Izbori za predsednika Srbije

Susreti i razgovori u kampanji bez struje 2

BALOTE U SOMBORU: Zdravko Ponoš među građanima

foto: privatna arhiva

Susreti i razgovori u kampanji bez struje

Zdravko Ponoš obilazi Srbiju u “konvoju” od dva automobila. U prvom, njegovom privatnom fordu, nalaze se on i vozač, zastavnik u penziji Lazo; dok je Ponoš bio na funkciji načelnika Generalštaba Vojske Srbije, Lazo mu je bio ađutant. Iza njih sede mlada Nina koja fotografiše, snima i objavljuje na Fejsbuk stranici, te Srđan Milivojević, bivši “otporaš” – on zna svaki deo Srbije i vodi računa o organizaciji. Drugim automobilom, golfom, putuje “šef izbornog štaba”, Ponošev brat Boro, a vozač je njegov prijatelj i vlasnik tog golfa. Prevoze dva montažna štanda

Piše: Davor Lukač

Izborna kampanja – kad se pogledaju količine materijala kojim mediji obasipaju građane vladajuće stranke i državni funkcioneri – deluje kao uhodana i moćna mašinerija. To je manje-više tačno. Ali postoje “detalji” koji pokazuju koliko se i kako sve radi “na mišiće” i rođačko-prijateljsko-zemljačke veze. U to se uverio i autor ovog teksta, prateći jedan dan kampanju predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša.

Nema akreditacija, nema najava ekipa koje će doći, nikakvih administrativnih formalnosti koje traže izborni štabovi što vode pristalice da ih slikaju iza govornika kako da klimaju glavom, žargonski nazvanih “fikusi”. Nema ni postrojavanja pristalica poput onih koje je Vučić uspešno radio 2012. prema sugestiji stranih marketinških agencija. Mada je ta formula potrošena, neki je se i dalje drže, ali ne i Zdravko Ponoš. On nema razglasa, ne drži zaludne govore ni konferencije za novinare po mestima u unutrašnjosti, već ide po ulicama, rukuje se s ljudima, popriča s njima – pa ako koji medij to zabeleži ili zatraži izjavu, on je daje na licu mesta.

KONVOJ OD ČAK DVA AUTOMOBILA

Šef onoga što bi se moglo nazvati Ponoševim izbornim štabom je njegov rođeni brat Boro (Bore, rekli bi u Kninu i Golubiću), magistar političkih nauka, onaj kojeg je glavni urednik jedne televizije sa nacionalnom frekvencijom “prozivao” da je prodavao elektromaterijal na buvljaku, a brat oficir mu pomagao, dovozio robu vikendom. Bolju reklamu nije mogao da dobije.

Ponoš ide na “turneju” po Bačkoj – Bačka Palanka, Bač, Vrbas, Kula, Subotica, u nekim mestima sam, u nekim sa koalicijom za parlamentarne izbore. Gde su ovi drugi, tu ima razglas, bina, mediji… Gde je sam, tu nema nikoga, osim prijatelja i poznanika, drugova iz vojske.

Kreće se ujutro iz Beograda, u “konvoju” od čak dva automobila. Ponoš je u prvom, svom privatnom fordu od 1600 kubika, sa vozačem Lazom, zastavnikom u penziji; dok je Ponoš bio na funkciji načelnika Generalštaba Vojske Srbije, Lazo mu je bio ađutant. Iza njih sede visprena mlada Nina koja fotografiše, snima i objavljuje na Fejsbuk stranici, te Srđan Milivojević, bivši “otporaš” – on zna svaki deo Srbije i vodi računa u organizaciji.

Drugi auto, golf, vozi njegov vlasnik i ujedno prijatelj “šefa izbornog štaba”, tj. Ponoševog brata. Oni voze logistiku – dva montažna štanda, upaljače i hemijske olovke, koje “šef štaba” lično deli građanima. Pre toga Ponošev brat i “vozač”, inače IT inženjer, izbeglica iz Like, postavljaju te štandove. I kad to postave “vozač” uzima malu kameru, snima pozdravljanje i rukovanje Ponoša sa ljudima, pa to prosleđuje izbornom štabu, u kojem je par ljudi, da to stavljaju na društvene mreže.

U Bačkoj Palanci, Ponoša je dočekalo više desetina ljudi, a na njihovom čelu je čovek za koga većina ne zna ko je. On se izljubio sa Ponošem. Reč je o generalu u penziji Draganu Kolundžiji, tenkisti; kaže da posle Saveza komunista nije bio član nijedne partije. U penziju je otišao svojom voljom, još za vreme “žutih”. Bio je Ponošev najbliži saradnik jer je u to vreme bio na čelu operativnih snaga vojske. Sada se i lokalni novinari zainteresuju za njega, pa je na godišnjicu NATO bombardovanja bio gost Televizije Bačka Palanka, gde je više od pola sata pričao o tome šta se dešavalo na Kosovu – bio je načelnik štaba i glavni operativac jedne od motorizovanih brigada.

“Nemam veze sa politikom, ali Zdravko je moj prijatelj, kakav bih čovek bio da ga ne dočekam i pozdravim”, objasnio je Kolundžija.

DOBRO DOŠAO, PREDSEDNIČE

U Bačkoj Palanci ima dosta ljudi izbeglih iz Krajine, svi hoće da se slikaju, ispričaju svoju muku: Ponoš je strpljiv i svakoga sasluša, dok mu brat, “šef izbornog štaba”, ne da signal da treba da krenu. Potom obilaze pijace, ponovo priča sa ljudima, a ni oni ne veruju da je neko “tek tako” došao da se rukuje s njima.

Posle Bačke Palanke – Bač. Sreda je, radni dan, i s obzirom da je to malo mesto okupilo se podosta ljudi, bar pedesetak. Tu je i jedan izbeglica iz Knina, došao iz Vajske da vidi “zemljaka”. Srdačna priča, konstatuje se da su on i “šef izbornog štaba” išli istim autobusom u srednju školu, jer je autobus iz Golubića za Knin išao preko Kolundžija.

Ručak “na brzinu” u jednom selu čije su većinsko stanovništvo Slovaci. U kafani Ponoša upoznaju sa tim šta sve imaju, ugovara se čak i da to bude mesto za venčano slavlje njegove saradnice i njenog dečka. Zastavnika Lazu je teško ubediti, kao i na drugim mestima, da napusti auto – jednom starešina vojne policije to ostaje zauvek, čak i u penziji. Dobroćudni Bosanac, dvometraš, iako u penziji čuva poverena mu sredstva, kako bi se to vojničkim žargonom reklo.

Susreti i razgovori u kampanji bez struje 3
foto: privatna arhiva

Posle Bača Vrbas, tu je već skup i izborne liste “Za ujedinjenu Srbiju”, ima i razglas, a dok se govornici smenjuje, Ponoš se rukuje s ljudima, fotografiše. Te fotografije su, ispostaviće se kasnije, moćno sredstvo, jer se dele po društvenim mrežama. Dominirala je, na primer, jedna slučajna fotografija iz Bačke Palanke – Ponoš ide ulicom i devojka koja radi objave na Fejsbuku spontano je uslika njega ispod transparenta u čast Vučića “Dobro došao, predsedniče”. Na ulazu u Kulu ista slika, na svim banderama ulične rasvete postavljene zastavice Srbije – kao da su u čast Ponoša.

Ponoš ide potom u Kulu, sam. I tu ga dočekuju građani, među njima i izbeglice. Većina su penzioneri, koji ga pitaju hoće li stvarno da vrati oduzete im penzije ako postane predsednik i da li će mu to biti prvi akt koji će potpisati. “Pa i ja sam penzioner, i ja sam oštećen”, objašnjava im on.

Sledi Subotica, to je već veliki skup – zanimljivo je da je došlo mnogo Mađara, jer se čuje konverzacija na tom jeziku (za razliku od Vranja, gde glasaju za Savez vojvođanskih Mađara, a ne znaju nijednu reč tog jezika). Skup poprilično posećen, govori nisu predugački kako se ljudi ne bi smarali. Posle toga, kratak predah, osveženje u kafani, i potom večera u nekoj čardi kod Palića. Nema tamburaša, nema obezbeđenja, osim neizostavnih policajaca u civilu koji su na radnom zadatku da spreče eventualna narušavanja javnog reda i mira – ako neko pokuša da napadne Ponoša. I njima dobro, “ubili” su taj dan ne smarajući se drugim glupostima.

Narednih dana, nova kampanja Ponoša. “Šef izbornog štaba”, brat Boro, dobio je temperaturu, a prethodno je preležao koronu. I ko da ga menja u tim važnim aktivnostima postavljanja štandova i podele izbornog materijala? Rešenje odmah nađeno – Ponošev brat od tetke Peđa, koji živi u Petrovcu na Mlavi.

Iz istog broja

Izbori 2022: Šta čeka pobednika

Ko ne štedi dok ima, zadužuje se kad nema

Radmilo Marković

Izborna kombinatorika

Velika igra malih brojeva

Bogdan Petrović

Intervju: Rambo Amadeus

Suština demokratije je u redovnoj smeni vlasti

Nedim Sejdinović

Rat u Ukrajini

Kraj nije na vidiku

Aleksandar Radić

Ruski raketni arsenal

Domet “Mrtve ruke”

Slobodan Bubnjević

Izbori 2022: Istraživanje Demostata

U Srbiji više neće biti isto

Srećko Mihailović

Rusi u Beogradu

Put u nepoznato

Milica Čubrilo Filipović

Rusija: Reakcije na rat

“Patriotski efekat” i “glasanje nogama”

Ilija Vukelić

Korona i turizam 2022: Mađarska i Srbija

Dva načina suočavanja sa virusom

Stevan Ristić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu