao u predsednički avion, specijalno opremljen B-747 "Air Force One", i odleteo prvo u jednu vojnu bazu u Luizijani, gde je na brzinu obavljena taktička i strateška procena uz učešće svih vladinih agencija: CIA, NSA (elektronsko prisluškivanje), FBI, Vojna obaveštajna služba itd. Odatle je predsednik Buš odleteo u Glavni štab Strateške vazduhoplovne komande (SAC) u Ofutu, država Nebraska, i tu proveo izvesno vreme. Za to vreme su – po proceduri za slučaj rata – pokupljeni i na bezbedna mesta sklonjeni: potpredsednik SAD, predsedavajući Predstavničkog doma Kongresa, predsednik i članovi Vrhovnog suda, članovi Saveta za nacionalnu bezbednost i drugi ključni političari. Predveče po lokalnom vremenu, predsednički avion sleteo je u vazduhoplovnu bazu Edvards kod Vašingtona; predsednik Buš onda je helikopterom prebačen natrag u Belu kuću. Dotle je sve što je nad Amerikom letelo – osim vojnih vazduhoplova – već bilo na zemlji; Tajna služba (odgovorna za bezbednost predsednika i drugih visokih funkcionera) procenila je da je Vašington bezbedan posle napada na Pentagon i eksplozije jedne auto-bombe ispred Stejt departmenta (bez žrtava). Državni aparat polako se vratio u normalu, ali su oružane snage ostale pripravne. Za obaveštajne službe i FBI posao je tek započeo te noći.

Prvo logično pitanje bilo je: kako se to moglo desiti pored tolikog špijunskog aparata koji se bavi zaštitom od terorizma? Kako je bilo moguće oteti barem četiri putnička aviona, preuzeti kontrolu nad njima i pogoditi tako osetljive ciljeve? Ako je to moglo da se desi, šta još može?

Svetski trgovinski centar već jednom je bio meta napada: 26. februara 1993. snažna bomba sakrivena u automobilu u podzemnoj garaži Centra ubila je šest lica i ranila oko hiljadu; marta 1994. četiri lica arapskog porekla proglašeno je krivima i osuđeno zbog tog terorističkog čina. Međutim, za bombaški napad na zgradu saveznih organa u Oklahoma Sitiju, aprila 1995, kad je poginulo 168 ljudi, bila je odgovorna jedna lokalna desničarska milicija; prvooptuženi, Timoti Mekvej, pogubljen je nedavno zbog toga. U seriji terorističkih napada na američke ambasade i druge ciljeve kao odgovoran se javlja saudijski terorista Osama Bin Laden, sa svojom bogatom i odlično organizovanom organizacijom. Prošle nedelje BBC je preneo vest koja kaže da je Bin Laden zapretio serijom napada na Japan i Južnu Koreju; danas se to tumači kao skretanje pažnje.

Američke obaveštajne službe imaju ogromne baze podataka o teroristima, potencijalnim teroristima, njihovim jatacima, načinima operisanja, resursima, ideologiji i prošlosti. Osim toga, NSA (Agencija za nacionalnu bezbednost, organizacija koja se bavi prisluškivanjem komunikacija) stalno kontroliše komunikacije poznatih terorista i svih potencijalno sumnjivih lica: telefone, mejl itd. U toku su upoređivanje svih poznatih podataka, eliminacija i donošenje prvih zaključaka. Odmah je bilo jasno da je za ovu operaciju bilo potrebno barem dvadesetak ljudi, od kojih barem deset s elementarnim poznavanjem pilotaže. Naime, teško da je moguće naterati bilo kog pilota da se avionom punim putnika zakuca u zgradu… Trebalo je prvo uneti oružje u avione, zatim preuzeti kontrolu nad avionom neutrališući posadu, pa sesti za komande i usmeriti avion ka cilju. Čim su uočene anomalije u kretanju tih aviona, kontrolama letenja nije ostalo mnogo izbora; najverovatnije su zaključile da je reč o uobičajenim terorističkim otmicama sa nekim političkim ciljem (oslobađanje zatvorenih terorista ovih dana već je bilo traženo). Sigurno je i FBI došao do takvog zaključka. Dok se čekalo na zahteve otmičara, avioni su počeli da udaraju u Çujork i Vašington. Tada je već bilo kasno za bilo kakvu reakciju Ratnog vazduhoplovstva ili protivvazdušne odbrane. Uostalom, ko bi se usudio da obori putnički avion nad gusto naseljenim gradom na osnovu puke pretpostavke da će se obrušiti u samoubilačku akciju? Moguću preventivu, dakle, valja tražiti na drugom mestu.

Bombardovanje Amerike 2

Pre svega, poznato je da se pretnja terorizmom neutrališe na samom svom izvoru, tj. kod terorista samih. Sve ostalo je palijativa, pa i najstrože kontrole na aerodromima. Američka obaveštajna zajednica nije obavila svoj posao, i to je već javno rečeno, onog trenutka kada je postalo jasno da je o terorističkom napadu reč. Ali: kako će ubuduće – kad se izvuku zaključci iz ove tragedije – države i obaveštajci širom sveta, ne samo američki, moći da se bore protiv terorizma? Prva reakcija biće usmerena prema civilnoj avijaciji, i to će koštati jako mnogo; platiće putnici – kao i obično. Setimo se samo da do 1970. većina aerodroma i kompanija nije proveravala putnike na oružje. Tek posle velike palestinske akcije 1970 – najsličnije po organizaciji i koordinaciji ovoj u SAD – kada je više aviona oteto u Evropi, primorano da sleti na aerodrom Lod u Izraelu i uništeno eksplozivom (uz minimalne žrtve), pojavio se zahtev za kontrolu putnika na oružje. Potpuno temeljiti pregledi, temeljitiji od ovih danas uobičajenih, teško da bi efikasnošću opravdali cenu i vreme potrebno za njih. U takvom poslu kakav je prevoz milijardi putnika godišnje nužno se pristaje na analizu cena/korist u kojoj se prirodno javlja pristajanje na prihvatljivi rizik u poslu. Apsolutna bezbednost možda je moguća, ali je sigurno preskupa.

Sledeći korak bila bi fizička zaštita pilota: sasvim odvojena i oklopljena pilotska kabina. O tome, kao i o oružanoj pratnji u putničkoj kabini, već se razmišljalo. Eksperimentisalo se sa specijalnim oružjem čija upotreba u letu ne bi ugrozila bezbednost aviona: projektili koji ne bi probili oplatu i doveli do dekompresije ili oštećenja vitalnih instalacija. To će biti jedan od verovatnih rezultata analize najveće tragedije u istoriji terorizma. Bilo kako bilo, civilno vazduhoplovstvo nikada više neće biti isto kao što je bilo do utorka 11. septembra. Zamisliv je i sistem u kome letačko osoblje ima svoja vrata za ulazak u avion i svoje telekomunikacije sa zemljom, a kabinsko osoblje svoje, pa je kontakt između pilota i kabinskog osoblja moguć samo preko kontrole letenja.

Ostaje samo jedan radikalan i temeljit način da se obezbedi sigurnost nenaoružanih civila: dobar obaveštajni rad i likvidacija terorizma na samom izvoru. Tako nešto je moguće – ako ima ljudi, pameti, para i političke volje. Ali, za tako nešto treba platiti i cenu na koju nismo svi spremni. Nije reč o novcu: kraj hladnog rata oslobodio je mnoge resurse na tom planu, finansijske i ljudske. Reč je o staroj dilemi – demokratija protiv terorizma: koliko smo spremni da se odreknemo elementarnih ljudskih sloboda i prava, a u korist bezbednosti? Niko normalan nema ništa protiv da ga ispipaju pre ulaska u avion; većina će se osećati neugodno u putničkoj kabini aviona odvojenoj neprobojnom pregradom od pilotske i pod pogledom naoružanih čuvara, ali se i to dade preživeti. Koliko nas je spremno da pristane na policijsku državu sa opštim nadzorom nad svime? Koliko nas je spremno da se dobrovoljno odrekne elementarnih prava i sloboda u svetu gde se pretpostavka da se telefoni prisluškuju smatra normalnom; u svetu u kome TV kamere za nadzor kontrolišu svako važnije mesto, prepoznaju registarske tablice automobila i hrane õinovske kompjutere podacima o vašem kretanju svakoga dana? Šta bi još službe bezbednosti htele, umesto da počnu da rade svoj posao na malo staromodan, ali najefikasniji dosad poznat način: da pomere svoje guzice sa kancelarijske stolice i od kompjuterskog ekrana i da odu malo i na teren, među ljude; u tom poslu doza rizika je neizbežna – nažalost – ali bez ljudskog rada na terenu nema rezultata.

Sada istrage traju: hiljade policajaca upravo razgovaraju sa desetinama hiljada ljudi; milijarde podataka porede se po kompjuterima; timovi za prikupljanje dokaza (kriminalistička tehnika) rade na terenu i prosejavaće šut i ruševine kroz najsitnije sito. Svi doušnici svih obaveštajnih službi na terenu otvorili su uši; svaka, pa i najmanja slutnja biće proveravana danima i nedeljama. U Bostonu i Çu Džersiju već je bilo hapšenja; nađen je automobil za koji se osnovano sumnja da su ga teroristi koristili. Taj ogroman napor, milioni radnih sati, doneće rezultate pre ili kasnije.

A kad američka administracija bude procenila da zna ko je odgovoran – ili kada bude imala već solidne osnove za sumnju – nastupiće osveta. Treba se plašiti da će ta osveta biti strašna: Amerika je bila udarena u samo svoje srce i obraz najveće svetske sile – i još na svojoj teritoriji. O toj osveti bolje da ne razmišljamo…

"Pokreti besa" i strah od gluposti

Terorizam nije podložan racionalnoj analizi. Uravnoteženi ljudi teško mogu da se užive u manijakalne zamisli. Dok se ne znaju sve činjenice, a to neće biti skoro, može se na osnovu iskustava sa terorizmom samo reći da teroristi nikada ne postižu cilj koji su sebi postavili, ali da su posledice snažnih terorističkih akata uvek velike. Jedno je sigurno, a to je da poređenje sa Perl Harburom 1941. ne stoji. Tada je bila uništena glavnina američke pacifičke flote, ali je iza toga stajao jasan plan japanskog osvajanja, za koji su postojale spremne pomorske, vazduhoplovne i kopnene snage. Ne vidim ko bi i kako sada iskoristio pometnju u SAD.

Ovaj napad je više reakcija onih koji se nazivaju "pokretima besa". To je u stvari osvetnički potez onih koji za sva zla ovoga sveta okrivljuju onoga ko je simbolički najmoćniji, a to su SAD. Ma šta sami počinioci mislili, time su pokazali da su deo globalizacije, da nema više izdvojenih društava, da nema više klasične spoljne politike i da svi živimo u jednoj velikoj međuzavisnoj zajednici. Raniji napadi na SAD bili su takođe žestoki. Nekoliko američkih predsednika bili su žrtve atentata. Ono što znamo o pokušajima da se ubiju šefovi SAD kazuje nam dve stvari: jedno, da napadači nikada nisu bili ono sto zovemo "normalni ljudi" i drugo, da se svet zbog tih napada nije mnogo uzbuđivao jer je to bila američka stvar.

Najviše straha sada izaziva moguća reakcija SAD. Sam događaj ukazuje na nešto što se može nazvati sistematskom birokratskom glupošću. Američka vlada je trošila ogroman novac i pravila najambicioznije planove upravljene na odbranu od raketnih napada od drugih država, ali je potpuno zanemarila bezbednosnu kontrolu na unutrašnjim letovima. Od samoubica nema zaštite, ali je zato neshvatljivo da su toliki ljudi mogli nesmetano da uđu u avione. Američke obaveštajne službe su, kao i više puta ranije, podbacile. Najviše se bojim da slična vrsta gluposti ne dovede do preteranih reakcija usmerenih na one za koje se prvo pomisli da stoje iza terorističkih akata.

Vojin Dimitrijević


Modus operandi: još crnji Crni septembar

Početkom 1970. godine jordanski kralj Husein zaključio je da Palestinci koji su utočište našli u njegovoj kraljevini – a naročito njihove mnogobrojne političke/terorističke organizacije, među kojima i PLO na čijem se čelu do skora nalazio Jaser Arafat – predstavljaju opasnost za državu. Pokušaj razoružavanja sabraće po veri početkom godine je em propao, em povećao međusobno nepoverenje (do, prema nedavno objavljenim dokumentima, kraljevog zahteva Velikoj Britaniji da nagovori Izrael na rat sa Sirijom). Septembarski napad jordanske armije na palestinske izbegličke logore i prateći pokolj u kome je, čak i po izraelskim izvorima, stradalo najmanje 5000 Palestinaca, upamćen je kao "Crni septembar", ime pod kojim će narednih godina delovati razne terorističke grupe (uključujući i onu koja je u Minhenu 1972. masakrirala izraelski olimpijski tim)

Sličnost ondašnjih i sadašnjih zbivanja svodi se na otmice aviona, a onaj i ovaj crni septembar slični su po istovremenim otmicama većeg broja letelica. Sve drugo je različito. Septembra 1970. cilj otmičara bilo je oslobađanje saboraca iz izraelskih i evropskih zatvora u zamenu za putnike otetih aviona, a povod neuspešan izraelski napad na jednog od palestinskih lidera. Od pet planiranih, uspele su otmice četiri aviona: Panamov B747, prevelik za spuštanje u jordanskoj pustinji, prizemljen je u Kairu, putnici su oslobođeni a avion dignut u vazduh; Sviserov DC8, B707 kompanije TWA i avion BOAC, oteti na letovima iz Ciriha, Frankfurta i Bombaja, spustili su se na "Revolucionarnu pistu" u jordanskoj pustinji kao znak uspešno započete osvete zbog "američke zavere za uništenje Palestinaca naoružavanjem Izraela". Po oslobađanju nekolicine zatvorenika, među kojima je najslavnija bila Leila Khaled, uhapšena u neuspešnom pokušaju otmice El Alovog aviona na relaciji Njujork–Tel Aviv, putnici su oslobođeni a avioni dignuti u vazduh. "Mozak" operacije bio je izvesni Iljič, alias Šakal, alias Karlos, sada u zatvorskoj penziji.

Posredstvom Arapske lige i egipatskog predsednika Gamala Abdela Nasera, jordansko-palestinski sukob rešen je prebacivanjem vojnih štabova Palestinaca u Liban. Istovremeno, zapadne države počele su da uvode princip "nema pregovora sa teroristima". Oba rešenja pokazala su se u protekle tri decenije kao savršeno promašena.

A.Ćirić


Navigator: internet protiv interneta

Kada je 1969. godine prvi put puštena u rad kompjuterska mreža iz koje je nastao internet, njena jedina namena bila je da u slučaju napada na SAD onemogući uništenje komandnog centra za odbranu, tako što će se taj centar šetati po raznim sigurnim lokacijama, povezanim pomenutom mrežom. Trideset dve godine kasnije, Amerikanci su se našli u situaciji da ovu doktrinu isprobaju u realnoj situaciji, kakvu niko nije mogao ni da zamisli. U međuvremenu, internet i vojna kompjuterska mreža su razdvojene (1984. godine), a samo u Americi internet koristi više od 100 miliona ljudi.

Omasovljenje modernih sredstava za komunikaciju donelo je mnogo toga dobrog razvijenom svetu, a u drugoj polovini devedesetih ova industrija predstavljala je snažnu lokomotivu ekonomskog razvoja. Kontraindikacija je da su pogodnosti modernih sredstava za komunikaciju prihvatili i oni kojima ona nisu baš bila namenjena: kriminalci, pedofili i teroristi. Tokom osamdesetih, kada se sredstvom masovne komunikacije mogao smatrati samo fiksni telefon a pošta se slala isključivo u materijalnom obliku, kontraobaveštajnim službama nije bilo isuviše teško da hvataju poruke koje pripadnici pomenutih grupa razmenjuju. Planiranje i koordinisanje akcije razmera onoga što se u utorak dogodilo u SAD bilo je nezamislivo, a da neka informacija ključna za njeno sprečavanje negde ne procuri.

Mobilni telefoni i internet povećali su i broj korisnika i količinu informacja koja se razmenjuje u tolikoj meri da ni visokoosetljivi sistemi za kontrolu i pronalaženje sumnjivih sadržaja ne mogu da ih obrade. Ono čemu su pripadnici kontraobaveštajnih službi u toj situaciji pribegavali bilo je širenje priča da zahvaljujući specijalnom softveru oni, zapravo, imaju potpunu kontrolu nad svim što se na internetu dešava, na šta su eksperti za moderne komunikacije uglavnom odmahivali rukom. S druge strane, razvijan je softver koji bi svaku kontrolu onemogućio, da bi se korisnicima interneta omogućila stvarna privatnost na mreži. Digitalizacija društva, toliko korisna kada se koristi u progresivne svrhe, stvorila je i posebnu vrstu digitalnog terorizma koji se očitava u napadima na državne sisetme za automatsko upravljanje, a prema vestima koje stižu iz SAD, pored terorista koji su otimali avione u utorak je zabeležen i veliki broj hakerskih napada koji su oslabili odbrambene sisteme zemlje.

Talibanske vlasti u Avganistanu tvrde da Osama bin Laden (koji se ovih dana najčešće pominje kao autor ove terorističke operacije) nema nikakvih sredstava za komunikaciju koja bi mu omogućila njeno sprovođenje, ali ima indicija da ga kolege po veri znatno potcenjuju. Iako je odnedavno internet u Avganistanu potpuno zabranjen, postoje dokazi da ga Osama bin Laden uredno koristi, a američki obaveštajci priznaju da ne mogu da mu uđu u trag na mreži. Kao jedan od načina slanja šifrovanih poruka mrežom oni pominju obične fotografije prikačene uz poruke (čak i fotografije pornografskog sadržaja koje preovladavaju na mreži). U "binarni kod" jedne takve slike moguće je smestiti šifrovane informacije koje običan korisnik nikada neće videti, niti će fotografija pobuditi sumnju stručnjaka. Čak ni saznanje da se digitalne slike mogu koristiti u ove namene ne pomaže: dnevno se na internetu razmene milioni ovakvih fajlova, te je bilo kakva kontrola nezamisliva. Međutim, jedna od posledica ovog terorističkog napada na Ameriku biće sigurno predlaganje (verovatno i usvajanje) planova za znatno striktniju kontrolu mreže.

Internet ipak nije imao samo mračnu ulogu u ovim događajima, naprotiv. Suprotno raznim predviđanjima, mreža je izdržala pritisak stotina miliona korisnika širom sveta koji su žudeli za informacijama. Najpopularniji informativni sajtovi (MSNBC, CNN, Yahoo, Njujork tajms i Vašington post) sveli su svoje sajtove na goli tekst i poneku sliku ne bi li svima omogućili da što brže dođu do vesti. Najpopularniji veb pretraživač Gugl je na svojoj naslovnoj strani obaveštavao korisnike da se informišu najpre na radiju i televiziji ne bi li se smanjila gužva na internetu, a potom je ponudio nekoliko adresa na kojima je protok informacija bio najbolji.

Konačno, za razliku od telefonskog saobraćaja koji je toliko preopterećen da se smatrao neupotrebljivim, komunikacija elektronskom poštom i instant porukama funkcionisala je iznenađujuće dobro omogućujući velikom broju ljudi širom SAD da stupe u kontakt sa rodbinom i prijateljima u kriznim područjima.

Zoran Stanojević


Rušenje solitera Svetskog trgovinskog centra: dva sata pakla

U eri komunikacija, proporcionalno količini istih i broj pogrešnih informacija raste. Ono što ovih dana gledate na ekranu, a u vestima dana se naziva World Trade Center (Svetski trgovinski centar), u stvari su neboderi WTC 1 i WTC 2, koje povezuje plato nazvan World Trade Center(Svetski trgovinski centar). Osim izgleda, ni odrednica blizanci ne izražava u potpunosti njihove karakteristike. Prvi neboder je izgrađen 1972. godine, i visok je 417 metara, a drugi godinu dana kasnije i niži je dva metra. Arhitekti Minori Jamasaki (Minory Yamasaki) i E. Roth sa sinovima mogli su tek dve godine da se ponose činjenicom da su sagradili najvišu zgradu na svetu, u kojoj na 110 spratova radi 50.000 ljudi, sa restoranom i razglednom terasom na vrhu – do otvaranja zgrade Sears u Čikagu, biroa SOM, koja je rekord privremeno prebacila za 26 metara. Potom je na scenu stupilo tržište Dalekog istoka, pa se i granica visine još ne nazire.
Kao i najveći broj visokih zgrada Menhetna, neboderi WTC-a izgrađeni su od čelika. Strukturu čini višespratni podzemni betonski postament sa garažama, jezgro sa liftovima i noseći fasadni zidovi od gusto postavljenih krutih čeličnih rešetki kutijastih profila. Ovaj konstruktivni sistem je u poslednje dve decenije unapređen, posebno u smislu efikasnije iskorišćenosti konstrukcije i uštede materijala, ali odnos bruto i neto površina (floorratio) WTC-a nije dostignut. To će i posle 11. septembra biti nedostižni ideal i trn u oku zagovornika betonskih konstrukcija, ali se ipak čini da su, u više od veka starom sukobu između čeličara i betondžija, tog dana argumenti ovih drugih pojačani.
Čini se logičnim da je jedan od važnih razloga rušenja nebodera WTC-a čelična konstrukcija koja je osetljivija i slabije zaštićena od toplote nego betonska. Pored toga, krute rešetke pod uticajem visoke temerature izrazito se i nepredviđeno deformišu jer nema elastičnih veza i dilatacija koje bi deformacije mogle da ublaže ili apsorbuju. Za više od ove načelne pretpostavke morale bi se preciznije znati brzine aviona koji su kao projektili proleteli kroz naspramne fasadne zidove, detalji konstrukcionih elemenata (posebno onih oštećenih), temperatura, vetar i niz drugih faktora koji mogu da utiču na kolaps konstrukcije.
Međutim, konstrukcija je deo građevine na kome se prelamaju i iskazuju uzroci rušenja. Ono što je prouzrokovalo rušenje tornjeva sa zadrškom od dva sata, koliko i propisi nalažu, nije konstrukcija sama. Ne sme se smetnuti s uma da ovde nije reč o zgradi u klasičnom smislu reči već o uređaju, mehanizmu smeštenom u gradsku sredinu. Sa visine od pola kilometra ni otpad nema slobodan pad, već se usitnjava, razlaže i preko posebnih prevodnih stanica vodi u kanalizaciju. Drugim rečima, u tako kompleksnom tehničkom sistemu sve mora da bude pod kontrolom i dovedeno u stanje koje odgovara kako toj veštačkoj sredini tako i mestu gde se ova prizemljuje, odnosno povezuje sa gradskom prirodom na nivou zemlje. Ogroman je broj podsistema i uređaja vodovoda, slabe i jake struje, telekomunikacija, gasa, internih sistema za dostavu, transportnih sistema i sredstava, vazduha pod pritiskom, sa svojim zasebnim, zaštićenim trasama, pod pritiskom ili naponom. Požar koji je postupno uništio podeone membrane i omogućio mešanje gasa, struje i vode, na primer, izazvao je eksplozije koje su dokrajčile ionako ranjivu konstrukciju. Ne zaboravimo da je po eksploziji u garaži WTC-a, februara 1993. godine, zgrada ponovo osposobljena za samo dvadeset dana. Verovatno je da će WTC neboderi biti ponovo izgrađeni, samo će to ovog puta potrajati malo duže.
Do tada, monumentalna "kapija grada", visoka kao beskonačnost u kojoj se ukrštaju paralele, metafora vremena nevidljivih komunikacija – kako je WTC opisala D. Agrest – kao i svaka čovekom načinjena ruševina, stoji kao simbol bezumlja. On se vidi izdaleka, na celoj kugli zemaljskoj. Pored njega se čin Timotija Mek Veita čini naivnim. Tu više nema mesta ni dilemi profesionalnih perača da li je prozore bolje prati od prizemlja nagore ili obrnuto, jer ovde više nije reč o humanom. Niko neće moći da ponovi podvig Filipa Petita hodajući na žici između dve kule. Rušitelji će sigurno biti bolje i duže pamćeni od arhitekata i inženjera koji su zamislili i izgradili WTC nebodere. Potonji neće biti pozvani na odgovornost. Ona je na drugoj strani, na mestu gde se sukobljavaju interesi profita i ostalih fanatizama.
Miloš Bobić

Iz istog broja

Lik i delo

Predrag Stojaković

V. Stanković

Istraživanje

Korupcija u Srbiji

Urbanistički haos

Uz krov i klozet

Davor Konjikušić

"Vreme" u Raškoj

Karovići i Balovići

Dragan Todorović

Afera "Dijamant"

Klizavi posao

Tamara Skrozza

Euro u Jugoslaviji

Propiranje slamarica

Nebojša Petrović

Sastanak Đukanović – Koštunica

Početak pravog dijaloga

N. Lj. Stefanović

Reagovanja srpskih političara

Izvor: Agencija "Beta"

Na licu mesta – Boston

SAD u ratu

Dejan Anastasijević

Pentagon u plamenu

Nenad Zafirović

Ekonomske posledice napada na SAD

Nafta ide gore

D. Boarov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu