Suđenje bandi Veljka Belivuka: Odlaganje do izbora

Ovde ni Betmen ne bi mogao ništa mafiji 2

ŠTA BI SVE MOGLI ISPRIČATI NA SUDU: Marko Miljković i Veljko Belivuk

foto: print skrin

Ovde ni Betmen ne bi mogao ništa mafiji

Šta bi optuženi za monstruozne zločine mogli reći u sudnici? Na primer, kako su napravili svoju kriminalnu grupu, u kojoj meri su tu učestvovali BIA i MUP, ko je sve iz državnog aparata bio uvezan sa njima, šta su dobili zauzvrat i kako su se povezali sa crnogorskom mafijom? Takođe i da objasne na kakav način su bili uključeni u aktivnosti Srpske napredne stranke, ko ih je tačno u policiji štitio i da li je to bila samo Dijana Hrkalović i još mnogo toga

Dok većina građana razmišlja kako da se obezbedi od nove krize koja je na vratima iako iz zdravstvene još nismo izašli, iz dana u dan isplivavaju novi dokazi o tome da su ljudi iz vlasti i državnog sistema umešani u gnusne mafijaške poslove. A moglo bi da se pokaže i da su na direktan način bili uključeni u poslove notornih kriminalaca.

Naizgled, kontekst ruskog napada na Ukrajinu ne daje mnogo prostora pravosuđu da se izbori sa najkomplikovanijim predmetima koje trenutno ima. To su slučajevi koji se tiču suđenja nekadašnjem najvećem narko bosu Darku Šariću i početak suđenja grupi Veljka Belivuka i još tridesetorici njegovih saradnika.

Ipak, možda je preokupiranost javnosti ratom u Ukrajini pravi trenutak da se pravosuđe u miru i bez preterane pompe posveti rešavanju ovih predmeta. Najavljeni početak suđenja grupi Veljka Belivuka možda to i dokazuje ukoliko sud uspe da organizuje održavanje ročišta za tako veliki i komplikovani slučaj. Naime, u javnosti se pojavila sumnja na osnovu postupaka suda za organizovani kriminal da će sve biti odloženo do posle izbora. Pretpostavlja se da je razlog što na sudu može biti izrečeno nešto što bi na direktan način ugrozilo Aleksandra Vučića i njegove saradnike. O čemu je tu reč, može se naslutiti prema onom što su izrekli Veljko Belivuk i Marko Miljković u izjavama pred tužiocem.

Kada je reč o apelacionom postupku u kome se sudi Darko Šariću za nelegalnu trgovinu narkoticima, postoje indicije da bi on u tom postupku mogao da bude oslobođen. To bi značilo da je bačeno 12 godina istrage i sudskog postupka protiv grupe koju je on predvodio i koja je važila za najveće narko trgovce u ovom delu sveta.

Srpsko pravosuđe se našlo pred velikim izazovom: da li će uspeti da održi neki privid nezavisnosti i počne da procesuira ovu grupu po tužbi koja je napisana na više stotina strana ili će primeniti princip po kome je bolje sačekati da izbori prođu, pa onda lagano ići u postupak. S obzirom na činjenicu da početak suđenja Belivuku i njegovoj grupi čeka još od septembra 2021. godine, suđenje u procesu koji se zove “Jovanjica 2” još nije ni počelo, a da je postupak protiv nekadašnje državne sekretarke Dijane Hrkalović već pomeren za period posle izbora, teško je verovati da će se i u ovim drugim, toliko očekivanim postupcima, nešto kapitalno dogoditi.

UBISTVO KOJE JE SVE PROMENILO

Na prvi pogled, trebalo bi aplaudirati srpskom pravosuđu i policiji na onome što su uradili u odbrani društva od korupcije i organizovanog kriminala. Ozloglašena grupa Veljka Belivuka koja je pola prošle godine bila glavna tema u nastupima svih iz vlasti, “sedi” u beogradskom Centralnom zatvoru, a nedaleko od njih u ćeliji je i Dijana Hrkalović, toliko puta dovođena u vezu sa tom grupom.

Veljko Belivuk, zvani Velja Nevolja, bio je pomoćnik Aleksandra Stankovića zvanog Sale Mutavi, sve do oktobra 2016. godine kada je Stanković brutalno ubijen u sačekuši nedaleko od Centralnog zatvora. Ova likvidacija pokrenula je mafijaške obračune koji će narednih godina odneti mnogo života na ulicama Beograda i regiona, uprkos tada odlučno najavljenoj borbi protiv organizovanog kriminala.

Nedavno objavljeni transkripti dopisivanja Belivuka sa Nenadom Vučkovićem Vučkom (NIN; Krik), službenikom MUP-a Srbije, pokazali su ono na šta su novinari sumnjali sve vreme, odnosno, od trenutka kada se u javnosti čulo i za Mutavog i za Nevolju. Njih dvojica bili su neka vrsta isturenog odeljanja MUP-a Srbije. Zadatak im je bio da kontroliše južnu tribinu Partizanovog stadiona, to jest sve navijačke grupe i podgrupe ovog tima. Zahvaljujući tome, Mutavi i Nevolja dobili su određene privilegije. Prema onome što smo mogli da pročitamo iz transkripata, linija komande išla je od vrha, “od šefa”, pa sve do ulice na kojoj se prodaje droga i ubijaju protivnici.

Teško da je moguće zamisliti neku strašniju i veću optužbu: Dijana Hrkalović, u to vreme najmoćnija žena srpske policije, sa mesta državne sekretarke, preko pripadnika policije Vučkovića, izdaje zaduženja kriminalnoj bandi Mutavog i Nevolje uz amin “šefa”. Ali ko je “šef”? Ne kaže se eksplicitno i to bi istraga lako mogla da utvrdi.

Naime, šef Dijane Hrkalović u to vreme bio je dr Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih poslova. On – koliko se zna – nije oslovljavan sa “šefe”. Međutim, neko drugi jeste. Naime, čitava javnosti zna da članovi SNS-a, ministri i premijerka Ana Brnabić tako zovu Aleksandra Vučića, predsednika Srbije. Da li je na njega mislilo Vučković? Ili nije?

Ti razgovori, kao i ubistvo Mutavog, dešavaju se 2016. godine: to je neposredno nakon formiranja nove vlade Srbije na čijem je čelu Vučić i pre nego što će odlučiti da se kandiduje za mesto predsednika Srbije na izborima u proleće 2017. godine. Te godine uveliko traje i rat dva crnogorska klana, škaljarskog i kavačkog, a u izvesnim krugovima počinje da se govori o tome kako je kavački klan draži srcu vlastima u Srbiji i da je Mutavi ubijen kao reprezent tog klana. Tih meseci i šira javnost u Srbiji shvata i razume ono što su znala deca sa tribina: grupa koja se potpisivala kao Janjičari bila je neka vrsta kukavičjeg jajeta na tribini, postavljeno iz tajnih službi Srbije i delova crnogorske mafije.

Rat na ulicama Beograda, u čitavom regionu ali i u drugim delovima sveta, odneće na desetine života. Trajaće bukvalno do decembra 2020. godine kada se veruje da je ubijen i samleven poslednji kriminalac koji se našao na putu Veljaka Belivuka i njegove družine.

VEZE SA POLITIKOM I SUĐENJE

Ovde ni Betmen ne bi mogao ništa mafiji 3
HVALISANJE HAPŠENJIMA, ALI NE I PRESUDAMA: Pripadnici MUP-a Srbijefoto: mup

Razume se, osim deklarativne priče za javnost da će se stati na rep organizovanom kriminalu koji je “uvezen iz Crne Gore” i da će biti zaustavljeno divljanje tih kriminalaca po Srbiji, ništa se pod milim bogom nije dešavalo do jeseni 2020. Belivuk i njegov tim su jačali, širili se, radili ono što im je naloženo, kao i sve ostalo što im se dopadalo. Kada je trebalo da se pomogne partiji, bili su tu, ali sve su više ulazili u poslove sa drogom, reketiranjem, i, na kraju, postali su neka vrsta odreda smrti za potrebe jednog klana iz Crne Gore.

Sve te stvari sada bi trebalo “da iziđu na videlo” u sudnici i da se konačno čuje i sazna još detalja o direktnim vezama vođa klana Veljka Belivuka i Marka Miljkovića sa vlastima u Srbiji. Zato je teško zamisliti da bi do takvog suđenja pre izbora moglo da dođe, jer bi možda vlast pomislila kako bi priča iz sudnice mogla da joj uzme neki rejting poen, pa sa tim ne treba rizikovati.

Šta je ono što bi dojučerašnji pajtaši ljudi iz srpske policije mogli da kažu, a što bi ugrozilo Vučića na izborima ili dovelo do toga da “ne dao bog” tužilac proširi istragu koja bi obuhvatila i ljude iz vlasti, već se čulo prošlog leta kada su objavljeni delovi iz izjava pred tužiocem koje su dali Belivuk i Miljković, lideri ovog klana.

Iako su tada iznosili detalje koji bi trebalo da pokažu njihovu povezanost i sa samim Vučiće direktno, sve što su izgovorili zvučalo je više kao uličarska pretnja nego kao utemeljena izjava. I to zato što su ponavljali da “ako se neki ne opamete”, onda će oni da nastupe drugačije i da “sve ispričaju”.

To bi trebalo da znači da bi mogli da objasne kako su napravili kriminalnu grupu, u kojoj meri su tu učestvovali BIA I MUP, ko je sve iz državnog aparata bio uvezan sa njima i na koji način, šta su dobili zauzvrat, kako su se povezali sa crnogorskom mafijom i da li su na sve pristali samo zato što bi inače robijali (kao što je bio slučaj sa Stankovićem) ili je postojala druga vrsta dogovora. Trebalo bi da objasne i šta su sve radili na tribini još od 2013. godine, na kakav način su bili uključeni u aktivnosti Srpske napredne straneke, sa kojim njenim članovima su bili na vezi, ko ih je tačno u policiji štitio i da li je to bila samo Dijana Hrkalović ili je bilo i drugih.

Takođe i ko je namestio da nestanu dokazi protiv Belivuka u slučaju “ubistva na šinama” s kraja 2016. godine, na koji način su nakon toga ostali van dometa zakona a bogatili su se basnoslovno, kakve su poslove i sa kim imali u Pančevu, koliki je bio njihov uticaj ne samo na tribini Partizana nego i u upravi kluba i još mnogo toga.

Sve što je ovde navedeno nije predmet istrage koja se protv grupe vodila, a ono za šta ih tužilac tereti tiče se poslova i zlodela iz 2019 i 2020. godine kada su oni bili neka vrsta “mašine za ubijanje” za potrebe jednog od crnogorskih klanova.

SAVAMALA I RITOPEK

U svetlu ovonedeljnog pojavljivanja nekadašnjeg policajca Gorana Stamenkovića u javnosti, koji je za BIRN i KRIK detaljno opisao šta se događalo u noći između 24. i 25. aprila 2016. godine u Savamali u Beogradu, ostaje otvoreno pitanje ko su bili fantomi koji su tada u maniru terorista omogućili da bude srušeno 12 objekata na mestu gde se danas zida Beograd na vodi. Svedočenje ovog policajca je pokazalo da je sa svim događajima te noći bio upoznat vrh države, te da je sam Vučić obećavao Stamenkoviću da će mu pomoći da legalizuje objekat koji je podigao kao kompenzaciju za to što je prihvatio odgovornost za slučaj “Savamala”.

Novinarska istraživanja su pokazala da je te noći bila angažovana neka grupa bandita / huligana i sasvim je moguće da Belivuk i Miljković znaju nešto o tom događaju. Neka buduća istraga, nekog budućeg tužilaštva mogla bi da objasni konačno kada je Beograd na vodi podignut, ko su zaista bili “kompletni idioti” koji su rušili noću i koji su otimali građane da bi se to sprovelo.

Od Stamenkovića je javnost, iz prve ruke, saznala kako su išli dogovori unutar policije da bi se prikrilo nepostupanje i da bi se formalno “zatvorio slučaj”, ali još uvek se ne zna u potpunosti odgovor na ključno pitanje. A to je ko su fantomi iz Savamale. Sva je prilika da tadašnji Janjičari (kasnije Principi) a danas članovi nekog drugog navijačkog kopa znaju podosta o tome i možda je prilika da se na suđenju koje nikako da počne i to ispriča. Čisto da bi “narod razumeo”.

I ŠTA SAD?

Iskustvo nas uči da izveštaji sa suđenje nikada nemaju veliki odjek u javnosti. Većina medija u Srbiji, a posebno velike TV stanice i tabloidi, vole da objavljuju tajna dokumenta, došaptavanja, glasine i izjave svedoka koji idu u korist vlasti. Za prenošenje onog što se dešava na suđenju nisu preterano zainteresovani jer da bi se to radilo, potreban je novinar koji razume šta se dešava, sedi danima u sudu i slično.

U državi gde narodni poslanik Vladimir Đukanović Đuka na svom podkastu daje prostor optuženom narko dileru, koga inače zastupa na sudu kao advokat, gde isti taj poslanik vladajuće partije preuzima slučaj Dijane Hrkalović, koju je godinu dana otvoreno pljuvao gde je stigao i mogao, teško je verovati da će sudski postupak bilo šta da donese što bi bilo koga iz vlasti ili bezbednosnih službi moglo da ugrozi.

Sbijia je postala poznata po tome što je otvoreno nebrojeno slučajeva pred Većem za organizovani kriminal i da skoro ništa nije presuđeno. A tamo gde jeste nije se pokazala umešanost ljudi iz “države” – obične ili one duboke. Iako javnost čezne za tim da vidi da je bar jedna moćnik osuđen za neki kriminal ili bar korupciju, to se ne dešava i moramo da se zadovoljimo time da neki ljudi budu “provučeni” kroz sud, možda izvesno vreme provedu u pritvoru i to bude sve. Na kraju izlaze kao pobednici i glasno se smeju javnosti i posebno onim medijima koji su se “ubili” da pokažu kako se dešava organizovani kriminal u Srbiji.

Srbija se pretvorila u onaj stripovski Gotam siti, u kome vlada mafija uz pomoć političara i policije. Tu ni Betmen ni druga čuda ne pomažu. I zato ne treba mnogo očekivati: i sami učesnici u postupku ponekad sami otežu, koriste sve da odlože početak, a sud ih razume, ne juri ih previše, nego polako i sporo. Nigde ne gori.

Iz istog broja

Ukrajina i svetska politika

Objava energetskog rata

Andrej Ivanji

Vojna analiza

Borbe, razaranja, patnje

Aleksandar Radić

Profesija: Ratni izveštač

Kada novinari postanu vest

Veljko Đurović

Optužbe za seksualno uznemiravanje protiv nastavnika

Lepljivi pogledi gospodina D.

Nemanja Rujević

Lični stav

Vreme je

Dr Zoran Lutovac

Lični stav

Kad uprava utihne

Nenad B. Kovačević

Rat i pandemija

Ukrajinska bitka na dva fronta

Filip Mirilović

TV manijak

Konstrakta iz stambene zajednice

Dragan Ilić

Ruska agresija i opozicija u Srbiji

Kako je ukrajinski rat progutao izbore

Nedim Sejdinović

Popučke, kod Valjeva: Temeljac za novu fabriku

Lopatanje bez lupetanja

Dragan Todorović

Dokumenti: Izveštaj o transformaciji Vojske Srbije na sastanku Generalštaba i Ministarstva odbrane (2007)

Doktrina koju je potvrdilo vreme

Davor Lukač

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu