Intervju: Dejan Šoškić, prof. Ekonomskog fakulteta u Beogradu

Inflacija neće pasti 2

fotografije: marija janković

Inflacija neće pasti

“Ono što je za Srbiju nepovoljno nije samo rast cene energenata nego i to što će Nemačka, Italija i Austrija, nama glavna izvozna tržišta, ali i zemlje odakle dobijamo dobar deo stranih investicija, biti prilično pogođene razvojem događaja, tako da se to odražava na našu ekonomiju i kroz trgovinski i kroz investicioni kanal. Trpećemo inflatorne pritiske kao i svi, ali je za odbranu od viših cena sa međunarodnog tržišta dobro da Srbija u ovim uslovima pokuša da održi sve trgovačke odnose koje može”

Godišnja inflacija u Srbiji je dosegla skoro 10 odsto dok u Ukrajini rat nastavlja da besni već treći mesec, uz, za sada, nesagledive ekonomske posledice kako za napadnutu Ukrajinu tako i za Rusiju, ali i za sve zemlje sveta, naročito u Evropi. Za to vreme predsednik Srbije na televizijama plaši građane od svetskih nestašica hrane i energenata, a istovremeno počinje isplata još po 100 evra za mlade.

U ovakvom trenutku razgovaramo sa nekadašnjim guvernerom Narodne banke Srbije prof. dr Dejanom Šoškićem, uz opasku da građanima inflacija izgleda mnogo viša od trenutnih 9,6 odsto.

“I jeste viša, zato što postoje cene koje država administrira. Kada bismo pustili slobodno formiranje cena naftnih derivata i nekih poljoprivrednih proizvoda, ta bi inflacija bila viša. A to što ljudi osećaju višu inflaciju u odnosu na to što statistika zvanično pokazuje sasvim je normalno, jer dobar deo te inflacije potiče iz izvora koji su deo svakodnevne potrošnje, dakle hrane i energenata. Njih svi trošimo. Što smo siromašniji, sa nižim dohocima, tada po pravilu veći procenat novca odlazi na hranu, tako da je paradoks ove situacije da socijalno ugroženiji stanovnici osećaju veću inflaciju, odnosno njihova kupovna moć je dodatno pogođena u odnosu na kupovnu moć bogatijih stanovnika”, kaže Šoškić za “Vreme”.

VREME: Videli smo da NBS dugo nije ništa preduzimala, a onda je za kratko vreme podigla kamatnu stopu za jedan procentni poen. Da li je to sve što je NBS mogla da uradi povodom inflacije?

DEJAN ŠOŠKIĆ: Ne, tu postoje učinjeni propusti još od 2013. i posebno od 2014. godine. Tada smo imali inflaciju ispod inflacionog cilja, sa vrlo niskom stopom privrednog rasta, čak i sa recesijom 2014, a i dalje smo imali visoku referentnu kamatnu stopu, sa ciljem obezbeđivanjem fiksnog kursa. Čim nemate opasnost od inflacije, a sa druge strane imate usporenu ekonomsku aktivnost, to je klasična situacija kada je normalno relaksirati monetarnu politiku. Mi je nismo relaksirali, jer je NBS suštinski, a neoficijelno, prešla na fiksiranje kursa. Od kada je Evropska centralna banka (ECB) krenula u kvantitativne olakšice 2015, sve valute koje se ravnaju prema evru su mnogo lakše održavale vrednost prema evru, čak je postojala opasnost i da dobiju na vrednosti. Nažalost, mi smo dozvolili da dinar ojača u odnosu na evro.

Dakle, prvi propust je bio taj što nismo na vreme počeli da spuštamo referentnu kamatnu stopu 2013, naredni propust je bio što smo dozvolili da dinar jača od 2017. bez adekvatnog prethodnog rasta konkurentnosti naše privrede, sada smo počinili propust da kasnimo sa podizanjem referentne kamatne stope, a pre skoro dve godine napravili smo nedopustiv propust što smo dozvolili da NBS kupuje obveznice preduzeća bez postojanja aktivnog sekundarnog tržišta tih hartija koje bi pokazale njihovu fer cenu. Uz sve to, kontinuirano svih ovih godina činimo propust što NBS aktivno ne radi na dinarizaciji domaćeg finansijskog sistema što bi njen osnovni alat u borbi sa inflacijom, referentnu kamatnu stopu, učinilo efikasnijim.

Inflacija neće pasti 3

Vratimo na 2021. godinu: imamo situaciju da kreće visoka inflacija a da se govori da je to privremeno, čak su i druge centralne banke dosta dugo tretirale inflaciju kaoprivremenu”. I onda je odjednom ispalo da to više nije privremeno.

Već je na leto 2021. bilo jasno da to neće biti privremeno. U suštini, bilo je više izvora inflacije – loša poljoprivredna sezona, kidanje lanaca snabdevanja, poput čipova, potom, transportni problemi – zaglavio se brod u Sueckom kanalu ali i neadekvatna globalna lociranost praznih kontejnera u odnosu na potrebe za transportom, što je opet bila posledica kineske politike u borbi protiv kovida… Ti pritisci koji dolaze na strani ponude po pravilu su takvi da na njih ne možete da reagujete referentnom kamatnom stopom koja utiče na tražnju i da ih rešite. Dakle, kamatna stopa može da poraste, ali neće zbog toga litar goriva da bude jeftiniji.

Dakle, u redu je onda što NBS nije reagovala dizanjem kamatnih stopa odmah?

Bilo je u redu do leta 2021, kada se mislilo da je taj inflatorni pritisak samo na strani ponude. Međutim, postoji uvek mogućnost da se od te inflacije na strani ponude generišu sekundarni efekti i da to utiče na inflatorna očekivanja. Tako da, kad je to već trajalo neko vreme, nije bilo loše preventivno blago poslati signal tržištu da je regulator spreman da zategne referentnu stopu, pri čemu, ponavljam, ta stopa manje utiče na tražnju u našem slučaju od Euribora, upravo zato što je naš finansijski sistem eurizovan, što znači da na našu tražnju više efekta ima ono šta se dešava sa Euriborom, odnosno da li ECB interveniše promenom kamatnih stopa.

Da, mi sad kritikujemo NBS da nije reagovala, ali imamo situaciju da ni ECB nije podizala referentnu kamatnu stopu.

Oni će reagovati, ali mislim da su i oni zakasnili. Kod njih je problem što sve zemlje članice evrozone nisu sa istim nivoima inflacije i sa istom dinamikom kretanja privredne aktivnosti, što ume da odloži njihovu pravovremenu reakciju.

U redu, kako onda možemo da prigovaramo NBS ako i ECB kasni?

Može da se prigovara, zato što nas ništa ne sprečava da reagujemo koliko i kada možemo i mi nemamo potrebu da samo pratimo i kopiramo tuđe postupke. NBS je krajem 2011. počela da primenjuje monetarnu politiku tako da kada podiže referentnu kamatnu stopu defakto istovremeno otežava i finansiranje u evrima, tako da nije morala da se čeka ECB da biste imali efekat na domaćem tržištu i u evro-finansiranju, da delimično poskupe i ti krediti. To nije popularna mere, ali centralne banke i ne treba da se bave popularnim nego dugoročno ispravnim merama za privredni razvoj i stabilnost boljitak za svakog građanina zemlje. Pravovremena reakcija je jako važna. Nekada se ona odlaže i iz političkih razloga, jer se nakon 10 godina niskih kamatnih stopa nije lako okrenuti u monetarno zatezanje. Mnogi učesnici na finansijskom tržištu su se navikli na jeftin novac i prelazak u normalan režim izaziva otpore.

Šta je uzrok tome da je naša inflacija – uprkos onome što predsednik govori – viša nego npr. u Francuskoj ili u evrozoni?

Pre svega zbog ekspanzivne fiskalne politike (davanja države građanima i privredi) ali i zbog delimično ekspanzivne monetarne politike. NBS je pre godinu i po dana uradila jednu potpuno atipičnu operaciju koja nema nikakvog teorijskog niti praktičnog utemeljenja: odlučila je da na sekundarnom tržištu kupi obveznice preduzeća. To se ne radi, posebno ne na nivou sekundarnog tržišta koje mi imamo. Ta politika je samo moguća kad se sve druge mere monetarne politike već iskoriste, pa kad nemate više način da olakšate likvidnost u privredi, onda možete i takve mere, ali uslov za to – a to mi nemamo – jeste aktivno sekundarno tržište obveznica koje će jasno da kaže koliko to košta. Tek kada imate cenu koja se jasno očitava i koja je posledica ponude i tražnje, u koju se država ne upliće – onda možete eventualno da uradite tu vrstu operacije. Da je NBS kupila obveznicu države, to bi se još i moglo prihvatiti. Ali, da kupite obveznicu korporativnog sektora… Vi znate da je tu gotovo i nebitno da li je prvi emitent javno preduzeće ili nije, jer to javno preduzeće onda može da napravi transakciju sa privatnim sektorom, kao što mislim da se i desilo ovaj put, ali je u svakom slučaju otvoren jedan kanal koji je pogrešan i štetan.

Kako mislite da napravi transakciju sa privatnim sektorom?

Kupljene su obveznice Telekoma, je l’ tako? Zar Telekom nije pre toga obavio jednu vrlo veliku transakciju sa privatnim kompanijama? To direktno može da otvori jedan kanal koji ne bi smeo da postoji, a to je da primarna emisija novog novca ide ka izabranim privatnim preduzećima.

To smo imali devedesetih.

Jesmo, pa smo videli kako to izgleda. Tada se to izvodilo tehnički na drugačiji način, ali je suština ista – kreirate likvidnost tj. novac koji u krajnjem koraku dobija privatna kompanija.

NBS se tu branila da nije ona kupila većinski deo tih obveznica.

To nema veze. Uopšte nije bilo potrebno. Ako je to trebalo da bude državna stimulacija nekome, onda je to defakto skrivanje te državne stimulacije, koja bi trebalo da bude transparentno prikazana u budžetu, a ne na ovaj način. Nijedan razlog ne postoji za, a postoji puno razloga protiv. To je faul u startu, kada monetarna institucija kupuje obveznice korporativnog sektora u uslovima odsustva sekundarnog tržišta hartija od vrednosti. To je na velika vrata otvaranje mogućnosti za zloupotrebe. Da li su se one desile ili nisu, to je drugo pitanje, i to bi trebalo nadležne institucije da istraže.

Sve ovo o čemu smo do sada govorili dešavalo se pre napada Rusije na Ukrajinui kovid, i ogromna likvidnost, i nagli skok inflacije. A onda je na sve to došao i rat.

Inflacija neće pasti 4

Ono što je za Srbiju nepovoljno nije samo rast cene energenata, nego i to što će Nemačka, Italija i Austrija, nama glavna izvozna tržišta, ali i zemlje odakle dobijamo dobar deo stranih investicija, biti prilično pogođene razvojem događaja, tako da se to odražava na našu ekonomiju i kroz trgovinski i kroz investicioni kanal. Trpećemo inflatorne pritiske kao i svi, ali je za odbranu od viših cena sa međunarodnog tržišta dobro da Srbija u ovim uslovima pokuša da održi sve trgovačke odnose koje je moguće održati. Činjenica je da oko 85 odsto zemalja sveta ima neutralan status prema tom konfliktu. Naravno, to je mnogo lakše u ostatku sveta, nego na evropskom kontinentu, ali neutralan status imaju i zemlje koje ne bi trebalo da ga imaju, poput Turske, koja nije uvela sankcije Rusiji, ili Izraela. Turska je NATO zemlja, Izrael je uvek bio na strani Zapada, Meksiko je deo severnoameričke zone trgovine, a ni on se nije deklarisao u tom smislu, dok je od azijskih zemalja samo Japan uveo sankcije. Mali deo sveta – ali za nas veoma značajan deo – sa kojim smo mi već duboko ušli u integrativne procese po pitanju pregovora o članstvu u EU, zauzeo je stav koji će imati negativni efekat i na te ekonomije. Naravno, najveći negativni efekat imati Ukrajina, pa Rusija, pa onda Evropa, koja neće moći da izbegne recesiju.

Apsolutni prioritet je da se rat što pre okonča, jer ovakvo odugovlačenje za normalnu mirnodopsku privredu ima samo negativne posledice. To što ćemo mi u Evropi imati negativne posledice je jedan aspekt gledanja na problem, ali će situacija biti mnogo gora u nerazvijenim zemljama Afrike i Azije po pitanju potencijalne gladi i socijalnih nemira. Kada je reč o privrednom rastu Srbije, već postoje korekcije BDP-a naniže, međutim, tu su uglavnom uzeti u obzir primarni negativni efekti na ekonomsku aktivnost. Ima dosta toga što će se dešavati u domenu sekundarnih efekata, i u Evropi i kod nas, jer ljudi nipodaštavaju situaciju u kojoj neke dugoročno uspostavljene veze počinju da se kidaju. U privrednom smislu, traženje alternativa je uvek skupo i nekada podrazumeva i prekid elemenata proizvodnje dok se ne nađu adekvatne alternative. To uvek vodi nižoj ekonomskoj aktivnosti.

Sada kadobrnemo krugi dođemo godinu dana kasnije na visoku bazu stope inflacije od prošle godine, ona bi zbog toga trebalo postepeno da počne da pada?

Ne verujem da će tako brzo doći do pada inflacije, jer će doći do dodatnih inflatornih očekivanja, i kod nas, i u svetu. Tu leži jedan dugoročni problem: mi smo zaboravili kako je svet živeo osamdesetih godina i kako su stope inflacije bile duboko ukorenjene u privredno ponašanje. Imali ste standardno inflaciju u Grčkoj od 25 odsto na godišnjem nivou, u Jugoslaviji po pravilu preko 50 odsto godišnje. Kada privrednici funkcionišu u takvom ambijentu, njihove kalkulacije za formiranje cena su uvek takve da oni anticipiraju budući rast cena. Tu onda kreće negativna spirala nestabilnosti, koja se hrani samim očekivanjima, a mislim da su ta očekivanja nažalost krenula i jednim delom zbog zakasnele reakcije FED-a i ECB-a.

Postojala su mišljenja da je ova kriza bilaspremnada se desi i pre kovida, zbog ogromne količine novca u opticaju.

Znamo da je bilo puno novca, ali isto tako znamo da privredna aktivnost nije bila visoka. U uslovima kada je privredna aktivnost niska, dolazi do fenomena usporavanja cirkulacije novca u sistemu, a kada novac počne sporije da cirkuliše, to je kao da ga manje ima. Ako nema dovoljno kreditne aktivnosti banaka, a ona je podstaknuta pre svega privrednim rastom, potrošnjom, investicijama, onda velika količina novca koja je napravljena nalazi alternativne plasmane, u nekretnine, u hartije od vrednosti, i tu onda postoji potencijal da se naprave finansijski mehurovi. Kada pogledamo šta se dešava sa cenama nekretnina, možemo da vidimo one već nekoliko godina ozbiljno idu naviše. Sada inflatorna očekivanja dodatno podstiču tražnju za nekretninama, što osećamo i na domaćem tržištu. Ljudi kupuju dosta nekretnina, jer zaštita od inflacije nije laka. Ako imate kamatne stope ispod stope inflacije, vi zapravo svakog dana gubite vrednost posedujući imovinu koja nije otporna na inflaciju.

Kako da znamo koja je imovina otporna, a koja nije? Po pravilu, gotovina i neoročeni novac na računu nisu otporni. Ako ga oročite, on će imati manji stepen gubitka, ali neće prestati da gubi na vrednosti dok su kamate niže od inflacije. Međutim, imovina koja istovremeno ima potencijal za rast vrednosti, saglasno rastu cena i istovremeno generiše dohotke, ta imovina postaje naročito interesantna. Dobar primer za to su nekretnine, ali, recimo, da imamo razvijeno tržište akcija, one bi takođe bile jako dobra zaštita od inflacije, jer će kroz cenovni rast nadoknaditi inflaciju, a nastaviće i da isplaćuju dividendu investitorima, naravno ako su uspešne.

Deluje da ovde dosta prljavog novca ulazi u nekretnine. To tržište onda ne podleže istim pravilima koja su dovela do mehura koji se dogodio u SAD?

Da li prljavi novac ulazi u nekretnine u Srbiji je dobro pitanje. Kada bi sistem dobro funkcionisao, mogli bismo da kažemo da se to ne dešava. Međutim, pitanje je da li sistem dobro funkcioniše, zato što je Srbija bila na toj FATF listi zemalja koje imaju probleme sa pranjem novca i finansiranjem terorizma. Jako je veliki problem što smo se našli na toj listi, a nisam ni siguran da smo svesni koliko je to loš signal ozbiljnim međunarodnim investitorima. Jer, ukoliko postoji opasnost da se na određenom tržištu legalizuje nelegalan novac, onda će svako ko gleda to tržište pomisliti da su sve cene iznad ravnotežnih – ispada da su cene visoke, rizik je nešto veći i to automatski spušta raspoloživi nivo sredstava za investiranje u tu zemlju. To se preliva na sve aspekte, a naravno da je to loše i po lokalno stanovništvo. Ako sada treba sa svojim normalnim dohocima da se nadmećemo na tržištu za stanove sa nelegalno stečenim novcem, onda to dovodi i stanovništvo u veoma loš položaj.

Ne samo to, imamo primere da se cela naselja grade na divlje, pa se posle ozakonjuju.

To su nedopustive forme ponašanja i to je sve deo onoga što smo pominjali ranije – institucionalnog ambijenta. On može da se opiše jednom starom narodnom poslovicom: “ni po babu, ni po stričevima”. Mora postojati nepristrasan, objektivan, visokoprofesionalan, kompetentan odnos državnih institucija prema građanima i privredi, gde je jako bitno imati u vidu i efikasnost – ne sme da prođe dugo vreme u procesu odlučivanja, jer kad se dugo odlučuje, to je kao da se uopšte ne odlučuje. To je najznačajniji segment i ključna stvar gde Srbija ni izbliza dovoljno ne sprovodi reforme – uz obrazovanje, to je ključna kočnica privrednog razvoja i direktno objašnjava onaj nedostatak domaćih privatnih investicija koji je inače hroničan problem u našoj zemlji.

Mi smo obrazovanje našeg stanovništva zapostavili, i ono je generalno na lestvici društvenih vrednosti svedeno na jako niske grane. Takođe, dozvoljavamo formiranje nekakvih obrazovnih institucija koje daju diplome, ali je upitno da li daju znanje – takvi “kadrovi” se vrlo lako prepoznaju. Kada dođe privatni biznis, posebno strani poslodavci vrlo lako vide da li je neko kompetentan ili nije. Naši ljudi moraju da budu mnogo bolje obrazovani, jer je obrazovanje ključna razvojna poluga. To ne znači da svi moraju da imaju fakultete i da budu doktori nauka, ali da svako u svojoj oblasti na svom nivou obrazovanja ima konkurentna znanja u odnosu na onoga ko se tim poslom bavi u Nemačkoj ili Južnoj Koreji ili SAD.

Sve ovo dovodi do činjenice da je od tri segmenta investicija – stranih, domaćih iz budžeta i domaćih privatnih investicija – nama najslabiji ovaj treći deo, koji je inače najzačajniji.

Ove druge dve komponente imamo i više nego što bi se očekivalo.

Tako je. Mada uvek treba ući u dublje u strukturu neke pojave pre nego što se osetimo samozadovoljnim zbog njenog pozitivnog nivoa. Jer, kod stranih direktnih investicija mnogo je važno da li su u nerazmenjivom ili razmenjivom delu BDP-a.

Što znači?

Što znači sledeće: bitna je razlika da li je strani investitor došao ovde i osnovao firmu koja se bavi zaštitom objekata, što je ionako radilo neko domaće privatno preduzeće – dakle, istiskuje nekoga sa domaćeg tržišta i nudi uslugu koja se ionako nudi, nije spreman da trpi međunarodnu konkurenciju, niti podiže izvozni potencijal – ili je došao ovde da bi bio izvozno orijentisan, ili, alternativno, da konkuriše uvozu na domaćem tržištu. U tom, razmenljivom sektoru su strane investicije najpoželjnije, posebno ukoliko zahtevaju kvalitetnu radnu snagu.

A da li su u tom sektoru i najbrojnije?

Mislim da nisu. Još uvek vidim da je naša pozicija takva da investitori dolaze zbog jeftine radne snage, dakle ne zbog znanja i produktivnosti nego zbog cene. Ako vam dođe strani investitor da napravi zgrade ili da izgradi šoping-mol, to nije to. Nama treba neko ko je u stanju da generiše novu vrednost okrenutu izvozu. Što se tiče investicija iz budžeta, tzv. kapitalnih ulaganja, i tu je potrebno ući u strukturu tih izdataka. Znate i sami da tu ulazi i nabavka oružja, kao što ulazi i izgradnja auto-puteva.

Od po 10 ili 15 miliona evra po kilometru.

Nažalost, tako je, to je tradicionalno mesto gde se može odvijati korupcija. Tu moraju postojati izgrađeni mehanizmi kontrole trošenja javnog novca i to je opet vezano za institucionalni ambijent. Ako vam ne radi pravosuđe, ako institucije nisu nezavisne, ako u njima ne sede kompetentni, nepristrasni ljudi koji dobro rade svoj posao, onda postoji rizik da se novac nenamenski troši ili da se plaća neuporedivo više, a dobijate neuporedivo manje. Apsurd te situacije jeste da može da se desi da zemlja u kojoj postoji korupcija to prikaže pozitivno u rastu BDP-a. Ako zamislite da zemlja A ima korupciju, a zemlja B nema, i da obe zemlje prave železničku prugu, više će porasti BDP u zemlji A koja će tu prugu platiti 300, nego u zemlji B koja će tu istu prugu platiti 100.

Iz istog broja

Evrovizija i posledice

Sve Konstraktine pobede

Dragan Ambrozić

Promene zbog pandemije

Kako je “Corona” preživela koronu

Robert Čoban

Intervju: Ana Đurić Konstrakta

Naš integritet i ideja stekli su poštovanje

Dragan Ambrozić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu