Protesti “Ženska revolucija”

Besne smo i neka smo 2

NAJMASOVNIJI ŽENSKI PROTEST U NOVIJOJ ISTORIJI: Ispred redakcije Informera

fotografije: marija janković

Besne smo i neka smo

Protesti “Ženske solidarnosti” možda su i prvi ove vrste na kojima žene nisu skrivale suze, nisu krile da nose traume jer su preživele seksualno nasilje ili uznemiravanje. Na protestima je stvoren prostor gde emocije jesu ženska snaga i niko ih neće zloupotrebiti

Da će intervju tabloida “Informer” sa višestrukim silovateljem izazvati negodovanje javnosti, moglo se naslutiti još kada je najavljen. Ali, malo ko je verovao da će se iz ovoga izroditi najmasovniji ženski protest u novijoj istoriji Srbije. Ili makar u poslednjih 30 godina. Mirovni pokret u Srbiji, na početku ratova devedesetih godina prošlog veka, potekao je u velikoj meri iz ženskog pokreta. Ali ovo što se poslednjih nedelja događa na ulicama Beograda nešto je sasvim drugo.

U Srbiji godinama i decenijama unazad postoje dani kada se podrazumeva da aktivistkinje za prava žena izlaze na ulicu: tu je Osmomartovski marš, tu je 18. maj, Dan sećanja na žene žrtve nasilja. Polovinom 2021. godine u Beogradu je održan i protest zbog navoda o žurkama u organizaciji Dragana Markovića Palme na kojima su maloletnice podvođene. Tokom godina bilo je mnogih ad hoc protesta različitim povodima. Ali, protest u organizaciji neformalnog feminističkog kolektiva “Ženska solidarnost” najmasovniji je do sada. Razlikuje se od svih prethodnih po tome što liderke protesta nikada nisu bile ovako mlade i ovako spremne da se brzo organizuju i ujedine žene različitih ideologija i pogleda, ali saglasne u tome da “njeno silovanje nije tvoja ekskluziva”, kako kaže jedan od transparenata sa protesta.

ŽENE NISU BROJ

Objašnjavajući razlog za masovnost protesta, Nataša Elenkov iz “Ženske solidarnosti” kaže u razgovoru za “Vreme” da su oni sada fokusirani samo na žene, žensko iskustvo i borbu “protiv muškog nasilja nad ženama, što jeste revolucionarno”: “Povod je bio intervju sa višestrukim silovateljem Igorom Miloševićem u ‘Informeru’, ali su protesti prevazišli nezadovoljstvo nastalo samo zbog toga što je zloupotrebljena ženska trauma”, kaže Nataša Elenkov: “Ženski bes je sada usmeren na uopšten tretman i položaj žena. Od početka godine muškarci su ubili 25 žena. Nama te žene nisu broj, mi znamo da su to izgubljeni čitavi kosmosi, to su žene sa svojim imenom i prezimenom, svojom istorijom i planovima koje nikada neće ostvariti.”

Besne smo i neka smo 3

Žene su besne. To se videlo na svakom od okupljanja u organizaciji “Ženske solidarnosti”. I ne samo da su besne, već svoj bes pokazuju otvoreno, bez namere da se izvinjavaju i osvrću na to da li je bes “ženstven” i “primeren ženama i devojkama”. Besne su jer im se ne veruje, kaže Nataša Elenkov, a njene reči odjekuju i kroz izjavu Suzane Budimirović, majke dvogodišnje Petre koju je prošle nedelje ubio otac, čovek koji je imao zabranu prilaska Suzani zbog nasilja u braku. Na protestu ispred Centra za socijalni rad u Vršcu, Suzana Budimirović je rekla: “Upozoravala sam da će se ovo desiti. Ali ovde se ženi nikad ne veruje.”

“Besne smo jer moramo da neprestano dokazujemo da zaslužujemo da budemo tretirane kao ljudska bića, i besne smo zato što ne možemo da ostvarimo u potpunosti sve svoje potencijale jer svakodnevno razvijamo strategije kako da budemo bezbednije”, kaže Nataša Elenkov. Ona dodaje da se nakon tri održana protesta oseća potreba da se sa pritiskom na ulicama nastavi. “Ono što daje posebnu čar svemu ovome jesu poruke od žena koje dobijamo svakodnevno: da su ponosne što su žene i da konačno imaju prostora da viču, da se osećaju osnaženo. Znamo vrlo dobro kakvim se institucijama obraćamo, ali u situacijama muškog nasilja nad ženama i ženske bezbednosti, mi od tih institucija zavisimo i zato moraju da rade svoj posao, jer su u pitanju ženski životi.”

SUZE SE VIŠE NE SKRIVAJU

Besne smo i neka smo 4

Protesti “Ženske solidarnosti” možda su i prvi ove vrste na kojima žene nisu skrivale suze, nisu krile da nose traume jer su preživele seksualno nasilje ili uznemiravanje. Naprosto, otvorio se prostor za emocije, za uvažavanje teških iskustava koja svaka žena nosi. Mnogo je fotografija sa ovih protesta devojaka koje zagrljene plaču. Na protestima je stvoren prostor gde emocije jesu ženska snaga i niko ih neće zloupotrebiti. Ali, od predstavnika pojedinih institucija, konkretno Olivere Zekić, dešavanja na ulicama nazvana su – histerijom.

“Histerija je stari, dobri, mizogini način da se žensko iskustvo negira”, kaže Nataša Elenkov: “Zato mi kažemo da su emocije inspiracija i da je svaka dobrodošla. Kad god se bunimo, kad god postavljamo zahteve, kad god se zauzimamo za sebe, mi smo histerične, nenormalne, lude. Ja kažem: neka smo. Pravo na bes znači pravo na pobunu, a bunimo se jer znamo da od ovoga može i mora bolje. Bes i ljubav prema slobodi su naša glavna pokretačka snaga. Mi nosimo naš bes, naše suze, ranjivost kao medalje, jer znamo da su dva načina da budemo dovoljno dobre za patrijarhalno društvo: ili da ne postojimo ili da budemo pokorne. Nećemo se smanjivati da bi se drugi oko nas osećali većim. Nećemo da ćutimo da bismo bile ‘dobre devojčice’, jer kada smo ‘dobre devojčice’, to znači da smo kontrolisane i da smo poslušne sistemu koji nas prezire.”

Srbiju su od januara 2021. godine potresli i protresli brojni slučajevi seksualnog nasilja, od škole glume Miroslava Aleksića do Istraživačke stanice Petnica. Ove godine u javnost je isplivao slučaj učitelja jahanja koji je zlostavljao devojčice, kao i slučaj teniskog trenera koji je silovao maloletnu sportistkinju. Svaki put kad bi se ovako nešto desilo i kad bi žene počele da dele svoja iskustva, jedan deo javnosti uzvratio bi im da preteruju.

“Da ne preterujemo, sve bismo bile mrtve”, rekla je, gostujući u emisiji “24 minuta sa Zoranom Kesićem” Jelena Riznić, takođe članica “Ženske solidarnosti”.

Nataša Elenkov dodaje da ne znamo tačan broj koliko puta je kroz istoriju ženama rečeno da preteruju, ali je sigurno da su to čule svaki put kada su pokušale da izbore ili zaštite svoja prava. Pravo glasa je bilo previše, pravo na telesnu autonomiju je bilo previše, pravo na život bez bilo koje vrste nasilja je previše: “Znamo da ništa od toga nije preterivanje, to je minimum minimuma. Ako nema ženske bezbednosti, nema ni nas. U srži patrijarhata je da se ženama ne veruje”, kaže Nataša Elenkov, i dodaje da o tome kako se ženskim strahom manipuliše, govori i činjenica da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, nakon ubistva deteta u Vršcu, o protestima izjavio da su licemerni “jer nismo protestovale za prethodne slučajeve nasilja kada nismo ni postojale kao kolektiv, pošto se od nas očekuje da putujemo kroz vreme. Vučić je nahvalio radnike centara za socijalni rad i stao u odbranu ‘Informera’. Sluđuju nas do te mere da je Tužilaštvo brže-bolje reagovalo da stane u odbranu Dragana Vučićevića i sramnog intervjua, a danima pre toga ignorisalo uplašene žene.”

SVI NA NOĆNI PROTEST

Država, smatra Nataša Elenkov, na više načina pokazuje da joj je do svega stalo, samo ne do bezbednosti žena, a poslednji primer je taj da je intervju sa serijskim silovateljem i dalje na internetu, iako je “Ženska solidarnost” više puta ukazala na to da je davanje prostora nasilniku retraumatizujuće za sve žene, posebno za one koje su preživele nasilje. “Zbog svega toga, mi stvaramo prostor gde će se slušati žene i gde je fokus na ženama, a u društvu koje nas negira to jeste revolucija”, kaže Nataša Elenkov.

Besne smo i neka smo 5

Ona dodaje i da svako samoorganizovanje žena jeste značajan rezultat i svako osvajanje javnog i medijskog prostora gde se o temi nasilja nad ženama govori iz feminističkog ugla jeste ženska pobeda.

“Pozivam sve da prate naše društvene mreže jer ćemo uskoro pozvati na noćni protest”, kaže Nataša Elenkov. “Cilj nam je da osvojimo noć, jer smo sve odrasle uz upozorenja da izbegavamo mračne ulice i šaljemo poruke drugaricama da se jave kada stignu kući. Želimo da se žene osete bezbedno svuda i da pokažemo da su ulice naše u svakom trenutku. Vreme je da zavolimo da šetamo same noću.”

Zaista, ima li žene kojoj jedan od najvećih strahova nije taj da se po ulici kreće sama noću? Uz podsećanje da je prema svim statistikama o fizičkom i seksualnom nasilju, kao i femicidu, za žene i dalje najopasnije mesto – dom.

Iz istog broja

Rat u Ukrajini

Sukobi i crvene linije

Aleksandar Radić

Čeka li Rusiju prestrojavanje

“Ramzane, lepotane, samo tako”

Ilija Vukelić

Mediji i nasilje prema ženama

Promene koje su započele novinarke i aktivistkinje

Jelena Jorgačević

Ustavno-pravna blokada u Crnoj Gori i lokalni izbori

Jesen opšteg nezadovoljstva

Voislav Bulatović

Intervju: Ivica Đikić, književnik

Poklon iz Srbije za hrvatske nacionaliste

Nedim Sejdinović

Cementara u Kosjeriću

Sve za profit, profit ni za šta

Filip Mirilović

In memoriam: Gorica Nešović (1964–2022)

Dvadeset godina buđenja uz njen glas

Dragan Ilić

Najveći od svih strahova

Život u senci nuklearnog rata

Slobodan Bubnjević

Vodič kroz klan Belivuk–Miljković, 2. deo

Meksiko usred Beograda

Filip Mirilović

Nelegalna gradnja

Šta sve možete kad ste gradonačelnik Beograda

Radmilo Marković

Valjevo: Kad čvarci imaju festival

Znalci i radoznalci

Dragan Todorović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu