Intervju – Goran Tomašević

Blizak nam je Bliski istok 2

foto: marija janković

Blizak nam je Bliski istok

"Meni je ovo ovde, Hrvatska, Bosna i Kosovo, najteže palo jer je sve bilo povezano sa našim ljudima. Bolje sam se osećao kada sam otišao preko. Ne znači da mi nije bilo žao ljudi koji su se tamo mučili, patili, bili povređeni, ginuli, ali nekako, ovde kod nas je najviše bolelo, valjda zato što je to moje. Ali kada uhvatim foto-aparat i počnem da slikam, ja drugačije funkcionišem. Nema tada vremena za velike emocije, one dođu posle, kada sve prođe, i to je najteže"

Goran Tomašević (1969, Beograd) skoro 30 godina foto-aparatom beleži ratove, revolucije, sukobe i ljudske sudbine širom sveta – od bivše Jugoslavije do Iraka, Avganistana, Pakistana, Izraela, Palestine, Libije, Sirije, Južnog Sudana, Ugande, Centralnoafričke Republike, Konga, Nigerije, Hondurasa…

Fotografisao je i Olimpijske igre u Sidneju 2000. godine i Svetsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj 2006. godine, ali njegove slike iz kriznih područja sa svih strana sveta osvojile su praktično sve najvažnije nagrade za fotografiju: za najboljeg fotografa agencije Rojters proglašen je četiri puta, dva puta je njegova fotografija bila fotografija godine u Rojtersu, list "Gardijan" ga je 2013. godine proglasio za najboljeg novinskog fotografa na svetu… Kao član foto-tima agencije Rojters, dobitnik je Pulicerove nagrade za 2019. godinu, prvi put od kada nagrada postoji među nagrađenima je i jedan foto-reporter iz Srbije (za Pulicerovu nagradu nominovan je i 2014).

Trenutno živi u Istanbulu i šef je fotografa agencije Rojters.

Blizak nam je Bliski istok 3
SUSRET VOJNIKA SA SMRĆU: Avganistan, 2008. godineza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

"VREME": Kada ste počeli da se zanimate za fotografiju?

GORAN TOMAŠEVIĆ: Osamdeset druge sam kupio motor, ali tata nije znao. Lupio mi je šamar, prodao motor i kupio mi foto-aparat. Jedan od najboljih drugara moje sestre Goce bio je Mićo Smiljanić, moj kolega sa kojim sam posle dugo radio u ’’Politici’’. Bio je malo stariji od mene, on me je naučio da razvijem film, išao je i kod Tome Peterneka na neke kurseve i bio je dosta tehnički obrazovan.

Kod njega sam naučio sivu skalu, da eksponiran crno na belo, šta je kontra, kako da manuelno merim svetlo u teškim vremenskim, svetlosnim uslovima za fotografa, kako da korigujem spot svetla, kako da izmerim crno na belo pozadinu, šta je blenda, ekspozicija, šta je dubinska oštrina… Mislim da sam sve to znao dobro sa 13-14 godina, u stvari, radio sam konstantne testove. Sve to što mi je on ispričao ponovio sam na filmu i posle na papiru.

Prvi foto-aparat bio mi je fed-5V, kopija lajke sa žutom mrljom, i to je odličan aparat, još ga imam. Imao sam i neki staru upa-9 za povećavanje da bih mogao da napravim fotografiju. To je sve nekako bilo dostupno, bilo je par radnji u gradu gde sam mogao da odem i kupim film, razvijače, sve što mi treba.

Kada sam ’91. počeo da radim za "Politiku", to je za mene bila velika stvar jer sam imao neograničen broj filmova i papira pa sam mogao da vežbam, to je bilo super. U "Politici" sam svakoga dana razvijao film koji sam slikao i pravio kopije, i naučio da kropujem slike. Ne kao danas u fotošopu, već sam kropovao tako što se podigne aparat za povećavanje, pa stavim deo. Naučio sam koliko može da se ide i koje filmove da koristim, kako dobijem zrno, to je velika stvar. Radio sam posle različite tehnike i eksperimentisao sa objektivima i bojama kroz posao, ali ovo je nešto što mi je ostalo, što mi je mnogo pomoglo i dan-danas mi pomaže.

Mislim da je veliki problem novih fotografa koji dolaze što nikada nisu slikali na filmu i ne znaju kako prolazi svetlo kroz objektiv, kako se reflektuje, i ne poznaju tu magiju čekanja da se pojave prve konture u razvijaču na crno-belom papiru.

Vrlo brzo pošto sam počeo da radim za "Politiku", počeo sam i da sarađujem sa Rojtersom. Sećam se da sam slikao ispred moje zgrade neku dodelu hrane, već je bio počeo rat i ova naša mizerija. Slikao sam crno-belo, i neko iz "Politike" je rekao da bi trebalo da to ponudim agencijama. Prvo sam odneo u EPU kod Miše Bambusa, ali njima je trebao kolor, onda sam otišao u Rojters, oni su pustili par slika i te slike su se dosta delile. Posle toga nisam više odlazio nigde sem u Rojters. Onda sam počeo ozbiljniju saradnju sa Petrom Kujundžićem, Emilom Vašom i pokojnim Ivanom Milutinovićem.

Fotografije ne lažu

Ja sam agencijski fotograf, moram da slikam ono što se dešava oko mene. Ja šaljem te slike, ako neko neće da ih gleda jer su mu neprijatne, teške, okej, ali ja ne mogu da zatvorim oči pred događajima. Nije fer prema ljudima gde se to dešava da ne pokažem da je tako kako je. Ako neko hoće da gleda slike sa ratnog područja, onda mora to da očekuje.

To i to se ovde desilo, ja sam to poslao, i stojim iza te fotografije koju sam poslao, i iza toga šta sam napisao da se tu desilo. Ne može fotografija da laže, moje fotografije ne lažu. Da li se to nekome sviđa ili ne sviđa, do njega je, ali nema laži. To je to.

Kada ste shvatili da ćete biti ratni fotoreporter, kada su počeli vaši prvi odlasci na ratišta?

Još tokom ’91. i ’92. tražio sam od "Politike" da idem u Bosnu i Krajinu. To sam uspeo, imao sam neke svoje slobodne avanture, a išao sam da radim i za Rojters. Kada je sve stalo, radio sam socijalne priče u Beogradu. Sve vreme sam radio i za "Beogradsku hroniku".

Onda sam ’97, kada je počelo Kosovo, počeo da slikam tamo. Razlog je taj što su moji poreklom iz Drenice, otac mi je rođen na Kosovu. Najveći uspeh mi je što sam ostao na Kosovu ’99, kada je bilo bombardovanje. Kada je naređeno novinarima da napuste teritoriju Kosova, sve kolege su otišle, pogotovo strani novinari. Ja sam u to vreme još radio i za "Politiku" i za Rojters, što nisam krio, svi su to znali. Otišao sam kod Mikija Mihailovića, koji je bio urednik Medija centra u Prištini, i zamolio da ostanem, on je rekao da može.

Posle toga sam prestao da radim za "Politiku", jer mi je Rojters ponudio ozbiljniji ugovor i posao. Već sam bio jako umoran od priče na Balkanu, radio sam još malo Makedoniju, 2000. godine Severnu Mitrovicu, ali mi je sve to postalo previše teško. Onda mi je Rojters ponudio da me šalje na Bliski istok. Otišao sam prvo u Izrael, Palestinu, onda sam radio Irak, posle sam otišao u Jerusalim, tamo sam ostao do 2006. godine.

Tamo je bilo jako puno posla, tako da nisam mogao da putujem, bila je Druga intifada, premijer Šaron je naložio vojsci da uđe u sve gradove Zapadne obale i da ih okupiraju. Bila je to konstantno velika priča, sa palestinske strane je tada bilo dosta samoubilačkih napada, nekako nije mogla da se digne glava iz toga. Osim slikanja, editovao sam slike drugim kolegama koji su tamo radili.

Onda je došla priča sa povlačenjem jevrejskih naselja iz pojasa Gaze, koja je jako dugo trajala. Samo jednom sam uspeo da dobijem zadatak van tih granica, i ta mi je priča postala preteška, pošto je bila veoma intenzivna, postalo mi je teško da slikam, pa sam otišao u Pakistan, da radim posledice zemljotresa u Kašmiru. To je nekako bilo osveženje, koliko god je bilo teško, bila su drugačija lica, drugačiji predeli, i to mi je prijalo. Onda sam se vratio, i posle toga preselio u Kairo.

Kada dođe do te vrste zamora, kao što je bilo na Balkanu, u Izraelu i Palestini, na koji način osetite da su vam potrebni druga lica, pejsaži, izazovi?

Postoji nešto što sam odavno naučio od Peđe Kujundžića, kada su dolazile kolege da pokrivaju proteste u Beogradu, a to je da kada se pojave fotografije koje su stalno ispred naših očiju, mi prestajemo da ih vidimo jer sve to postaje normalno, ali nije. Raditi dugo na jednoj priči ponekad postaje zamorno. U tom traženju nečeg novog mi jednostavno ne vidimo ono što se dešava ispred nas.

Zato mislim da je dobro promeniti priču s vremena na vreme, jer kada se radi jedna priča, u nekom trenutku počne da se radi iz iskustva i neki detalji se ne vide kako treba, ja bar nisam mogao da ih vidim. A kad skočiš u neki nov ambijent, novo okruženje, sve počinje iz početka, cela magija.

Koji vam je bio prvi strah u poslu?

Uvek mi je najveći strah bio da ne propustim nešto. To je stvarno tako, ne zato da pokažem nekome da sam hrabar, iz nekog razloga se nisam plašio rata ili neprijatnih situacija. Uvek sam bio fokusiran na to da odem negde, donesem nešto što treba i da ne propustim neke bitne trenutke, jer u fotografiji nema ponavljanja, nema plejbeka. Nešto se desi i prođe, ako niste fokusirani, onda ti momenti odu u zaborav.

Blizak nam je Bliski istok 4
LINIJA FRONTA: Libija 2011. godineza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Da li je potrebno da čovek, da bi radio ovakvu vrstu posla, pored znanja bude i zavisan od adrenalina?

Ja ne mislim da sam zavisnik od adrenalina. Mislim da sada, čak i kad odem u rat, taj adrenalin više ne radi. Ne mogu da objasnim kako sam sve te fotografije napravio, zašto se to desilo, ali se tako desilo.

Više iza svih tih fotografija stoji veliki rad, pre zadatka i za vreme zadatka. Priprema, da se dobro prouči priča koja se radi, čovek mora da zna šta se tu dešava i koji su akteri te priče, rata ili bilo kog događaja. Onda se naprave lokalni kontakti na terenu koji se pokriva. Neko, uglavnom, mora da vas pusti da nešto radite, da bude barem koliko-toliko prijateljski nastrojen. Više puta sam to rekao, ako pokrivate dve strane u ratu, a jedna vas neće, vrlo je teško raditi, skoro nemoguće. Treba imati kontakte, adekvatnu opremu, sem foto-aparata morate da znate i gde idete, što znači sve ostalo, od sistema za slanje slika, baterija, odeće…

Prenošenje iskustava

Nekad me brine kada mlađe kolege gledaju moje slike pa zovu da me nešto pitaju, ne znam šta da im kažem. Ne bih da ih preterano kuražim da to rade, jer se bojim da im se nešto loše ne desi. Nekako pokušavam da to bude njihova odluka, ali to je teško.

Jednom sam ušao iz Ugande u Sudan. Par godina pre toga sam slikao njihovog potpredsednika vlade, predsednik ga je optužio da je probao da napravi državni udar, a on je pobegao u šumu i optužio predsednika da hoće da ga ubije. Našao sam ga posle par meseci, negde blizu etiopske granice, to je bio jako naporan zadatak. Kada sam ponovo došao, našao sam njegove borce koji su napali neki grad. Pustili su me, iz poštovanja, da odem to da slikam.

Tu se pojavio jedan mlađi američki kolega, 25-26 godina, koji je mesec dana čekao na neku bitku, i onda su pustili i njega. Oni su napali grad, mi smo ušli u grad, tu je počelo šibanje. Provalio sam šta će da se desi, da će ostati bez municije, da su ti pobunjenici mladi, zdravi, da imaju više kondicije nego ja i da će da beže nazad. Bio sam sa mojim kolegom Sigfridom, on je tada još radio za Rojters, snimao je tu video, i rekao sam mu da mi treba da se izvučemo ranije. Drugi kolega, mladi Amerikanac, otišao je sa nekom drugom ekipom pobunjenika. A to je sve bilo posle 11 sati marša. Mi smo se izvukli na brdo, pobunjenici su kasnije počeli da stižu pošto su ih potprašili ovi iz Ugande i vladine snage, i rekli su mi da je on poginuo.

To su te scene, ne mogu ja nikome da kažem da treba da radi nešto, ne mogu… Ja ga nisam pustio da ide sa mnom, on je radio neke svoje stvari. Ne bih nikoga da sprečim da radi svoj posao, ali ne mogu ni da ih ohrabrujem za tako nešto. Ja bih ih savetovao da ne rade, jer je tanka linija, mogu da se dese loše stvari kada se pokrivaju takvi događaji. Ne bih da napravim povod nekome da napravi nešto glupo.

Ja uglavnom radim sam, jedan sam od onih koji uglavnom rade bez Rojtersove ekipe. To ne znači da neću da radim sa ekipom ako nema druge opcije. Danas je vreme multimedija, idu fotografi, snimatelji, tekstopisac, ja to radim kad moram, kao kada je bila borba između Islamske države i kurdskih boraca, ali više volim da odem sam, ako mogu.

Živeli ste i radili u mnogo država, koliko je važno poznavanje lokalne kulture, interakcija sa lokalnim stanovništvom i približavanje njihovom načinu života?

U gradovima i zemljama u kojima sam živeo, uvek sam bio znatiželjan i gledao da uhvatim kako ti ljudi žive, kakve su im navike i kako se oni ponašaju, uglavnom sam se više družio sa lokalnim kolegama i ljudima oko mene nego sa onima koji su dolazili sa strane, kao ja. Prvo, bilo mi je zanimljivo i hteo sam da naučim što više o njima zbog njih samih i zbog svojih interesovanja, a verovatno mi je to i profesionalno pomoglo. Gde god se vratim sada, u mestima koja sam pokrivao i u kojima sam živeo, imam puno prijatelja.

Ima li to možda veze sa nesvrstanošću, naviknutosti Jugoslovena na "treće" svetove?

Ne znam koliko je povezano, nisam o tome na takav način razmišljao, ali sam na neverovatnim mestima nalazio ljude koji govore i razumeju naš jezik. U Libiji sam našao generala koji je završio vojnu školu ovde. Mislim da su Tito i nesvrstani bili jako davno, ove nove generacije ne znaju to.

Možda su neka shvatanja tih ljudi nama bliska. Ja i dalje mislim da su Bliski istok i ljudi koji tamo žive nama u mnogo čemu slični. Iako su drugačije vere, po ponašanju, običajima i karakteristikama su mi bliži nego, recimo, mnogi ljudi iz Zapadne Evrope.

Blizak nam je Bliski istok 5
RUŠENJE STATUE SADAMA HUSEINA: Irak 2003. godineza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Koliko vam je srpski pasoš, koji još uvek imate, pomagao ili odmagao u poslu?

U određenim mestima i trenucima mi je jako pomogao. U vreme Sadama Huseina, 2002. godine, mogao sam da uđem u Irak bez vize i tamo da radim, a mnogi to nisu mogli. Kada sam jednom došao na granicu Iraka i Jordana, išao sam autom iz Amana za Bagdad, Iračani su me pitali gde mi je viza. Rekao sam da sam iz Jugoslavije i da nama ne treba viza. Okrenuli su telefon, proverili i rekli: "Welcome." Onda su me zvali na kafu i pušili smo šišu, nargile, bilo je veoma prijatno. I oni su bili iznenađeni da dolazi Evropljanin kome nije potrebna viza.

Sa druge strane, bilo je jako teško, pogotovo krajem devedesetih i jedno vreme posle 2000. Sećam se neprijatnih situacija, u Jordanu su mi jednom bacili pasoš kroz prozor i rekli da nisam dobrodošao u tu zemlju. Ja sam ga bacio nazad i rekao da me ne zanima šta oni misle, došlo je do nezgodne scene, ali na kraju su me pustili da uđem. Kada sam jednom sleteo u Portugal, išao sam na odmor, oficir policije je pozvao sve svoje kolege kada je video moj pasoš, pitao me da li sam Srbin, neprijatno su se smejali i gledali me kao da je došlo neko strašilo. Bilo je teško vreme jer su svuda trebale vize, to čekanje ispred ambasada nikada nije bilo prijatno. Sve to je sada mnogo lakše, i drago mi je što nisam promenio pasoš.

Blizak nam je Bliski istok 6
RAT U LIBIJI: 2011. godineza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Koje su vam najdraže i najvažnije fotografije u karijeri?

Drage su mi sve fotografije koje sam objavljivao, pogotovo one koje su bile u print izdanjima, u novinama i magazinima. Imam dva nezvanična rekorda po broju objavljenih fotografija u jednom danu, eksplozija u Libiji i pad Sadamove statue, jednom sam imao 150 naslovnih strana. Šalim se da će, pošto print izdanja izumiru, teško to iko moći da ponovi jer više toliko novina i nema.

I sa Kosova sam jako puno objavljivao. Nekako, svaka fotografija koja se otprinta i koju mogu da vidim fizički, da pomirišem te novine, to mi je drago. I fotografije iz Avganistana i Sirije su mi drage i bitne jer je to i tehnički teško moglo da se napravi, a ostavile su dosta uticaja na javno mnjenje, na primer, fotografija onog američkog narednika.

Dugo sam to tražio, neki susret vojnika sa smrću i ta dešavanja, kako to zabeležiti. U nekim trenucima sam to uspeo da uradim. Drago mi je što je taj čovek preživeo, na kraju je ispalo da nije ni povređen ozbiljno, ali te momente sam pre toga video samo na filmu, nisam video takve fotografije. To je kada odete u rat, i mislite kako da najbolje pokažete svetu šta se tu dešava. To su bile neke neverovatne, nadrealne scene koje sam uspeo da zabeležim.

Blizak nam je Bliski istok 7
POBUNJENICI ISPITUJU MLADIĆA: Libija, 2011. godine.za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

U kojima ste se od zemalja gde ste boravili i radili najbolje osećali, i pored svega što se u njima dešavalo?

Jako mi je žao zbog onoga što se dešavalo u Siriji i što se još dešava. Imam puno poštovanja prema toj zemlji. Zabeležio sam taj građanski rat. To mi je teško palo. Fotografije su ostale zapamćene, ali nekako taj narod osećam kao blizak nama i često povezujem ono što se desilo nama sa onim što se dešava njima, zbog toga mi je ta zemlja na srcu.

Blizak nam je Bliski istok 8
POBUNJENIČKI BORCI: Južni Sudan 2014. godineza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Gde vam je bilo najteže da radite zbog uslova, ljudi?

Bilo mi je svuda teško, sve te ratne situacije… Opet, u svim tim situacijama imate teške i dobre momente, koliko god da je teško. Fizički mi je možda najteže bilo u Južnom Sudanu, gde sam pešačio po 20 sati. I u Avganistanu sam par puta dugo pešačio, na ivici izdržljivosti.

Jedna od najtežih zemalja možda je Centralnoafrička Republika, gde su bile pretnje kidnapovanjem, nekako je sve visilo o koncu, to je bio hod po tankoj liniji gde se lako padalo levo ili desno.

A najteži trenutak?

Kada su me kidnapovali u Centralnoafričkoj Republici, nekakva hrišćanska milicija, a sa mnom u autu su bila tri muslimana koje sam na kraju uspeo da izvučem, zamalo su nas tu koknuli. Izgubio sam opremu, lovu, ali sve je to prošlo. Uspeli smo da kidnemo na punkt UN-a, gde su bili vojnici Burundija koji su nas posle prebacili u njihovu bazu, a onda nas transportovali u glavni grad. To je bilo teško, biti bez love u Africi, samo sa pasošem, pronalaženje tog punkta, dugo bežanje kroz džunglu. Nije ga bilo lako naći, otprilike sam znao u kom pravcu da idem, ali uspeo sam da izvučem ta tri dečaka koji su bili sa mnom, i hvala bogu danas su živi i zdravi.

Mirniji posao

Blizak nam je Bliski istok 9

Čile, Santjago, hotel u centru grada, deset minuta peške do trga gde se tuku svakog dana, nekad vas vozač odveze. Niko nije bio neprijatan prema meni, policija me nekad zakači, standardno, neka kamenica. Sve počinje oko pet po podne, od pet do osam se slika, tu se oni potuku, dođu vodeni topovi, klinci se tuku kao lavovi, suzavac… Trčanje zbog posla traje tri sata svaki dan, najveći problem je bio vodeni top, u jednom trenutku posle 15 dana me je pogodio pa mi je riknula jedna kamera, ali imao sam još dve.

Onda provalim kako radi policija kod njih. Idu u kordonima, ali imaju dva-tri trkača koji idu sa pendrecima. Oni počnu da jure protestante i sapliću ih, oni iz kordona dotrče, popeglaju ih, pohapse i ćao.

Posle sam stajao, čekao one momke da počnu da jure protestante, kada ovi počnu da beže provalio sam da padaju negde posle stotinak metara. Padali su i tukli su se sve u moju kameru, samo stanem i slikam. Niko nije bio teže povređen, malo plavi, opeglani. Jedini problem je bio kada ih hapse, protestanti vraćaju kamenice na policiju i tu me izbombarduju, ali nije bilo ništa strašno.

Tu sam slikao čoveka u odelu kako mirno pije koka-kolu dok iza njega divljaju i tuku se, i posle te slike su ga bezbroj puta intervjuisali i postao je slavna ličnost u Čileu, i danas je poznat. Jednom kada se budem vratio u Santjago, javiću mu se, da mu kažem da sam ga proslavio.

Videli ste ratove kod nas, i na mnogim drugim mestima na Zemljinoj kugli. Koje su sličnosti između onoga što smo ovde gledali i onoga što se dešava drugde?

Ima puno sličnosti. Meni je ovo ovde, Hrvatska, Bosna i Kosovo, najteže palo jer je sve bilo povezano sa našim ljudima. Bolje sam se osećao kada sam otišao preko. Ne znači da mi nije bilo žao ljudi koji su se tamo mučili, patili, bili povređeni, ginuli, ali nekako ovde kod nas je najviše bolelo, valjda zato što je to moje.

Ali, kada uhvatim foto-aparat i počnem da slikam, ja drugačije funkcionišem. Nema tada vremena za velike emocije, one dođu posle, kada sve prođe, i to je najteže.

Blizak nam je Bliski istok 10
PULICEROVA NAGRADA ZA 2019. GODINU: Hondurasza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Dobili ste bezbroj nagrada, između ostalih i Pulicerovu. Koliko čovek razmišlja o tome kada počne da radi ovaj posao, koliko su nagrade važne kao podstrek?

Važne su, pogotovo kolegama koje su na početku karijere. Drage su mi sve te nagrade, ali mi nisu najvažnije, verovatno zato što sam dobio najveće svetske nagrade, i američke, i evropske, i azijske, ali više mi toliko ne znače. To je moje viđenje, sada kada sam ih već dobio, ali da nisam, možda bi mi značile. Tako se sada osećam, i dalje tu i tamo pošaljem poneku sliku na neko takmičenje, ali sve ređe.

I za Pulicerovu nagradu, važno mi je što sam je dobio, jedna je od najvećih, ali i sada, posle svega, meni je najveća nagrada objavljena slika i dobro urađen posao, da ljudi mogu da vide tačno šta se dešava na nekom mestu koje sam slikao.

Blizak nam je Bliski istok 11
PAKAO MOSULA: Irak, 2017. godineza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Važi li još ono staro Roberta Kape: "Ako ti fotografija nije dovoljno dobra, znači da nisi bio dovoljno blizu"?

Apsolutno. Pričao sam sa mnogo kolega, pogotovo iz Magnuma, i s nekima iz drugih agencija, koji su bili u čudu kada su videli da sam ja to sve slikao sa širokim objektivom, što znači da sam bio na metar-dva od objekata koje sam slikao. Za mene, to je to. Te slike koje su blizu imaju za mene drugačiju atmosferu, više govore.

Svašta pričaju, postoje mode u ovom poslu, pa kažu: "Ah, ti long lens fotografi, sa teleobjektivima, to ne valja." Ja se ne slažem s tim, sve što može da se dobro obradi, da uđe, ne biram sa kojim instrumentom radim, imam dobrih slika i sa dugačkim objektivom, ali nekako su najbolje stvari bile one koje sam imao neposredno ispred sebe.

To je teško uraditi. Najveći problem je koncentracija, čovek mora da bude konstantno koncentrisan na ono što se dešava. Možete da budete na dobroj poziciji, ali sedite ispod drveta i igrate igrice, što znači da možete da propustite neke momente koji su bitni. Od pripreme do snimanja, do vašeg ponašanja na zadatku, nije dovoljno samo biti negde. Najbitnije je doći negde gde se nešto dešava, ali kako ćete posle to da uradite, takođe je veoma važno, kako se tamo ponašate… Bitno je i da ne utičete vašim ponašanjem na događaje, to je onda manipulacija, itd. To je kompleksan posao.

Gledao sam mnogo kolega koji se previše opuste kada dođu na neko mesto. Senzori moraju sve vreme da rade, morate da gledate i pazite, stvari se dešavaju nepredvidivo. Mnoge dobre fotografije sam napravio kada su kolege otišle, jer su rekli da se ništa ne dešava. Moje pravilo je da se pojavim kada dođe prvo svetlo i da odem da odmorim, pošaljem slike ili nešto klopam kada svetlo prođe, u zavisnosti od toga koliko je bezbedno da se povučem.

Mnogo puta sam ostao na terenu, na primer, u Mosulu. Rojters me pustio i pridružio sam se borbenim jedinicama specijalnih operacija, proveo sam dve nedelje sa njima i to su bile najbolje fotografije. Spavao sam dve nedelje po nekim kućama, ispod auta, bilo je veoma neudobno, ali sam bio sve vreme tu, nisam gubio vreme na odlazak do hotela, ček pointe.

Blizak nam je Bliski istok 12
FOTO-REPORTER NA ZADATKU: Goran Tomaševićza uvećanu sliku desni klik pa »view image«

Ima li još nešto u poslu, karijeri, što niste ostvarili, a voleli biste da uradite?

Izazova ima uvek, uvek postoji neka priča koju bih da uradim. Nekad se našalim da mi je najžalije što nisam slikao bitku za Staljingrad, to je bila bitka nad bitkama. Ako se pojavi takva bitka, uradiću sve da je slikam.

Posao vam je vezan za stalna putovanja. Kako i gde odmarate?

Jednom godišnje idem da pecam, na obalu Kenije. Moj dobar prijatelj Sigfrid Modola, koji je nekada bio moj fotograf, odrastao je tamo, tako da zna dobro tu obalu, jezik. Uzmemo čamac njegovog strica i onda se vozamo levo-desno. Volim da dođem i u Srbiju, tu su moji dobri prijatelji, drugari.

Poželite li nekada da ostavite rat i sukobe i slikate prirodu, pecanje?

Poželim, ali uvek prorade pundravci.

Iz istog broja

Godina zavera

Kako pobediti bezumlje

Slobodan Bubnjević

Intervju – Srđan Marković Đile, slikar

Socijalni eho andergraunda

Andrej Ivanji

Novogodišnji traktat o sreći

Tesla, Ajnštajn i gospod Bog

Ivan Ivanji

Film – Let Them All Talk i The Prom

Pozovi M. radi… boljitka

Zoran Janković

Intervju – Želimir Žilnik, filmski reditelj i scenarista

Danas su pod reflektore postavljeni oni najgori

Nedim Sejdinović

Ličnost godine 2020

Pavle Petrović

 

Srećna Nova godina

Biće bolje

 

Ples

Opasno mrdanje tela uz muziku

Nebojša Broćić

Zaštita privatnosti – JMBG

Šifra za deljenje ili za čuvanje privatnosti

Uroš Mišljenović

Kurioziteti

Koji je poštanski broj Deda Mraza

Nikola Dragomirović

Dečje igre

Care, care, govedare

Sonja Ćirić

Intervju – Jelena Bogavac, rediteljka i spisateljica

Moje pisanje je moja utoka

Sonja Ćirić

Intervju – Svetozar Cvetković, glumac i producent

Zov postapokaliptičnog vremena

Sonja Ćirić

 

Slike 2020.

Marija Janković

Sećanje – Mustafa Nadarević, Špiro Guberina, Pero Kvrgić

Čarobnjaci geste i grimase

Zlatko Crnogorac

Serije – Ethos

Turska, bez šećera

Teofil Pančić

 

Ispravka

Zlatko Minić, Transparentnost Srbija

Na licu mesta – Kraj sveta

»Dirižablom« na Farska ostrva

Zorica Čubraković

Fenomen – Frankenštajn

Meri Šeli, naša sajberpank pretkinja

Zorica Kojić

Intervju – Milija Zeković, izvršni direktor kompanije SBB

Štetna je odluka ako Srbija bude zaostajala u 5G mreži

 

Jugoslovenski španski borci

Kome je zvono zvonilo

Marko Fernandez

Šta smo propustili u 2020.

Godina dugog čekanja

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu