Intervju – Vesna Rakić-Vodinelić, profesorka prava i aktivistkinja

Belivukova grupa je bila Vučićeva Pretorijanska garda 2

fotografije: marija janković

Belivukova grupa je bila Vučićeva Pretorijanska garda

"Ono što je blizu realnosti jeste da je predsednik razgovarao sa licima koja su prisluškivana, da teme nisu bile vezane za fudbalsku igru, ali jesu za lica koja se motaju oko stadiona, a povereno im je fizičko sprovođenje političkih naređenja. U trenutku kad bilo ko od aktera "padne" iz razloga koje vlast ne kontroliše ili to čini samo delimično – kao što je to slučaj sa Jovanjicom, Belivukom ili Nebojšom Stefanovićem – otkriva se afera, redovno je obelodanjuje predsednik i gradi se manje ili više fantastična priča čiji je cilj da se predsednik zaštiti koliko je moguće, na način u koji će najveći broj birača poverovati"

Penzionisana profesorica Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu Vesna Rakić-Vodinelić već godinama u javnim nastupima oštro i bez uvijanja kritikuje stanje u pravosuđu, kriminalizaciju društva i nakaradne političke procese. Na Univerzitetu Union predavala je, između ostalog, građansko pravo i danas toliko aktuelno ekološko pravo, a sa državnog, beogradskog Pravnog fakulteta otpuštena je 1998. godine, kao vanredni profesor, zbog neslaganja sa represivnim Zakonom o univerzitetu.

Bila je i partijski aktivna, kao predsednica Saveta Nove stranke, pa čak i kandidatkinja ove stranke za gradonačelnika Beograda na izborima 2018. godine. Nakon izbornog neuspeha napušta stranku. Danas je aktivna u Skupštini slobodne Srbije, a redovno piše kolumne za portal "Peščanik". U ovom razgovoru se usredsređujemo na ono što je najaktuelnije u Srbiji danas, a to su sprega organizovanog kriminala i vlasti, korupcija vaseljenskih razmera i otvorena zloupotreba institucija.

"VREME": Ovih dana smo svedoci najnovije "afere" – režimski tabloidi su objavili zajedničku fotografiju novinarke Jelene Obućine i predsednika Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa. Poreklo fotografije je tajna, a mnogi su ovim povodom istakli da državne tajne službe prate, fotografišu i prisluškuju opozicione političare, nezavisne novinare i nepoćudne nevladine aktiviste. Koliko to vama deluje realno?

VESNA RAKIĆVODINELIĆ: Sasvim je verovatno da tajne službe prate i prisluškuju neke od onih koje ste naveli, a to je, razume se, protivustavno i protivzakonito. Iako sam pravnica, kažem "razume se", zato što, po definiciji, u autoritarnim režimima gotovo niko osim autokrate i njegovih najlojalnijih službenika ne kontroliše rad tajnih službi. Ne sme se prisluškivati bez odluke suda, a ta odluka mora biti zasnovana na zakonima koji regulišu krivičnu proceduru. Svi koje ste pomenuli, da bi bili legalno prisluškivani ili praćeni, morali bi biti izloženi sumnji da su izvršili određena krivična dela i krivičnom progonu zbog te sumnje. Budući da je krivična odgovornost individualna, prisluškivanje grupa ljudi povezanih istim zanimanjem ili protivljenjem režimu ne može biti ni legalno ni legitimno. Problem postaje to što nam praćenje i prisluškivanje profesionalaca i opozicionara postaje (samo)razumljivo. Navikavanje na to da ste "neprijatelj naroda" nije prirodno.

Moguće je, međutim, da je ovu fotografiju snimio i neki paparaco?

Da, pored tajnih službi ili na njihov podstrek, praćenje i prisluškivanje sve više postaje zadatak paparaco-timova tabloida. Jedna "provokativna" fotografija – na primer, novinarke i političara na javnom, otvorenom mestu, u kafiću, a "provokativnost" je isključivo u akterima – smatra se, suprotno zdravom razumu, dokazom zavere, ili primanja naređenja, ili "rovarenja". Tabloidi govore ono što autokrata misli a ne bi da kaže, ili ono što on misli da bi "narod" voleo da pročita. U ovakvom parapolitičkom ambijentu teorije zavere odlično uspevaju. Bolje nego u "aferi" koju pominjete, to se vidi na oklevanju velikog broja građana da se vakcinišu. Nekako se više veruje "vračevima", a nažalost, među njima ima i lekara, nego naučnim činjenicama koje su dostupne. Doduše, ne u tabloidima tipa "Trećeg oka" ili "Informera", nego u profesionalnim medijima, koji traže ozbiljno čitanje.

"Prisluškivanje" je važna reč u Srbiji već mesecima. Sam predsednik Vučić je potvrdio da je neko prisluškivao njegove razgovore. Do danas nismo dobili odgovore na pitanje ko je taj koji ga je prisluškivao, a pogotovo ne šta se u tim razgovorima krilo.

Razumno je poverovati u ono što je glavnom akteru, samom predsedniku Republike, u nekom trenutku "izletelo". Prisluškivali su ljude sa kojima je "pričao o fudbalu". E, sad, o fudbalu se ovde može razgovarati na više nivoa, koji uključuju, na primer, ulogu "navijača" u suzbijanju pokliča kojima se omalovažava neprikosnoveni predsednik, kao i o vanstadionskim poduhvatima fudbalskih navijača, na primer, o fizičkim obračunima sa novinarima, naročito novinarkama "opozicionih" glasila prilikom inauguracije predsednika, o uterivanju straha biračima na lokalnim i opštim izborima, koje dobro leži uvežbanim i nasilnim "navijačima". Takođe, "o fudbalu" se može razgovarati sa raznim akterima, ponajmanje sa igračima. Ali sa "vođama" navijača, predsednicima saveza i klubova, predsednik nesumnjivo ima dosta zajedničkih tema.

Koliko sam razumela, prisluškivanje ovih razgovora tehnički nije izvodljivo bez BIA. Takođe, BIA ima obavezu da prijavi prisluškivane razgovore u kojima sudeluje predsednik Republike, nezavisno od toga ko je izvorno prisluškivan. Ono što je blizu realnosti jeste da je predsednik razgovarao sa licima koja su prisluškivana, da teme nisu bile vezane za fudbalsku igru, ali jesu za lica koja se motaju oko stadiona, a povereno im je fizičko sprovođenje političkih naređenja. U trenutku kad bilo ko od aktera "padne" iz razloga koje vlast ne kontroliše ili to čini samo delimično – kao što je to slučaj sa Jovanjicom, Belivukom ili Nebojšom Stefanovićem – otkriva se afera, redovno je obelodanjuje predsednik i gradi se manje ili više fantastična priča čiji je cilj da se predsednik zaštiti koliko je moguće, na način u koji će najveći broj birača poverovati. Nekako to izgleda kao 1001 Šeherezadina priča caru Šahrijaru, koja odlaže pad sa vlasti, ujedno zavodeći slušaoca. Zato verujem da nećemo skoro, možda ni uopšte, saznati suve činjenice.

Prisluškuju se, ako je verovati Draganu J. Vučićeviću, i poverljivi razgovori između advokata i optuženih. Ovaj "novinar" je obelodanio navodni transkript razgovora osumnjičenih Veljka Belivuka i Marka Miljkovića sa njihovim advokatom. Advokat Vladimir Beljanski, sa druge strane, u razgovoru za "Vreme" reče kako je javna tajna da se poverljivi razgovori prisluškuju i da on na to uvek upozori svoje branjenike. Šta mislite o tome?

Šta mislim? Ne znam šta bih mogla drugo da mislim do da govoriti o "vladavini prava", tvrditi kao što premijerka i predsednik tvrde, da smo "napredovali" u vladavini prava – čista je blasfemija. Ovde pravo vlada samo u domenu koji ne zanima vlast. A taj domen je, kako vreme i dekadencija vlasti odmiču, sve manji i manji.

Iz ove tačke posmatrano, šta je vlastima, pre svega Aleksandru Vučiću i Aleksandru Vulinu, trebalo da mesecima uznemiravaju naciju onim jezivim fotografijama i snimcima koji navodno prikazuju zlodela Belivukove grupe?

Ne mogu da vam dam racionalan odgovor na to pitanje. Najbliže razumu, iako i dalje nerazumno, izgleda da su te fotografije trebalo da posluže kao dokaz da se radi o zverima u ljudskom obliku, pa ih onda kao zveri treba i tretirati. Kad nešto kažu, naročito o predsedniku i članovima njegove porodice, sigurno lažu, prosto zato što zveri ne mogu da govore istinu. Poverovati takvim zverima automatski znači biti neprijatelj države. Druga "poanta", opet iracionalna, iako manje od teorija zavere koje se pominju u javnosti – na primer, da zbog tih jezivih fotografija publika ima sposobnost da zaboravi na koruptivne poroke vlasti – jeste paralela koju Vučić i Vulin pokušavaju da povuku sa svojevremeno prikazanim videom o ratnim zločinima jedinice "Škorpioni", kojim je u sudskom postupku dokumentovano smaknuće grupe mladića, među kojima je bilo i maloletnika. Kad mogu oni, možemo i mi – kazuju nam. A mi treba da poverujemo u to da su individualna mafijaška ubistva isto što i ratni zločini, da je motivacija mafijaša isto što i motivacija etničkog čišćenja i genocida, da je rat mir, a mir rat. I da je uloga onih koji pokazuju fotografije čisto edukativna, ravna istorijskom pamćenju sudski dokazanih ratnih zločina. Imam osećaj da ni kod "svojih" nisu uspeli u ovom "edukativnom" poduhvatu.

Očigledno je da je Belivukova grupa imala važnu ulogu u sistemu vlasti Aleksandra Vučića, postoji za to mnogo dokaza

Sve je više javnih iskaza o stvarnoj ulozi Belikukove grupe. Poslednja sadrži detaljan opis aktivnosti grupe prilikom neuspelog formiranja opozicione većine u opštini Vladimirci. Grupa je imala ulogu fizičkih izvršilaca naređenja vlasti, vezanih za sprovođenje izbora, za naknadnu izmenu izbornih rezultata, za prekrajanje izborne volje građana. Pored toga, u sprezi sa delovima policijskog aparata, i to sa Žandarmerijom, imala je i ulogu pretorijanske garde, dakle, neformalnog zaštitnog prstena oko predsednika Republike. Sad kad je razbijena, izvesno je da mu treba nova. Autokrate se nikad ne oslanjaju samo na institucionalizovani državni aparat jer taj ipak zna za neke granice koje se moraju poštovati. Pretorijanci veruju u samo jedno ograničenje – samovolju autokrate.

"Vreme" je u prošlom broju objavilo da je od osamnaest uhapšenih u procesu "Jovanjica" 1 i 2, njih 15 pušteno na slobodu. Čini se da vlast onomad nije bila presrećna zbog hapšenja Koluvijine grupe, možda zbog toga što je slučaj "Jovanjica" očigledan primjer organizovanog kriminala u kojem su učestvovali pripadnici BIA, policije i Vojnoobaveštajne agencije?

Krivični progon u slučaju "Jovanjica" je iznuđen zato što je uzgoj marihuane deo prekograničnog organizovanog kriminala, te su time involvirani i organi krivičnog progona drugih država. Istovremeno, ima dokaza da organizacija nije bila samo horizontalna, među trgovcima narkoticima različitih država, već i vertikalna, tj. povezana sa vlastima Srbije. O prirodi te povezanosti treba voditi postupak, a to zavisi na prvom mestu od specijalnog tužioca, koji se zaustavio na srednje rangiranim službenicima BIA, VOA i policije. Puštanje pojedinaca iz pritvora u ovom slučaju u obrnutoj je srazmeri sa slučajem Belivukove grupe iako se u oba slučaja radi o sumnji na krivična dela visoke društvene opasnosti. Ideja vlasti je da se slučaj "Jovanjica" zataška, a slučaj "Belivuk" vansudski kontroliše. U postojećim okolnostima, ovakva ideja, nažalost, ima izgleda na uspeh.

Belivukova grupa je bila Vučićeva Pretorijanska garda 3

foto: marija janković

U prilog tome možda govori i činjenica da je advokat prvooptuženog Vladimir Đukanović, koji je istovremeo i visoki naprednjački funkcioner, predsednik parlamentarnog Odbora za pravosuđe, član Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, a usput i skupštinskog Odbora za kontrolu službi bezbednosti?

Što se tiče Vladimira Đukanovića, on se nalazi u višestrukom sukobu interesa, a o takvom sukobu interesa računa mora da vodi Agencija za borbu protiv korupcije. Međutim, Agencija je pod punom kontrolom SNS-a. Sve se pred našim očima odvija kao slika beslovesnog psa koji je sebe uhvatio za rep i beskonačno se vrti.

Ako institucije ne vrše svoju nadležnost, moraju se na to naterati. Ne vidim da vlast ima interesa za to. Ali građani nesumnjivo imaju. Šta je sa nama? Mislim da je objašnjenje dala Hana Arent. Kad vlast laže neprestano, onda narod više nikom i ni u šta ne veruje. A narod koji nikom ništa ne veruje, nema sposobnost za akciju. Sedi nemo, možda besno posmatrajući prizore, a ne zna čime i kako da ih prekine. Verujem, međutim, da svako društvo kojem preti uništenje može da se podigne i da krene iz početka. Brojni su istorijski primeri fizički i moralno iscrpljenih društava koja su našla snage da se obnove.

Kakvo je danas, prema vašim uvidima, stanje u pravosuđu? Ima li među tužiocima i sudijama dovoljno onih koji mogu da se odupru naprednjačkom režimu i principu kontrole i kriminalizacije celog društva?

Ponavljam po ko zna koji put – pravosuđe nije samo krivično, iako nam je ono najviše pred očima, zato što su krivična dela najneprihvatljiviji oblik društvene patologije. Građansko pravosuđe među "običnim ljudima" se koliko-toliko održava.

Funkcionisanje sudova u krivičnim postupcima u velikoj meri zavisi od javnih tužilaca, danas najlabavije karike u pravosudnom aparatu. Tužilaštva su i dalje zasnovana na principu monokratije – javni tužilac kojeg bira Narodna skupština, u ovom sistemu postaje onaj ko je podoban, a ne onaj ko je sposoban, dostojan i obučen. Na vrhu tužilačke piramide je Zagorka Dolovac, imenovana po treći put na to mesto, bez zasluge pripisive meritokratskim kriterijumima. Ona je dugovečna zato što je lojalna svakoj vladi koja ju je predlagala na najvišu tužilačku poziciju. I ume istrajno da ćuti. U takvoj atmosferi, pritisak na tužioce se podrazumeva. Izvesno je da, pre svega, nema dovoljno tužilaca i njihovih zamenika koji mogu da se odupru pritisku režima. I to nije samo stvar nedostatka lične hrabrosti. U velikoj meri, sistem ih obeshrabruje. Sudije su, pravno gledano, u boljoj poziciji. Nisam sigurna da je i stvarno tako u praksi, uz čast izuzecima.

A da li znate za slučajeve kada su sudije ili tužioci trpeli vaninstitucionalne pritiske? Podsetimo da je optuženi Miljković u svom iskazu, između ostalog, rekao da je ova grupa imala zadatak da kompromituje predsednika Višeg suda u Beogradu Aleksandra Stepanovića smeštajući mu "seksualnu aferu". Da li je tako što zaista realno, moguće da se dešava?

Moguće je, bilo je sličnih komplota u istoriji našeg pravosuđa. Ne, doduše sa ovakvom temom. Nedavno je jedan od zamenika republičke javne tužiteljka fotografisan na rođendanu kolege tužioca, a na rođendanu je bio i jedan kontroverzni gost. Na tom slučaju je pokušano da se izgradi priča o "druženju i saradnji" tužilaca sa kriminalcima. "Suđenje" je začeto i okončano u tabloidima. Reputacija tužioca gotovo nikom nije bila važna. Ono što je pogubno u takvim podmetanjima jeste vreme i energija koje oklevetane sudije i tužioci moraju da potroše da bi objasnili da je reč o konstrukciji, a ne istini.

Može li se, na osnovu svega rečenog, zaključiti da se u Srbiji granica između države i organizovanog kriminala istanjila do nevidljivosti?

Granica je teško vidljiva i samo je formalna. Državna vlast je rezultat izbornog rezultata. A izbori su nepošteni i neslobodni. Poslanici birani na takvim izborima imenuju izvršne organe vlasti, koji kontrolišu Skupštinu, iako bi moralo biti obrnuto. Ali ne može u realnosti biti obrnuto, tj. ne može Skupština kontrolisati Vladu kad poslanici nisu birani na slobodnim i poštenim izborima i kada su zadobili svoja mesta zahvaljujući lojalnosti nosiocu izborne liste. I nije samo u tome stvar. Sam izborni sistem povlađuje ovoj izvrnutoj logici čak i kada bi izbori bili slobodni i pošteni. Indikativno je da posle pada Miloševića izborni sistem u Srbiji nije menjan, bez obzira koja stranka je bila na vlasti. Mehanizmi miloševićizma preživeli su njegov odlazak. Ali ovako brutalnog i očiglednog gaženja demokratije ipak nije bilo. A kad se dobije vlada kakvu mi imamo, onda se ona popunjava, ne samo na centralnom, nego i na lokalnom nivou, vojskom opskurnih "savetnika" koji sprovode faktičku, a ne pravnu vlast vladaoca. Neki od "savetnika" su nacionalni ili lokalni kriminalci. Nismo ih birali, ali smo ih dobili.

Nedavno ste veoma kritički, kao profesorica ekološkog prava, pisali o projektu Rio Tinto u jadarskom kraju. Šta je, po vašem mišljenju, najspornije u ovom projektu?

Gotovo sve. Rio Tinto se prosto pojavio, nije bilo tendera, što bi morao biti uobičajeni postupak.

Rio Tinto je stara rudarska kompanija, osnovana 1873. godine, na obalama istoimene reke u Andaluziji. Danas je jedna od najvećih na svetu, ima dva sedišta – u Melburnu i Londonu. Iako stara, kompanija je višestruko kontroverzna. Na sajtu kompanije čita se obilje samopromocije: kompanija se deklariše kao etičan poslodavac, dobar sused, zaštitnik životne sredine. Ali, u stvarnosti, delatnost kompanije je usklađena sa njenom prošlošću i očiglednom saradnjom sa fašističkim i rasističkim režimima, više nego sa izjavama o politikama poštovanja zajednice, zaposlenih i životne sredine. Gotovo da nema kontinetna na kome Rio Tinto nije ostavila razorne tragove. Krajem XIX veka u Španiji, pregrejana ruda je ispustila ogromne koncentracije sumpora; u toj istoj zemlji, tridesetih godina, u doba Franka, otvoren je rudnik bakra, red su održavali falangisti, žalbe zbog uništavanja okoline jedva su se čule; kasnih šezdesetih godina XX veka, pošto je otpočela eksploatacija cinka, utvrđena je povećana koncentracija olova u krvi rudara u Avonmautu, u Engleskoj. Početkom sedamdesetih godina, kompanija je uspešno lobirala u Kongresu SAD radi promene ekoloških regulativa uprkos protivljenju tadašnjeg predsednika Džimija Kartera, i uspela je da otvori rudnik molibdena u nacionalnom parku na Aljasci. Rudnik bakra u Južnoafričkoj Republici gotovo je uništio okolni biljni i životinjski svet u nacionalnom parku. U rudniku Grasberg, u Indoneziji, Rio Tinto je zajednički sa jednom američkom kompanijom vršio eksploataciju bakra i zlata devastirajući okolinu i raubujući radnu snagu mizernim naknadama. Meštani su se 1996. godine masovno pobunili, uništili deo opreme i zatvorili rudnik na nekoliko dana. Prema izveštaju Nacionalne komisije za ljudska prava Indonezije, pobunu su ugušile indonežanske snage bezbednosti, stanovnici su ubijani nasumce, drugi su trpeli torturu, neki su proglašeni nestalim. Zbog toga je norveška vlada 2008. eliminisala Rio Tinto iz vladinog penzionog fonda. Istorija Rio Tinta, pored ovih, ima još dvadesetak devastirajućih epizoda. Zato i jeste jedna od najozloglašenijih u svojoj vrsti.

Predsednik Republike Srbije otvoreno lobira za kompaniju Rio Tinto obećavajući referendum za koji se ne zna da li će biti regionalni ili nacionalni, obavezan ili konsultativni, a predstavnici kompanije u Srbiji jasno naglašavaju da eventualni referendum neće uticati na stečenu pravnu poziciju Rio Tinta u Srbiji. Preliminane analize uticaja budućeg rudnika na životnu sredinu koje prezentira kompanija bitno se razlikuju od mišljenja vodećih domaćih stručnjaka.

Pokojna Jelisaveta Vasilić, članica Saveta za borbu protiv korupcije izjavila je: "Ako Vlada ne da informacije o projektu Jadar kompanije Rio Tinto, onda to nije nikakav kapitalni, već koruptivni projekat!" Zbog ovih reči je bila meta napada predsednika Aleksandra Vučića.

Da, potpuno se slažem sa njenom ocenom, ta Jelisavetina rečenica će postati poslovica koja obeležava način vršenja vlasti u Srbiji početkom 21. veka. Svi "veliki" projekti danas su koruptivni projekti i o svima vlast krije informacije.

Iz istog broja

Klimatske promene – Cena prelaska na zelenu ekonomiju

Fit za 55

Bogdan Petrović

Korona virus

Novi crni talas

Jovana Gligorijević

Rudarenje kriptovaluta

Posla ima, ko hoće da radi

Dr Saša Marković

Lični stav

Baj baj, Milo

Vladimir Pavićević

Škola i pandemija

Normalizacija na talasu korone

Zora Drčelić

Crna Gora, podeljena zemlja

Suzavac, tamjan i odmeravanje snaga

Voislav Bulatović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu