Smrt Mirjane Marković (1942–2019)

Amanet raspada i propasti 2

foto: marija janković

Amanet raspada i propasti

Milionima koje su pljačkom prikupili članovi porodice Mirjane Marković i njima bliski krugovi, obezbeđena su nova pokolenja, potomci koji se danas školuju u prestižnim školama svuda po svetu, a koja baštine ista moralna i(li) politička načela. U prevodu to znači da će nasleđe ove žene trajati još dugo posle nas, a da će posledice njenog delovanja, delovanja njenog supruga i njihove klike, koja je i danas na vlasti – osećati i naši unuci. A to se, gospodo, ne oprašta. Čak ni posle smrti

Za razliku od svog supruga, čija je sahrana Srbiju potresala danima, smrt Mirjane Marković prošla je gotovo neopaženo – uz samo dve naslovne strane na kojima je dominirala. Kao da nije reč o ženi koja je svojim delovanjem osakatila i uništila generacije, ali i kao da je reč o sasvim običnoj porodici – nenaviknutoj da na svakom koraku pravi skandale.


MIRIS LIPE NA BALKANU

Isto veče kada je vest objavljena, u nedelju 14. aprila, krenule su teorije o mestu sahrane. Hoće li udovica biti pokopana kraj svog supruga, ispod lipe u Požarevcu? Ili u Rusiji, gde je živela? Ili na nekom neočekivanom mestu? Situacija je zapravo malo ličila na 2006. kada je svaki član porodice predlagao drugačije mesto sahrane i kada je čak postojala mogućnost da Slobodan Milošević bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana (?!).

Vrlo brzo, međutim, pokazalo se da Miloševići uvek mogu da iznenade: stigla je, naime, informacija da će Mirjana Marković biti kremirana i da će polovina njenog pepela biti pohranjena na sanduk umrlog joj supruga, dok će polovinu podeliti njena deca, da im bude blizu. Na žalost onih koji od ove skupine ljudi uvek očekuju pozorište u nastavcima, vest je brzo nestala iz opticaja, pa smo ostali lišeni debate o načinu podele polovine pepela, merenju pepelne zaostavštine, mestu na kojem bi deca držala svako svoju četvrtinu spaljene majke itd. Ispostavilo se tako da čak i živopisna i maštovita deca, kakva su Marko i Marija, imaju makar nešto respekta prema onima koji su ih rodili i podigli.

Po želji pokojnice, ona će biti kremirana i potom položena u grobnicu u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, bez ikakve ostavinske rasprave glede pepela.

Tu, međutim, opet dolazimo do problema koji je postojao i 2006, kada je u Hagu preminuo Slobodan Milošević. Prema zakonima Republike Srbije, sahranjivanje u kućnim dvorištima ili ono holivudsko rasipanje pepela jednostavno nije dozvoljeno. Ukoliko želi da preuzme urnu s ostacima svojih najmilijih, porodica mora da prikaže dokaz o postojanju grobnice u koju će biti položena, a inače se urne u prisustvu službenih lica pohranjuju u mestu gde je obavljena kremacija. U Beogradu, na primer, urnu iz krematorijuma donose i postavljaju radnici ovog ili onog groblja, a porodica može eventualno da je dodirne i na taj način se oprosti. I to se radi najmanje četrdeset dana posle kremacije – da bi se pepeo "slegao".

U ovom slučaju, dakle, imamo urnu koja će završiti u porodičnom dvorištu, kao što je i Miloševićev sanduk završio baš tamo gde je Mirjana Marković zamislila – bez obzira i osvrta na zakone, na ono što vredi za sve ostale, pa i znamenite i značajne ljude.


SUZE POD KIŠOBRANOM

Za bizarnost drugog nivoa pobrinuli su se drugovi i bivši drugovi Mirjane Marković.

Pre svih, tu je Željko Mitrović – poslanik JUL-a, kreator mnogih kampanja te stranke, kojem su JUL i pokojnica Mirjana omogućili da od ubogog muzičara postane medijski mogul i na taj način već više od dve decenije truje građane i građanke Srbije, uporno ih zaglupljuje i čini sve manje pismenim, skreće im pažnju s važnih problema, potpiruje mržnju svake vrste. Blizak svakoj sledećoj vlasti, koje su ga brižno negovale i opraštale mu sve – od ilegalne gradnje do sumnji za ubistvo – Mitrović je brzo zaboravio na svoju mentorku, brzo je njihovu blisku saradnju okarakterisao kao obično političko poznanstvo, a svoj angažman u JUL-u opisao kao "profesionalan, a ne politički" i kao "kišobran".

Zahvaljujući svemu tome, udovica Slobodana Miloševića nije štedela reči kada je u pitanju njen đak (na primeru Slavka Ćuruvije, uostalom, daleko smo se konkretnije i jasnije uverili da Mira jednostavno ne prašta). Pošto je za metke nakon 2000. godine bilo već suviše kasno, ispalila je u Mitrovića više verbalnih hitaca – najžešće možda u tekstu "Socijalni i moralni ateist" objavljenom u "Pravdi" 2013. godine.

Tu je ona konstatovala da se Željko "odrekao prijateljstva", "da je u sredu morao da kaže da je utorak", kao i da je "u jednom jesenjem danu 2000. uveče zvao demokratijom ono što je u tom istom jesenjem danu ujutru zvao izdajom". Ukratko, bilo je jasno da žena više neće ni da čuje za njega.

Uprkos tome, Željko Mitrović je povodom njene smrti još jednom pokazao da mu ne manjka ničega osim obraza, da mu nije nikakav problem da brzo promeni mišljenje, ali ni da svoju ulogu u društvu istakne čak i u oproštajnoj poruci: "Draga Miro, obeležiti jednu epohu bez da je ta ista epoha bila spremna da te razume, nije samo tvoja sudbina, već sudbina svih čije su ideje označene velikim vizijama ali i grehovima! Bio sam klinac ali znam da si me volela i zato, budi mi dobro i spokojno tamo gde ideš! Tvoj Željko", napisao je Mitrović na Tviteru.

Ne postavlja se ovde pitanje nemorala vlasnika Pink imperije. Ta je stvar odavno razrešena. Ovde je glavna tema činjenica da Mirjana Marković nije samo žena koja je lično sejala zlo, već žena koja nam je svima u amanet ostavila svoje odrođene drugove da i dalje truju i sa zemljom satiru ono što je ostalo posle nje i njenog muža.

Osim Mitrovića, tu je neizbežni Aleksandar Vulin – čovek čija su nepočinstva tokom devedesetih već skoro i zaboravljena pred nonsensima koje izgovara praktično svakodnevno, dokazanog lopovluka s navodnom tetkom iz Kanade, bruke koje svojim ponašanjem nanosi vojsci. Taj i takav Vulin pravi je politički sin Mirjane Marković: jedna od sivih eminencija njene partije, prava julovska škola po pitanju javnog obraćanja, bezočnosti, jedna od Markovićkinih najznačajnijih političkih zaostavština. Za razliku od Mitrovića, on je bar u poslednjem obraćanju bio dostojanstven: "Nadam se da će pronaći mir koji su joj oduzeli", kratko je poručio.


NJIHOVA LEPA MAMA

S druge strane, Milutin Mrkonjić – drug daleko verniji od ružičastog, pozvao je vlast da "omogući sahranu" i "stvori uslove da deca dođu", što bi u prevodu valjda značilo da obavi sve tehničke poslove u vezi sa sahranom i da Miloševićevu "decu" ne pohapsi odmah na granici. Nije ipak jasno na šta Mrkonjić tačno misli jer su sve poternice za Markom trenutno van snage, a po svoj prilici niko ne bi dirao ni Mariju koja je 2001. osuđena na osam meseci zatvora, dve godine uslovno, zbog pucanja iz pištolja tokom hapšenja njenog oca. Proces je obnovljen, ali teško bi bilo očekivati da država kojom upravlja jedan bivši radikal i u kojoj pravosuđe ni inače ne funkcioniše kako bi trebalo – pravdu pokuša da isteruje baš na primeru Miloševićeve ćerke.

Sva je prilika da Marko iz svojih (priča se, bezbednosnih), a Marija iz nekih svojih razloga, naprosto ne žele da dođu u Srbiju. U intervjuu koji je dala za "Kurir" pre nepunih mesec dana, Marija je izrazila ogorčenost prema Srbiji, Srbima, pa i svom životu: "Meni je, u stvari, žao što sam se uopšte rodila u Beogradu 1965. godine i što sam tamo provela svojih prvih 36 godina. Stalno maštam o tome kako bi bilo divno da tatini roditelji nikada nisu otišli odavde i da je tata bio na moru te godine kad je upoznao mamu, a da je mama došla na letovanje i da su se oni zaljubili i da je mama ostala ovde sa tatom. Isto bismo se rodili Marko i ja i svi bismo bili srećni i zajedno", ispričala je poetski, uz opasku da joj je Srbija "nezahvalna domovina".

U međuvremenu, regionalni mediji prenose da je Mariju jako pogodila majčina smrt i da praktično ne izlazi iz kuće, dok su vesti o Marku mnogo živopisnije. On je nad majčinim telom, navodno, zapomagao: "Mama, kako si lepa!"


J’ ACCUSE

I sve bi to čovek mogao nekako da svari, sve bi mogao da poređa, analizira i izvede ove ili one zaključke, sve bi to bilo pomalo estradno – da nije biografije Mirjane Marković, da nije svega onoga čime je obeležila istoriju Srbije, da nije tog niza zločina za koje nije ili nije ni mogla da bude osuđena.

Mnogo puta su na ovom i drugim mestima nabrajani ti zločini, suvišno ih je i ponavljati, ali pokojnica je u najmanju ruku kriva za nezakonitu dodelu bar jednog stana, za zloupotrebu položaja na različitim nivoima, za nezakonito bogaćenje svoje porodice, za podsticanje (ako ne i naređivanje) bar dva politička ubistva, za učešće u idejnom projektu koji je u grobove oterao desetine hiljade ljudi na prostoru bivše Jugoslavije, koji ih je isto toliko trajno osakatio, koji je stotine hiljada ljudi oterao iz zemlje, ostavio bez domova i ikakve perspektive, koji je državu doveo do rasula od kojeg se ni dan-danas nije oporavila.

Mirjana Marković i njen suprug odgovorni su za hiljade dece koja su ostala bez roditelja, hiljade roditelja koji su ostali bez dece, za hiljade ljudi koji su umirali od bolesti koje devedesetih ovde nisu mogle da se leče, za Jezdu i Dafinu, za trajne psihološke traume koje je dobio praktično svako ko je ovde živeo za njihovog vakta.

Mirjana Marković i njen suprug krivi su za onu tešku i pretešku zimu 1993, za bedu i glad, za prazne prodavnice, za šverc svega i svačega, za tugu, očaj i nemoć, za nestašicu lekova i osnovnih higijenskih sredstava, za jad ljudi koji su sanjali o običnim špagetama, zalihama zamrznutog mleka, "embargo kolaču" napravljenom ni od čega, pakovanju vate, gaze, pelena ili uložaka.

Krivi su zbog izgubljenih godina, meseci i dana.

Oni i njihova političko-ideološka konstrukcija krivi su za bombardovanje, za svaki život koji je nestao neposredno pre, tokom i posle dejstva NATO snaga, za Kosovo, za Hrvatsku, za Bosnu. Konačno, činjenica da njihovi saradnici, saborci i istomišljenici nisu lustrirani ili osuđeni posle Petog oktobra i da su danas opet na vlasti, dovela nas je upravo tu gde jesmo: na ivicu propasti, u raspad institucija, u državu kojom rukovode ljudi dokazano nesposobni za život i političko delovanje u demokratiji, miru i slobodi.

Sve je to, i mnogo još, svima u amanet ostavila žena koja je umrla 14. aprila 2019. onako kako, prema merilima univerzalne pravde, nije zaslužila: mirno, kao neosuđivana i slobodna, u bolnici sigurno daleko pristojnijoj od bilo koje u Srbiji.

Milionima koje su pljačkom prikupili članovi porodice Mirjane Marković i njima bliski krugovi, obezbeđena su nova pokolenja, potomci koji se danas školuju u prestižnim školama svuda po svetu, a koja baštine ista moralna i(li) politička načela. U prevodu to znači da će nasleđe ove žene trajati još dugo posle nas, a da će posledice njenog delovanja, delovanja njenog supruga i njihove klike, koja je i danas na vlasti – osećati i naši unuci.

A to se, gospodo, ne oprašta. Čak ni posle smrti.

Tamo, zauvek, u subotu

Amanet raspada i propasti 3

SIMBIOTIČKA VEZA: Slobodan Milošević i Mirjana Marković

"Lipe su cvetale, a sreda je. Nije subota, nije nedelja. Nije vikend. Ne mogu, prema tome, da idem u Požarevac.

A za mene je cvetanje lipa, cvetanje samo jedne lipe. One iz našeg vrta u Požarevcu. One pod kojom sam ja odrasla, one pod kojom su odrasla moja deca. Pod kojom sam učila – teško matematiku i lako francuski jezik, slušala prvu jugoslovensku zabavnu muziku, čitala sve bajke svojoj ćerki, čuvala svog malog sina. Sedela sa mužem u prve prolećne dane, nekih godina – čitavog leta, u ona jesenja popodneva kad Sunce zalazi do iduće godine, za vreme začaranih sati indijanskog leta, sredinom oktobra. To je lipa pod kojom smo zajedno večerali sa prijateljima u tople i kratke julske noći kad se nebo sastoji samo od zvezda, u sparne avgustovske večeri čekajući kišu, u rane večernje sate u septembru kad nas prvi dah jesenjeg vetra preseli iz bašte u veliku sobu sa zelenkasto okrečenim zidovima u kojoj nije tako prostrano kao pod lipom, ni tako zeleno kao na travi ispod nje, ali, u kojoj je toplije nego pod lipom, sredinom septembra svake godine.

Kao da je ta lipa jedina na svetu, kao da samo ona cveta krajem juna, kao da samo u njenim krošnjama pčele od ranog jutra pa pred noć žure da im ne prođe uzalud jesenji dan, kao da samo sa njenih cvetova pada sitni zlaćani prah na kosu i ruke, kao da su sve druge lipe samo delimično lipe, samo površno lipe, samo, možda lipe… Čekam subotu da odem tamo kao da nikad tamo nisam bila, kao da hiljadu godina nisam tamo bila, kao da tamo želim da ostanem zauvek."

(Mirjana Marković, "Juče ili sutra", zapis za 18. juni 1997)
foto: branko pantelić

Iz istog broja

Država i struka

Ko štiti a ko ruši Beograd

dr Višnja Kisić i dr Irina Subotić, Evropa Nostra Srbija

Prvi put u istoriji – štrajk glađu vlasti zbog opozicije

Spasavanje redova Vulina

Davor Lukač

Protest 1 od 5 miliona

Izlazak na crtu

Jovana Gligorijević

Portret savremenika – Miroslav Lazanski

Naš čovek u Moskvi

Slobodan Georgijev

Novosadski mitinzi i kontramitinzi

Čiko, da li su svi ovi sendviči tvoji?

Nedim Sejdinović

Lični stav

O herojima i zločincima

Nebojša Milenković

Kina, Srbija i EU

Kineski put ka Evropi

Milica Čubrilo Filipović

Naprednjaci u akciji

Desant na Šabac

Nenad Kulačin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu