Intervju – Dragan Kolundžija, general-major u penziji

Vojska nije igračka 2

Foto: Marija Janković

Vojska nije igračka

“Iz iskustva znam – nije moguće za tri meseca obučiti tenkistu za angažovanje u borbi. Treba svi oni koji to zagovaraju da sednu u tenk, skučen prostor, pa da vide kako je to kad se ispali prva granata, taj osećaj u ušima i mozgu, jedna vrsta kontuzovanosti. I to na poligonskim uslovima, a zamislite u borbi, gde očekujete da vas pogodi neki projektil poput “zolje” ili ovih današnjih savremenih sredstava. A zaštite pešadije nemate, jer se povukla. Isto vredi i za sve ostale rodove, od pešadije nadalje”

Piše: Davor Lukač
“Trenutna situacija u sukobu Rusije i Ukrajine i fizionomija rata ukazuju na dinamično uvođenje novih sredstava, posebno bespilotnih naoružanih i izviđačkih letelica, a onda se nameće problem pariranja takvim sredstvima, kao i masovnoj upotrebi sredstava za blisku protioklopnu borbu. Takve okolnosti potvrđuju potrebu uvođenja i razvijanja profesionalne vojske, koja je sposobna i obučena za upotrebu tih sredstava i borbu protiv njih, što nije moguće postići sa vojnicima koji treba da ovladaju njima za tri meseca služenja obaveznog vojnog roka”, kaže u intervjuu za “Vreme” general-major vojske Srbije u penziji Dragan Kolundžija, nekadašnji komandant Operativnih snaga, a potom načelnik Uprave za operativne poslove Generalštaba.

“VREME”: Mnog i penzionisani oficiri gostuju po televizijama od jutra do večeri, čak i unapred znaju koje će poteze ruska vojska i predsednik te države Vladimir Putin preduzeti…

DRAGAN KOLUNDŽIJA: Ne bih to da komentarišem, svako ima pravo da iskaže svoje mišljenje, ali bi trebalo da odgovara za svoje reči, jer narod kroz njihove diskusije percipira Vojsku. Sukob je teško komentarisati na osnovu nedostupnosti relevantnih informacija. Razočaran sam što je uopšte došlo do sukoba, ali i činjenicom da se skoro ništa ne radi na konkretnim potezima da se rat zaustavi.

Kao čovek koji je vojničku karijeru proveo u oklopno-mehanizovanim jedinicama, šta vam prvo pada na pamet kada gledate snimke iz Ukrajine?

Vojnički gledano, iznenadilo me grupisanje i angažovanje ruskih snaga u početnoj fazi. Velike marševske kolone borbene tehnike došle su pod udar jedinica ukrajinske Teritorijalne odbrane sa sredstvima za blisku protivoklopnu (PO) borbu i naoružanih bespilotnih letilica Vojske Ukrajine, gde su im, po dostupnim fotografijama i snimcima, naneti veliki gubici. Pogotovo kad se ima u vidu dostignuti novo razvoja aktivno-reaktivne oklopne zaštite od sredstava za blisku PO borbu u ruskoj vojsci. Pomalo sam začuđen neefikasnošću iste ili možda ona na tim tenkovima i oklopnim transporterima nije primenjena u dovoljnoj meri. Očigledno je da su bez pešadije okopne jedinice izuzetno osetljive. “Oklop” jeste neophodan u takvim operacijama zauzimanja prostora, ali nije dovoljan broj vojnika pešadinca koji ga štiti u naseljenom mestu. Začudila me je i nedovoljna prevlast Rusije u vazdušnom prostoru, koja očigledno nije uspostavljena na potrebnom nivou. Problematična je i takođe PVO zaštita na malim i srednjim visinama, što ukazuje na masovnu primenu naoružanih bespilotnih letelica.

Moj opšti utisak je da su obaveštajne službe Rusije totalno podbacile i da su prisutna velika iznenađenja. Na to ukazuje i opsežno pregrupisavanje ruskih snaga, koje su se sa severoistoka prebacile na jug.

Pored Ukrajine, “analitičari opšte prakse” drže svakodnevno predavanja o tome kako treba da izgleda Vojska Srbije i njeno brojčano uvećanje, predlažu svoje modele za uvođenje obaveznog služenja vojnog roka, a optužuju one koji su sproveli transformaciju i smanjenje Vojske. Vi ste bili deo tog najužeg tima koji je od 2006. godine sprovodio transformaciju. Da li se osećate prozvanim?

Dok je još postojala Vojska Srbije i Crne Gore, bio sam načelnik Odseka za operativne poslove u komandi Prištinskog korpusa (komanda je bila u Leskovcu), otpočeo je proces reforme, u kome su praktično rasformirane komande tadašnjih armija, Kragujevački korpus i dve divizije. Godine 2005. započet je prvi obimniji korak u reformi – formirana je Komanda kopnenih snaga, sa sedištem u Nišu, i Komanda operativnih snaga, čije je sedište bilo u Beogradu, a u drugoj polovini godine predislocirana u Kragujevac, kada su rasformirane komande korpusa.

Bio sam na dužnosti zamenika komandanta Operativnih snaga od marta 2005. da bi u oktobru 2006. unapređen i postavljen na dužnost komandanta. U decembru sam na sastanku u Generalštabu prvi put uključen u tim u vezi sa daljom transformacijom Vojske Srbije i Crne Gore, kada sam shvatio da u vojnim strukturama Crne Gore nema namere za učešće u radu tima. Ponekad me tadašnji načelnik Generalštaba onako u prolazu pitao: “Kako ide transformacija?”. Na sastanku su predstavljene analize Generalštaba – trenutno stanje VSCG, infrastruktura, resursi i finansijsko stanje, potrebe i mogući pravci reformi. Osnovni zaključak je bio da se hitno mora krenuti u proces transformacije. Posebno me je motivisao postavljeni cilj da se aktivno uključim i pridružim procesu izgradnje održivog sistema, sa perspektivom dugoročnog, srednjoročnog i dodišnjeg upravljanja sistemom i njegovo unapređenje. Nakon opsežnih analiza i predstavljenog stanja, izrađen je predlog organizacije Kopnene vojske, koju sam predstavljao. Zaključeno je da treba da postoje četiri brigade Kopnene vojske, Specijalna brigada, Artiljerijska brigada, Garda, Centralna logistička baza, sedam teritorijalnih brigada i Centri za obuku. To je bila realno moguća opcija u datim okolnostima.

Imati na papiru silne brigade bez vojnika ili sa veoma niskim nivoom popune samo nas zavarava o snazi Vojske ukupno. Stuktura budžetskih toškova (personalni, operativni i investicije) bila je totalno nepovoljna. Personalni troškovi su dostizali čak 85 odsto, a ne bi trebalo da budu veći od 55 odsto da bi se uklapali u savremene standarde. Sredstva za investicije i operativne troškove bila su izuzetno mala.

Ukazala se i potreba za napuštanjem većeg broja objekata, koji su uvršteni u Master plan prodaje i predviđeni za otuđivanje da bi se od tih sredstava delom obezbedilo rešenje stambenog pitanja većeg broja pripadnika Vojske i kupovinu novog naoružanja i opreme. Zašto se to nije dogodilo? Poznato je da je svetska ekonomska kriza imala negativan uticaj na ekonomske prilike u zemlji i svetu pa i na budžet za Vojsku. Što se tiče nebuloza o topljenju tenkova, ne bih trošio reči.

Ko je prvi pomenuo profesionalizaciju?

Još dok sam bio na dužnosti u Leskovcu, došli su u obilazak tadašnji načelnik Generalštaba Branko Krga i generali Kosovac i Pantelić, kada me je Kosovac upitao šta mislim o profesionalizaciji. Rekao sam im, iz iskustva, da su na Kosovu 1998. i 1999. godine i jugu Centralne Srbije (ulazak u Kopnenu zonu bezbednosti) zadatke najbolje izvršavale i puno značile svojim prisustvom ostalim jedinicama, 63. padobranska i 72. specijalna brigada, u kojima su više od 90 odsto bili profesionalci. Dodao bih jednu impresiju: kada sam bio na službi na Manjači, iz fabrike “Đuro Đaković” došla je na terenska ispitivanja serija tenkova M-84. Popunjen obrtni transporter municijom, profesionalna posada, gađanje iz pokreta, brzina maksimalna koju teren dozvoljava, rezultat 70 odsto pogodaka u metu. Tada sam shvatio da samo profesionalci mogu maksimalno da iskoriste borbene mogućnosti tenka M-84.

Posle ste se, kao glavni operativac Vojske, zalagali za taj koncept?

Skraćenjem vojnog roka na devet, pa na šest meseci, Vojska skoro da nije imala nikakve koristi u operativnom smislu. Obuka pojedinca, posade i posluge traje pet meseci i 22 dana, plus odsustvo i time se vojni rok završava, nema uslova za obuku za dopunski VES, vojničke kurseve i vežbe jedinica. Za mene nije bilo dileme da ili ne, ja sam bio “za”, uz određene uslove. Ključno pitanje koje se postavlja tiče se statusa profesionalnog vojnika – koji su to motivišući faktori da se mladi čovek odluči za to, mogućnost razvoja njegove karijere i životni status, šta će Vojska da mu obezbedi, a šta se od njega očekuje. Procenili smo u planskim dokumentima da bi Vojska imala dovoljan broj kandidata, primanja najniže kategorije profesionalnog vojnika treba da bude prosečna plata u Srbiji, plus 10-15 odsto. Takođe, treba definisati sistem obuke i modela ugovora, trajanje ugovora, ishranu, putne troškove, razvojni put u VS i drugo. Da je to uspelo, mislim da bi danas pred svakom kasarnom bili redovi mladih ljudi koji bi čekali da predaju prijave. Možda će neko reći: generale, pa to su prevelike plate? Ko god to kaže treba ga samo sat vremena provozati u tenku sa zatvorenim lukovima zimi ili leti.

Ako hoćete jaku, sposobnu i dobro obučenu Vojsku, treba je opremiti i platiti. Odajem priznanje za nabavku savremenih sredstava, ali za ta sredstva trebaju vrsni profesionalci. Znam da imamo školovan i sposoban starešinski kadar, ali im trebaju ljudi, to je obaveza Ministarstva odbrane i Vlade.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nedavno se požalio da je 70 odsto profesionalnih vojnika sa juga Srbije, a da ih nema iz Beograda i Vojvodine.

Da su pravilno rešena prethodno navedena pitanja ili teze, siguran sam da bi stanje bilo bolje. I danas smatram da je jedino održivo rešenje profesionalna vojska. Očito da je proces profesionalizacije nedovršen u mnogo čemu. Umesto vojnika na odsluženju vojnog roka na njihova mesta su primljeni profesionalci, jedinice su bile različite razvijenosti i popuna je bila neadekvatna. U početku je odziv bio prilično dobar, ali su kasnie iskrsli problem. Nije rešeno generisanje “ratne vojske” kroz aktivnu i pasivnu rezervu, što je Zakonom predviđeno.

Šta je rešenje?

Realan način rešavanja problema je analiza stanja zbog čega profesionalni pripadnici vojske, svih struktura i činova, napuštaju vojsku, i da se potom krene u definisanje realnih i održivih načina rešavanja problema uz stalno praćenje i reagovanje. Realnu procenu stanja treba da uradi GŠ VS, u čiju stručnost ne sumnjam, a ne bivši oficiri koji se pojavljuju od jutra do mraka na televizijama ili u tabloidima i nude svoja rešenja od 90 dana. Neki od njih već najavljuju neke sastanke “svojih timova” na kojima će oni predložiti model za vraćanje obaveznog služenja vojnog roka. Gospodo, ne potcenjujte GŠ VS, komande vodova i njihove potčinjene, pouzdano znam da su to stručni i sposobni ljudi.

Koje je Vaše mišljenje o tom obaveznom vojnom roku, pošto ste u vreme SFRJ bili komandir u školi rezervnih vojnih oficira u Banjaluci, a potom i u trupi, posebno četiri godine na Manjači. Jedan Vaš kolega mi je rekao da je tenk M-84 “skupa igračka” da bi se dao na upravljanje u borbenim uslovima nekom mladiću koji ima tri meseca obuke na njemu…

Rešenje koji predlažu političari i tzv. analitičari, obavezni vojni rok od 90 dana, u sebi ima nekoliko nepoznanica, poput broja vojnika u svakoj godišnjoj “partiji”, pa nije efikasno rešenje. Osnovno je pitanje nedostatka popune profesionalnim vojnicima i starešinama i taj problem ne može da se rešava ponovnim obaveznim uvođenjem vojnog roka, jer i dalje ostaje problem popune profesionalcima. Ključna stvar je naći rešenje za nedostatak popunjenosti jedinica profesionalnim sastavom, a kroz program aktivne i pasivne rezerve (koji nije zaživeo, prim. D. L.) rešavati stanje ratne vojske.

Iz iskustva znam – nije moguće za tri meseca obučiti tenkistu za angažovanje u borbi. Treba svi oni koji to zagovaraju da sednu u tenk, skučen prostor, pa da vide kako je to kad se ispali prva granata, taj osećaj u ušima i mozgu, jedna vrsta kontuzovanosti. I to na poligonskim uslovima, a zamislite u borbi, gde očekujete da vas pogodi neki projektil poput “zolje” ili ovih današnjih savremenih sredstava. A zaštite pešadije nemate, jer se povukla. Isto vredi i za sve ostale rodove, od pešadije nadalje. Nije Vojska igračka, to je živ organizam i kako se uslovi menjaju, treba se i ona transformisati kroz procese dugoročnog, srednjoročnog i godišnjeg planiranja. Kada je uveden onaj “famozni” petnestodnevni vojni rok, zvao me je jedan novinar za komentar. Moj odgovor je bio: “Za 15 dana se ni vojničke čizme ne mogu razgaziti”!

Bili ste 1998. i 1999. načelnik štaba mehanizovane brigade na Kosovu. “Oklopnjaci” su bili omiljena meta NATO bombardera jer isijavaju toplinu i “privlače” bombe. Prećutni dogovor je da ne pričamo o ratu, a učestvovali ste u svim u bivšoj Jugoslaviji, ali kako su se tad pokazali vojnici na odsluženju vojnog roka?

Vojska nije igračka 3
Foto: Marija Janković

Oni su dokaz zašto vojni rok ne bi trebalo da bude kraći od 12 meseci, mada okolnosti uvođenja novih sredstava i primena novih tehnologija dovode u pitanje i to vreme. Martovska klasa 1998. jednogodišnji vojni rok završila je u martu 1999. i zbog očekivane agresije NATO pakta prevedeni su u rezervni sastav i zadržani u jedinici. Ti momci su pokazali neviđenu hrabrost i pouzdanost i jedan su od najbitnijih faktora unutrašnje čvrstine jedinica. Ako se već odluči za ukidanje suspenzije vojnog roka, iz mog iskustva dugogodišnjeg tenkiste, optimalan za rod oklone jedinice je jednogodišnji vojni rok jer je to bilo optimalno vreme za obuku pojedinca, potom posade-posluge i u daljem toku realizacija konkretne obuke jedinice, od tenkovskog voda do čete ili bataljona, na kraju sa zajedničkom vežbom kao krunom obuke jedinice.

Svaki dan smo svedoci da ministar odbrane – i sadašnji Nebojša Stefanović, a pogotovo bivši Aleksandar Vulin – obilaze jedinice i obavljaju smotru, neretko to čini i glavnokomandujući vojskom Aleksandar Vučić. U izveštajima televizija je to često, pogotovo kad je u pitanju Vučić, glavna vest. Naročito kad su u pitanju takozvani prikazi, gde se dovozi vojna tehnika iz cele države, poput poslednjeg na Batajnici. Koliko napora i odricanja pripadnika jedinica stoji iza toga?

Smatram da su ti prikazi potrebni u određenoj meri, da bi se narodu pokazalo stanje i sposobnost vojske. Ali je potrebno dati akcenat na vežbe i uvežbanost jedinica u realnim uslovima, bez velikog prisustva tih “zvanica”, jer prisustvo takozvanih visokih gostiju zahteva veće angažovanje nas “domaćina” nego efektivnih snaga koje učestvuju u prikazu. Podizanje šatora za “zvanice”, zaštita od sunca, bine, ozvučenja, onog putokaza koji pokazuje koliko ima kilometara do Beograda i ostalih gradova… Sve to treba neko da uradi, a to nema baš neke direktne veze sa vežbom. Tako da to često prisustvo “visokih” gostiju ima više štete nego koristi, jer je fokus usmeren na njih, a ne na ono što se radi.

To znam iz ličnog iskustva. Kad sam bio komandant 243. mehanizovane brigade u Vranju, u vreme pobune Albanaca na jugu Srbije, dolazili si tada tadašnji predsednik SRJ Vojislav Koštunica, premijer Srbije Zoran Đinđić, načelnik Generalštaba, komandant Armije, barem jednom mesečno. Svaki taj dolazak imao je i pozitivne stvari, jer su sve zahteve koje smo podnosili rešavali, posebno NGŠ general Pavković i komandant 3. armije general Lazarević, ali je brojnost događaja ipak opterećivala, jer se vojska, koliko god uvežbana, a bila je vrhunski, iscrpljivala u pripremama. Plus što su izvršavali zadatke u Kopnenoj zoni bezbednosti.

U svom gradu postali ste poznati nakon što ste dočekali predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša i sa njim se pozdravili.

Bio sam u Ponoševom najužem timu saradnika dok je bio načelnik Generalštaba i kakav bih čovek bio da mu se ne javim i ne dočekam ga kad dođe u moje mesto. To nema veze sa politikom. Ponekad mi smetaju totalno neosnovane priče (laži) o njemu od ljudi koji sa njim nikad nisu radili niti ga poznaju. Svaki čovek ima nešto vredno u sebi, neko više neko manje, poštujmo se bar u elementarnom smislu.

 

Šesti general iz svog sela

Kolundžija je iz sela Vodičevo kod Novog Grada (Bosanski Novi) i od Drugog svetskog rata naovamo šesti je general iz svog sela, jer je to Potkozarje dalo mnogo prvoboraca. Završio je Srednju vojnu školu Kopnene vojske u Sarajevu, potom Vojnu akademiju, i u lestvici napredovanja prešao redom sve trupne dužnosti od komandira voda, čete, zamenika, komandanta oklopnog bataljona, komandanta i sve prekomande koje su sledile. Komandno štabno usavršavanje i Škola nacionalne odbrane se podrazumevaju.

Iz istog broja

Stipendija Dragoljub Žarković

“Vreme” i ja, godinu dana kasnije

Filip Mirilović

Intervju: prof. dr Aleksandar Baucal

Vladavina strahom, manipulacijom i pritiscima

Radmilo Marković

Drugi predsednički mandat Aleksandra Vučića

On se ne menja, već prilagođava

Nedim Sejdinović

Vladimir Nišević, glavni urednik projekta Poslovni region

Bez predrasuda – samo biznis

Miroslav Kuskunović

Valjevska Kamenica: “Gulaš od prasećeg pečenja”

Takva nam je Šumadija, ljudi

Dragan Todorović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu