Liberalni konzervativizam Vladimira Putina

Probijanje granica opscenog sveta 2

foto: sputnik, kremlin pool photo via ap

Probijanje granica opscenog sveta

Kada Putin govori o Ukrajini kao delu projekta “antirusija”, on ima u vidu Ivana Iljina koji je pisao da su “Evropljani raznih država sanjali (...) da potisnu Rusiju u Aziju” i da joj oduzmu teritorije koje su susedne Evropi, posebno Ukrajinu. A onda donosi presudu: “Ukrajina mora da bira između Poljske i Rusije”. Baštinik i nosilac tog istorijskog antiruskog projekta danas je NATO. Ruska borba za Ukrajinu, iz perspektive Moskve, jeste borba za njenu dalju egzistenciju kao evropske sile

“Još pre 50 godina lenjingradska ulica me je naučila jedno pravilo: ako je tuča neizbežna, onda treba udariti prvi”. Ovo pravilo ruski predsednik Vladimir Putin primenio je i u slučaju Ukrajine kada je 24. februara otpočeo “specijalnu operaciju”, a “neminovnost” vojne akcije kao “jedinog i poslednjeg sredstva” koje je Rusiji preostalo u odnosima sa Ukrajinom, objasnio je u elokventnom govoru 22. februara i kasnijim javnim istupima.

Ruska vojna operacija u Ukrajini povlači crtu ispod čitave ere koja je počela raspadom sovjetskog bloka i SSSR-a i otvara prostor za novi svet, koji će biti opasniji i rizičniji nego što je to ikada moglo da se zamisli. Ukoliko Rusija uspe u onome što je naumila, a to je da na vojni način stavi Ukrajinu pod svoju kontrolu, onda je ona učinila istorijski korak koji do sada nije viđen, a koji znači potpuni prekid sa Zapadom, a u prvom redu sa Evropom, za naredne decenije. To će biti najveća promena toka evropske istorije s kojom će se čovečanstvo suočiti u ovoj generaciji.

A ukoliko ne uspe u onome što je počela, posledice će biti podjednako kolosalne jer će se Rusija naći na ivici istorijske beznačajnosti.

BOŽJA ZAMISAO O RUSIJI

Probijanje granica opscenog sveta 3
SA CILJEM POVRATKA RUSKE MOĆI: Putin sa Borisom Jeljcinom;…foto: sputnik, kremlin pool photo via ap

Grandioznost i opasnost promena koje se naslućuju pokrenula je čitave štabove i institute da detektuju šta je u Putinovoj glavi, koje ideje oblikuju delovanje ruskog predsednika, koji su njegovi uzori i ciljevi…

Znamo da Putin voli da čita istorijske knjige. Prošle godine je učesnicima Valdajske konferencije rekao da čita Ivana Iljina, Nikolaja Berđajeva i druge ruske mislioce koji su razmišljali o Rusiji i njenoj budućnosti.

“Ponekad čitam Ivana Iljina. Ali spomenuo sam Berđajeva, naše druge mislioce. To su sve ljudi koji su mislili o Rusiji, razmišljali o njoj i budućnosti. Veoma me zanima tok njihovih misli”, rekao je Putin.

Putinovi intelektualni i politički uzori su konzervativni. Zna se da je posećivao Gumiljovljevo društvo i da je tamo stekao značajna saznanja o njegovom radu i delu. Na duhovnom planu, njegovi biografi izdvajaju posete arhimandritu Jovanu iz Sveto-Uspenskog Pskovsko-Pečerskog manastira, jednom od najpoštovanijih starešina Ruske pravoslavne crkve krajem 20. i početkom 21. veka. Nagađa se da je na Putinovo pitanje kuda Rusija da krene, na istok ili na zapad, otac Jovan rekao da je ne vodi ni na istok, ni na zapad, već da se božja zamisao o Rusiji završava u njoj samoj. “Rusija treba da nađe duhovnu ravnotežu, da obema nogama stoji nasred Rusije i da od nje napravi centar ravnoteže, tačku ravnoteže sveta. A da bi se to postiglo, mogućno je samo uz oslonac na pravoslavnu tradiciju i na tradicionalne vrednosti”, navode Jovanove reči neki Putinovi biografi.

NACIONALNI EVROPEIZAM

Probijanje granica opscenog sveta 4
…sa policijom;…foto: ap photo

Putin dobro poznaje stvaralaštvo i državničko delovanje predsednika vlade Petra Stolipina (1862–1911) i dela “belog filozofa” Ivana Iljina (1883–1954). Ova dva imena zajedno, uzeta u kontekstu daju trećeg – Petra Struvea. Upravo je Struve dao teorijsku i dijalošku osnovu Stolipinovog programa preobražaja “Velika Rusija” i upravo je Struve bio stariji idejni sagovornik i drug Ivana Iljina u periodu emigracije, kada su obojica, zajedno sa Semjonom Frankom i drugima, učestvovali u razradi teorijskih osnova novog idejno-političkog pravca, liberalnog konzervativizma, koji je blizak samom Putinu.

Petar Struve može da se nazove beogradskom inspiracijom Putina. On se na poziv Aleksandra Belića naselio 1928. u Beogradu i ostao u njemu sve do nemačke okupacije 1941. Struve (1870—1944) je bio ruska javna i politička ličnost, urednik novina i časopisa, ekonomista, publicista, istoričar, sociolog, filozof i istaknuti predstavnik liberalnog konzervativizma koji je Putin, čini se, veoma rano upoznao i prihvatio.

Probijanje granica opscenog sveta 5
…sa mornarima;…foto: sputnik, kremlin pool photo via ap

Struve je napisao u prvom broju “Vozroždenja” da će novine služiti oslobođenju i preporodu Rusije, odnosno rešavanju liberalnih i konzervativnih zadataka. Liberalizam, objasnio je Struve, “označava večnu istinu ljudske slobode, zapisanu slavnom tradicijom na stranicama ruske istorije” od Katarine II do reformi 1905. Konzervativizam, s druge strane, “označava veliku vitalnu istinu zaštitnih državnih principa, bez kojih država uopšte ne postoji, bez čijeg delovanja ne bi bilo i nikada više neće biti Velike Rusije”.

Filozof je tvrdio da zdrav razvoj zemlje pretpostavlja harmoničan balans između konzervativnih, zaštitničkih, principa tla i liberalnih vrednosti slobode, kreativnosti i individualne inicijative. “U jednom trenutku”, pisao je Struve, “liberalizam i konzervativizam se, naravno, spajaju, jer, kao što je tvrđava moderne države nemoguća bez slobode pojedinca, tako bez tvrđave države, sloboda pojedinca je nemoguća.”

Struve je sintezu nacionalno-državnih i liberalnih vrednosti nazvao liberalnim konzervativizmom. Njegov konzervativizam se sastojao u ubeđenju da su tradicija, istorijska sukcesija, organski rast novog od starog neophodan uslov istinske slobode i da je, naprotiv, svaki neovlašćeni “revolucionizam”, bilo koji nasilni i radikalni slom društvenog poretka, vodi samo despotizmu i ropstvu. Dodajmo da je, vatreno braneći slobodu i neotuđiva ljudska prava, Struve smatrao da samo dve ideje mogu postati osnova predstojećeg duhovnog preporoda Rusije – versko-crkvena i nacionalna.

“Ja sam zapadnjak i samim tim nacionalista. Ja sam zapadnjak i samim tim državnik”, napisao je Struve. Prema njegovim rečima, “sveobuhvatno zapadnjaštvo nikako ne poriče originalnost nacionalnog razvoja”. Štaviše, on je tvrdio da za stvaranje Velike Rusije ruska nacija mora biti prožeta duhom “nacionalnog evropeizma”, “kreativne nacije koja se gradi na univerzalnim principima”.

RUSIJA NA RAZMEĐU MILENIJUMA

Probijanje granica opscenog sveta 6
…na kalendarufoto: ap photo

Može se naći bezbroj tekstova i analiza koji dokazuju da Putin nije nikakav strateg, nego samo taktičar, da se prilagođava trenutku i da nema nikakav program svoje vladavine. To izgleda tako samo zbog toga što su gotovo svi koji analiziraju ruskog lidera ispustili iz vida njegov prvi javni programski tekst “Rusija na razmeđu milenijuma” objavljen pre 22 godine, 30. decembra 1999. u dnevniku “Nezavisimaja gazeta”. Niko tada nije mogao da nasluti da će sutradan u javnom televizijskom obraćanju ruski predsednik Boris Jeljcin svoje kremaljske predsedničke odaje da prepusti upravo Putinu.

Već u tom tekstu Putin je najavio svoj politički eklekticizam, spajanje liberalizma i konzervativizma, modernog i istorijskog, univerzalnog i lokalnog u nastojanje da se Rusija preobrazi na jedinstven način. Pitanje kombinovanja sovjetskog i antisovjetskog nasleđa za njega nije samo pitanje prirode ruske države, to je pitanje njenih državnih granica. Putin svoje poglede zasniva na dva slična događaja – Kosovu i Čečeniji. U oba slučaja reč je o pokušaju secesije.

Putin je već na početku priznao da se Rusija nalazi u ruševinama i da se cela nacija nalazi na granici izdržljivosti. U ovom obimnom članku nalaze se ključne ideje koje do danas predstavljaju Putinovu simbiozu i dvojstvo filozofije liberalnog konzervativizma i obnavljanja ruske misije velike svetske države.

Njegov kredo, koji traje do danas, postaje: “Rusija je iscrpela svoja ograničenja na političke i društveno-ekonomske preokrete, kataklizme i radikalne transformacije. Samo fanatici ili političke snage duboko indiferentne, ravnodušne prema Rusiji, prema narodu, u stanju su da pozovu na još jednu revoluciju. Pod kakvim god parolama – komunističkim, nacionalno-patriotskim ili radikalno-liberalnim – da se desio sledeći nagli slom svega i svakoga, država i narod to neće izdržati. Strpljenje i sposobnost nacije da opstane, kao i da stvara, na granici su iscrpljenosti. Društvo će se jednostavno urušiti – ekonomski, politički, psihološki i moralno”, upozorio je Putin.

Za njega je jasno da je ključ preporoda i uspona Rusije u državno-političkoj sferi. Zato je naglasio da je “Rusiji potrebna jaka državna sila”. On je odbacio da je ovde reč o pozivu na totalitarni sistem. “Istorija ubedljivo pokazuje da su sve diktature, autoritarni sistemi vlasti prolazni. Samo su demokratski sistemi trajni. Uz sve njihove nedostatke, čovečanstvo nije smislilo ništa bolje. Jaka državna vlast u Rusiji je demokratska, pravna, sposobna savezna država”, formulisao je Putin.

Njemu je uoči dolaska na vlast očigledno poznata dilema koju je 90 godina ranije formulisao Petar Struve: ako država ne održava svoj suvereni status i ne teži mogućnosti koja ima spoljnu merljivost, onda će ona da postane “plen” drugih država koje poseduju tu mogućnost.

OD OVACIJA DO HIPERSONIČNOG PROGRAMA

Probijanje granica opscenog sveta 7
foto: sputnik, kremlin pool photo via ap

Vrhunac Putinovog odnosa sa Zapadom bila je 2001. godina, koja se iznenadno okončala strmoglavim padom. Pravi trijumf bio je njegov govor u nemačkom Bundestagu 25. septembra 2001. Čak 16 puta je prekidan aplauzom uz ovacije dostojne rok zvezde.

“Medeni mesec” brzo se okončao, već u decembru iste godine, kada su SAD jednostrano napustile Sporazum o protivraketnoj odbrani potpisan 1972, a koji je bio “ugaoni kamen” strateške stabilnosti i ograničavao razmeštanje balističkih raketa. Ova odluka primorala je Rusiju da se ponovo vrati pitanjima razvoja naoružanja, koja je bila sasvim skrajnula. Putin je odlučio da se nastavi razvoj hipersoničnog programa sistema “Avangard” za interkontinentalnu balističku raketu koji je vodio veliki konstruktor Herbert Jefremov. Rakete koje danas vidimo na ukrajinskim bojištima njegov su izum.

Raslo je ubeđenje da Zapad želi maksimalno da kapitalizuje period ruske ekonomske i geopolitičke slabosti, da maksimalno učvrsti svoje geopolitičke pozicije i pretvori Rusiju u zemlju sa ograničenim suverenitetom, kojoj bi bilo mogućno diktirati kako da se određuje i glasa u UN, kako da se ponaša na evropskom kontinentu i prema bivšim državama SSSR.

RUSKA PRAVEDNIČKA SAMOSPOZNAJA

Putin je pravi Rus – veruje u svoju snagu koju mu daje pripadnost velikoj civilizaciji koju su stvorili njeni veliki ljudi. Nema dekadencije i malodušnosti, nema ponižavanja pred drugim narodima, nema neverice u vlastiti narod i njegov duh i snagu. Naprotiv, tu postoji kristalno jasno razumevanje vlastite sudbine i misije. Za Ameriku i Zapad, sve ovo samo je revizionistički napor Rusije, koji bi trebalo da je izbavi iz gubitništva Hladnog rata i vrati među vodeće države sveta.

Iz takvog stava poteklo je i Putinovo obraćanje u Minhenu 2007. kada je optužio SAD da na svoju ruku odlučuju o svetskim problemima “ne obazirući se na interese ostalih država, naročito onih sa kojima nisu u bliskom savezništvu”, najavljujući da će “takva nepoštena neravnoteža snaga dovesti do velikih problema i rizika po ceo svet”. Zatražio je od SAD da “budu podložne zakonu i međunarodnom pravu, baš kao i čitav svet” i poručio da “NATO i EU nisu, niti mogu da budu zamena za Ujedinjene nacije”.

ZLATNO EKONOMSKO DOBA

Probijanje granica opscenog sveta 8
foto: ap photo

Za sve liberalne konzervativce postoji jasna povezanost unutrašnjeg stanja i spoljnopolitičkog položaja države. Država slaba unutra ne može da bude jaka spolja. Na tom planu Putin nije omanuo. Nakon 15 godina kriza i preokreta, u zemlji je počela relativna stabilizacija i period intenzivnog ekonomskog rasta (prosečno 7 odsto godišnje) i ravnomerniji i impresivniji rast dohotka po glavi stanovnika.

Za 10 godina (1999–2008) ruski bruto društveni proizvod porastao je za 94 odsto, a po glavi stanovnika – tačno dva puta. Ovo je najznačajnija decenija u ruskoj ekonomskoj istoriji – sa izuzetkom ekonomskog oporavka nakon građanskog rata tokom godina NEP-a. Tokom Staljinove industrijalizacije, rast BDP-a po glavi stanovnika u proseku je iznosio 5 odsto godišnje.

GNUŠANJE OBOJENIH REVOLUCIJA

Od 2008. počinje decenija turbulencija, ne samo zbog globalne ekonomske krize. SAD su priznale nezavisnost Kosova i orkestrirale da to učine druge države. NATO je na Samitu u Bukureštu otvorio vrata za članstvo Ukrajine i Gruzije, što je još više otuđilo Rusiju koja je na kraju vojno intervenisala u Gruziji.

Pravi lomovi nastaju tokom “arapskog proleća” 2011. kada sukobi i ratovi lome ceo region, a “obojena revolucija” stiže pred vrata Kremlja. Putin u svom “pobedničkom govoru” 18. marta kaže da “ozloglašena politika obuzdavanja Rusije, koja je vođena u 18, 19. i 20. veku, traje i danas. Stalno pokušavaju da nas oteraju u neki ćošak jer imamo samostalnu poziciju”.

Postupci Zapada ruskom rukovodstvu izgledaju kao kombinacija nespremnosti da pregovara sa Rusijom, uprkos njenoj spremnosti na diskusiju i ustupke, uz destabilizujuće aktivnosti u vidu sankcija ili podrške ruskoj opoziciji.

Za ruskog predsednika, revolucije su prelom u istoriji. Putin događaje iz 1917. i 1991. godine naziva “nacionalnim katastrofama 20. veka, kada smo dva puta doživeli kolaps naše državnosti”. Ruski predsednik ovako opisuje posledice ovih događaja: “Kao rezultat toga, dobili su razorni udarac kulturnom i duhovnom kodu nacije, suočeni sa prekidom tradicije i jedinstva istorije, sa demoralizacijom društva, sa nedostatkom međusobnog poverenja i odgovornosti. Tu leže mnogi od korena akutnih problema sa kojima se suočavamo. Uostalom, pitanje odgovornosti prema sebi, društvu i zakonu jedno je od temeljnih ne samo u pravu, već i u svakodnevnom životu”.

UKRAJINSKO DOBA

Definitivni mentalni raskid sa Zapadom dogodio se svrgavanjem proruske vlasti u Ukrajini. Rusija na isti način doživljava promenu režima u Ukrajini nakon što je Janukovič 21. februara 2014. godine u prisustvu predstavnika zemalja EU potpisao sporazum sa opozicijom. Putin je izjavio da bi predstavnici opozicije lako mogli da dođu na vlast legalno, bez državnog udara, jer je Viktor Janukovič prihvatio sve njihove uslove. Postavlja se pitanje šta je značio državni udar?

Iz ovakvih postupaka, rusko rukovodstvo zaključuje da za Zapad, zapravo, ne postoji koncept lojalnosti, budući da su i oni lideri koji čine ustupke svrgnuti kao rezultat revolucija. Odnosno, podržavanje pozicije Zapada ne daje određenom lideru garanciju protiv revolucije i promene režima.

Rusija je odmah reagovala tako što je anektirala Krim i stvorila dve ruske “republike” koje su proglasile nazavisnost od Kijeva – Donjeck i Lugansk, čime je počeo ukrajinski period ruskog predsednika.

PROJEKAT ANTIRUSIJE

Svoje nezadovoljstvo Zapadom Putin je saopštio 2014. na Ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu pričajući o želji Rusije da pregovara sa Zapadom o Sporazumu o pridruživanju Ukrajine: “… Dugo nisam video takav snobizam. Ne samo da nisu razgovarali sa nama, rekli su: ‘To se vas ne tiče’”.

U događajima u Ukrajini neuobičajeno otvoreno i direktno učestvovali su najviši predstavnici američke administracije – od sadašnjeg predsednika Džoa Bajdena do Viktorije Nulad. Američki eksperti naglašavaju da je Ukrajina zapravo američka osveta Rusiji za Siriju. Sledeće, 2015. Rusija će direktno da se vojno umeša u Siriji, ali Ukrajina će postati prioritet svake vrste.

Otuda nije iznenađenje što se Putin okreće onima koji su postavili osnove za “ukrajinsko pitanje”. U oba svoja programska teksta o Ukrajini, 12. jula 2021. i 22. februara 2022. Putin je optužio ukrajinsko rukovodstvo da se uključilo u projekat “antirusije”. Kada Putin govori o Ukrajini kao delu projekta “antirusija”, on ima u vidu posebnu ideju. Ivan Iljin piše da su “Evropljani raznih država sanjali (…) da potisnu Rusiju u Aziju” i da joj oduzmu teritorije koje su susedne Evropi, posebno Ukrajinu. A onda donosi presudu: “Ukrajina mora da bira između Poljske i Rusije”. Baštinik i nosilac tog istorijskog antiruskog projekta danas je NATO. Ruska borba za Ukrajinu, iz perspektive Moskve, jeste borba za njenu dalju egzistenciju kao evropske sile.

INTERPRETACIJA ISTORIJSKIH VEZA

Iljin je bio najodlučniji borac protiv koncepta Ukrajine kao “antirusije” i njenih protagonista. Jedna od glavnih ličnosti Pannemačkog pokreta Pol Rorbah pozvao je na isključenje Rusije iz evropskih poslova i ponovio je zahtev Fridriha I Pruskog koji je 200 godina ranije tražio odbacivanje “istočnih varvara”. Rorbah i njegovi prijatelji u Vrhovnoj komandi, posebno general Erih fon Ludendorf, želeli su da gurnu Rusiju iza reke Narove i Čudskog jezera, Dvine i močvara Berezine do Kijeva. Rorbahov cilj bio je raspad Ruske imperije. On je želeo instrumentalizaciju Ukrajine koja bi bila sredstvo razbijanja Rusije.

“Šta želimo da postignemo na Istoku? […] Bezbednost od ruske pretnje! […] Samo potpuno poražena Rusija za nas je dobra Rusija u svakom pogledu, uključujući i ekonomski; ali prejaka Rusija jeste i ostaje opasna Rusija! […] Rusija je smrtni neprijatelj srednje Evrope […] Svi oni elementi u onome što je do sada bila Rusija koji su upereni protiv azijskog principa, protiv moskovitizma […] nisu naši neprijatelji, već naši prirodni saveznici”, ocrtavao je Rorbah nemačke ratne ciljeve.

Iljinovo učenje savremenim događajima prilagodio je Putinov savetnik koji je imao Ukrajinu u svom zaduženju, marketinški stručnjak Vladislav Surkov. On je važio za ideologa Kremlja koji je skovao formule poput “suverene demokratije”, “dubokog naroda”, “ruskog sveta” i podgrejavao imperijalnu atmosferu u Kremlju poredeći Putina sa osnivačem Rimske imperije Oktavijanom Avgustom, a što je najvažnije, koncepta “Novorusije” koji se direktno tiče Ukrajine.

Surkov je još 2018. formulisao da će u “bratskim odnosima” Rusije i Ukrajine biti upotrebljena prisila. “Prisilna prinuda na bratske odnose jedini je metod koji se istorijski pokazao delotvornim u ukrajinskom pravcu. Ne mislim da će se izmisliti bilo koji drugi”, izjavio je Surkov. Istovremeno je odbijao bilo kakvu mogućnost da se Donbas vrati u Ukrajinu: “Donbas ne zaslužuje takvo poniženje. Ukrajina ne zaslužuje takvu čast”. On je 15. februara, neposredno uoči ruske intervencije, napisao kolumnu u kojoj je najavio: “Mnogo je geopolitike pred nama. Praktično i primenjeno. Pa čak, možda, u direktnom kontaktu. Kako bi moglo da bude drugačije ako je Rusiji tesno, dosadno, nezgodno i nezamislivo da ostane u granicama opscenog sveta”.

Iz istog broja

Zapis sa putovanja

Nekst stejšn plejstejšn!

Teofil Pančić

Pad Bojka Borisova i druge priče iz regiona

Ništa lično, bratko

Slobodan Georgijev

Ruski oligarsi

I bogati plaču

Radmilo Marković

Predizborna kampanja Aleksandra Vučića

Iskakanje iz frižidera i Ustava

Nedim Sejdinović

Intervju: Vladeta Janković

Beograd ne sme ostati kriminalizovana prestonica

Ivana Milanović Hrašovec

Istraživanje: Apstinencija ili ignorisanje izbora

Ako ste se navikli na jad i bedu, onda ništa

Srećko Mihailović

Vojna analiza: Rat u Ukrajini

Rusko puzanje kroz blato

Aleksandar Radić

Crna Gora i pandemija

Kraj ere komfora

Filip Mirilović

Crna Gora: U iščekivanju 43. vlade

Sve je isto kao pre

Voislav Bulatović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu