Kosovo

Beograd – Priština via Brisel

Uz poboljšanje odnosa s NATO-om od Srbije se traži da na izbore izvede sve kosovske Srbe. Za uzvrat nudi se rad na povratku prognanih kosovskih Srba u rasute enklave. Da li ih čeka nešto bolje od "jeseni Čejena"

Beograd – Priština via Brisel 1
BEZ TRAGA O NAJBLIŽIMA: Porodice otetih Srba sa Kosova

Srbi, rođaci nestalih i kidnapovanih na Kosmetu, duže od dve nedelje štrajkuju glađu u Gračanici ispred UNMIK-ovog biroa za nestala lica. Lekari im za sada uzaludno savetuju da prekinu štrajk, ali čak i srčani i bubrežni bolesnici na to ne reaguju. Oni izjavljuju da će štrajk prekinuti samo ako im se neko iz UNMIK-a obrati sa obećanjem da će rasvetliti sudbinu njihovih nestalih, ili to učini neko od državnih predstavnika iz Beograda, pošto nemaju poverenje u lokalne političare. Oni su im se, kako tvrde, obraćali bezbroj puta do sada za protekle dve godine, a sada koriste njihovu ličnu tragediju za svoju promociju, uključujući favorizovanje svojih stranačkih udruženja koja, usput, menjaju češće od garderobe. Preko kabineta predsednika Koštunice rodbina nestalih je srpskom ministarstvu pravde prosledila zahtev da državni organi zaustave posao na identifikaciji albanskih žrtava pronađenih u masovnim grobnicama u Srbiji dok se s Kosova ne odgovori recipročnom merom. Lista nestalih u kosovskom konfliktu sadrži oko 3500 imena, a među njima je oko 1300 Srba.

Najavljen je dolazak više od stotinu rođaka otetih koji borave na području centralne Srbije. Oni čekaju na administrativnoj granici između centralne Srbije i Kosmeta kod Merdara. Jedan humanitarni konvoj Demokratske stranke zaustavljen je prošle nedelje na administrativnoj granici s Kosovom, navodno zbog toga što svoj dolazak nisu najavili 96 časova ranije. Aktivisti demokratske stranke su to zadržavanje i arogantno ponašanje vojnika KFOR-a protumačili kao znak da na Kosovu nema elementarne slobode kretanja, pa da stoga nema ni uslova za održavanje izbora zakazanih za 17. novembar.

Jugoslovenske vlasti na različitim adresama pritiskaju da se izađe u susret kosovskim Srbima. Predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica u razgovoru s predsednikom Komisije biskupskih konferencija zemalja Evropske unije u ponedeljak, na primer, naglašava neophodnost stvaranja uslova za bezbedan povratak prognanih sa Kosova.

Beograd – Priština via Brisel 2
U BRISELU: Svilanović i Čović

S druge strane, na državne organe se pojačava pritisak "iz Brisela" da ohrabre Srbe da učestvuju na tim novembarskim izborima za kosovsko privremeno zakonodavno telo. Ta uhodana mašina je opet ubačena u brzinu, svaki ambasador ili portparol na svakom mestu jednostavno pomene obavezu Srbije da natera kosovske Srbe da izađu na izbore i isti sadržaj se odjednom počne umnožavati u agencijskim vestima… Neke od ekstremnijih intervencionističkih thinkthank grupa opet zagovaraju da se Srbija na to natera novom ucenom.

U samom NATO-u su izabrali neku mešavinu pritiska, obećanja i podilaženja. Generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson je prošle nedelje, posle Čovićeve i Svilanovićeve posete Briselu, izjavio da će srpsko glasanje i organizacija sigurnog povratka prognanih biti ključni za izgradnju stabilnog društva na Kosovu. Jugoslovenski političari su opisani kao konstruktivni i visoko profesionalni. Rekao je da NATO ozbiljno radi na povratku raseljenih. Generalu Krstiću je predočen predlog američke komande u Evropi za uspostavljanje saradnje između Vojske Jugoslavije i američke armije, što može biti značajan preokret od ratnog neprijateljstva do kooperacije.

Što se tiče povratka ograničenog broja jugoslovenskih vojnika i policajaca, Robertson kaže da za to još nije vreme.

I Nebojša Čović, s reputacijom političara koji je koordinirao operaciju koja se mirno i uspešno završila u tampon zoni, izjavljuje da je intencija srpske strane da se po Rezoluciji 1244 na Kosovo vrate jugoslovenske snage bezbednosti, ali da su želje jedno, a realnost drugo. On je negirao interpretacije po kojima je on predložio podelu Kosova, i naglasio da je on samo za to da se srpskoj zajednici omogući da opstane na Kosovu. Precizirao je da Srbija nije zainteresovana samo za srpsku enklavu na severu u Mitrovici već i za prisustvo Srba u Prizrenu i Peći iz kojih su proterani.

Kao da vreme do 17. novembra ističe za sve. Američki predsednik Buš, koji na kraju evropske turneje obilazi i američke vojnike u kosovskoj bazi Bondstil, istovremeno je umirivao i požurivao evropske saveznike. Ponovio je da su Amerikanci sa svojim saveznicima zajedno ušli na Balkan te da će iz tog regiona zajedno i izaći, ali njegovi saradnici podvlače i njegov drugi akcenat – Evropljani ne treba da zaborave da Amerikanci žele da se ne odlaže u nedogled dan kada će oni zajedno izaći pošto su "izgradili demokratske institucije".

HOĆE IZVEŠTAJ: Civilna uprava na Kosovu namerila se da izborima od 17. novembra 2001. dokaže da se "situacija poboljšava". Uprkos tome što se u većini kosovskih gradova ne sme progovoriti srpskim jezikom, uprkos tome što poneku zaostalu babu KFOR-ov vojnik mora otpratiti do samousluge, oni su namerni da stvore neku potemkinovsku multietničku sliku o institucijama, kao, na primer, u Vitini gde KFOR uspeva da organizuje dečje albansko-srpske fudbalske utakmice. Izvesno je da je ta težnja jača od srpske potrebe za sigurnošću na Kosovu. Biće jako zanimljivo kako će OEBS-ova monitoring misija te izbore proglasiti slobodnim. Moguće je da je namera civilnih administratora da među Albancima izguraju neku umereniju varijantu i da marginalizuju Tačija i OVK, ali oni očito ne bi da zaoštre odnose sa svojim ratnim saveznicima iz OVK.

Oni osmatraju, uveravaju, obećavaju, opominju i patroliraju. Jedan oficir izjavljuje za "Kriščen sajns monitor" kako KFOR dobija informacije da se, na primer, kod Vitine nalazi regrutni centar za OVK, ali da "oni znaju da ih mi posmatramo". Vojnici koji patroliraju na makedonskoj granici nazivaju sebe "ghostbusters", isterivači duhova. Ponekad, u ponoć na njih naleti automobil koji, na znak stop, uz škripu guma, napravi putanju u obliku slova "u" i odmagli. Oni ga jure terenskim vozilima, 5,5-tonskim oklopnim humvees-ima, sporijim od automobila, pretražuju teren baterijskim lampama a kad eventualno pronađu vozača konstatuju da je ovaj, ako je nešto i imao, to uspeo negde da sakrije. Sumnjive sprovode u bazu, gde neke osude, a neke puste. Nedavno je grupa naoružanih lica koja je pod oružjem prešla iz Preševske doline kažnjena nešto oštrije. Pritisak na Srbe da "uklone paralelne strukture" nekako im dođe lakši.

KLINOVI I PLOČE: Srbi su pristali da se registruju za izbore, ali ostavljaju mogućnost da se o izlasku na izbore odluče kada bar dobiju nešto više bezbednosti, nešto više slobode kretanja i vidljiviji povratak prognanih.

Među srpskim političkim faktorima, kako je to uobičajeno, nema elementarne koordinacije. Kad je Nebojša Čović određen za koordinatora poslova na Kosovu u ime srpske vlade, neki od kosovskih političara tražili su da se njegova zaduženja usaglase sa ostalim saveznim i kosovsko-srpskim političarima. I sam Čović je tražio da državni faktori usaglase gledišta i postignu optimalan sporazum o prioritetima. Ne želi da se raspravlja sa svakim kosovskim liderom ponaosob. Odluka o zajedničkom izlasku srpskih partija na kosovske novembarske izbore biće, kako izgleda, doneta posle konsultacija na nivou savezne i republičke vlade i u direktnoj koordinaciji sa međunarodnom zajednicom. Od predsednika Koštunice se očekuje da dâ značaj tom usaglašavanju i da sazove sve državne faktore na većanje.

U tom interegnumu neke političke partije su "podigle dokumenta za izbore". Nastala je konfuzija oko toga da li su oni time prijavili učešće na izborima ili su samo "verifikovali", ili su samo "uzeli papire". Živojin Stjepić, potpredsednik Demohrišćanske stranke Srbije, objašnjavao je, na primer, da korak koji je preduzela članica ove partije Rada Trajković ne predstavlja samostalan izlazak ove partije na kosovske izbore pošto DHSS insistira da pre nego što bilo koja stranka u Srbiji odluči da izađe na kosovske izbore treba da se održi sednica Predsedništva DOS-a. DHSS podržava inicijativu vladike Artemija koji je apelovao da sve srpske političke partije da zauzmu zajednički stav.

Opozicione partije traže bojkot tih izbora. Srpska radikalna stranka pozvala je Srbe da bojkotuju te izbore, kako ne bi poslužili kao "sredstvo manipulacije čiji je krajnji cilj otcepljenje naše južne pokrajine".

SPS naglašava: "Cinizam je ubeđivati Srbe da izađu na izbore dok traju zločini albanskih terorista i dok se Kosmet pretvara u nezavisnu albansku državu."

Srpski pokret obnove se zalaže za "složni srpski bojkot predstojećih izbora na Kosovu i Metohiji", jer smatra da nije u državnom i nacionalnom interesu da daje legitimitet "antisrpskoj politici KFOR-a i UNMIK-a" i svakodnevnim progonima i ubistvima Srba od vladajuće albanske većine.

S druge strane, Goran Svilanović izjavljuje da bi, ako ne izađu na izbore, kosovski Srbi ostali getoizirani. On se zalaže da kosovski Srbi ako se tako odluče izađu s jedinstvenom listom kako bi omogućili da njihova reprezentacija bude što brojnija. Nova demokratija i još neke partije zatražile su registracije za te izbore, pa su se taktički povukle do konačne odluke.

STRAHOVI: Slobodan Samardžić, politički savetnik predsednika SRJ kaže u ponedeljak (23. jul, Pres klub MC) da niko od političara nema pravo da samostalno poziva Srbe da izađu na izbore dok se ne uspostavi jasan stav državnih organa, usaglašen sa predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije. Državni organi Srbije i Jugoslavije i predstavnici Srba sa Kosova rekli su da će izaći na izbore ako se ispune neki preduslovi, među kojima su početak povratka Srba, zatim sloboda kretanja i slično. Jedinstvenog stava oko koraka koje valja preduzeti, po njegovoj oceni, još nema. A još ga nema jer je dilema teška, a sumnje i strahovi veliki.

Prilikom donošenja privremenih pravila UNMIK se na Kosovu nije ponašao neutralno već je, u skladu sa situacijom na terenu, popuštao jačem. Albanska strana na primer u Makedoniji traži veće garancije a sama nije spremna da takve mehanizme zaštite manjina primeni na Kosovu.

Tako je "zaokružen sistem" baziran na većinskom načinu odlučivanja. Hakerup je pokušavao da umiri Srbe naglašavajući da je njihova zaštita u krajnjoj liniji u rukama civilne uprave. Tih problema će, međutim, biti u svim područjima i samo od njegove lične procene zavisi da li će Srbi moći da opstanu na Kosovu. Ko garantuje da se civilni upravnik opet neće povijati prema situaciji na terenu.

Stoga za Srbe pitanje da li izaći na izbore ili ne uopšte nije važno. To pitanje je važno za UNMIK. Za Srbe je važno da se što veći broj njih vrati na Kosovo i da oni imaju dovoljnu zaštitu.

Može se desiti da neke partije izađu na izbore, ali većina od 160.000 srpskih birača, kako sada stvari stoje, na te izbore neće izaći pošto smatra da tako brani svoje interese. Kosovski Srbi instinktivno strahuju da će izlaskom na izbore jedno nepodnošljivo stanje da zapečate. Podloga za takvo osećanje je nepoverenje koje traje dve godine i užasna neljudska situacija u kojoj žive. Izaći na izbore za njih znači potvrditi takvo stanje.

Ako Srbi ne izađu na izbore UNMIK će zabeležiti neuspeh. Pošto međunarodna birokratija ne podnosi neuspeh, nastaviće pritisak na "srpske paralelne strukture".

Rešenje je u tome da Srbi pre izbora dobiju neke dodatne garancije. Pitanje je da li će do toga doći, kaže Samardžić, ali neki koraci u tom pravcu su preduzeti.

PLAN: Branislav Krstić, autor multidisciplinarne studije "Kosovo pred sudom istorije", duboko je uveren da ulazimo u novo razdoblje u kome Srbija i Jugoslavija imaju šanse da izmene svoju poziciju, da od (zapadnih) neprijatelja postanu partneri, s perspektivom da postanu i saveznici. S druge strane, treba uzeti u obzir i to što je međunarodna uprava rešena da albanskoj većini na Kosovo u ruke preda realnu vlast. Krstić, inače, smatra da greše oni koji prave direktnu analogiju između juga Srbije i Kosova. Opštine u tampon zoni su pod suverenitetom Srbije koja garantuje bezbednost svim građanima. Na Kosovu je srpski suverenitet suspendovan, a vlast na terenu formalno drže KFOR i UNMIK, a faktički je ima albanska strana. Saradnja s međunarodnom zajednicom je stoga nužna.

Autor studije koja je pripremana duže od decenije, i koju su neki na brzinu, netačno i zlonamerno protumačili kao predlog za podelu Kosova, smatra da treba da se pođe od stava da se "na Kosovu, kao ni u Srbiji, ništa ne deli već se utvrđuju i štite prava jedne i druge strane – etnička prava Albanaca i istorijska prava Srba". On predlaže da pokrajina bude politički organizovana u dva entiteta u kojima bi nacionalne zajednice realno mogle da štite svoja etnička prava i kulturnu baštinu. Entiteti bi bili bazirani na demografskim činjenicama, vlasništvu nad zemljom i na pravu na kulturnu baštinu. On smatra da se tako upravo beži iz klopke podele Kosova.

Sveta Stojanović iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju smatra da je sada u našem najboljem državnom interesu da stalno naglašavamo da je Kosovo deo SRJ, što uostalom i piše u Rezoluciji Saveta bezbednosti. U tom kontekstu on smatra da Krstićev naučni projekt, kao do sada najobjektivniju studiju bogatu činjenicama na kojima se može bazirati jedna realna politika, hitno treba prevesti na engleski (deo je već preveden za potrebe OEBS-a).

Stojanović smatra da državna platforma nije za licitiranje po pijacama i po kafanama, već da ona mora da bude realistična i osmišljena. On nabraja šanse koje su po njegovom mišljenju propuštene ranijih godina, a kojima bi se rešili neki od krucijalnih problema na Kosovu – propuštena je mogućnost da se pojedini delovi Kosova i Metohije, naseljeni većinskim srpskim odnosno crnogorskim življem, integrišu u Srbiju i Crnu Goru, a osnov za tu administrativnu preraspodelu mogao je da se nađe u okvirima srpskog ustava; nije popisano vlasništvo, ništa nije urađeno na privatizaciji, ništa nije učinjeno na regulisanju ulaganja na Kosovu kako srpskih tako i onih iz drugih republika bivše SFRJ.

Krstić smatra da srpska strana ima legitimnih razloga da se pozove na pravo svake države da štiti svoju vitalnu kulturnu baštinu – koja je i evropska. Podseća da na Kosovu, na primer, postoje spomenici koji su jedinstven spoj vizantijske pravoslavne arhitekture i katoličke romanike što predstavlja evropsku baštinu. Od stotinak uništenih spomenika bar sedam je iz trinaestog i četranestog veka, a mnogi predstavljaju spomenike prvog reda. Ugrožena je baština i proterani su i baštinici. To se kosi s međunarodnim rezolucijama starim pedesetak godina i srpska strana ima razloga da zbog toga zvoni na uzbunu.

Krstić smatra da na osnovu tog polaznog stava o pomirenju prava treba da se definiše strategija koja, međutim, neće biti od neke velike koristi ako se ne razradi kroz operativne mere. Suština te strategije treba da bude neka vrsta plana i mera za doslednu primenu Rezolucije 1244, ni manje ni više od toga. KFOR i UNMIK su po Krstićevoj oceni kršili pomenutu rezoluciju i Srbija i Jugoslavija moraju iz dana u dan da vrše pritisak da se oni drže te rezolucije. On smatra da plan mora da polazi od razvoja događaja na terenu, da predstavlja neku vrstu povratne sprege, a nikako da bude neka demagoška papirnata deklaracija.

Tu novu strategiju, međutim, ne može da ostvari stara garnitura ljudi, smatra Krstić. Pod pojmom "stara garnitura" on ne podrazumeva nomenklaturu iz doba Slobodana Miloševića, koja je već u ropotarnici istorije, već oni koji u poslednjih šest meseci nisu postigli nikakve rezultate. On je zamerio što se organi Srbije i SRJ nisu tim pitanjem od dolaska na vlast više pozabavili. Kosovski problem, po njegovoj oceni, urgentniji je i dramatičniji od srpsko-crnogorskih odnosa kojima je okupirana savezna vlada.

Kosovski Albanci su, kaže on, menjali i ljude i garniture, mere i opcije, ali je njihov dugoročni cilj ostajao isti, a to treba da bude ključna poruka i za Srbiju. Slobodan Samardžić na to primećuje da trenutno od tri strane na Kosovu, jedino albanska ima jasan cilj i plan, a druge dve (srpska strana i međunarodna zajednica) nemaju, što ih na neki paradoksalan način zbližava.

LOŠ KONCEPT: Krstić s kritičnošću gleda na najavljene korake – povratak 1200 ljudi po tim nagoveštajima ne znači ništa. Čudi se što se pojedinci zdušno zalažu za povratak Srba u razbacane enklave na Kosovu jer, po njemu, enklave po svojoj definiciji nisu prihvatljiva forma. Kaže da je lično obilazio indijanske etničke enklave u Kanadi i Americi i uverio se da enklave nisu rešenje za normalan život ljudi.

Ni prebacivanje ljudi iz prihvatnih centara u Srbiji u prihvatne centre na Kosovu nije rešenje.

On predlaže da se izvrši planska koncentracija povratka na određen broj mesta na kojima ljudi mogu da opstanu. Izbor tih mesta treba da bude pažljiv, da su ta mesta uslovno rečeno "neutralna", da nisu u zoni visokih konflikata, a da povratak ima osnovu u postojećoj demografskoj strukturi, vlasništvu nad zemljom ili u istorijskim spomenicima.

I Slobodan Samardžić kaže da se u predlogu novog srpskog ustava, koji radi jedna ekspertska grupa bez povezanosti s političkim partijama, projektuje da Kosovo i Metohija budu region ili autonomna pokrajina i to u sklopu opšte regionalizacije Srbije. Inače, Samardžić smatra da još nije zaživela dugoročna strategija, uz konstataciju da se naš interes postepeno uobličava. Kao primer je naveo, pre svega, zadržavanje pod kontrolom onog dela Kosova gde je srpsko stanovništvo kompaktno i gde će se eventualno i drugi vratiti, punktove oko spomenika kulture i slično. On polazi od faktičkog stanja da Srbi i Albanci ne mogu da žive jedni sa drugima izmešano, ali smatra da mogu da žive jedni pored drugih na multietničkom Kosovu jer je to obostrana želja. On jednu od mogućnosti vidi u tome da se za Srbe "izbori supstancijalna autonomija u okviru supstancijalne autonomije", što je legitiman zahtev koji proističe iz Rezolucije 1244. Ako je propisana suštinska autonomija za Albance koji nisu želeli da žive u okviru Srbije, logično je tražiti i specijalan status za ostale koji se osećaju ugroženim pod albanskom vlašću. Da li je i to međurešenje ostvarivo?

Samardžić skreće pažnju na to da je ipak uspostavljen saradnički odnos između Srbije i Jugoslavije i međunarodnih organizacija; da je ta saradnja povezana uspehom u zoni bezbednosti; da je i jednoj i drugoj strani zbog toga pao kamen sa srca i da su između jugoslovenskih vlasti i međunarodne zajednice u liku UNMIK-a i KFOR-a kontakti svakodnevni…

Iz istog broja

Iz ličnog ugla – prilog za ustavnu rekonstrukciju države

Zašto i kako do novog ustava Srbije

dr Zoran R. Tomić

Povodom intervjua sa Bogdanom Bogdanovićem

Socijalistički Beč

Velimir Ćurgus Kazimir

Ekonomske (ne)jednačine

Sizifovska ambicija

Dimitrije Boarov

Plave kragne u raljama socijalnog dijaloga

Klasna borba za članstvo

Zoran Majdin

Kragujevac - program za Zastavu

Ministri pod sedištem

Dragan Todorović

Otvoreno pismo Božidaru Đeliću, ministru finansija u Vladi Srbije,

Dragoljub Žarković, direktor nedeljnika "Vreme"

Lik i delo

Katarina (Karađorđević)

Aleksandar Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu