Godišnjica pada Knina

Bilo je gotovo pre nego što je počelo 1

BEZ ODBRANE: Srpske izgbeglice iz Hrvatske, 05. 08. 1995.

foto: aleksandar kelić

Bilo je gotovo pre nego što je počelo

U koloni se zajedno kreću tenkovi i mopedi, samohotke i motokultivatori, razne vrste traktora i teški šleperi, konjska kola zakačena za luksuzne "mercedese", preko noći sazreli dečaci od 13 godina za volanima "jugića" ili "tamića", gomile starica u crnini potrpane u traktorske i kamionske prikolice. Sa Oštrelja, iz komande Drugog krajiškog korpusa VRS, šaljem vest da su hrvatske snage ušle u Knin – tu vest Tanjug do danas nije objavio

Piše: Davor Lukač

"Diži se, samo što nije počelo", rekao mi je preko telefona foto-reporter Zlajo, dežurni u krajiškom Pres centru, dva-tri minuta pre pet časova ujutro. Četvrtog avgusta 1995. tačno u 5 sati i 2 minuta pale su prve salve granata po Kninu, izazvale nestanak struje i tako prekinule govor hrvatskog predsednika Franje Tuđmana koji je saopštavao da je počela vojno-redarstvena akcija "Oluja" i pozivao Srbe da ostanu u svojim kućama.

Prethodne večeri svi smo znali da će napad početi sledećeg dana, bilo je samo pitanje vremena, jer je Hrvatska na pregovorima u Ženevi odbila "kapitulaciju" Republike Srpske Krajine (RSK). Petog avgusta prepodne Knin su osvojile hrvatske snage spuštajući se sa Dinare.


KNIN JE PAO I U BEOGRADU

Kako je do toga došlo, bezbroj puta su se pitali mnogi, a jedan penzionisani pukovnik je napisao knjigu "Knin je pao u Beogradu". Pogrešan naslov, nedostaje veznik "i". Jer Knin nije pao samo u Beogradu, pao je u Kninu, na Palama i najbitnije od svega – u Karađorđevu, jer tamo su Tuđmanovi zvaničnici dolazili da tajno pregovaraju sa Slobodanom Miloševićem i njegovim ljudima od poverenja. Tako za RSK nije bilo spasa – rešenja i planovi unapred su dogovoreni. Što se Republike Srpske (RS) tiče, njen tadašnji lider Radovan Karadžić je naveliko šurovao sa Hrvatima i postizao dogovore, a RSK je i time postala meta za potkusurivanje i predigra za buduću dejtonsku podelu BiH.

Uvertira za sve ovo svakako je bio pad "kupreških vrata" u novembru 1994. godine, koje Vojska Republike Srpske (VRS) praktično nije ni branila, a čime se Hrvatskoj vojsci (HV) otvorio dalji put prema unutrašnjosti BiH, jer je to strateški važno područje. Istovremeno, HV iz pravca Livna neometano započinje prodor na snegom okovanu Dinaru, inženjerija gradi puteve kroz bespuće, izvlače se tenkovi, topovi. Srpska vojska Krajine (SVK) za to vreme miruje uljuljkana u primirje; sprovodi se opšta mobilizacija koja, međutim, brzo propada, jer nije imao ko da radi u privredi.

Kada se HV učvrstila na vrhu Dinare, a potom u proleće spustila na dalmatinsku stranu planine i zauzela strateške kote, put za Knin bio im je otvoren, artiljerija ga je imala na dlanu. U Glavnom štabu SVK tek tada su se "opametili", ali već je bilo kasno. Do tada je pravac prema Peručkom jezeru i Dinari držala laka pešadijska brigada nepotpunog sastava, kojom je komandovao jedan rezervni oficir. Napadi i provokacije HV na srpske položaje bili su svakodnevni, a komanda SVK je uzvraćala "oštrim saopštenjima" i protestima Unproforu. Koliko su Hrvati držali do Unprofora, dovoljno govori i to da su jednom "poklopili" projektilima i komandanta mirovne misije za sektor "Jug" koji je sa saradnicima išao da izvidi situaciju.

Dok se SVK setila da tamo pošalje jače snage, bilo je prekasno: HV ih je mogla gađati i kamenjem, jer su bili u takvoj poziciji. Istovremeno, Hrvati napreduju u osvajanju planine Svilaje, jugozapadno od Knina, čime se grad praktično našao u poluokruženju.


VARLJIVA VIDOVDANSKA PARADA

Dolazi 1. maj 1995. godine, pad Zapadne Slavonije. U RSK nastaje haos i rasulo, posebno među političarima, a neki od njih, kao i bogatiji ljudi, polako šalju svoje porodice prema Srbiji, spremajući se i sami da odu čim za to dođe momenat. VRS ne ispaljuje ni metak, a kamoli granatu da bi pomogla "bratskoj" SVK u Zapadnoj Slavoniji, čak je i podoficir koji je na svoju ruku srušio hrvatski MiG-21 imao problema zbog toga.

Posle pada Zapadne Slavonije počinje po Srbiji neselektivan lov na vojne obveznike. Dovoljno je bilo da su rođeni u Hrvatskoj da bi ih prisilno odvodili u RSK. Od tako silom mobilisanog čoveka, koji nema nikakvu motivaciju, teško je napraviti ratnika. Oni bivaju odvođeni na Plitivička jezera i vojni poligon kod Slunja, na tobožnju obuku, a u stvari su pripremani za "Vidovdansku paradu" kojom je obmanom trebalo da se podigne moral u narodu. Iz Beograda su poslani i oficiri predvođeni generalom Miletom Mrkšićem i pukovnikom Miloradom Stuparom, koji je bio komandant parade. Taj skup, na kome je bilo čitavo rukovodstvo RSK i njene vojske, pokazao je i da je postojao neki dogovor Miloševića i Tuđmana, jer su Hrvati tada mogli da artiljerijom "poklope" ili avionima gađaju taj skup i naprave masakr, a nisu. RSK je na tom mestu bila najuža – svega 14 kilometara.

Vidovdanska parada je bila uvertira u skori početak sloma RSK. Jedinice HV kroz Livanjsko polje napreduju prema Bosanskom Grahovu s jedne i preko planine Šator prema Glamoču s druge strane. Drugi krajiški korpus VRS, koji je u realnosti bio veličine jedne bigade, rastrzan od Bihaća do Glamoča je nemoćan. U isto vreme, komanda VRS umesto da brani zapadni deo RS, šalje veliki broj jedinica na Srebrenicu, očigledno iz političkih razloga.

A SVK čini još veću glupost: najbolje snaga angažuje u napadu na Bihać i Cazinsku krajinu u operaciji "Pauk", koja je bila prst u oko međunarodnoj zajednici i dala Hrvatskoj "zeleno svetlo" za "Oluju".

Bilo je gotovo pre nego što je počelo 2


PATRIJARH PAVLE U KNINU

Deo milicije iz SUP-a Knin (tu su potpadali i Benkovac i Obrovac), kao i vojne policije Sjevernodalmatinskog korpusa ide u RS da se bori na Šatoru i brani Grahovo, što je praktično bila samoubilačka misija. Zašto su to radili? Pa, Grahovo je za Severnu Dalmaciju strateški važno jer preko njega vodi jedini put za Banjaluku i prema Srbiji. U Grahovo neposredno pred pad dolazi i predsednik RSK Milan Martić i poručuje stanovništvu, ulivajući im lažnu nadu, da će položaji biti povraćeni i taj kraj odbranjen. Martić to govori u trenutku kada su hrvatske jedinice praktično mogle da se ušetaju u Grahovo, što su 28. jula i učinile. Time je poslednji ekser u "mrtvački kovčeg" za Knin bio zakucan. Dan kasnije osvojen je i Glamoč. Sledećeg dana, 29. jula, Martić se pojavljuje na televiziji RSK i izjavljuje da je razgovarao sa Miloševićem i Karadžićem, sa kojima se dogovorio o "jedinstvenom nastupu u odbrani srpskih zemalja". Poverovati kockaru Karadžiću, koji je sve vreme igrao svoju partiju pokera, mogao je samo naivni milicajac Martić.

Osvajanjem Grahova HV je stekla sve uslove da preko planine, preko Brezovca i "Crvene zemlje", dođe nad sami Knin što je i učinila, a malobrojne snage SVK jedva su joj pružile iole ozbiljniji otpor.

U isto vreme inženjerija SVK vredno radi na proširenju i nasipanju makadamskog "seoskog" puta koji vodi od Srba prema Martin Brodu na obali Une i dalje prema Drvaru. Popravlja se i ojačava most preko Une, očigledno s namerom da tenkovi i teška vozila mogu da pređu u RS.

U Knin 30. jula stiže patrijarh Pavle koji je poručio: "Nije lako ni neprijateljima našim. I kad bi znali šta rade, bili bi spremni da prekinu krvoproliće, da se na miran, dostojanstven i ljudski način raspravlja o pitanjima koja su bila među ljudima i koja će uvek da postoje".

Na skupu je bio i komandant Glavnog štaba VRS Ratko Mladić, ali nije govorio. Otišao je u Dom JNA da se pozdravi sa novinarima i kaže im šta ima. Uz floskule tipične za oficire JNA tipa "Grahovo će uskoro biti oslobođeno", novinarima je poručio: "I pozdravite mi političare". Time je sve rekao.


OSTAVLJENI NA CEDILU

Prva tri dana avgusta protiču u iščekivanju. Vesti sa fronta su za srpsku stranu sve poraznije, opšta mobilizacija je u toku, ali se na Dinaru šalju "trećepozivci" ili oni koji nisu do tada ratovali. Pompezno na "Vidovdanskoj paradi" formirani Korpus specijalnih jedinica SVK prolazi kroz Knin na front na Dinari da bi se stekao utisak da će taj deo fronta da se brani. Ali se 4. avgusta ujutro sve raspalo kao kula od karata. Silom mobilisani vojnici su se povukli praktično bez ispaljenog metka. Ostao je samo deo milicije Krajine i Vojne policije da se brani koliko je to bilo moguće. Povlačenje tog Stuparevog "korpusa" ostavlja na cedilu kninsku policiju i borce vrličke lake i mehanizovane 75. brigade SVK.

Nekoliko dana pred "Oluju" Mrkšić menja komandanta Dalmatinskog korpusa i na to mesto postavlja pukovnika Slobodana Kovačevića pristiglog iz Beograda, koji, i da je hteo, nije mogao da se upozna sa situacijom.

Stupar i Kovačević kasnije, po dolasku u Beograd, bivaju nagrađeni: prvi postaje načelnik Uprave pešadije, a drugi Uprave oklopno-mehanizovanih jedinica VJ. Obojica su, naravno, unapređeni u generale, jer je to, valjda, običaj u svim vojskama – da se posle teških poraza dobijaju unapređenja. Nije, osim ako… ako nisu dobili naredbu za poraz i uspešno je izvršili.

Kad je HV preko "Crvene zemlje" (jednog od najozloglašenijeg poligona među vojnicima JNA) 4. avgusta izbila na prilaze Kninu, haos je otpočeo.

A šta je prethodilo u Glavnom štabu SVK? Ovo je lična priča autora.

Bilo je gotovo pre nego što je počelo 3


POČELO JE

Posle prve salve granata i raketa VBR tog jutra posle 5 sati, roditelje koji su se sklonili u kupatilo u sredini stana šaljem u podrum zgrade koja je kao na dlanu bila izložena prema "Crvenoj zemlji" i potencijalna meta. Čujem jaku eksploziju u blizini i kroz prozor, ležeći na podu, vidim da je pogođena zgrada u komšiluku (poznata kao S-13, najviša u Kninu, sedmospratnica). Nigde u blizini, niti na tom pravcu, nije bilo ni jednog jedinog vojnog objekta. Očigledno je cilj bio izazivanje panike. Od čitavih plotuna samo su tri rakete pale na taj gusto naseljeni deo grada – jedna na tu višespratnicu, ostale dve na privatne kuće u blizini.

Ispratim roditelje u podrum uz savet da kada HV bude imala pauzu u granatiranju (moraju i oni da idu "na marendu" i da malo "ohlade cevi"), krenu prema selu desetak kilometara u dubinu i da pokupe neophodne stvari i dokumente. Sve im je bilo jasno, otišli su pešice.

Pod granatama se probijam do 500-600 metara udaljenog Pres centra i krajiške informativne agencije "Iskra", čiji sam urednik bio. Tamo su svi okupljeni u sobi u prizemlju, stara gradnja, sa debelim zidovima, tik uz zgradu vojne komande, čije je dvorište već pogođeno. Vojska ima svoje linije i agregat, tako da veze funkcionišu. Javljamo redakcijama čiji smo dopisnici bili (Danko Perić Radio Beogradu, Milorad Bošnjak "Večernjim novostima", Petar B.Popović "Ekspres politici", Srđan Radulović "Borbi", Milan Četnik "Politici", ja Tanjugu), o broju raketa i granata koje su ispaljene na Knin u prvi sat, a žene kojima diktiramo zabrinuto pitaju: "Kako vam je?". Urednici se, naravno, nisu setili to da pitaju. Kolegu Četnika zovu sa RTV Politike da im uživo gostuje u programu. On izgovori ono što im se nije svidelo, pa ga nisu više zvali.

Bilo je gotovo pre nego što je počelo 4


ODLUKA O "PRIVREMENOM" IZMEŠTANJU

U holu Doma JNA čudna situacija. Tokom dana dolaze razni Unproforci, tu se sastaju sa oficirima SVK. U komandi SVK se naslućuje da je izbio haos. Iz zgrade iznose crnu vreću u koju se pakuju mrtvaci sa telom potpukovnika vazduhoplovstva koji se to jutro, kao dežurni u Komandi RV i PVO, ubio, navodno jer je pročitao šta piše u koverti sa naredbom za slučaj napada.

Haos traje čitav dan, pojavljuju se visoki oficiri koji tvrde kako se linije čvrsto drže, a novinari golim okom vide kako se vode borbe na "Crvenoj zemlji", na puškomet od Knina. Stižu vesti da su hrvatska vojska i policija sa Malog Alana izbile na prilaze Gračacu, što "planeri pretpostavki" u SVK nisu predvideli. Da su Hrvati hteli, odsekli bi i taj jedini put za izvlačenje, preko Srba i Martin Broda. Za to vreme drniški front prema Šibeniku dobro se držao, 75. motorizovana brigada nije gubila položaje.

Kasno popodne bilo je izvesno da su iz pravca Drniša krenule kolone izbeglica iz srpskih sela ulicom kroz centar Knina. One su unele strepnju i paniku među ostale, nastao je potpuni haos. Tu masu ljudi bilo je nemoguće zaustaviti. Kasno popodne, pomoćnik komandanta za moral pukovnik Kosta Novaković zove trojicu novinara, među njima i autora ovog teksta, da nam saopšti kako je "Vrhovni savjet odbrane RSK" doneo odluku o privremenom izmeštanju stanovništva sa rubnih područja Dalmacije.

Tog jutra, inače, pogođena je zgrada krajiške radiotelevizije, koja, ispostavilo se, nije imala agregat za napajanje, tako da su radio i televizija ostali nemi, što je izazvalo dodatnu paniku među stanovništvom. Oko 17 sati osposobljen je radio koji se mogao čuti samo na užem području grada. Hrvati su to iskoristili, ne u Kninu, nego na Kordunu i Baniji, gde su vodili subverzivni informativni rat.

Šaljemo izveštaje o evakuaciji, svi shvatamo da je sve otišlo k’vragu, kolone postaju sve zgusnutije i masovnije, sa civilima su u njima već i vojnici. Front se očigledno polako raspada, a uveče se vide i aktivnosti u susednoj zgradi Glavnog štaba – sele se i oni na "rezervni položaj". Isključuju se i vojne telefonske linije.


FANTAZMAGORIČNO SVITANJE

Četiri novinara ostavljena su da se sami snalaze, a nijedan nema auto. U tom beznađu vidimo tadašnjeg sekretara Vlade RSK i predsednika "Veritasa" Savu Štrpca kako u gepek utrpava arhivu. Pomognemo mu, primi nas u auto i krenemo – prvo do "rezervnog položaja" u Pađenima (12 km od Knina). Tamo nema nikog. Onda u Donji Lapac, rezervni položaj Vlade. Ni tamo nikog. Potom idemo u Srb gde nas zatiče jutro i ono što je pokojni pesnik Nebojša Devetak opisao kao "fantazmagorično svitanje".

U koloni koja od Srba mili prema Martin Brodu zajedno se kreću tenkovi i mopedi, samohotke i motokultivatori, razne vrste traktora i teški šleperi, konjska kola zakačena za luksuzne "mercedese", preko noći sazreli dečaci od 13 godina za volanima "jugića" ili "tamića", gomile starica u crnini potrpane u traktorske i kamionske prikolice na nemilosrdnom avgustovskom suncu. Pijani rezervista koji sedi na tenku "naoružan" sa dve kante vina viče: "Braćo Srbi, pobjeda je naša", misleći da nastupa prema Zadru.

Vojna policija RS na Oštrelju razoružava sve iz kolone, kao da je tim ljudima stalo da nastave da ratuju nakon što su izgubili sve što su imali. Sa Oštrelja, iz komande Drugog krajiškog korpusa VRS, šaljem vest da su hrvatske snage ušle u Knin – tu vest Tanjug do danas nije objavio.

Ostavite nas na miru

Bilo je gotovo pre nego što je počelo 5

DUŠEBRIŽNIŠTVO: M. Dodik, patrijarh Porfirije, A.Vučić, A. Brnabić

Ovogodišnje obeležavanje godišnjice "Oluje" vlast je ponovo organizovala u Busijama, izbegličkom naselju kod Batajnice, gde je Šešelj, kao predsednik opštine Zemun, 1997. godine izbeglicama prodavao placeve za po 3.000 maraka.

Krajišnicima iz Busija, uglavnom iz Dalmacije i sa Korduna, već je dosta svega – sete ih se jednom godišnje.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je ovog puta naredio da čitava Vlada dođe, mnogi ministri su prekinuli godišnje odmore (neki su letovali u Hrvatskoj). Dogodio se "narodni hepening" po receptu SNS – dovođeni su botovi-plaćenici, kao i ljudi zaposleni u javnim preduzećima.

Prema rečima "vrhovnokomandujućeg", došlo je 30.000 ljudi. Kako toliko da stane na plato ispred crkve u Busijama, to niko ne može da objasni.

Kako god bilo, da je dovezeno dosta ljudi – jeste, autor ovog teksta se i lično u to uverio, jer je zahvaljujući "državnom službeniku" na trenutnoj funkciji zamenika gradonačelnika Goranu Vesiću autobuski prevoz od Batajnice prema Busijama i Ugrinovcima bio ukinut. Od železničke stanice u Batajnici do crkve u Busijama 6,5 kilometara, u povratku, do centra Batajnice 7,5 – i tu se vidi sva beda tih organizovanih "skupova podrške", jer se mnogi od dovezenih nisu makli od svojih autobusa. Trebalo je ići pešice nekoliko kilometara, a njih je to mrzelo. Što bi se mučili po avgustovskom suncu kad su već bili dobili dnevnicu ili ispunili radni zadatak. Baš ih briga i za "Oluju", i za izbeglice, Vučića, neizostavnog Dodika… Samo su se raspitivali kad će autobusi da krenu nazad. Na svakom autobusu je pisalo ime opštinskog odbora SNS-a i broj, da ljudi znaju.

Od Batajnice do Busija nikad veći broj policajaca. "Da je ovoliko poslato u Knin u avgustu 1995, nikad ne bi pao", zloban je bio jedan Krajišnik. Stanovnici Busija su, inače, taj skup praktično bojkotovali, ostali su u svojim kućama i dvorištima, dosta im je svega. Time su poslali jasnu poruku – ostavite nas na miru, nas i našu muku.

foto: rade prelić / tanjug

Iz istog broja

Crna Gora, leto i virus korona

Između ekonomije i pandemije

J. Jorgačević

Portret savremenika – Saša Radulović, lider pokreta Dosta je bilo

U sukobu sa samim sobom

Nedim Sejdinović

Klimatske promene – Šesti izveštaj Međuvladinog panela IPCC

Crveni alarm za civilizaciju

Nemanja Milović

Vinča – Još jedan požar na neuređenoj deponiji

Dim nad Beogradom

Nikola Zdravković

Državna pomoć

Kuda dalje nakon Geoksa

Radmilo Marković

Naprednjački rat na društvenim mrežama

Ko sme da ide do kraja

Zora Drčelić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu