Nuklearna energija

Bauci Černobilja 2

OPOMENA ZA SVA VREMENA: Černobiljska tragedija

foto: ap photo

Bauci Černobilja

Da li smo iz najveće nuklearne tragedije naučili dovoljno da se ona nikada ne ponovi? Pouke iz knjige Ponoć u Černobilju Adama Higinbotoma mogu biti dragocene u razmišljanju o eventualnoj primeni nuklearne energije

U Palati Srbija, za ogromnim stolom sede predstavnici vlasti i šefovi srpske energetike, prestravljeni i zagledani u pod, dok sada već bivši vršilac dužnosti direktora Elektroprivrede Srbije, na otvorenoj sednici Vlade ničim izazvan pripoveda o malim modularnim nuklearnim rektorima dok se nelagodnost prenosi uživo milionima gledalaca. Dotle, iza velikog mozaika, iz hodnika palate žmirkaju užarene oči bauka iz Černobilja, nematerijalnog, a istovremeno sveprisutnog, onako kako su nematerijalne i sveprisutne samo dve stvari: radijacija i strah. Njihova moć se ne može zanemariti.

Bauci Černobilja 3

“Topljenje reaktora u Černobilju bilo je pravi uzrok propasti Sovjetskog Saveza pet godina kasnije. Černobiljska katastrofa je odista bila istorijska prekretnica: pre nje je bila jedna era, a ono što je usledilo bilo je sasvim novo razdoblje”, zabeležio je lično Mihail Gorbačov, generalni sekretar Komunističke partije SSSR, osmi i poslednji lider velike crvene imperije, mnogo godina nakon nuklearnog incidenta u sovjetskom atomskom gradu Pripjatu. Zastrašujuća nuklearna tragedija nesumnjivo je uticala na živote stotina hiljada otrovanih radijacijom i raseljenih građana Sovjetskog saveza, ali i na svetsku nuklearnu industriju koja se, nakon posledičnog gašenja stotina reaktora i odustajanja od gradnje mnogih novih, nikada nije sasvim oporavila. U tadašnjoj Jugoslaviji Černobilj je doveo do dramatičnog zaokreta u planovima za energetsku budućnost i potom, 1989. godine, do usvajanja Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, poznatog kao Moratorijum, a koji je još uvek na snazi u Republici Srbiji.

Ne treba da budete ljubitelj (ili čak sledbenik) Isaka Asimova da biste u predviđanju održive budućnosti tvrdili kako čovečanstvo nikada neće odustati od čudesnih moći kojima je čovek ovladao upoznajući atomsko jezgro. Naprotiv, sve se više čini da se neutaživa potreba za energijom može, bez daljih posledica po klimu planete, zadovoljiti samo iz nuklearnih izvora. Preci modernog čoveka, razne vrste hominina koje su prve koristile vatru, možda su na sličan način, sa oduševljenjem i jezom posmatrale plamen, evidentnu opasnost koja je razdiruća, ali previše dobra da se ne bi koristila. I kao što je crveni žar žmirkao u pećini neandertalca, bauci Černobilja sada žive sa nama. U hladnim zimskim noćima lutaju kancelarijama, kabinetima i velikim salama gde se o energiji govori.

“Skrenuli su nalevo i brojke su naglo počele da rastu: 10, 30, 50, 100. “Dvesta pedeset rentgena na čas”, viknuo je vodnik, razrogačivši oči. “Druže poručniče”, počeo je i pokazao na radiometar. Logačev je pogledao na digitalni indikator i kosa mu se digla na glavi. “2080 rentgena na čas. Nemoguća brojka”, američki pisac Adam Higinbotam opisuje prvi kontakt jedinice za izviđanje koja je iz oklopnih vozila merila nivo radioaktivnosti nakon nesreće 26. aprila 1986. godine. Higinbotamova zapažena knjiga Ponoć u Černobilju, odnedavno prevedena i na srpski jezik u izdanju Heliksa, upoznaje nas, kroz prethodno neispričane priče sa černobiljskim baukom, kako je nastao, rastao i promenio svet. “Napokon su počeli da se naziru obrisi Jedinice četiri Nuklearne elektrane Černobilj – ćutke su zurili u nju. Krov dvadesetospratnice je zjapio, njeni gornji nivoi su pocrneli i pretvoreni u gomilu šuta. Mogli su da vide razbijene ploče armiranog betona, prevrnute grafitne blokove i, tu i tamo, svetlucava metalna kućišta gorivih sklopova iz jezgra reaktora”, piše Higinbotam.

STRAH OD RADIJACIJE

Strah od radijacije je klijao i razvijao se postupno, mnogo pre Černobilja, ali je tokom većeg dela 20. veka uzmicao pred oduševljenjem ovim novim izvorom energije. Svest o opasnostima od radijacije je rasla onako kako su se javljale nezgode i nesreće, manje i veće tragedije, izazvane nevidljivim alfa, beta ili gama zracima, sve dok nije postalo dovoljno očigledno koliko je radijacija štetna za okruženje, žive organizme i ljudsko telo. Čovek može da primi radijacionu dozu “koja bi ga ubila hiljadu puta”, kako kaže Higinbotom, a da doslovno ništa ne primeti.

Brojni pioniri radijacionih istraživanja stradali su potpuno nesvesni njenog biološkog učinka – smatra se da je i sama Marija Kiri umrla od aplastične anemije zbog izlaganja radijaciji, a poznato je da su njene beleške i dnevnici toliko kontaminirani da se i danas čuvaju u olovnim sanducima. Nakon otkrića rentgenskog zračenja, eksperimentatori su se besomučno izlagali novim zracima – tehničar u laboratoriji Tomasa Edisona je po njegovom zahtevu toliko puta snimao šaku leve ruke, da je ona sva bila pokrivena opekotinama, posle čega je počeo da snima desnu. Ova epizoda se završila tragično, kad je pomoćniku amputirana jedna šaka i delovi druge, da bi se na kraju u njegovom telu razvio rak koji mu je zahvatio pluća.

Nuklearni izvori su čak shvatani kao lekoviti, dugo se mogao kupiti i piti radioaktivni tonik, a u entuzijazmu sredinom 20. veka viđeni su za najraznovrsniju upotrebu – kako bi satovi svetleli u mraku radijum se mešao sa bojom za kazaljke, što su u fabrikama satova nanosile “radijumske devojke” koje bi stavile četku u usta da je ovlaže, a potom je umakale u radijum. Njihove vilice i kosti su kasnije počele da trunu i da se raspadaju, dok su poslodavci tvrdili da su obolele od sifilisa. Samo nekoliko sličnih epizoda ukazivalo je na razornu moć radijacije, ali je svest o tome bila tako mala da je nakon bombardovanja Hirošime i Nagasakija radijaciona bolest nazivana “zarazom X”. Među onima koji su preživeli same detonacije u japanskim gradovima u avgustu 1945. godine desetine hiljada su umrle od radijacije u narednom danu, a isto toliko u nedeljama i mesecima potom, što je izazvalo zbunjenost kod američke strateške komande koje ovaj biološki efekat bombe zapravo nije očekivala.

No, čak i kad je svet dospeo u predapokaliptično stanje, u neprekidnim nuklearnim tenzijama između SAD i SSSR pedesetih godina 20. veka, nuklearni inženjeri na obe strane su pokušavali da iskoriste radijaciju za najrazličitije namene – gama zraci su korišćeni da produže rok trajanja piletine i jagoda, reaktori su postavljani na gazišta tenkova, bombardovani su šumski požari, razvijeni su radioaktivni izvori za svetionike, za podmornice i avione. Nekoliko strašnih incidenata u nuklearnim postrojenjima prethodilo je Černobilju, ali su svi čuvani daleko od očiju javnosti: požar u postrojenju za proizvodnju tricijuma u Kalder Holu, u Velikoj Britaniji, incident u kompleksu Čeljabinsk 40, na Uralu, u SSSR, kao i ostrvo Tri milje u SAD.

ZABRANJENA ZONA

“U kontrolnoj sobi broj četiri, sa plafona su padale cigle i prašina. Akimov, Toptunov i zamenik glavnog inženjera Djatlov zbunjeno su se okretali oko sebe. Siva magla je izbijala iz ventilacionih cevi, a svetla su treptala. Tri kilometra dalje, građani Pripjata su spavali. U stanu Viktora Brjuhanova u Lenjinovom bulavaru zazvonio je telefon”, opisuje Higinbotom u Ponoći u Černobilju događaje neposredno nakon eksplozije, u 1 sat i 26 minuta nakon ponoći. U upečatljivoj knjizi dokumentarne proze koja je osvojila nekoliko nagrada i uoči pandemije bila na listi deset najboljih knjiga “Njujork tajmsa”, Higinbotom je predstavio obilje građe koju je prikupio kroz intervjue, članke, dnevnike i direktne posete zabranjenoj zoni.

Ovaj američki novinar koji piše za “Njujorker” objavio je već niz priča o Černobilju, da bi ovom knjigom u javnost izneo čitav niz manje poznatih okolnosti, dajući dublji kontekst celoj tragediji. Uporedo sa HBO serijom “Černobilj” kojom je autor Krejg Mazin obnovio planetarnu pažnju za Černobilj, Higinbotom ne slika obavezno SSSR kao “imperiju zla” gde automati, a ne ljudi, u jednoj atmosferi tajnovitosti i oholosti vlasti, slede birokratska pravila, ne obazirući se na ljudski život, što neizbežno vodi do tragedije. Predsednik sovjetske Akademije nauka i direktor Kurčatovljevog instituta, Anatolij Aleksandrov, rekao je da ako “vozite auto, okrenete volan u pogrešnom smeru, eto nesreće, ne možete kriviti motor i dizajnera automobila, već nesposobnog vozača”. Ustaljeno je viđenje da je sovjetski sudski proces i uopšte ponašanje vlasti koje je krivilo operatere i odgovorne u elektrani delilo ovo viđenje, da bi, otvarajući brojna pitanja, u zaista vrsnoj TV produkciji, Mazin u seriji na mesto nesposobnog vozača postavio ceo korumpirani i nečovečni sovjetski sistem. Po njemu, samouverenost i arogancija, uz tajnovitost vlasti, dovele su do nesreće.

Higinbotom je otišao još jedan korak dalje – on je pokazao kako je čitava paradigma civilne nuklearne industrije izvorno i nije nikla iz altruističkih razloga već kao usputni produkt, da se zadovolje potrebe za reaktorima za vojne namene, a da u nizu ukrštenih odluka između Ministarstva za srednje mašinstvo i samog pionira nuklearnog programa Igora Kurčatova, razvoj civilnih reaktora nije ni mogao ići u smeru potpune bezbednosti. Higinbotom je ponudio priču o stvarnim ljudima koji se nadaju svetloj budućnosti, priču koja se kreće od specijala o životu u idiličnom atomgradu Pripjatu, objavljenom u časopisu sovjetske ambasade nekoliko meseci pre nesreće, do scena gde organizovane bande, pa čak i heroji među likvidatorima, haraju kroz napušteni grad, odnoseći u kamionima sve što se može odneti, od gasnih peći do frižidera, ne hajući za radijaciju.

“Poslali su u Moskvu četrdeset i osam dosijea sa dokazima od kojih su svi označeni kao strogo poverljivi. Petnaest dosijea, sa dokumentima uzetim direktno iz nuklearne elektrane, bilo je toliko kontaminirano radioaktivnom prašinom da su advokati morali da nose zaštitnu odeću kad su ih čitali”, navodi Higinbotom, opisujući tok suđenja šefovima elektrane. Takođe, knjiga prati i sudbine 116.000 evakuisanih stanovnika Pripjata. “Tamo su ih njihove nove komšije izbegavale, zato što su izbeglice i iz straha od nevidljive zaraze radioaktivnošću”, navodi Higinbotam. “U školi, roditelji su drugoj deci branili da sede u istoj klupi sa učenicima evakuisanim iz Pripjata – i ne bez razloga. Očitavanja nivoa radijacije na stepeništu i hodnicima novih stambenih blokova u Troješćini uskoro su pokazala da su vrednosti stotinama puta veće nego drugde u Kijevu.”

Zarobljena duboko ispod divovskog betonskog oklopa, reaktorska jedinica broj 4 danas zlokobno, ali bezazleno tinja. Međutim, bauci Černobilja još uvek lutaju svetom. Oni plivaju u kontaminiranoj okeanskoj vodi oko havarisanih reaktora u Fukušimi, lutaju klimatskim i energetskim konferencijama, žive u političkim debatama, rađajući se iznova u TV serijama i knjigama, od umetničkih dela nobelovke Svetlane Aleksijevič do studiozne dokumentarne građe koja se i dalje prikuplja za knjige poput Ponoći u Černobilju. Bauci Černobilja žive sa nama.

Iz istog broja

Knjige

Bekstvo od sopstvene senke

Ivan Milenković

Izbor urednice fotografije “Vremena”

Slike godine 2021.

Marija Janković

Film – The Beatles: Get Back

Esencijalno rokenrol iskustvo

Dragan Ambrozić

Lansiranje “Džejmsa Veba”

Teleskop koji će pročitati istoriju

Dr Saša Marković

Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ) 1944–1953.

Udarna pesnica revolucije

Dr Dmitar Tasić

Tri decenije od raspada SSSR (V)

Votka za pepsi

Dragan Bisenić

Românii din Serbia

Identitatea nu este un obstacol, este un motor

Carmen-Sabina Oalge Adamović

Rumuni u Srbiji

Identitet nije prepreka nego pokretač

Karmen Sabina Oalđe Adamović

TV manijak – Pregled 2021.

Agonija izbora

Dragan Ilić

Intervju: Uliks Fehmiu, glumac

Zlo jeste neuništivo, ali je dobro jače

Sonja Ćirić

Slavoj Žižek za “Vreme”

Pandemija između apatije i solidarnosti

Slavoj Žižek

Ličnost godine

Goran Marković

R. V

Intervju: Miloš Starović

Trebaju nam pravi ljudi na pravom mestu

Filip Švarm

Filozofski razgovori: Srećko Horvat

Pratite tragove litijuma i naći ćete korupciju

Ivan Milenković

Srpski sport u 2021.

Jedini svetski brend Srbije

Aleksandar Aleksić

Aleksandar Stanković, novinar

Kada vas vlast kupi, senka je na svemu što ste do tad uradili

Nedim Sejdinović

Bioskop – Matriks: Uskrsnuća

Čemu ovo služi, a još i ne radi?

Đorđe Bajić

Kultura sećanja: Operacija “Barbarosa”

Zameli ih stepe, sneg i “kaćuše”

Filip Švarm

Kako je rokenrol postao svestan sebe

I bi Rok

Nebojša Broćić

Kultura religije

Susret čoveka sa čovekom

Jelena Jorgačević

Religija i sloboda

Suprotstavljanje strukturama moći

Dr Davor Džalto

Portreti savremenika: nadbiskup Stanislav Hočevar i fra Marko Oršolić

Mostograditelji našeg doba

Jelena Jorgačević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu