Intervju – Vuk Ršumović

Antigona iz Avganistana 2

foto: marija janković

Antigona iz Avganistana

"Da li je čitav smisao života preživeti? Zapravo, da li je život koji se sastoji samo od preživljavanja, vredan da se živi? Da li je vredno živeti život u kome si prinuđen da se odrekneš svog porekla, detinjstva i ljubavi prema rođenom bratu"

Sagovornik "Vremena", scenarista i režiser Vuk Ršumović, već duže vreme okupiran svojom novom odabranom temom, pričama o migrantima, istovremeno je duboko zagazio u svet "migrantske krize" postajući tako i njen neposredni svedok. Kao i u slučaju svog debitantskog filma Ničije dete, i ovoga puta naišao je među mnogim autentičnim pričama, baš na onu jedinstvenu, fascinantnu, čiji poseban kvalitet i sam snažno iznutra oseća. Projekat njegovog novog igranog filma Priča o Fateme, kao koprodukcija Srbije, Italije i Hrvatske, podržan od Filmskog centra Srbije, prošao je nedavno i strogu, znalci bi rekli "nemilosrdnu" selekciju evropskog žirija tokom najnovije sesije Fonda Euroimaž, obezbeđujući tako njegovu finansijsku pomoć.

Prethodni Ršumovićev film Ničije dete iz 2014. godine, valja podsetiti na to, takođe snagom svoje priče, ali i režijom, scenariom, fotografijom, glumom, osvojio je nebrojeno mnogo nagrada kako od važnih festivalskih žirija tako i od kritike i publike. Uz punu svest da nije ni zahvalno govoriti pre nego što padne prva filmska klapa, za Priču o Fateme već sada se može reći da je projekat koji obećava. Zašto? Zato što nosi sav teret aktuelnog trenutka, višeslojnu snažnu poruku i istinsku duboku emociju, između ostalog. Već sada ovaj, očito sa svih aspekata dobro izrađen projekat i njegova noseća priča širom otvaraju vrata prestižnih filmskih fondova i s lakoćom nailaze na potvrdan odgovor, bilo koja vrsta saradnje da je u pitanju.

"VREME": Možda bi se mogla izdvojiti dva kurioziteta kada je reč o ovom filmskom projektu. Prvi, da je autor scenarija naš kolega iz redakcije "Vremena", novinar Momir Turudić. Zajedno sa njim potpisujete scenario, pa je zanimljivo čuti kako je uopšte došlo do vaše saradnje?

VUK RŠUMOVIĆ: Shvatio sam još dok sam radio Ničije dete da inspiraciju nalazim u autentičnim, realnim pričama. Tako je i sa ovim projektom. U svom radu inače mnogo polažem na istraživački deo što, opet, ima veze i sa novinarskom profesijom. Dakle, da bih ušao u tematiku i sagledao je sa svih strana, istraživao sam ceo izbeglički kontekst, najviše kod nas, i tako sam upoznao Momira koji, pored toga što je novinar, već 12 godina radi sa migrantima i izbeglicama kao prevodilac za farsi jezik. Zajedno smo obilazili i istraživali terene, u Preševu, Bujanovcu, kod bugarske granice, i tada mi je ispričao priču koja se njemu lično dogodila i koja je tema našeg filma. I ranije sam čitao Momirove tekstove, jako mi se dopadalo kako piše, a u ovom slučaju saradnja na scenariju prirodno se nametnula samim tim što je on jedan od aktera priče i iz prve ruke poznaje kontekst i likove.

Drugi kuriozitet je taj što će i Iran biti jedan od koproducenata. Budući da je pod sankcijama, na koji način će učestvovati u filmu? I kako ste došli do koprodukcije sa zemljom čija je kinematografija praktično osvojila Evropu?

Pre nekoliko godina Filmski centar Srbije je potpisao protokol o saradnji sa Iranom, odnosno njihovom Farabi Cinema fondacijom koja se bavi realizacijom filmova i koja je ekvivalent našem FCS u. Taj sporazum je potpisan u Berlinu za vreme filmskog festivala i on nam je bio vetar u leđa, jer smo mogli da iskoristimo veze koje su tada uspostavljene. Prvi razlog za saradnju je taj što dobar deo našeg "kasta" čine ljudi iz Irana i Avganistana. Tu na prvom mestu mislim na glavnu junakinju, Avganistanku, koja se u našoj filmskoj priči zatiče u Srbiji sa svojom porodicom na putu ka Evropi.

Drugi razlozi su, opet, lični. Smatram da je iranska kinematografija jedna od nakvalitetnijih svetskih kinematografija i da je i privilegija i čast raditi sa njima na nekom filmskom projektu. Scenarista filma Momir Turudić takođe ima jake veze sa Iranom, s obzirom na to da je tamo učio jezik i proveo dosta vremena, tako da se sve prirodno uklopilo. U Iranu su reagovali fenomenalno na naš projekat. Pitali smo ih da li uopšte postoji mogućnost da snimamo nešto kod njih, konkretno sam imao u vidu scene iz detinjstva glavne junakinje. Njima se to mnogo dopalo zato što se otvorila mogućnost da učestvuju u produkciji, i oduševljeno su prihvatili.

Da li je i ranije, a posle tog sporazuma u Berlinu, postojala saradnja Srbije sa Iranom na realizaciji nekog filma?

Koliko je meni poznato, ovo će biti prvi takav film. Naša polazna tačka bila je dosta dobra, imali smo obezbeđena finansijska sredstva u Srbiji, imali smo priču, najzad i junakinju koja je živela u Iranu, tako da je postojala prirodna, logična veza da razmišljamo o takvoj saradnji.

Bili ste već u Iranu, kakvi su vam utisci? Polazeći od toga da to nije samo zemlja pod sankcijama, nego i zemlja posebne filmske poetike koja nam je i zbog toga postala veoma bliska.

Putovanje u Iran je zaista bilo neverovatno iskustvo. Bio sam gost u okviru Nedelje srpskog filma. Ničije dete, zajedno sa još nekoliko naših filmova, našlo se u selekciji i prikazano je u nekoliko gradova, u Teheranu, Širazu, Tabrizu. Te projekcije su sjajno prošle, neverovatne su ljubav i posvećenost koje oni, kao nacija, imaju prema filmu. I izuzetno poznavanje, moram da kažem.

Iran je zemlja u koju bukvalno odmah morate da se zaljubite. Ljudi su topli, iskreni, otvoreni. Postoji i neko osećanje koje je mene vratilo u vreme kada smo bili klinci, u život koji je postojao i kod nas nekad ranije dok se nismo "pokvarili", da tako kažem. Drugi utisak je da ta njihova aktuelna situacija opet jako mnogo podseća na devedesete kod nas. Na život u limbu gde imate veliki broj mladih ljudi koji izuzetno progresivno razmišljaju, fantastično su upoznati sa evropskom i američkom kulturom, prate sve što se dešava, od filmova pa nadalje, a sa druge strane imate Ameriku i međunarodnu zajednicu koje su nametnule sankcije koje pritiskaju građane i direktno utiču na kvalitet i standard njihovog života. Inflacija je na dnevnom nivou, cene rastu, i sve to i te kako utiče na njihov život. A oni se vrlo stoički i moćno drže u svemu tome, samo što je evidentno da su ugroženi i da se taj pritisak oseća na svakom koraku. Bio sam tamo u periodu pre još rigoroznijih sankcija koje su kasnije uvedene.

Pobednik poslednjeg Berlinala je iranski film Zlo ne postoji. A imena Farhadi, Džafar Panahi, Kijarostami ušla su "u uvo" Evrope. Hipersenzibilnost iranske priče visoko je vrednovana na najvećim filmskim festivalima. Da li će i u vašem filmu biti prisutan taj duh iranske kinematografije?

Mislim da svakako hoće. To i jeste moja namera. Znači mi i to što neki ljudi koji su upoznati sa projektom, koji su čitali scenario, upravo ga tako komentarišu i doživljavaju – kao srpski "iranski" film. Iranski film je u dodiru sa životom, u njemu direktno osećate vibrantnost života kroz priče najčešće o malim ljudima.

A ta jednostavnost veoma bliska metafizici jeste i glavna odrednica iranske kinematografije. Stvar je u tome da pravite lokalne priče, ali koje imaju univerzalnu tematiku i univerzalnu emociju, i zapravo u tom prepoznavanju se i dešava magija.

Na sreću ili na žalost, mislim da smo mi toliko vibrantna sredina da nam nije ni potrebno da izmišljamo ne znam kakve priče, nego samo malo više da se bavimo našom realnošću. Ono što sam uvek doživljavao kao problem naše kinematografije, ili barem u onom periodu kada sam studirao, jeste to što sam osećao da ono što se dešava na platnu nema baš previše veze sa onim što je život. Kao da je bila izgubljena konekcija između stvarnog života i onoga što je na filmu, pa je film ili stilizovao ili preterivao, odlazio u krajnosti. Nikad se tu nisam prepoznavao. I bilo mi je krivo zbog toga, uvek sam se pitao zašto, kada imamo toliko toga o čemu možemo da pravimo filmove i kada ima toliko priča koje bi trebalo da budu ispričane.

U našoj kinematografiji se to menja u poslednje vreme i to je važno. Ni iranska kinematografija to nije oduvek imala, i kod njih se desila ta tranzicija kada su se okrenuli realnosti i "običnim", jednostavnim pričama. Upravo je osnivanje Farabi fondacije početkom osamdesetih doprinelo radikalnoj transformaciji iranskog filma. I rumunska kinematografija ima izuzetan uspeh u svetu, a mislim da je jedan od razloga upravo to što je okrenuta životu.

Kao i ova sada priča o Antigoni iz Avganistana, kako je neformalno nazivate. Ko je Fateme i šta je suština njene priče?

Priča počinje kada mlada žena iz Avganistana, koja u tom trenutku ima 27 godina, sa troje male dece i sa mužem stigne u Beograd i saznaje da se jedan mladić mesec dana pre toga utopio u reci. Ona odmah posumnja da je to njen brat, zato što je izgubila kontakt s njim baš u tom periodu. Iscrpljena od puta, umorna, ne znajući jezik i potpuno van sebe, uspeva nekako da dođe do prevodioca za farsi i ubedi ga da je odvede u Institut za sudsku medicinu da proveri da li je to zaista njen brat. Na osnovu fotografija prepoznaje da je to on i od tog trenutka nalazi se pred velikom dilemom: da nastavi svoj put ka Evropi, od kog zavisi budućnost njene porodice, ili da ostane i sahrani svog brata kako dolikuje.

Glavna junakinja priče je žena koja je po mnogo čemu u podređenom položaju – pre svega u svojoj zajednici, kao žena koja dolazi iz konzervativne i ultrapatrijarhalne sredine kao što je Avganistan, a zatim i zbog specifičnih okolnosti u kojima se nalazi kao izbeglica bez dokumenata, novca ili elementarnih prava.

Treba imati u vidu da se priča dešava u leto 2015. godine, u jednom izuzetno dramatičnom i uznemirujućem periodu, na vrhuncu izbegličke krize. Mađarska postavlja bodljikavu žicu na granici sa Srbijom i sve ide ka tome da će potpuno zatvoriti granicu ka Evropi.

Šta je u ovoj priči kao arhetip dominantno, da li je to ljubav sestre prema bratu, koja se i u našoj tradiciji i kulturi smatra najjačom od svih ostalih ljubavi?

Motiv ljubavi sestre prema bratu je izuzetno snažan u našoj kulturi. Setite se samo predivne narodne pesme Najveća je žalost za bratom. To zaista jeste moćan arhetip, ali veza koja je meni posebno značajna je veza naše priče i Sofoklove Antigone. Priča o Antigoni je, naravno, grčki mit, ali to je i ključno delo demokratskog, feminističkog i pravnog diskursa, i ujedno drama kojom su se najviše bavili u istoriji filozofije i političke teorije. Naša priča je nova verzija te antičke priče u kojoj se kategorije kao što su demokratija, civilizacija, kultura, položaj žene, zakon i država, postavljaju u nov i kompleksan geopolitički i civilizacijski kontekst.

Kada sam hteo da se bavim pričom koja se tiče migranata, jedan od motiva je bio da zapravo progovorim o evropskoj stvarnosti. Treba imati u vidu da se priča dešava u trenutku kada Evropa zatvara granice.

Za ljude koji se nalaze u ekstremnim okolnostima, u kakvim se nalazi glavna junakinja, na prvom mestu mora biti želja da se preživi, zar ne? Ali, moje pitanje je: da li je čitav smisao života preživeti? Zapravo, da li je život koji se sastoji samo od preživljavanja, vredan da se živi? Da li je vredno živeti život u kome si prinuđen da se odrekneš svog porekla, detinjstva i ljubavi prema rođenom bratu?

Priča o Fateme je slojevita, ima i svoj kulturološki predznak, porodični, emotivni. Jer kad se kaže Antigona onda se misli na starogrčku tragediju, a ona uvek nosi neko ekstremno herojstvo, žrtvu. Koliko to danas nove generacije i svet oslabljenih porodičnih veza mogu da razumeju?

Pre desetak godina je objavljen Jungov rukopis The Red Book, a to je u suštini njegovo ključno delo koje ceo njegov opus stavlja u novi kontekst. I ono do čega Jung dolazi, misao kojom se bavi i koju smatra centralnom jeste naš odnos, naš dug prema mrtvima. On je stalno imao utisak da se zapadna civilizacija razdvojila od mrtvih i da se generalno sterilizovala u tom odnosu prema smrti. A da zapravo mrtvi i dalje žive među nama, i ne samo da žive nego nam se i obraćaju i imaju svoje zahteve i očekivanja. Na neki način, ja tako doživljavam ovu priču. Želim da postavim pitanje: jesu li živi važniji od mrtvih?

Upućujete li kritiku savremenom, otuđenom svetu?

Cela poenta je u tome da smo izgubili vezu sa našim mitovima. Kada se izgubi osnovna veza sa mitom, hrišćanskim ili bilo kojim, on postaje prazno slovo na papiru i nema više nikakvu unutrašnju, životvornu vrednost. Zašto je meni ova priča bitna? Zato što mi se čini da sam i sâm izgubio tu vezu. Smrt me jako opterećuje, možda i nemam kapacitet da se nosim s njom onako kako bih želeo. Tu je negde i moja unutrašnja motivacija.

Na osnovu mnogih reakcija i toga kako smo prošli na stranim fondovima, u Italiji, Hrvatskoj, sad na Euroimažu, u Iranu, čini se da tu priču ljudi osećaju i razumeju. A sve to mora iznutra da te radi, na čisto emotivnom nivou. Meni je to uvek najbolje, to sam govorio i za Ničije dete. Izgubili smo možda neke druge kanale komunikacije, ali jedini način da se komunicira zaista kvalitetno jeste kroz emocije. Ali ne emocije kojima ćemo da manipulišemo, nego emocije koje proizlaze iz ljudske sudbine i životnog stava.

S druge strane, kako je naš sistem odgovorio na zahtev junakinje da sahrani brata? Zašto se kod nas toliko mučila?

Ovde naša priča, može se reći, odstupa od Antigone. U Antigoni imamo Kreonta, koji je negativac. Ovde ne postoji Kreont, ali postoje zakoni, određeni protokoli koje junakinja, suštinski, jako teško može da prevaziđe. To je opet neka analogija sa Ničijim detetom, ni tamo ne može da se kaže: evo ga negativac! Ne, negativac je sistem, sistem je taj koji je nakaradan. Indiferentnost sistema i zakoni koji nisu skrojeni po meri čoveka su naš antagonista. I naspram toga je borba koju junakinja vodi.

Istraživali ste sudbine izbeglica. Uglavnom su njihove priče natopljene nesrećom i stradanjima, ali da li su vama poznati i neki slučajevi asimilacije u novom društvu, prilagođenosti? Šta se dešava posle, kada prežive i stignu tamo kuda su se uputili?

Kada konačno stignu na svoje odredište, tek tada se zaista fantazije i maštanja o boljem životu susretnu sa realnošću. Nađu se na mestu čiju kulturu apsolutno ne poznaju, niti imaju komfor i standard koje su zamišljali i očekivali. To nije život u kome će im sve biti ponuđeno na tacni i gde će tako lagano ući u bolju budućnost. Daleko od toga. Tu tek kreće prava drama. Sigurno ima pozitivnih priča gde se dešava određena asimilacija, istražujući nailazio sam na priče koje idu u prilog tome. Na primer, o pojedinim ženama koje su sasvim ušle u novi sistem, redefinisale svoj život, odlučile da žive samostalno. Međutim, u najvećoj meri to nastavlja da bude neverovatna borba. Oni su se suštinski potpuno odvojili od svojih korena, familije, od svog detinjstva, od sećanja, od svega su se odvojili. I sad treba da se snađu u svetu koji nije uvek ni dobronameran, a to je stravičan problem.

Dešavaju se i prave porodične drame, gde stariji članovi porodice na silu pokušavaju da održe način života koji su imali u svojoj zemlji. I tu dolazi do konflikta gde se stari i novi život sukobljavaju do krajnjih granica. Dešavaju se neverovatne, tragične priče. Jedan od primera su takozvana ubistva iz časti, gde muški članovi porodice ubijaju svoje sestre ili kćerke zbog toga što su one odlučile da budu sa nekim koga porodica nije odabrala. Takve priče, koje se dešavaju u Americi i Evropi, jesu naličje ove naše priče u kojoj je ljubav sestre prema bratu prikazana kao uzvišena i bezuslovna.

Na tom svom proputovanju do krajnjeg odredišta, oni se zadržavaju i ovde, u Srbiji. Čini li vam se da su tenzije u međuvremenu popustile između domaćeg stanovništva i migranata, ili se na ceo problem naprosto obraća manje pažnje pod naletom korone?

Pa da, i kod nas u poslednje vreme možemo da vidimo dosta mladih ljudi koji su tu i čekaju trenutak da nastave svoj put, i kako se njihovo prisustvo, sve više, prihvata kao normalno. Međutim, ne mogu još uvek da kažem da smo kao društvo dostigli zrelost i da njihov problem gledamo na racionalan ili human način. Zato i imamo ekscese gde se ljudi samoinicijativno okupljaju i pokušavaju da zavedu neki svoj red, a to je užasno.

Pošto je korona i dalje prepreka normalnom životu, kada mislite da počnete da snimate film? Kako se smanjuje propisana distanca, na primer, među glumcima? Uz stalno PCR testiranje?

Kod nas se trenutno snima više nego ikad i gomila produkcija se suočava sa tim problemom. Potpuno su usvojeni protokoli da članovi ekipe moraju redovno da rade PCR. Međutim, kako je epidemija svuda oko nas, svako malo se čuje da je neko od bliskih saradnika zakačio koronu. Produkcije se nose s tim kako znaju i umeju. Prošlog leta je situacija bila malo bolja, a ova naša priča je letnja tako da mi u svakom slučaju za tad planiramo snimanje, a dotad će valjda i ova vakcina da stigne, pa će to biti moguće. Kompletna evropska filmska industrija mora da se prilagođava i svi su svesni okolnosti, tako da se i odlaganja, ukoliko su objektivna, uzimaju u obzir. Ali naš plan jeste da snimamo sledećeg leta.

Iz istog broja

Kultura sećanja – Sto godina Obznane i Zakona o zaštiti države

Put u diktaturu

Branka Prpa

Kosovsko društvo, jedna priča o kulturi (3)

O bojama i sivilu

Jelena Jorgačević

Unosni poslovi sina Svetozara Marovića

Srbija kao sigurna kuća

Saša Dragojlo, Marko Vešović, Vladimir Otašević

Obesmišljavanje Žandarmerije

Tartufmerija

Davor Lukač

Intervju – Branko Milanović, ekonomista

Iluzija je da će Srbiju primiti u EU

Slobodan Kostić

Globalni izazovi i terorizam u 2021.

Svet na prekretnici

Uroš Mitrović

Reagovanje

ASI nije organizovao napad na ambasadu Grčke

Generalni sekretarijat Anarhosindikalističke inicijative – Sekcije Međunarodnog udruženja radnika i radnica

Život i paraživot opozicije

Bura u političkom plićaku

Nikola Tomić

Rečnik 2020

Godina koju su pojeli virus i oni

Zora Drčelić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu