Slava i birači

A šta će im to

Nije baš jasno šta umetnici mogu da urade za svoj grad i one koji žive u njemu, sem da i dalje rade ono u čemu su najbolji, osim ako im nije dojadilo da razne uloge prikrivaju njihov život

A šta će im to 1
ZA DEMOKRATSKU STRANKU: Zoran Cvijanović,…

Možda je u nekoj zaturenoj fusnoti Kremanskog proročanstva ostalo zapisano da će Srbijicu na pravi put izvesti kakav štićenik muza, ali ako se to nije ukazalo svevidećem Mitru, nije baš jasno šta ljude iz sveta kulture silovito gura u srpsku politiku, odakle se niko nije izvukao pre nego što je barem jednom glasno zatulio, proklinjući dan kada je nekoj partiji ukazao poverenje svojim imenom. Tule dakako samo oni koji su pre kandidatura imali ime. Oni koji su to pokušali da steknu u političkom životu, sigurno nemaju razloga za veće nezadovoljstvo, i tu se najjasnije vidi granica između uzimanja i davanja, koristoljublja i požrtvovanosti, ličnog i opšteg interesa, sebičluka i širokogrudosti… i mnogih drugih stvari koje još nisu postale opšta mesta domaće političke kulture.

MILE VS. VALTER: No svi oni koji su se spremili da nakon ovacija na pozorišnim scenama, bioskopima ili muzičkim dvoranama osete pravu vrevu političkog života u Srbiji, kao da su propustili prvu epizodu o nastanku krhke demokratije. Valjda se zbog toga na listama Demokratske stranke (DS), Demokratske stranke Srbije (DSS), Socijalističke stranke Srbije (SPS) i Srpske radikalne stranke (SRS) za predstojeće lokalne izbore u Beogradu, našlo i ovaj put desetak glumaca, muzičara i drugih javnih ličnosti. Neko zbog ličnog prijateljstva s kandidatom za gradonačelnika, a drugi zbog srodnog muzičkog ukusa s partijskim liderima, tek za DSS su se, između ostalih, opredelili glumac i zakleti protivnik svekolikog feminizma Milan Gutović, harmonikaš i pevač Predrag Živković Tozovac i bivši fudbaler Dušan Savić, koji se, ako na njegovo umeće pogledate malo slobodnije, može mirno svrstati u umetničku družinu, što zbog igre, što zbog uloge u kultnom filmu Munje Radivoja Andrića. DS će predstavljati, a to sigurno nije bez bilo kakvog značenja, čelni ljudi dva najznačajnija gradska pozorišta koje imenuje Skupština grada Beograda, i to upravnik Ateljea 212 Svetozar Cvetković i direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta Branko Cvejić. Da se time ne bi duvalo u jedra onima koji u takvim stvarima neće videti samo puku slučajnost, sluteći da se na ovaj način prebijaju neki stari računi, na listi ove partije našao se glumac Zoran Cvijanović, kome je uloga u mega popularnom serijalu Mile vs. tranzicija verovatno donela novo doživotno ime, nešto kao Lozač Mile, Roko Prč, Laki, Valter, Šurda… ili neko slično, koje je sraslo sa njihovim nosiocima. Na poslaničkoj listi Demokratske stranke za gradski parlament našli su se i bivši članovi sastava Idoli Srđan Šaper i Nebojša Krstić koji poslednjih godina uspešno jedre vodama marketinga. Valjda je i to neka poruka. Naravno, među kandidatima SPS-a ponovo je, nakon kratkog predaha na parlamentarnim izborima, iskrsnuo neuništivi Velimir Bata Živojinović, kome ovaj put društvo pravi zvezda Špijuna na štiklama Ljiljana Sedlar, dok je glumica Lidija Vukićević konačno materijalizovala svoje konzervativne nazore, odlučivši da se, kao "radikalka u srcu i duši", kandiduje kao poslanik Srpske radikalne stranke. Ko zna kako, ali se među radikalima našla i pevaljka Vesna Rivas, poznata po tome što je tokom bombardovanja krstila pse Bobicu i Bekicu u svom kućnom hramu. Zbog krštenja dve čivave, nakon čega je do neba zapomagao čak i raščinjeni sveštenik Žarko Gavrilović, hvatajući se obema rukama za glavu, sigurno će kapnuti neki glas više Srpskoj radikalnoj stranci, možda ne baš od onih koje bi ova partija krvi i tla prigrlila u svoje redove, ali nakon izbora sigurno niko neće sitničariti s pitanjima, da li je više glasača pridobila Bobica, Bekica ili Vesna, koja je ovim činom pokušala da spase svoje ljubimce od nemilosrdne majke i tetke, spremnih da nekrštene kuce izbace na ulicu.

A šta će im to 2
…Svetozar Cvetković

ISKUSTVA: Niko do sada nije uspeo da izmeri šta nekoj partiji zapravo donosi angažovanje javnih ličnosti na stranačkim konvencijama, predizbornim kampanjama i poslaničkim listama, ali će taj efekat moći relativno precizno da se izmeri kod stranaka koje polako ostaju bez te vrste podrške, bilo da je reč o Demokratskoj alternativi, koja je prerasla u Socijaldemokratsku partiju, Demohrišćanskoj stranci ili Liberalima Srbije, jer su one na poslednjim izborima imale iza sebe čitav niz ličnosti iz kulturnog miljea. To im nije pomoglo, tako da sada mogu da probaju same, pošto je njihove poklonike iz sveta kulture razjurilo raspoloženja birača.

Pa ipak, preostala glumačka družina, u sastavu kakav verovatno ne bi okupio na istom mestu nijedan reditelj, ponovo stiže, ali ne iz velikog sveta u zabiti Elsinor da bi po zamisli mladog princa Hamleta prosvetlila narod, otkrila političku istinu, i osujetila planove lokalnog tiranina, jer takvih likova više i nema. Možda je zato bilo lakše razumeti što su se u vreme metastaze Miloševićevog režima udružili svi oni kojima život pod njegovom čizmom nije uništio poslednje tragove ljudskog dostojanstva da, bez obzira na profesiju, pol i godine, dokusure ono što je u slobodnom padu već neumitno letelo ka zemlji. No i tada je među njihovim kolegama bilo onih koji su verovali u umirući savez SPS-a i JUL-a dok se koprcao u ropcu, što samo potvrđuje varljivost umetničke intuicije koju su u to vreme delili Desmir Stanojević, Milorad Mandić, Ljubiša Ristić i mnogi drugi.

A šta će im to 3
ZA DSS: Milan Gutović

Pre toga, u periodu Miloševićeve svemoći, ili onoga što je tako izgledalo spolja, jer se unutrašnja trulež skrivala iza čvrstorukaške oplate, ulaženje umetnika u sferu politike bilo je pre svega stvar duhovne higijene. Za razliku od glumaca koji sada prednjače u petljanju sa politikom, što će posebno obradovati sve one koji omalovažavaju ovu delatnost kao čisto reproduktivnu, a ne stvaralačku, tada je plamičak otpora u uspavanoj Srbiji pokušavala da raspali pre svega starija generacija pisaca i slikara koja je uživala nekakav akademski autoritet, ukoliko Akademija i autoritet nisu contradicto in adjecto. Bez obzira na to što je pre toga Borislav Pekić ponižavajuće poražen od Vojislava Šešelja, ovo okupljanje bilo je najmasovnije u Demokratskom pokretu Srbije (DEPOS-u), koji je s opozicionim strankama objedinio neke od najuticajnijih ličnosti oficijelne kulturne scene, poput Ljubomira Simovića, Matije Bećkovića, Predraga Palavestre, Borislava Mihajlovića Mihiza, Mladena Srbinovića ili Miće Popovića. Tada je još bilo nekog duha i entuzijazma, pa su se vremešni Popović i Mihiz, u pauzama zadimljenih, tajnih sesija u Francuskoj 7, gde su osluškivali reči kroz zatvorena vrata kao na partijskim kružocima kod Maksima Gorkog, što govori o naivnoj veri tog čitavog projekta da se nešto moglo sakriti od vlasti, uzajamno nazivali po prosperitetnom espeesovskom podmlatku – Dačić i Perčević. Naravno, nikome od onih koji su tada pokušavali da udahnu život razlupanoj opoziciji nije bilo stalo do toga da čuče u klupama parlamenta pa su se, tek da ne izgleda kao puka obmana javnosti, udomili na samom začelju izbornih lista, što samo pokazuje da je srpska politička scena za poslednjih deset godina prevalila put od entuzijazma do ogoljenog pragmatizma, mada i onima koji sada žele da podrže pojedine političke partije ne nedostaju neki uzvišeni motivi. Barem deklarativno.

A šta će im to 4
SRS I SPS: Lidija Vukićević…

ŽIVOT JE NEGDE DRUGDE: Tako se pevač narodne muzike Predrag Živković Tozovac, kandidat za odbornika DSS-a u Skupštini grada, izgleda mašio politike zbog sakoa i pantalona. On neumorno ponavlja, da se prihvatio kandidature jer pre svega veruje u kandidata ove stranke za gradonačelnika Zorana Drakulića, ali zbog jedne stvari: počeo je Drakulić ni od čega kada je došao u Beograd kao i sam Tozovac, samo s jednim pantalonama i sakoom. U međuvremenu, Drakulić je kupio sebi dosta novih odela, baš kao i njegov poklonik koji se sada smeši Beograđanima s ograda koje prikrivaju đubrišta u centru grada, ali o toj činjenici nije bilo previše reči, jer nečije kamare odela koje sakupljaju prašinu u ormanima, ne zvuče primamljivo za izgladnelu Srbiju. Motivi drugih uglavnom su lišeni tog površinskog sloja idealizma. Ne računajući Gutovića koji se isto tako vezao za Drakulićev poslovni uspeh, ostalima je, uglavnom, bilo dosta formalnog zalaganja za određenu stranku, pa su i sami odlučili da nešto konkretno urade za grad, kulturu i one koji žive u njemu, mada nije baš jasno kako, na primer, Zoran Cvijanović može da učini više osim da bude Mile Tranzicija, Deda Mraz, Milutin, Đura ili Banetov otac…, jedino ako mu nije dojadilo da filmske uloge prikrivaju njegov život, i ako ne želi da se već jednom pojavi na javnoj pozornici i bude ono što jeste, tj. sam Zoran Cvijanović. Doduše, jednom je i to već bio, u filmu Lične stvari, ali se i u toj socijalnoj drami, gde se prepliću slike snova sa javom, moglo jasno videti da je život negde drugde.

A šta će im to 5
…i Velimir Bata Živojinović

Cenu za tu vrstu iskustva, glume bez glumaca i junaka bez uloga, već su najbolje mogli da iskuse oni koji su se vrteli u srpskom političkom vodvilju, ne znajući kakav će biti kraj epizode u kojoj se pojavljuju. To najrečitije otkriva sudbina onih koji su u jednom trenutku bili u ključnim rolama, bilo da je reč o Aleksandru Berčeku, čiji su dolazak na čelo Narodnog pozorišta poredili sa upadom Arkana u ratnu Bijeljinu, Velimiru Bati Živojinoviću, koji se zbog stranačke politike zakrvio sa najvernijim saborcem Borisom Dvornikom, Branislavu Lečiću, koji će ostati upamćen po tlapnjama o medijskoj pripremi atentata na Zorana Đinđića koje nikad nisu dokazane, ili Nedi Arnerić dok je pokušavala da ubedi javnost kako je njeno spiritualno biće koristilo glasačku karticu u Skupštini Srbije, dok se zemno telo istovremeno brčkalo u plavetnilu Egejskog mora. Koliko god je biračka publika u Srbiji bila manje prosvećena, neizobražena i podložnija manipulacijama od te koja svoje junake poznaje samo sa bioskopskog platna ili pozorišnih scena, ona se samim tim mnogo grublje obračunavala sa svojim nekadašnjim miljenicima, jer je surova životna svakodnevica ostavila dublje tragove na njihovoj koži, nego što su pozorišne i filmske iluzije uopšte mogle da negde dopru kroz zapretene puteve njihove duše.

Iz istog broja

Iz praktičnog ugla - Radoslav Gojak

Seča izvozne grane

Radoslav Gojak, finansijski direktor Termoelektro a.d. Beograd

Lik i delo

Milenko Smiljanić

Dragoslav Grujić

Potraga za alternativom

O eksperimentu i pacijentu

Milan Milošević

Čudesni svet vladinih agencija

Vodič za promociju i reciklažu

Tamara Skrozza

Politički život

Ustavna matematika izbora

Vera Didanović

Haški tribunal i Milošević

Zatočenik sopstvenog uma

Nenad Lj. Stefanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu