Intervju: Pavle Grbović, Pokret slobodnih građana

Nećemo protiv Vučića ako krene ka Zapadu, ali ni raditi s njim 2

foto: lenka pavlović

Nećemo protiv Vučića ako krene ka Zapadu, ali ni raditi s njim

“Verovatno će SNS i SPS formirati većinu u skupštini Beograda, gradonačelnik će onda podneti ostavku, predsednik Narodne skupštine raspisati nove izbore u nekom trenutku, a Vlada imenovati privremeni organ koji upravlja gradom. Ono što ključno treba da proistekne iz razgovora Đilasa i Vučića – ako su već otvorili liniju političkog razgovora vlasti i opozicije – jeste politička proporcija Privremenog veća da zaista buduće izbore pripreme ravnopravno vlast i opozicija”

Punih pet nedelja bilo je potrebno Gradskoj izbornoj komisiji da 9. maja proglasi konačne rezultate beogradskih izbora, održanih još 3. aprila. Za tih pet nedelja delovalo je da su opozicione stranke i pokreti neprimetni u medijima i da se uglavnom ne oglašavaju na krupne teme kojih ovih dana ima na pretek. Zato je prvo pitanje Pavlu Grboviću, predsedniku Pokreta slobodnih građana (PSG) bilo – šta je radio PSG od završetka izbora.

PAVLE GRBOVIĆ: Neposredno nakon izbora bavili smo se prvom analizom onoga šta se desilo i potencijalnim uzrocima našeg izbornog rezultata. Mi tim rezultatom ne možemo da budemo zadovoljni, pogotovo na republičkom nivou.

VREME”: Zbog čega?

Očekivali smo da ćemo osvojiti veći broj glasova. Obistinile su se određene prognoze da će SNS osvojiti značajno manje glasova nego u prethodnom periodu. Ujedno je i opozicija osvojila više glasova nego ranije – makar ono što se deklarativno opozicijom naziva. Ipak, u najmanju ruku, očekivali smo drugačiju raspodelu tih glasova. Ispostavilo se da su u onim redovima koji su probudili nadu da će izborni rezultat biti bolji, dobrim delom bili glasači desnih opcija čiji je opozicioni status upitan. Posle toga, imali smo intenzivnu nedelju sa ponavljanjem izbora na nekim biračkim mestima kako bismo pomogli listi “Duško Vujošević – Ajmo ljudi” da pređe cenzus. U tom slučaju, imali bismo makar formalno većinu i tako testirali opozicionu iskrenost i dobronamernost onih koji su mandate dobili u sprečavanju da SNS i SPS formiraju vlast. Sada se bavimo planiranjem, odnosno, strategijom za narednih godinu dana: tu su ponovljenje izbore u Beogradu, lokalni izbori, nastup u Skupštini i izvlačenje pouka iz dosadašnjih kampanja. Očigledno da nešto što je opozicija radila do sada nije funkcionisalo.

Koje ste pouke izvukli?

“Mi ćemo svi morati i kao organizacija i kao koalicija da se posvetimo organskom rastu. Ne smemo više da preskačemo stepenice i da mislimo da ćemo kroz neka ad hoc rešenja doći do rezultata. Stalno smo pokušavali nekakvim velikim i širokim udruživanjem da nadomestimo slabosti i segmente u kojima smo nedorasli. Sada treba da vratimo politiku u politiku, odnosno, vrednosti u politiku. Nas je kao kometa pogodila ova ukrajinska kriza usred izbornog procesa. PSG se odmah jasno izjasnio bez eufemizama – rekli smo da je to agresija i da Srbija mora da zauzme stranu koju zauzimaju zapadne zemlje. Tada je tek provejavalo pitanje sankcija, a sa druge strane, imali ste Narodnu stranku koja ima pravo da ima mišljenje drugačije od našeg, ali oni su ga uvek iznosili uz neku ogradu. Jedan moj poznanik mi je rekao: “Vi ste kastrirali jedni druge, usred izborne kampanje”. Pokušavali smo da se držimo samo neke zlatne sredine da ne bismo jedni druge naljutili, a na kraju niko nije bio nagrađen. Na drugoj strani, sve opcije koje su bespogovorno stale na stranu Rusije dobile su glasove – SPS, DSS, Zavetnici, sve verzije POKS-a…

Siguran sam da bi bile nagrađene i jasno proevropski i prozapadno orijentisane stranke. Na kraju se pokazalo da su svi zadovoljni rezultatom izbora, osim naše koalicije i SNS-a. Ne želim da ispadne da mi je Narodna stranka kriva ili neko drugi. Ne, krivi smo svi mi – PSG ipak proporcionalno manje od nekih drugih – zato što nismo drugačije formatirali stvari. To je pouka koju moramo da izvučemo za naredne izbore. Ruski napad na Ukrajinu – događaj koji ne samo što je obeležio izbornu kampanju u Srbiji, već je planetarnog značaja – napraviće vododelnicu i na našoj političkoj sceni. U skladu sa tim, sutra ćemo morati da tražimo partnere i za beogradske izbore i za buduće kampanje. Verujem u to da će ljudi nagraditi onoga ko zaista iskreno zastupa stavove u koje veruje i da mogu da prepoznaju kad je nešto “fejk”, a kad je original.

Ušli ste u Skupštinu, ali nećete moći sami da formirate poslaničku grupu. Sa kim ćete je formirati?

Bili smo veoma blizu da dobijemo još dva poslanika, na 39. i 42. mestu izborne liste… Ne možemo da kažemo da smo u potpunosti nezadovoljni pošto smo prvi put od osnivanja postali zastupljeni u parlamentu. Postoji opcija za veći opozicioni poslanički klub gde će biti Stranka slobode i pravde i još neke druge organizacije koje imaju svoje poslanike, ali i opcije za manji klub, u kome će takođe biti predstavnici drugih organizacija koje su ušle u Skupštinu.

Sa drugih izbornih lista?

“Sa drugih lista ili manjinskih – to je stvar političke tehnike. Nama je u ovom trenutku prioritetno da razgovaramo sa dosadašnjim partnerima o našoj političkoj perspektivi. Ako mi možemo da se usaglasimo oko politike, lako ćemo se dogovoriti oko toga da li ćemo imati jedan ili dva poslanička kluba. Prvo ćemo razgovarati sa SSP. To je i moja obaveza, jer sam postao predsednik PSG u septembru 2020. kada je bila izuzetno teška situacija za naš pokret i nije bilo naročito popularno biti naš partner.

Šta su političke teme?

Nećemo protiv Vučića ako krene ka Zapadu, ali ni raditi s njim 3
foto: lenka pavlović

“Pre svega, gde vidimo Srbiju. U redu, vidimo je na Zapadu, ali da li i prihvatamo sve konsekvence i cene svoje odluke? To u konkretnom slučaju znači da, ukoliko vidimo Srbiju na Zapadu u ovoj blokovskoj podeli sveta, konsekventno moramo da se u svakom segmentu usaglašavamo sa tom politikom. Ako to znači distanciranje od ruskog političkog, energetskog, ekonomskog i svakog drugog uticaja u Srbiji, onda je to cena koju moramo da platimo. A uveren sam da u budućnosti neće biti moguće da se održi ova politika sedenja na više stolica.

Teoretski znamo svoj strateški pravac, to je Evropska unija od 2000. pa na ovamo

“To vam je kao društveno prihvatljivo ponašanje – hoćete da budete vlast, pa morate da kažete da ste za evropski put iako je sve što radite suprotno. Dolazi kraj svemu tome, Srbija će morati da se opredeli. Posledice će biti velike. Koju god stranu da izaberete, nijedna vam neće doneti kratkoročnu korist – to je sigurno. Međutim, pitanje je kakvu perspektivu otvarate: ostanak na strani Rusije vam nudi veoma mračnu perspektivu, dok vam odabir da ostanete na strani Zapada – na strani na kojoj se nalazite vrednosno, istorijski, politički, geografski, kulturološki –ne garantuje da ćete nešto dobiti, već samo pruža šansu da ukoliko budete pametno radili, imate bolju budućnost. Razmere tih posledica realno može da sagledava samo onaj ko je na poziciji vlasti i ko raspolaže svim informacijama. A Srpska napredna stranka za sada nije pokazala želju da te informacije deli sa opozicijom i, uprkos Vučićevom pozivu, iskreno da predoči situaciju kakva jeste.

Čemu onda taj poziv?

Možda je to pokušaj podele odgovornosti i predstavljanja Vučića demokratskijim liderom nego što jeste, a možda zaista i želi da čuje tuđe mišljenje. Nisam baš preveliki optimista.

Hoćete li se odazvati tom pozivu?

Ne mogu da se opredeljujem o pozivu koji još nismo dobili – možda ga i ne dobijemo. Ako ga dobijemo, videćemo. Sve zavisi od formata i tema razgovora. Ako je to opet okupljanje kao što je bilo sa onim ispijanjem vina, da pokupi sve sa leva i sa desna kako bi se Vučić slikao i pokazao da nemate suštinski o čemu da razgovarate – tada nema smisla. O položaju zemlje, pre svega, treba da se razgovara u parlamentu. Ali, u kontekstu tog pitanja, moramo i da prevaziđemo sebe. Ovo nije pitanje dnevne politike, nije samo ni strateško pitanje – ovo je generacijsko pitanje. Reč je generaciji kojoj pripada Aleksandar Vučić – kakvo će nasleđe ostaviti iza sebe. On je prešao veliki put, imao brojne metamorfoze u političkoj karijeri…

Ali se nekako uvek vrati na isto.

E, sada je pitanje da li će se taj put, što kaže Tin Ujević, pretvoriti u krug i da li će se vratiti na početnu tačku. Ili će uraditi nešto što će možda otvoriti prostor za generacije koje dolaze. Sa druge strane, za generaciju kojoj ja pripadam, to je pitanje kakav ćemo mi politički zalog dati za sebe i za generacije naše dece. Ljudi moraju da znaju – pogotovo mlađi kojih sada ima na političkoj sceni – da mi o tom pitanju i modalitetu njegovog rešavanja ne smemo da se opredeljujemo vođeni time gde je Vučić i šta će on da uradi, pa da se onda direktno svrstavmo protiv njega samo da bismo pokazali da smo opozicija. Jer reč je i opredeljivanju koje će uz moj odrediti živote mojih vršnjaka i naše dece u vreme kada Vučića neće biti ni u sećanju. Zato ga, koliko god je moguće, treba apstrahovati. A to nije baš lako.

Koje je uopšte njegovo stanovište? Deluje da se on polako okreće Zapadu, ali da li uopšte znamo njegovu poziciju da bismo mogli da se određujemo prema tome?

Nećemo protiv Vučića ako krene ka Zapadu, ali ni raditi s njim 4
foto: marija janković

Meni se čini da Vučić, za sada, pokušava baš to što ste rekli – okretanje Zapadu. Međutim, nama nije potrebno okretanje, nego kretanje ka Zapadu. Uveren sam da se sada dešava globalna blokovska podela koja će imati brojne konsekvence u budućnosti – od energetske diversifikacije pa nadalje. Biće potreban čitav niz koraka koje ćete morati da preduzmete da biste bili prepoznati kao neko ko se zaista svrstao. Tako da ćemo videti da li je sve ovo Vučićev pokušaj blefa da se kao suncokret okrene na jednu stranu, a da zapravo ostane na istom mestu.

To je politika koju mi ne možemo da podržimo jer je bila u Srbiji dominantna sigurno tokom deset godina njegove vlasti, a bojim se i mnogo duže. Mislim da će Vučić pokušati ponovo da blefira. Ukoliko on zaista krene ka Zapadu, to bi bilo verovatno najbolje nasleđe njegove politike i to bi značilo da je krenuo u pravcu koji PSG zastupa. Mi ne bismo bili protiv toga, ali ne bismo mogli ni zajedno da radimo jer bi to značilo konfirmaciju i legitimisanje njihove unutrašnje politike koja je nanela toliko zla Srbiji.

Još jedna nova stvar osim pretpostavljenog okretanja Zapadu jeste neočekivani razgovor Đilasa i Vučića, odmah posle izbora. Da li je Đilas konsultovao vas pre nego što je otišao?

Đilas je bio na gostovanju na Novoj S kod Maje Nikolić i rekao je da treba da se ponove izbori. O ideji ponavljanja izbora postojao je konsenzus u koaliciji.

Odmah nakon izbora vi ste želeli ponavljanje izbora?

Nekoliko dana nakon toga smo razgovarali u koaliciji i videli da nije realno da ćemo moći da formiramo većinu sa svim strankama opozicije jer su već počeli jedni druge da optužuju… Vidite da već ni matematički to ne možete, tako da smo o tome imali saglasnost.

Ali samo na beogradskom nivou?

“Samo za beogradske izbore. Onda je Đilas odgovorio sa “pa da” na pitanje novinarke da li je spreman da razgovara o tome sa vlašću ili sa Vučićem – ne mogu tačno da se setim formulacije – i od tada to postaje tema. Ja sam bio taj koji je posle tog intervjua u našoj koaliciji tražio sastanak na tu temu kako bismo videli da li treba da se razgovara, u kom formatu, ko treba da ide, zašto, o čemu će da se priča. Taj sastanak se desio one večeri pre Vučićevog intervjua, kada je on prihvatio taj poziv.

Moje stanovište je bilo da ne treba a priori odbacivati mogućnost razgovora sa Vučićem jer je rizik bio da sve ostane isto kao sada. To znači da mi ne gubimo bog zna šta, a možda nešto može da se dobije. Narodna stranka je bila eksplicitno protiv razgovora sa Vučićem. Ja sam na sastanku rekao da mi nemamo odluku naših organa da bih mogao da iznesem stav, ali da ostavljamo prostor da se o tome razgovara. Demokratska stranka, odnosno Zoran Lutovac, tog dana je izjavio da on sa Vučićem može da razgovara samo o predaji vlasti… Dakle, nije postojala šansa za konsenzus u okviru koalicije da se ide na sastanak.

Sa druge strane, Dragan Đilas je kao predsednik SSP smatrao da treba da se ide na sastanak, tako da nismo imali konsenzus ni oko neodlaska. U toj situaciji, on odlazi na razgovor sa Vučićem kao predsednik svoje stranke. Samo ovo mogu da komentarišem. Ne mogu da osporavam da on kao predsednik svoje stranke nešto uradi – oni će imati glavni odbor, skupštinu, pa će njihovo članstvo da se izjašnjava. Da li je on konsultovao njih i kako, to je unutrašnje pitanje SSP-a.

Ne želim nikome da odričem pravo na argumentaciju, ali mislim da su ton i retorika reakcija na ovaj razgovor Đilasa i Vučića bili u potpunosti neprimereni i neprikladni. Ne mislim da je taj razgovor bila loša odluka. Kakav je uspeh razgovora, tek ćemo morati da vidimo. Ako dođemo do novih izbora u Beogradu u boljem ambijentu, sa boljim medijskim uslovima, sa napretkom u političkoj kulturi, onda je taj sastanak imao smisla. A ako Vučić za dva meseca kaže – znate ono što je bilo u aprilu, to više ne važi, promenile su se okolnosti, sve ostaje kako jeste – onda sastanak nije imao smisla. Ali ne mislim da je taj razgovor sam po sebi mogao da donese neku štetu koja bi bila nenadoknadiva.

Postojao je i rizik da ljudi taj sastanak vide kao gaženje procedura zarad toga da se dogovorom dva čoveka ponove izbori koji ne moraju da se ponavljaju pošto postoji većina.

Razumem, osim što tu postoji jedan formalni politički nivo. Oni ne mogu da se dogovore o bilo čemu što će kasnije biti sprovedeno na neustavan i pravno nevaljan način. Takođe, ni kako će biti sprovedeni izbori, po kom zakonu i u kom roku – to je zakonski definisano i mora da se poštuje. Politički, odnosno, političko-matematički, SNS ima 48 odbornika, SSP ima 11, 12 ili 13 svojih mandata u Skupštini grada, što znači da oni imaju mogućnost da dogovore i da prave vlast, a imaju mogućnost i da dogovore da ni jedni ni drugi neće praviti vlast, bez čega ne može da se napravi većina u Beogradu. Politički, oni imaju tu računicu.

Verovatno će ishod biti da će SNS i SPS formirati većinu u skupštini Beograda, gradonačelnik će onda podneti ostavku, predsednik Narodne skupštine onda će raspisati nove izbore u nekom trenutku, a Vlada imenovati privremeni organ koji upravlja gradom. Ono što ključno treba da proistekne iz razgovora Đilasa i Vučića – ako su već otvorili liniju političkog razgovora vlasti i opozicije – jeste politička proporcija sastava Privremenog veća da zaista buduće izbore pripreme ravnopravno vlast i opozicija.

Rekli ste da su medijski uslovi najvažniji. Da li ste od tog sastanka do danas primetili tu neke promene?

Da.

Kakve?

Ozbiljnu relaksaciju političkih odnosa kroz ponašanje medija. Naravno, ima i dalje medija koji će na moju izjavu o uvođenju sankcija Putinu da reaguju kao – evo, tako oni vide poziciju Srbije. Ali kako vidite, nema više naslova “lopovi, ubice, kriminalci, manijaci, izdajnici i strani plaćenici”. Mislim da je Aleksandar Vučić veoma pragmatičan čovek. On to ne radi zato što se njegovo političko biće suštinski promenilo, shvatio da je za demokratiju u Srbiji medijski pluralizam važan i da je dobro ne satanizovati političke protivnike. Mislim da on samo pragmatično vidi da mu kao vlasniku najvećeg dela deonica političke moći u Srbiji, ne odgovara dalje zaoštravanje i otvaranje novih konflikata. Dakle, on jeste pod pritiskom zbog situacije u Ukrajini, a Srbiji stalno visi nad glavom taj mač Kosova, Bosne i Hercegovine i, generalno, odnosa u regionu. Ima ozbiljne i interesne podele u okviru svoje stranke i ozbiljno pitanje sada već neizbežnog sukoba sa organizovanim kriminalom. Dakle, hapšenje Darka Šarića sada je jedan veoma važan politički događaj, koji je ostao u senci svega ostalog.

Politički događaj?

Politički. Kad su uhapšeni Belivuk i ta ekipa, rečeno je da je mafijaškoj zmiji smrskana glava, a sada vidimo da je postojala makar jedna glava iznad njih. Videćemo da li ima i iznad Šarića još neka. Očito je da je teško raskidiva povezanost države sa organizovanim kriminalom i da se svakog dana pojavljuju dokazi koji to potvrđuju, a Vučić je i primoran da se sukobljava i suprotstavlja sve jačim i ozbiljnijim igračima. On je otvorio gomilu frontova za kratko vreme i retko koji političar to može da preživi. Kada je Boris Tadić padao sa vlasti, isto tako je imao otvoreno mnogo frontova – u svojoj stranci, u regionu, sa strancima, sa Angelom Merkel… Aleksandar Vučić je očigledno procenio da mu u ovom trenutku ne treba još jedan front i sa te strane je malo umirio svoje medije. Nuspojava toga jeste da mi imamo pad političkih tenzija u Srbiji na neko vreme, što je pozitivno, samo se ne treba zavaravati da je suštinsko.

Iz istog broja

Vojni rok, opet

Jedinice za nameštanje kreveta

Davor Lukač

In memoriam: Veselin Simonović

Učitelj i putokaz

Stojan Drčelić

Mafijaški obračuni

Ponovo radi podzemlje

Leposava Bogić

Lični stav

Ravnoteža između pravde i publiciteta

Gordana Krstić

Severna Makedonija i pandemija

Makedonski scenario

Filip Mirilović

Nuklearna energija

Između čekića i nuklearke

Slobodan Bubnjević

Dosije “Vremena”

Gasne i naftne igre nad Evropom

Bogdan Petrović

Nemačka, Srbija i sankcije

Šta se nudi, čime se preti

Nemanja Rujević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu