Sankcije protiv Rusije

Ekonomski krstaški rat i pucanje sebi u nogu 2

SVI ĆE PLATITI: Benzinske pumpe u Evropi

fotografije: ap photo

Ekonomski krstaški rat i pucanje sebi u nogu

Sankcije – kao i svaka batina – imaju dva kraja. Bumerang zapadnih sankcija će mnogo dublje i ozbiljnije pogoditi Evropu nego SAD i druge daleke zemlje. Pre svega, jedino je Evropa teško zavisna od uvoza ruskog gasa, a pored toga evropske banke i preduzeća mnogo su više poslovali sa Rusijom nego druge države. Pritom će Evropa primiti nekoliko miliona izbeglica, koje treba negde smestiti i izdržavati. Čak i ako Rusija “kapitulira” i povuče se iz Ukrajine, Evropa je ta koja će platiti ceh obnove te ogromne zemlje sa više od 40 miliona duša

Ruska agresija na Ukrajinu izazvala je zapadne države da posegnu za ekonomskim sankcijama. Prve mere uvedene na samom početku sukoba delovale su skoro simbolično, što je izazvalo žestoke kritike u zapadnoj javnosti (blokirane su samo tri banke, izuzeti energenti). Sankcije su se naglo zaoštravale kako se sukob nastavljao, pa se slobodno može reći da su se pretvorile u neku vrstu ekonomskog krstaškog rata Zapada protiv Rusije. U jednoj nes(p)retnoj izjavi, francuski ministar finansija Le Mer je čak konstatovao da oni vode ekonomski i finansijski rat kako bi slomili rusku ekonomiju. Na to je žestoko odgovorio Dmitrij Medvedev hladnom konstatacijom da je Le Meru bolje da pripazi na rečnik, pošto se ekonomski ratovi često pretvore u prave, pa je francuski ministar brže-bolje povukao tu izjavu.

ENERGENTI, METALI, HRANA I NESIGURNOST NA BERZAMA

Ekonomski krstaški rat i pucanje sebi u nogu 3

Posle samo desetak dana, na red za sankcije su došli i energenti. Tu već zapadne sile nisu pokazale jedinstvo, pošto su nafta i gas sankcionisani samo od strane SAD i Velike Britanije. Evropska unija za sada odbija da se pridruži tim sankcijama: za razliku od SAD koje imaju velike viškove gasa, EU mora da uvozi ogromne količine gasa iz Rusije. I unutar EU ima različitih shvatanja u vezi sa sankcionisanjem energenata, pošto Poljska i baltičke države predlažu da se i oni obuhvate sankcijama, što je izazvalo žestok otpor Nemačke i Holandije. Zli jezici bi konstatovali da je lako njima da to traže, jer za razliku od Nemačke te države imaju terminale za prijem tečnog gasa, a Poljska je u međuvremenu izgradila i gasovod do Norveške, koji uskoro treba da bude pušten u rad.

Vest o uvođenju sankcija izazvala je eksplozivan rast cena nafte i prirodnog gasa. Nafta je u jednom trenutku skočila na 130 dolara po barelu, a prirodni gas je na evropskom tržištu (u SAD je cena gasa nekoliko puta niža) postigao apsolutni istorijski maksimum od preko 3000 dolara za 100 kubnih metara (u međuvremenu su cene pale, ali su i dalje izuzetno visoke). Smirivanju situacije oko energenata doprinela je i izjava ruskog predsednika Putina da će sa njihove strane biti poštovane sve ugovorene obaveze, pošto su se u međuvremenu pojavile spekulacije da će Rusija primeniti “odmazdu” i isključiti gas Evropi.

Ekonomski krstaški rat i pucanje sebi u nogu 4

Pored nafte i gasa, Rusija je ogroman snabdevač nikla, aluminijuma, paladijuma, kao i inertnih gasova kao što su neon i ksenon. U jednom trenutku cena nikla je toliko skočila da je obustavljena njegova trgovina na Londonskoj berzi metala. Trenutno su nikl i paladijum čak tri puta skuplji nego pre pandemije, dok je aluminijum poskupeo 70 odsto, a slično je i sa mnogim ključnim sirovinama. Cena zlata je u jednom trenutku preskočila psihološku vrednost od 2000 dolara za uncu.

Ali, rusko-ukrajinski sukob nije samo poremetio tržište energenata i metala, već se osetio i na tržištu osnovnih poljoprivrednih proizvoda. Malo je poznato da je Rusija najveći svetski izvoznik pšenice: samo u 2020. godini njen izvoz je bio vredan 9,5 milijardi dolara (Ukrajina izvozi pšenice za oko tri milijarde dolara). S druge strane, kritično će biti i snabdevanje jestivim uljem koje izvozi Ukrajina u vrednosti od 3,5 milijardi dolara, što predstavlja polovinu svetske trgovine tim artiklom. Berzanske cene tih roba su takođe “poludele”; cena pšenice je utrostručena u odnosu na višegodišnji prosek. Očekivana nestašica žitarica i jestivog ulja zbog rata i sankcija, kao i skok cena, predstavljaju problem i za Srbiju, pa je Vlada brže-bolje zabranila izvoz, jer su naši proizvođači počeli da izvoze te artikle čije su cene u Srbiji zamrznute.

SAMOSTALNESANKCIJE

Ekonomski krstaški rat i pucanje sebi u nogu 5

Pored oficijelnih sankcija, koje se šire takvom brzinom da niko nije siguran šta će već narednog dana biti obuhvaćeno, krenula je i histerija oko “samouvođenja” sankcija. To poprima neverovatne razmere, pa se stigmatizuju i ruski umetnici koji nastupaju na Zapadu, što je posebna tema. Ali da se vratimo na ekonomiju: mnoge zapadne firme same primenjuju sankcije koje nisu predmet odluke njihovih vlada, pa se povlače iz Rusije (na primer, Roleks, Starbaks, Mekdonalds i druge). Neke velike energetske kompanije su se već povukle iz Rusije, dok su neke (za sada) ostale.

Za takve odluke ima i dobrih razloga, ne samo ideoloških: nesigurnost oko poslovanja sa Rusijom u ovom trenutku je ogromna, postavlja se pitanje platnog prometa zbog isključenja banaka iz Svifta, a slabljenje rublje ugrožava profitabilnost.

Rezervisanost zapadnih kompanija lako je razumeti, ako se uzme u obzir kakve sve finansijske sankcije prema njima može da primeni vlada SAD. Na primer, firma sa “crne liste” može biti isključena iz dolarskog sistema, što znači da će im biti blokirano zaduživanje i poslovanje na svim finansijskim tržištima koja koriste dolare. Ne samo to, svakoj američkoj kompaniji, odnosno banci može da se da sa zabrani da se sa njima posluju. Dobra ilustracija moći tih sankcija videla se prilikom sabotiranja izgradnje gasovoda “Severni tok 2”, kada su sve zapadne kompanije angažovane na izgradnji i sertifikaciji tog gasovoda jednostavno “pobegle”, pa su Rusi morali sami da organizuju završetak radova, uz znatno kašnjenje, u čemu su na kraju ipak uspeli.

PODELA NA SEVER I JUG

U ukrajinskoj krizi veoma rezervisano se drži čitav niz ključnih država. U suštini, pored SAD, EU i UK, određene sankcije Rusiji uveli su samo Japan, Južna Koreja, Singapur, Švajcarska, Tajvan, Kanada, Australija i Novi Zeland (ne navodimo male trabantske države, koje su ekonomski beznačajne).

Interesantno je da su se najmoćnije arapske države, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, uzdržale prilikom glasanja u Generalnoj skupštini UN o rezoluciji kojom se osuđuje Rusija. Što je još značajnije, obe države su odbile da povećanjem proizvodnje nafte umanje poskupljenje nafte (na kraju, zašto bi to radile kada im visoka cena odgovara). Pominje se i mogućnost da Džozef Bajden poseti Saudijsku Arabiju, kako bi obezbedio veće količine nafte. To će za Amerikance biti posebno neprijatno, jer bi na taj način “legitimizovali” famoznog prestolonaslednika Mohameda bin Salmana, koga je CIA javno okrivila za ubistvo novinara Kašogija.

Turska kao članica NATO-a nije pristupila sankcijama, a posebnu frustraciju kod Turaka izaziva činjenica da EU bez ikakvih pitanja prima milione izbeglica iz Ukrajine, dok je njihova država i dalje preplavljena izbeglicama iz Sirije i Avganistana. Turska je, primenom konvencije iz Montrea, blokirala prolaz moreuzima ne samo ruskim ratnim brodovima, nego i svim drugim, čime je pokazala jasnu distancu prema Zapadu.

Južna Amerika, tradicionalni američki “bastion”, zauzela je neutralan stav, uz izrazito odbijanje ključnih država kao što su Meksiko i Brazil da se svrstaju na bilo čiju stranu. Čak 16 afričkih država se uzdržalo od glasanja u UN, a u odbijanju bilo kakvih sankcija prednjači Južna Afrika.

Najmnogoljudnije azijske države se drže ili neutralno ili blagonaklono prema Rusiji. I tu nije u pitanju samo Kina, koja važi za najvećeg američkog geostrateškog suparnika. Indija, i sama u permanentnom konfliktu sa Kinom, više je nego zainteresovana za dobre odnose sa Rusijom, između ostalog i zbog višedecenijskih dobrih odnosa (SAD su uvek preferirale Pakistan), ali i zbog kupovine ogromne količine ruskog oružja.

GLOBALNA RECESIJA?

Utisak je da zapadne države nisu ni same bile svesne poremećaja koje će sankcije napraviti u svetskoj ekonomiji. EU histerično pokušava da se “odvikne” zavisnosti od ruskog gasa kao ključnog energenta; (pre)ambiciozno se prave planovi o smanjenju potrošnje gasa za dve trećine sledeće sezone, ali je veliko pitanje da li je realno i 20 odsto. Jedna od mera previđa smanjenje temperature u stanovima za jedan stepen, što će naravno biti dočekano sa “oduševljenjem” kod stanovništva, koje će em plaćati preskupo grejanje, em će početi da se smrzava. Čak su i fanatici “zelene agende”, kao što je potpredsednik Evropske komisije Frans Timermans, prestali s napadima na termoelektrane na ugalj. Predlaže se da se te termoelektrane što više koriste kako bi se trošilo što manje gasa, uz potpuno besmislenu ogradu da je to samo tranziciona i privremena mera. Timermans je čak “zapretio” da se ne smeju otvarati novi ugljenokopi. Bez novih ugljenokopa to će biti veoma skupo zadovoljstvo, pošto je cena uglja na tržištu poskupela nekoliko puta.

Prvi efekti sankcija i krize na tržištu energenata su se već osetili na pumpama, gorivo u Evropi probilo je cenu od dva evra za litar, a u SAD je benzin skuplji od sedam dolara za galon.

Sve to se dešava u trenutku kada je svet već iscrpljen od dvogodišnje pandemije. Inflacija je uzela maha, u SAD je 7,9 odsto, što nije zabeleženo u prethodnih 40 godina. U zoni evra inflacija je 5,8 odsto, a statistika još nije unela u obračun poskupljenja usled ukrajinskog rata. Evropska centralna banka je 10. marta odlučila da ubrzano zaustavi program kupovine državnih hartija od vrednosti, tako što će u aprilu kupiti samo 40 milijardi evra, u maju 30, a ceo program okončati sa kupovinom 20 milijardi u junu (za vreme pandemije, ECB je kupovala i po 100 milijardi mesečno). Doduše, ECB je ostavila “otvorena vrata” da se program kupovine državnih hartija nastavi po potrebi i posle juna, ali se ovakva odluka smatra pobedom monetarnih konzervativaca. Američki FED će uskoro takođe morati da donese značajne odluke. Obe centralne banke su suočene sa više nego neprivlačnim izborom: da li i koliko da stegnu kaiš, prestanu sa emisijama novca i podignu kamatne stope rizikujući time potencijalnu ozbiljnu recesiju, ili da nastavkom emisije novca rizikuju razbuktavanje inflacije. Ukrajinska kriza je dodatno zaoštrila dilemu pred kojom su već duže vremena nalaze te institucije.

ŠTA SE U RUSIJI DEŠAVA

Ekonomski krstaški rat i pucanje sebi u nogu 6

Izvesno je da će Rusija, bar na početku, morati da istrpi izuzetno težak udar zapadnih sankcija.

Ruske berze su zatvorene 28. februara posle brutalnog pada vrednosti akcija, koji je usledio sa početkom oružanog sukoba; pitanje je kada i pod kojim ograničenjima će se ponovo uspostaviti trgovanje. Posebno će stradati ruski finansijski sektor, koji je najviše ugrožen sankcijama. Štete nanete ruskim bankama i privredi sigurno se već mere stotinama milijardi dolara.

Sankcije će, naravno, teško pogoditi i građanstvo: pad vrednosti rublje će umanjiti realnu kupovnu moć stanovništva. Ali, u posebno teškoj poziciji će se naći svi oni građani koji su u svom radnom angažovanju zavisili od Zapada. Mnogo kompanija i pojedinaca, posebno u Moskvi i Sankt Petersburgu, pružalo je razne intelektualne usluge, uglavnom preko interneta; veliko je pitanje da li će svi oni moći da prežive i nađu klijente na drugoj strani. Veliki broj zapadnih firmi je obustavio poslovanje u Rusiji, njihovi zaposleni će skoro izvesno ostati bez posla.

Izvesno je da će najpogođeniji biti pripadnici viših i srednjih slojeva ruskog društva. Posle tegobnih godina u Jeljcinovo vreme, Putin je uspeo da delimično konsoliduje privredu i obezbedi relativno pristojan život višoj i srednjoj klasi, a posebno profesionalcima, koji su mogli dobro da unovče svoja znanja i koji su počeli u određenoj meri da žive na zapadni način. Sada je to sve palo u vodu, teško je i zamisliti da će u narednih deset godina ti ljudi moći da žive i približno kako su živeli do sada.

Ukidanjem avio-saobraćaja ka Zapadu svako putovanje ka tim državama biće dosta komplikovano, a da ne govorimo o tome da ruski državljani neće moći da koriste kreditne kartice. Ali, to su realno najmanji problemi koji čekaju ruske građane. Ipak, samom Putinu to će sigurno biti najveći problem, jer će nezadovoljstvo tog dela stanovništva biti ogromno i ono će trajati.

Isključivo zapadne sankcije će verovatno brzo otupeti, pošto ih neće primenjivati najveći deo sveta. Neće proći mnogo vremena, a Rusija će, umesto prekinutih veza sa Zapadom (a nisu sve ni sada prekinute), uspeti da nađe alternativna tržišta. Čim se to desi, stabilizovaće se stanje u ekonomiji i počeće oporavak. U suštini, brzina uspostavljanja ravnoteže i eventualni budući razvoj privrede i rast standarda zavisiće prvenstveno od sposobnosti ruskih vlasti. Privrednom oporavku će znatno doprineti praktično nepresušni resursi sirovina kojima Rusija raspolaže, što će omogućiti nesmetan priliv velikih količina “zdrave valute” od brojnih zemalja koje neće primenjivati nikakve sankcije.

Istorija nam govori da je Rusija u stanju da izdrži enormne napore kada je pritisnuta (setimo se Hitlerovog i Napoleonovog pohoda) i da je stanovništvo neuporedivo spremnije nego na Zapadu da mirno trpi veliku bedu. To se pokazalo i za vreme strahovite oskudice početkom devedesetih godina, u vreme vladavine Borisa Jeljcina (omiljenog ruskog političara u očima Zapada). Samo da podsetimo da je 1998. godine Rusija bankrotirala i da je rublja u roku od par dana pala na jednu četvrtinu svoje vrednosti, što je znatno više nego što je izgubila na vrednosti od ulaska u Ukrajinu do trenutka pisanja ovog teksta.

BUMERANG SANKCIJA

Za sada je Rusija proglasila četrdesetak država neprijateljskim i prema njima će se primeniti određene mere odmazde; sigurno je da će Rusi gledati da udare tamo gde će zapadne države biti najviše pogođene.

Ali i bez ruskih kontramera, sankcije – kao i svaka batina – imaju dva kraja. Bumerang zapadnih sankcija će mnogo dublje i ozbiljnije pogoditi Evropu nego SAD i druge daleke zemlje. Pre svega, jedino je Evropa teško zavisna od uvoza ruskog gasa, a pored toga evropske banke i preduzeća mnogo su više poslovali sa Rusijom od drugih država. Cena gasa u SAD je inače nekoliko puta manja nego u Evropi, a SAD, pored toga što izvoze tečni gas, su i (mali) izvoznik nafte. Pritom će Evropa primiti nekoliko miliona izbeglica (možda i svih 10), koje treba negde smestiti i izdržavati. Tu se pokazao i svojevrsni rasizam, jer je nekoliko evropskih premijera čak javno izjavilo da im “beli Ukrajinci” odgovaraju, za razliku od miliona Azijata i Afrikanaca koji bi jedva dočekali “ukrajinski tretman”. Čak i ako Rusija “kapitulira” i povuče se iz Ukrajine, Evropa je ta koja će platiti ceh obnove te ogromne zemlje sa više od 40 miliona duša.

Grčka već urgentno zahteva uvođenje “fiksnih” cena gasa, odnosno suspenziju tržišta uz administrativno određivanje cene gasa. Blokiranje računa ruskih firmi i oligarha za posledicu će imati trajan beg kapitala iz Evrope u neke druge države (Emirati, Singapur itd.): to neće biti samo ruski državljani, nego i drugi sporni i manje sporni, a s više ili manje razloga uplašeni multimilijarderi. Svi oni će listom zaboraviti na Evropu kao sigurnu kuću za čuvanje svojih para. U pitanju je neshvatljiva količina kapitala koja vrlo lako može trajno da napusti “sigurne” zapadne luke, jer se danas u Londonu, pored fudbalskih klubova, plene čak i nekretnine (lepša reč je zamrzavanje imovine).

Inflacija koja se već povampirila zbog štampanja para u uslovima pandemije biće dodatno podgrejana usled sankcija i rasta cena energenata i drugih sirovina, što najdirektnije pogađa stanovništvo na Zapadu, ali i u celom svetu. Građani EU će tek biti potpuno frustrirani ako se usvoji predlog EK o smanjivanju temperature u stanovima sledeće zime.

NOVI POREDAK

Mada je glasanje u UN delovalo kao rezolutno osuđivanje Rusije od strane 141 države, za Zapad je vrlo loša vest da se sankcijama pridružio relativno uzak krug najbogatijih država sveta, dok sve ostale stoje po strani. Sukob oko odnosa prema Ukrajini podelio je svet: ovoga puta ne po liniji Istok–Zapad, već mnogo više na Sever i Jug, mada je možda najpreciznije liniju “preloma” definisati razlikom razvijenih država i zemalja u razvoju.

Sve to će mnogo više koštati zapadne države nego što su njihovi političari u ovom trenutku svesni. Neće proći mnogo vremena a postaviće se pitanje da li će šteta za svetsku ekonomiju, koja se već sada meri stotinama milijardi evra (a izvesno je da će se meriti hiljadama milijardi), biti vredna jedne banalne garancije da se NATO neće proširiti na Ukrajinu. Pitanje je, drugim rečima, da li je Zapad haotičnim uvođenjem sankcija i defakto ekonomskim krstaškim ratom protiv Rusije praktično i sam sebi pucao u nogu?

Iz istog broja

Ukrajinska kriza i region

Zaglavljenost i odglavljivanje Zapadnog Balkana

Dejan Jović

Intervju: Marinika Tepić, nosilac izborne liste “Ujedinjeni za pobedu Srbije”

Vučić funkcioniše na širenju mržnje i izazivanju sukoba

Nedim Sejdinović

Suđenje Belivuku i Miljkoviću

Lični rat sa Vučićem

Jasmina Dobrilović

NATO na istoku Evrope

Gomilanje oružja i vojske

Danijel Šunter

Istočni front

Zaoštravanje pravog i hibridnog rata

Aleksandar Radić

Egzodus iz Ukrajine

Između čekića i nakovnja

Bojan Stojanović

Lični stav

Vraćanje sata unazad

Šan Makleod

SAD i rat u Ukrajini

Cena borbe “za demokratiju i slobodu”

Slobodan Kostić

Manipulacija strahom i cena populizma

Mir, stabilnost – Vučić

Radmilo Marković

Optužbe u Nemačkoj školi u Beogradu

Dve istrage i jedan lov na veštice

Nemanja Rujević

Na licu mesta: Bor

Ako se ovako nastavi, opstanka nam nema

Branko Pešić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu