Intervju – Predrag Marić, načelnik Službe za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova

Biće sve više vanrednih situacija 2

VIŠE NEĆE BITI SEDENJA U PRAŠNJAVIM KANCELARIJAMA: Predrag Marić

Biće sve više vanrednih situacija

"Četiri najvažnija rizika po bezbednost građana Evrope pa i građana Srbije jesu požari, poplave, zemljotresi i terorizam. Iako ima ko se tim problemima bavi, još se ne razmišlja o organizovanom odgovoru države na efekte terorističkih akata, koji predstavljaju vanrednu situaciju i koji podrazumevaju planiranu koordinaciju, sadejstvo više ministarstava, više službi, od PTT-a, preko službe hitne pomoći do vatrogasaca i svega ostalog"

Piše: Zoran Majdin

Bez obzira na to što nije bilo velikih požara kao što je za jul uobičajeno, već naprotiv – kiša je kao nikad padala – vatrogasci su imali pune ruke posla: ovde ispumpavaj vodu iz podruma, tamo izvlači potopljeni automobil ili ukloni oboreno stablo… "Naizgled, to je izlazak iz klišea", kaže za "Vreme" Predrag Marić, načelnik Službe za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova. "Još pre tri godine smo promenili zvaničan naziv ove službe u vatrogasce-spasioce", ali malo ko je to primetio. Nije reč, objašnjava, o pukoj promeni naziva: u međuvremenu je ljudstvo obučeno za reagovanje i u slučaju poplave, zemljotresa, pružanja prve pomoći i tako dalje. "Zaprepašćen sam činjenicom koliko mali broj ljudi u Srbiji uopšte zna pozivni broj za vatrogasce: da li je 92, 93 ili 94."

"VREME": U Evropi je to je jedan broj za sve službe112.

PREDRAG MARIĆ: Uvođenje broja 112 u Srbiji će da razreši dilemu da li se "okreće" 92, 93 ili 94, a to će se desiti kada oni koji donose odluke shvate da je to tehnički uslov koji Srbija mora da ispuni ako kani da bude deo Evropske unije. Međutim, taj posao neće ni početi dok se ne usvoji zakon o vanrednim situacijama. Sistem će biti baziran na infrastrukturi Centra za osmatranje i obaveštavanje koja će biti potpuno osvežena kako u tehničkom tako i u kadrovskom smislu: oni koji budu radili u Centru proći će posebnu obuku, moraće da znaju strane jezike. To je jedna sasvim, sasvim druga priča.

U toj priči, čini se, ozbiljno kasnimo za susedima: u Hrvatskoj 112 već funkcioniše, u Bosni i Hercegovini na tome već uveliko rade, u Crnoj Gori i Makedoniji takođe.

Jeste, kasnimo, ali kašnjenje nije nužno loše. Recimo, kasnili smo sa reorganizacijom službe, ali ono što smo uradili, na šta sam izuzetno ponosan, bolje je nego u većini zemalja u regionu. Zašto? Zato što smo imali priliku da vidimo gde su oni pogrešili, da zahvaljujući njihovim iskustvima te greške ne ponovimo, da kašnjenje u reformama u pojedinim segmentima pretvorimo u našu korist. To za sada pokušavam tako da predstavim, jer to nije baš da se hvalimo da su svi tu reformu službi za vanredne situacije uradili, a mi, eto, nismo. Ali takvi smo u mnogo čemu, među poslednjim uradimo, ali i napravimo 15 brzih koraka i preskočimo sve ostale. Nadam se da će se u ovom slučaju tako nešto i desiti. Kako god, ovo što smo sada uradili napravljeno je sa ozbiljnom ambicijom da budemo lideri u regionu.

Kasnimo, a želimo da budemo lideri?

Biti lider u regionu ne znači da neko u Hrvatskoj kaže – što Srbija ima dobru službu? Ne, nego znači da imamo službu koja može po pozivu, a na bazi sporazuma potpisanog sa svim zemljama u okruženju, čije se potpisivanje očekuje ove jeseni sa pet zemalja, da ode i pomogne i da isto traži zauzvrat. Planiramo da Niš bude centar i to je vrlo ozbiljan projekat, to je ono zašta sam ja siguran da može Srbiju, uz organizaciju koja već sada ide u ovom pravcu u kojem ide, da iznese kao zemlju koja je u tom segmentu vanrednih situacija čvrst beočug u lancu, koja može da pošalje u pomoć ljude i tehniku, a u krajnjoj liniji i da je traži. Pravi potezi su napravljeni formiranjem Sektora za zaštitu i spasavanje, izdvajanjem te službe iz Direkcije policije, odnosno Resora javne bezbednosti. Efekti nisu izostali: setite se šumskih požara 2006. i 2007. gde, voleli mi to da priznamo ili ne, nikog nije bilo na liniji odbrane osim vatrogasaca i Žandarmerije. A setite se i autobusa koji je pao u Tisu.

Niste baš izabrali dobar primer za efikasnost.

O tome i govorim. Na tom slučaju, naime, neke druge službe su bile angažovane. To je sinonim onoga što smo u tom trenutku u državi imali – neorganizovani odgovor na vanredne situacije, razjedinjenost službi, nepostojanje jedinstvenog lanca komandovanja, nepostojanje baze podataka o mehanizaciji, o ljudima, o svemu onome o čemu treba pričati sad kada se zakon usvoji. To je paradigma onoga što je Srbija bila tada u pogledu vanrednih situacija. Ne bih ja tu nešto preterano dramio, to je bilo tako, iz toga smo neke pouke izvukli. Ali, ako se setimo onih nesretnih radikala na mostu u Novom Sadu i onda vidite da se situacija menja: je l’ jeste brod obezbeđen – jeste, je l’ jeste sonar obezbeđen – jeste, je l’ dizalica nađena – jeste, je l’ su nesretni ljudi izvučeni – jesu. Istina, i ta akcija je mogla biti bolja, ali je pomak u pozitivnom pravcu napravljen. Ova država mora da zna koja firma na toj teritoriji ima dizalicu, koje nosivosti, koje ljude angažujemo, koji su njihovi telefoni, ko to radi, gde je predsednik opštine. To su prava pitanja.

Akcija je bila efikasna od momenta kada se saznalo da je džip probio ogradu i da je pao u reku, ali od trenutka kada se to dogodilo pa dok se saznalo za incident proteklo je mnogo sati.

Tu je već reč o svesti građana: nažalost, u Srbiji kada se nešto desi, okrenu ljudi glavu na drugu stranu. To je realnost: nije okrenuo telefon pa rekao: "Ljudi nedostaje 50 metara ograde."

Teško je verovati da za deset sati koliko je trajalo to "od do", nijedan policijski automobil tuda nije prošao.

Tačno, i mene to čudi, ali tako je. Ponavljam: ključ je objedinjavanje svih službi, sa posebnim naglaskom na lokalne samouprave koje moraju da ponesu svoj deo tereta, uključujući i političku odgovornost.

Političku?

Predsednik opštine je komandant Štaba za vanredne situacije. Možda je naivno, ali to po meni nosi političku odgovornost: ako ne uspete jednom da rešite stvar na svojoj teritoriji sa resursima koje imate, pa drugi put, a to ne prevazilazi okvire i kapacitete kojima raspolažete, nego jednostavno niste sposobni problem da rešite, onda to mora da ima i neke političke konsekvence koje će se na nekim izborima prepoznati. Predsednik opštine, komunalna preduzeća, štab Službe za vanredne situacije zajedno su na prvoj liniji odbrane, a republički deo se uključuje kada situacija prevazilazi kapacitete i mogućnosti na lokalu. Tu je ključ zakon o vanrednim situacijama.

Da li to znači povratak referenta za ONO i DSZ?

Ne, u svakom slučaju ne, niti će biti poverenika: neće biti sedenja u nekim prašnjavim kancelarijama niti vođenja spiskova mrtvih duša, ništa od svega toga. Kada sam rekao da se služba vraća na neko vreme koje je za nju bilo najsjajnije, na to sada zaista i mislim. Dva meseca nakon usvajanja Zakona o vanrednim situacijama u sastav te službe ulazi 548 zaposlenih u Ministarstvu odbrane, u Upravi za vanredne situacije, nekadašnja Civilna zaštita, sa materijalnim sredstvima i arhivima. Ideja je da se oduva prašina i da se vrati sjaj kakav je ta služba imala sedamdesetih godina. Da se ne lažemo, bila ja u regionu broj 1. Postoji nešto što će nas naterati da to zaista i bude tako. Reč je o poplavama, o klimatskim promenama: ne postoji u svetu nijedan veći skup političara, a da se o klimatskim promenama ne priča. To je neminovnost i s time se i Srbija susreće. I mi ćemo takvih situacija imati sve više i više, prosto će se ljudi proveravati kroz to, da li to dobro rade ili ne. I tu nema prostora za neku "ležarinu", za sedenje u ćoškovima i za vođenje nekih spiskova, primanje plate za neaktivnost… Svaka vanredna situacija će biti provera za ekipu na terenu. Ne kažem i ne mislim da će zakon preko noći sve ovo o čemu pričamo promeniti, ne može promeniti mentalitet nas u Srbiji ništa preko noći, pa ni jedan Zakon o vanrednim situacijama, ali može da stvori neke osnove da neke stvari promenimo. Da se počne od "a-ha, odgovoran si, jer predviđena kazna za to – jeste, jer drastičnija nego što je bila – jeste". Ne bih da seciram rad komunalnih službi u gradu, ne bih uzimao, bože me oprosti, bič u ruku pa govorio "ovo mora tako". Ideja ovog zakona je unificiranje postupanja u vanrednim situacijama.

Da li to znači da će u nekoj od narednih vlada postojati i ministarstvo za vanredne situacije?

Ta mistifikacija stalno je prisutna u Srbiji: da li će biti agencija, da li ministarstvo, da li će biti deo MUP-a. Ako bih ja odlučivao, ministarstva neće biti jer je to preskupo i za veće zemlje od Srbije, po teritoriji i po broju stanovnika, a o ekonomskoj moći da i ne govorim. Sa druge strane, mislim da ova služba treba da ostane u okviru MUP-a jer je tako jeftinije i efikasnije. To je suština. Međutim, ako dođe do decentralizacije budžeta, decentralizovaće se i ova služba, pa će se možda razmišljati o nekoj formi agencije ili direkcije neposredno odgovorne Vladi. Predlogom zakona o vanrednim situacijama otvorili smo mogućnost da se to jednog dana i desi, da lokalna samouprava može da obrazuje vatrogasnu jedinicu, ali pod uslovom da ljudstvu obezbedi najmanje iste plate kao u Republici, da obezbedi objekte za smeštaj vozila i zaštitnu opremu: time sprečavamo da se u Srbiji desi ono što se u nekim zemljama u regionu desilo, kada je pod političkim pritiskom urađena decentralizacija, a para u opštinama nije bilo, pa su se te službe zapravo rasturile. Evropa traži od zemalja Zapadnog Balkana da imaju Službu za vanredne situacije, a gde će ona biti to njih najmanje zanima. To što smo se mi opredelili za najpragmatičnije rešenje znači da smo ipak inteligentni, pa smo napravili dobar potez. Mislim da svim ovim što radimo idemo u susret trenutku koji će kad-tad doći, da Srbija bude deo te Evropske unije, pa da ne mora neko da nam dođe i kaže vi morate da uradite to-to-i-to da bi bili deo nas, nego će reći "ha, vidi, ovi ljudi su to već uradili".

Iz istog broja

Vreme uspeha

Biznis

 

Zakon o informisanju

Vlast i mediji – Vesele devedesete

Vera Didanović

Intervju – Pamela Anderson

Balkanski investitor

R. V

Slavni u akciji

Zvezde, sponzori i male države

Tamara Skrozza

Srpsko-hrvatski odnosi

Dekosovizacija i depiranizacija

Tatjana Tagirov

Afera Indeks

Pravo i pravda na fakultetski način

Jovana Gligorijević

Glas naroda – Dvadeset pitanja o dvadeset Miloševićevih godina (3)

Odgovori čitalaca »Vremena«

Priredio: M. M

Dobrovoljci za velike poslove

Besplatno nasmejano lice Srbije

Jelena Jorgačević

Polemika

Odgovornost novinara

Jovan Nenadov

Polemika – "Novinari svedoci i novinari saradnici",
Vojin Dimitrijević, "Vreme" br. 966 od 9. jula 2009

Sudovi političke volje

Ljiljana Smajlović

Novopazarska preregistracija

Bez Sandžaka nema cirkusa

Prvoslav Karanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu