Uvođenje vojnog roka, po onoj “Rado ide Srbin u vojnike”, kako je najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, polako će dobiti smisao. Bez obzira na cenu koštanja – a koštaće u startu 70 do 100 miliona evra pošto vojnik treba nešto da jede po propisanim “tablicama”. Na to treba dodati spavonice, grejanje, intendantske servise…. Obuka vojnika je skup proces čak i da Srbija ima kasarne u koje će da ih primi. A u tim kasarnama treba da imaju osnovne uslove za život koji sad ne postoje. Reč je o kuvarima, tehničarima na održavanju kotlova, majstorima za vodovodne instalacije i da ne nabrajamo dalje, jasno je.

Autor ovog teksta je razgovarao sa više ljudi koji su nekad radili sa običnim klasama vojnika u bivšoj JNA, od generala do vodnika. Svi oni smatraju da je cena od 70 miliona evra u startu tek minimum i da će ponovno uvođenje vojnog roka koštati mnogo više.

“Uzmite samo gorivo za kamione koji će ih voziti na vežbe, običnu pešadiju. A gde su tenkisti, PVO i ostali? Pa, nije tenk igračka, to košta milione evra, a date ga u ruke klincu od 18 godina da za tri meseca njime upravlja”, kaže jedan od sagovornika.

Među retkima koji hoće da govore pod imenom i prezimenom jeste zastavnik prve klase u penziji Goran Drobnjak.On je obučavao generacije pešadinaca i graničara, u proseku tri klase godišnje, i tvrdi da bi se samo deset odsto mladića javilo u vojsku sa voljom i entuzijazmom ako bi se sada donela uredba o obaveznom služenju vojnog roka. Svi ostali bi služenje smatrali za prisilu i jedva bi čekali da se izvuku od te obaveze.

OČEVI I SINOVI

Reči predsednika Srbije kako će ti mladi ljudi koji budu išli u vojsku naučiti šta je odgovornost i kako se nameštaju kreveti, Drobnjak i drugi sagovornici “Vremena” smatraju zamajavanjem javnosti.

“Ja sam svog sina naterao na dobrovoljno služenje vojske da bi shvatio šta je država i kako se štiti, za nju bori. To nema nikakve veze sa nameštanjem kreveta o kojem pričaju Vučić , Vulin i Stefanović. Kad spavaš u Kopnenoj zoni bezbednosti i doživiš napad, niko te ne pita o stanju kreveta, odnosno vreće za spavanje u kojoj si bio”, kaže za “Vreme” ratni veteran, pukovnik policije.

Otkako je Vučić obnarodovao ideju da će predložiti uvođenje obaveznog služenja vojnog roka u trajanju od tri meseca, pored dežurnih vojnopolitičarskih analitičara koji “noćivaju” na Pinku i Hepiju, podržali su je i političari, a prvi među njima Ivica Dačić. On je obavestio javnost da sinu Luki pravi ispraćaj u vojsku na dobrovoljno služenje. O eventualnom služenju vojske svog starijeg sina Danila Vučić se još nije izjasnio. Inače, kad čovek pogleda koliko sinova imaju ministari, njihovi pomoćnici i državni sekretari, koji ni sami nisu služili vojsku (po sili zakona ili dobrovoljno), ne može a da se ne zapita čemu uvođenje te obaveze.

A šta znači 90 dana služenja vojske u običnoj pešadiji? O drugim rodovima, na primer tenkistima, da se ni ne govori. Neko sa tri meseca obuke nije osposobljen ni za osnovnu dužnost u tenku, a pogotovo ne u nekim još suptilnijim jedinicama.

“Sa tri meseca mogu da nauče da šišaju travu u kasarni, što odbijaju da rade profesionalni vojnici”, objašnjava jedan od penzionisanih oficira. “Da bi bio tenkista, nekad ti je trebalo pet meseci i 22 dana obuke, i to svakodnevne.”

Pešadijski zastavnik Drobnjak objašnjava da za tri meseca vojnika može da nauči da savlada osnovne veštine: “Tri nedelje je trajala psihička i fizička priprema vojnika po dolasku u vojsku i onda prvo bojevo gađanje, pa tek onda polaganje zakletve i potom dalja obuka po rodovima. Pet meseci i 22 dana bila je obuka, bilo kojeg roda – od pešadije, preko artiljerije do tenkista i vezista. Tad dobijate kompletnog vojnika.”

Na pitanje šta se može dobiti za 90 dana obuke, Drobnjak odgovara: “Ništa, samo obučenog pojedinca, koji nije prošao ni vežbu Odeljenje u napadu”.

SVE JE U POLITIČKOM MARKETINGU

Penzionisani pukovnik kaže za “Vreme” da su se vežbe ranga čete ili bataljona u napadu planirale jednom godišnje jer je to iziskivalo sredstva. Uz logorovanje, reč je bila samo o “krovnoj obuci”. A u 90 dana obuke prosto ne mogu se savladati sva ta znanja, konstatovao je on. Iz svog iskustva, penzionisani zastavnik Drobnjak, koji nema ništa protiv uvođenja obaveznog služenja vojnog roka, smatra da se ta krovna vežba ne bi mogla izvesti u današnjoj situaciji, a pitanje je i da li postoje oficiri i podoficiri koji bi mogli da je “iznesu na svojim leđima”, koliko su oni obučeni.

“Danas imamo razne kurseve za podoficire, koji traju – od jednog do drugog – sedam-osam godina, a ranije je bila srednja vojna škola Kopnene vojske JNA i vi ste dobivali kompletnog starešinu i pedagoga ‘u pokušaju’ i koji je umeo da uđe u mozak tih svojih vojnika jer je u startu bio njihovih godina, na početku karijere”, kaže Drobnjak. “Danas to nikome ne može da se objasni. Ode čovek na kurs od šest meseci i postane podoficir i jedino što nauči je da se dere na vojsku. I to na ne regrute, nego na profesionalne vojnike”.

Pukovnik u penziji, pešadinac, kaže za “Vreme” da su sve priče o uvođenju vojnog roka glupost, jer prvi političari iz vlasti svoje sinove neće slati tamo, osim iz marketinških razloga. “Gde su do sada bili sinovi? Možda otvore i jedinicu u Beogradu gde će se služiti vojni rok baš za takve tatine sinove, pa će, kao i Aleksandar Vulin, biti više van kasarne nego u njoj”, kaže ovaj sagovornik.

Kao jedan od pozitivnih primera pominje penzionisanog generala Dragana Kolundžiju: dok je bio na funkciji načelnika jedne od najznačajnijih uprava Vojske Srbije, njegovi sinovi su služili vojni rok u Beloj Palanci bez ikakvih privilegija, niko od oficira nije znao da im je otac general.

Drugi sagovornik “Vremena” iz redova vojske pita: “A ko će te ljude obučavati, imamo li kadrove za to? Ili će ti mladići dobro doći da šišaju travu po krugovima kasarni i vojnih objekata. To je ono što sada fali”.