Na licu mesta: Ustoličenje patrijarha Porfirija

Bolja strana istorije 2

U PEĆKOJ PATRIJARŠIJI: Patrijarh Porfirije

foto: zoran žestić / tanjug

Bolja strana istorije

Već na početku svoje besede patrijarh Porfirije je pozivao na mir sa Albancima, na praštanje i pomirenje. Jasno je da je politizacija izbegnuta i da je to veliki dobitak za sve, osim za one koji žive od nacionalističkih prepucavanja preko grbače naroda

Na administrativnom prelazu između Srbije i Kosova, na njihovoj strani, policajac pita kuda smo se uputili, a zatim, misleći na naš novinarski posao, kaže uz osmeh: Samo objektivno! Ni levo, ni desno. A ako već mora nekud, bolje nek’ je na levo”.

Zajedno sa kolegama iz redakcije N1 krećemo 13. oktobra na svečano ustoličenje patrijarha Porfirija. Zaustavljamo se u severnom delu Kosovske Mitrovice: kao i obično, vijore se srpske zastave, na putevima radovi, po zidovima murali – na prilazu Mahatma Gandi, a mi parkiramo do murala na kojem su patrijarh Pavle i mitropolit Amfilohije.

Ipak, za mene je slika tog grada od kada sam prvi put u njega kročila – grupa mladih ljudi, obrazovanih i duhovitih, s kojima su razgovori, o čemu god da je reč, izvan svake banalnosti.

Ovoga puta, uz kafu, pričamo o ustoličenju. Tog dana je patrijarh Porfirije sa episkopom raško-prizrenskim Teodosijem prošetao ulicama Prizrena, direktoru Kancelarije za KiM nije dozvoljen dolazak na ustoličenje, a kosovski premijer Aljbin Kurti izjavio je da bi bilo dobro da poglavar SPC osudi napad Rusije na Ukrajinu.

Zaključujemo da se nemiri ne bi nikome isplatili, ali uz ono čuveno “nikad se ne zna”. Pitam ih da li će doći sutradan u manastir Pećke patrijaršije.

“Mnogo Srba još od 1999. tamo nije kročilo”, kažu.

Razmatramo politiku i Crkvu, svakodnevicu i sećanja. Kažu da im svakako znači dolazak crkvenog poglavara, ali da ipak neće otići na ustoličenje. Smatraju i da je Crkva htela da ne bude previše ljudi i da sve protekne skromnije kako se ne bi zaoštrila situacija, pa žele da tu odluku poštuju.

MA ZNAŠ, NISU LJUDI LOŠI

U Peć stižemo predveče. Većina onih koji su došli na ustoličenje, uključujući predstavnike medija, nisu u Peći, već u srpskim sredinama. I nama je rečeno kako nije pametno da tamo idemo – Srba u Peći i okolini ima veoma malo, pa da budemo pažljivi.

Kako je u Peći ranije živelo mešovito stanovništvo, od prvih dana oružanog sukoba bilo je veoma napeto. Vodile su se jake borbe između srpskih i snaga OVK-a. U Peći i susednim selima bilo je previše smrti, ubistava, pljački, uništavanja kuća i masovnih proterivanja. Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, u Peći i okolnim mestima ubijen je veliki broj civila Albanaca i Srba. Albanci govore o nasilju srpskih paravojnih jedinica, prebijanjima i ubijanjima, paljenju njihovih kuća i o tome kako je u prvoj i drugoj nedelji rata, marta 1999. bilo proterano oko 90 odsto albanskog stanovništva. Ovdašnja javnost pamti ubistvo srpskih mladića u kafani “Panda” – oko kojeg su posle kolale razne spekulacije – i napad na policajce iz zasede dok su odlazili da evakuišu srpske porodice… U opštini Peć je do 1999. živelo oko 18.000 Srba i Crnogoraca. Danas ih ima manje od 1000.

Dan pre nego što smo stigli u Peć, prikazan je prilog iz tog grada na Televiziji N1. Stariji muškarac, upitan da li zna da će se tu organizovati svečano ustoličenje patrijarha SPC, kaže: “Nisam čuo, sada čujem, nisam uopšte uznemiren, nego ga dočekujem sa dobrim namerama. Očekujem i ovog puta da će dati ljudske bratske poruke, dobrodošao i dobro se vraćao svojoj kući”.

Prve večeri u hotelu sa svima govorim na engleskom. Konobar, spuštajući kafu na sto, prokomentariše na srpskom: “Molim te, govori svoj jezik”.

Izlazimo do grada. Kiša pljušti, po ulicama potoci, gacamo između automobila. Prolazimo pored nekadašnjeg hotela “Metohija”, danas hotela “Dukađin”, zatim masivnog spomenika posvećenog pripadnicima OVK-a.

U prodavnici igračaka, u koju ulazim da kupim poklon za ćerku, opet počinjem da govorim engleski; prodavac, stariji čovek, pita odakle sam.

“Baš iz Beograda?”, kaže i odmah prelazi na srpski.

“Da.”

“Ja sam u Beogradu služio vojsku 1983. godine.”

“Pa kako je bilo?”

“Pa 1983. je bilo lepo.”

“Znate da je ustoličenje patrijarha?”, pitam.

“Da, čuo sam”, odgovara, “samo da sve prođe u miru.”

Taman da izađem, vikne: “Devojko, niste imali problema ovde?”

“Nismo za sada”, odgovorim.

“Ma znaš, nisu ljudi loši…”

PRISUTNI I ODSUTNI

Bolja strana istorije 3
U MANASTIRU PATRIJARŠIJE: Patrijarh i vernicifoto: zoran žestić / tanjug

Na dan ustoličenja, kiša i dalje ne prestaje. Atmosfera u gradu je mirna. Na ulazu u manastir nekolicina vojnika KFOR-a i više pripadnika policije Kosova.

Inače, Peć je još od 1253. sedište srpske arhiepiskopije, potom patrijaršije. Pećka patrijaršija je, u narednim vekovima, ukidana i obnavljana. Srpska patrijaršija je obnovljena 1920. Od tada do danas, u njoj su svečano ustoličeni svi patrijarsi SPC, osim patrijarha Vikentija Prodanova.

Bolja strana istorije 4
foto: fonet

Ljudi u manastir pristižu još pre sedam ujutru. Na parkingu nekoliko autobusa i veliki broj automobila. Špalir dece u narodnim nošnjama čeka patrijarha. Tu su skoro svi arhijereji SPC, beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar, članovi porodice Karađorđević, mitropolit Ilarion (Alfejev) – doskorašnji predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije, sada mitropolit budimpeštanski, u poslednje vreme čest gost SPC. Služba počinje nešto pre devet. Struja nestaje dva puta.

U delu crkve gde se nalazim, čuju se mahom Nikšićani i Hercegovci. Došaptavaju se, komentarišu tiho ko sve nije došao. Jedan od prisutnih priča kako su neki njegovi Hercegovci morali da vade lične karte u Srbiji kako bi uopšte stigli na ustoličenje jer bi im za ulazak iz BiH bila potrebna viza.

Patrijarha u tron uvode mitropolit Hrizostom i mitropolit Joanikije. Vernici viču “dostojan”.

NAŠ PROGRAM JE MIR

Već na početku svoje besede patrijarh Porfirije poziva na mir sa Albancima. Govori o praštanju i pomirenju, ali najviše o miru. Pominje svetle trenutke zajedničke istorije, kako su albanske porodice čuvale manastir Dečane: “Ti su čestiti Albanci, bez obzira na to što su bili muslimani ili možda baš zato što su bili muslimani, iskreno verujući ljudi, znali za moć molitve, znali da se u pravoslavnim svetinjama moli i za njih i njihovu decu i da Bog, kao apsolutna ljubav, ne gleda na to ko je ko, već da su svi Božja deca.”

Naglašava još nešto – niko drugi ne može, niti je preterano zainteresovan da onima koji žive ovde pruži mir koji je jedina mogućnost opstanka i Srba i Albanaca. Sličnu poruku poslao je nekoliko meseci ranije, baš za Vidovdan. Tada je kazao da su Srbi i Albanci potrebni jedni drugima, važno je da to razumemo, te da ne dozvolimo da nas drugi uče onome što smo već sami živeli.

Kao i njegovi prethodnici na istom mestu, patrijarh Profirije je govorio o važnosti Pećke patrijaršije nazvavši je “srpskim pravoslavnim Jerusalimom”, kao i Kosova i Metohije za narod i Crkvu. Zahvalio je tamošnjem monaštvu, ali pre svega narodu koji živi na Kosovu. U trenutku kada je završavao govor, nestalo je struje. U crkvi je bilo mračno, samo se u daljini čulo da patrijarh govori. Rečenica koju je dobar deo prisutnih propustio, bila je upućena Srbima na Kosovu: “Naša međusobna podrška i naše zajedničke molitve deo su naše neraskidive zajednice koja je izvan svake ideologije.”

MESTO DO PATRIJARHA

Beseda nije dala prostor učitavanju i različitim tumačenjima. Nešto pre 12 sati završeno je svečano ustoličenje. Ljudi su se još neko vreme šetali po dvorištu manastira. Atmosfera je bila svečana, ali tiha. A na ručku koji je usledio, pored patrijarha Porfirija sedeo je gradonačelnik Peći Gazmend Muhadžeri.

Nije ovo prvi put da Gazmend Muhadžeri ukazuje poštovanje na taj način. Kako piše Kossev, baš ove godine je gradonačelnik Peći obeležio pravoslavni Vaskrs sa verskim poglavarima, a pre tri godine sa srpskim povratnicima i igumanom manastira Dečani obeležio slavu Usekovanja glave Svetog Jovana Preteče i da je bio prvi od kosovskih zvaničnika koji je osudio napad u Goraždevcu (2015).

Kada je reč o SPC na Kosovu, odnosno o Eparhiji raško-prizrenskoj i kosovskometohijskoj, ona među lokalnim Srbima uživa najveće poverenje. Naime, nakon rata mnogi lokalni političari su otišli sa Kosova, pa se često čuje da su tamo ostali samo Eparhija raško-prizrenska i građani. Za vreme rata su odigrali važnu ulogu. Između ostalog, vladika Teodosije i otac Sava Janjić su 1999. otvorili kapije manastira Visoki Dečani kako bi primili 150 Albanaca iz sela jer je bilo veoma rizično da ostanu u svojim kućama. Danas, međutim, manastir Visoki Dečani ima druge probleme: u javnosti je najpoznatiji onaj da već godinama traje spor u vezi sa 24 hektara koji, po odluci Ustavnog suda Kosova, pripadaju manastiru, ali tamošnja državna preduzeća neće da pristanu na to. U tome ih podržava i aktuelni premijer Kosova, tako da se odluka Ustavnog suda u praksi ne izvršava.

AKO JE SVETAC, ON JE SVETAC BOŽJI

Nakon svečanog ustoličenja, odlazimo ponovo u centar Peći. Jasno je da je politizacija događaja izbegnuta i da je to veliki dobitak za sve, osim za one koji žive od nacionalističkih prepucavanja preko grbače naroda. Za večerom, u lokalnoj kafani, služe nas mladić i devojka da bi potom došao njihov otac da nam zahvali što smo bili i da pita da li nam je bilo lepo u njihovom gradu.

Sve vreme mi je u glavi razgovor koji sam, pre oko šest meseci, vodila sa igumanom manastira Draganac Ilarionom.

Pričao je tada, zaneseno, o narodnoj pesmi Marko Kraljević i Musa Kesedžija, opisavši je kao duhovitu, sa zdravom ironijom i sižeom holivudskog blokbastera. A onda je recitovao njen kraj: “Kad to viđe Kraljeviću Marko,/ proli suze niz bijelo lice:/ Jaoh mene do boga miloga,/ đe pogubih od sebe boljega!”

A zatim je objasnio: “U ovoj pesmi, s obzirom na okolnosti u kojima živimo na Kosovu i Metohiji, divno je što je Musa Arbanas veći junak od Kraljevića Marka, a što se u pesmi sugeriše više puta. Tragedija naših suprotstavljenosti u njoj je razrešena kroz pokajanje. Pesma je danas posebno dragocena zato što nam prenosi viđenje Albanaca od strane Srba u 18. veku kada su te pesme nastajale, koji ih vide kao čestit i hrabar narod kome se priznaje da je u nečemu bolji. U kontaktu sa našim komšijama Albancima trudim se da istaknem istorijske i kulturološke činjenice koje nas zbližavaju – da je majka Đerđa Kastriota – Skender Bega, Vojislava, Srpkinja i da je njegov rođeni brat sahranjen kao monah u Hilandaru. I da tamo postoji arbanaški pirg koji je sagradila porodica Kastriota. Dok je sveta srpska majka Angelina krušedolska Albanka, rođena sestra Skenderbegove žene Andronike, iz porodice Arijanita. Skenderbegova majka je Srpkinja, a sveta srpska majka Angelina je Albanka”.

Sećao se potom mnogo situacija u kojima su čitali molitve muslimanima:

“Više puta je u Dečane dolazio čovek u civilnoj odeći i dovodio ljude da im čitamo molitve kod ćivota svetog kralja. Govorio im: ‘Sve što vam kažu sveštenici, vi radite’. Pitam ga čime se bavi, misleći da je travar ili alternativni lekar. A on kaže: ‘Pravo da ti kažem, ja sam hodža, pročitam im kod nas molitvu pa ih dovedem ovde. I ovo je Božja kuća’. Ovakva tradicija na ovim prostorima postoji vekovima.”

U tom kontekstu, pomenuo je i anegdotu: dolazi musliman Albanac u Dečane i moli se kod ćivota Svetog Stefana Dečanskog. Srbin ga pita zašto se moli kod srpskog sveca, a on mu odgovora: “Ako je svetac, on je svetac božji.”

Nekad i sad

Na početku svog stolovanja, patrijarh Irinej je kazao da je od svih, ustoličenje patrijarha Dimitrija (1924) bilo najsvečanije, dok je najskromnije bilo ustoličenje patrijarha Pavla.

Kako je “Vreme” već pisalo, događaji koji su pratili ustoličenje patrijarha Dimitrija u Pećkoj patrijaršiji trajali su nekoliko dana.

U manastiru je gostovala skopska pozorišna trupa, na dan ustoličenja održavala se predstava, svirao je orkestar Kraljeve garde, a pevao hor. Odzvanjali su topovski pucnji. Narod u tom kraju, piše novinar “Politike”, konačno je radostan. A Peć je, stoji u istim novinama, varošica u kojoj žive “očajnici, žrtve neke teške magle neizvesnosti i nesigurnosti”, puteva je malo, a i ti koji postoje nisu sigurni. Uz to, vlada i malarija, a ona ispija krv i ljude lomi.

Kralj i kraljica, u pratnji, stižu dan pre ustoličenja. Tamo ih već čeka predsednik Vlade. Prvo stižu u Dečane gde razgledaju manastir, a zatim odlaze da spavaju u šator koji je za njih podignut u kestenjavoj šumi oko manastira. Sutradan polaze ka Peći. Od Peći do Dečana, prenosi reporter, seljaci Arnauti okitili su prozore državnim zastavama i ćilimima, a neki su na sredini ćilima okačili ikone.

Poslanica koju patrijarh Dimitrije šalje narodu veoma je kratka – izražava radost što je Patrijaršija obnovljena, govori o bliskosti naroda i Crkve, Crkve i države, drago mu je što proslavlja zajedno sa kraljem, pobožnim narodom, vlašću, učiteljima i prosvetiteljima, omladinom i vojskom. Poziva narod da čuva veru i Crkvu, Jevanđelje da bude zakon njihovog života, a preporučuje – bratsku međusobnu ljubav.

Na naslovnoj strani “Politike” ipak je kritika. Autor teksta Gr. Božović – najverovatnije pisac i profesor prizrenske bogoslovije, poslanik i saradnik ovih dnevnih novina, Grigorije Božović (1880–1945) – nadugačko se žali zbog raspoloženja u narodu, ubijene životne radosti i ubijenog nacionalnog ponosa. Kivan je, a njegova kritika u dva stupca sadrži spisak nepozvanih koji bi trebalo da su tu – “u našoj zemlji ima Hrvata, Slovenaca, Bosanaca, Dalmatinaca i Maćedonaca koji su se morali pozvati. Ne samo narodni poslanici. Danas je trebalo da bude tamo i Jeglić i Bauer, bosanski nadbiskup i barski primas Srbije i Zeki-efendija.” Pa nastavlja o odsutnim jugoslovenskim nacionalnim radnicima, narodu južne Srbije, predstavnicima drugih Crkava… Zaključuje da su Crkvu sačuvali ubogi i jadni pastiri narodni u crnim dubokim ćulavima mesto čohanih kamilavki, a da je nisu sačuvali mitre i kadifene kamilavke. I da je trebalo da oni – ti ubogi – služe sa patrijarhom, a ne ovi drugi. Ali tekst završava rečima: “Pa ipak. Dobro je i ovako (…) Patrijarhu sve srpske zemlje i pomorske mnogaja ljeta”.

Kada je reč o svečanom ustoličenju patrijarha Irineja oktobra 2010. godine, nekoliko je stvari koje se razlikuju u odnosu na svečano ustoličenje patrijarha Porfirija. Za početak, bezbednosne mere su bile mnogo jače – helikopteri su nadletali manastir, a oko 900 pripadnika Euleksa, KFOR-a i kosovske policije obezbeđivalo je događaj. Bilo je prisutno i više vernika, predstavnici većine lokalnih pravoslavnih Crkava – što ovog puta nije bio slučaj – a u ime države Srbije prisustvovao je tadašnji predsednik Boris Tadić. Iako pozvan, bivši gradonačelnik Peći Ali Beriša odbio je da dođe. Mediji su danima licitirali ko će biti prisutan, neki političari su se hvalili kako su lično oni dobili pozivnice, a Tomislav Nikolić je vraćen sa administrativnog prelaza.

Iz istog broja

Intervju: Milojko Arsić, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Kako pobeći od inflacije

Radmilo Marković

Intervju: Emanuel Žofre, šef delegacije EU u Srbiji

Cilj sankcija je da se zaustavi ruska ratna mašinerija

Andrej Ivanji

Izbeglička kriza

Kažu da je Srbija čvorište

Nemanja Rujević

Vozom na zapad

Nemir koji nije za svakoga

Peđa Obradović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu