Profesija: Ratni izveštač

Kada novinari postanu vest 2

EVAKUACIJA : Osobe iz staračkog doma

foto: ap

Kada novinari postanu vest

Ono što se u ratovima od bivših vremena do danas nije promenilo (a po svemu sudeći i neće skoro) jeste to što i dalje vazduhom lete komadi metala. Tako je i danas u Ukrajini. A novinari pokušavaju da između dve zaraćene strane otkriju istinu

U ponedeljak, desetog dana rata u Ukrajini, napadnuta je ekipa televizije Skaj njuz. Britanski tim se kolima lagano kretao naseljem u blizini Kijeva. Kamera je bila uključena i usmerena kroz prednje staklo. Naizgled avetinjski mirno naselje u trenutku se promenilo. Njihova kola su iznenada više puta pogođena snajperskom vatrom. Novinar Stjuart Remzi je ranjen, a snimatelj Riči Mokler, koji je snimao sa prednjeg sedišta, dva puta je pogođen u pancirni prsluk. Dok su napuštali vozilo, petočlana ekipa je sve vreme bila pod vatrom. Vest da su novinari postali vest obično nije dobra. Ovog puta se, srećom, dobro završilo.

Snimajući ratne sukobe na skoro svim kontinentima, od toga više godina kao snimatelj televizije Skaj njuz, više puta sam bio u sličnoj situaciji kao ove kolege u predgrađu Kijeva. Ničija teritorija, između dve zaraćene strane, uvek je opasno mesto za boravak jer se linija fronta časkom pomeri na jednu ili na drugu stranu.

NOVINARSKE ŽRTVENAŠIHRATOVA

Kada novinari postanu vest 3
UKRAJINSKA SVAKODNEVICA: Beg od bombardovanja;…foto: ap

Ukrajinski rat iz pozicije izveštača dosta liči na ratove u bivšoj Jugoslaviji, mada se nadam, naravno, da neće dostići onaj broj žrtava, ni civilnih, a ni novinarskih. Naime, “naši” ratovi 90-ih bili su prekretnica u ratnom izveštavanju uopšte. Medijski poslenici su po prvi put postali ciljane mete, a od rata u Bosni zaštitni šlem i prsluk postali su neizostavan deo novinarske opreme. Po mogućstvu i blindirani auto.

Prve novinarske žrtve “naših” ratova pale su trećeg dana sukoba u Sloveniji, u junu 1991. To su bili austrijski frilens fotografi Nikolas Fogel i Norbert Verner. Dok su se kretali autom po pisti aerodrome Brnik, pogodila ih je raketa ispaljena iz MiG-a JNA. Kada se pozdravljao sa kolegama iz redakcije, pred polazak u Sloveniju, Fogel je rekao: “Idem u novo iskustvo, ne znam hoću li se vratiti živ.” Sredinom avgusta 1991. godine na Baniji, u borbi između teritorijalaca tadašnje Srpske Krajine i hrvatskih gardista, teško je ranjen snimatelj HRT-a Goran Lederer, koji je zbog neukazane pomoći iskrvario. Tokom rata u Vukovaru, na Trpinskoj cesti, od prostrelne snajperske rane na vratu poginuo je Milan Žegarac, novinar “Večernjih novosti”.

Dobrovoljci sa raznih strana koji ovih dana dolaze u Ukrajinu, nisu nova pojava. Njih je bilo u gotovo svim ratovima kroz istoriju. Sa srpske strane 90-ih dobrovoljce su slale “patriotske” stranke, SPO, SRS i SPS. Sa hrvatske strane u Slavoniji je formirana prva međunarodna dobrovoljačka jedinica. Najzaslužniji je bio Bolivijac mađarskog porekla Eduardo Roza Flores, koji je i komandovao tom jedinicom. Ratni pseudonim mu je bio “Čiko”. On je inače bio novinar katalonskog dnevnog lista “La Vangvardija” i takvim delovanjem naneo je ljagu ne samo svom listu već i celoj profesiji. Međunarodna organizacija za zaštitu novinara “Reporteri bez granica” optužuje Floresa za ubistvo dvojice dopisnika u januaru 1992. godine – Švajcarca Kristijana Vurtemberga i britanskog fotografa Pola Dženksa, koji je radio za agenciju EPA. Mada je hrvatska vlada zvanično saopštila da su ih ubili Srbi (Vurtemberga četnici iz zasede, a Dženksa srpski snajper), španski novinar Hulio Sezar Alonso za njihovu smrt optužuje Čika Floresa. On kaže da je Švajcarac ubijen jer se ubacio u Floresovu internacionalnu jedinicu da bi istraživao o njenoj povezanosti sa ultradesnim organizacijama Zapadne Evrope, preko kojih su i regrutovani. Takođe je istraživao i o putevima šverca oružja i droge. Kada je otkriven, ubili su ga. Dženks je počeo da se raspituje za sumnjivu smrt kolege Vurtemberga, pa je četiri dana kasnije i on ubijen u blizini Osijeka. Bio je prvi britanski izveštač koji je poginuo i dvadeset treća novinarska žrtva od početka rata u bivšoj Jugoslaviji.

CENA STRADANJA

Kada novinari postanu vest 4
…uništena ruska vojna vozila;…foto: ap

Za izveštače je rat često komplikovan, bore se sa propagandom, cenzurom, zabranama, konkurencijom, birokratijom, uz sve ostale teškoće koje rat podrazumeva. Naravno, sve može da bude i jednostavnije – odeš, pogineš i gotovo. Veće medijske kuće po pravilu uplaćuju životno osiguranje za izveštače koje upućuju u ratnu zonu. Agencija WTN, za koju sam radio tokom devedesetih, dostavila nam je spisak “povreda na radu u ratnoj zoni” koje je životno osiguranje obuhvatalo. Budući da WTN odavno više ne postoji (kupila ih je agencija AP), pa tako ni službena tajna, evo za ilustraciju nekoliko podataka sa te liste “ličnih nezgoda”:

– u slučaju smrti: 150.000$ ili 4 godišnje plate (šta bude veće);

– za gubitak oba oka ili dva ili više udova, ili po jedno od oba: 250.000$ ili 8 godišnjih plata (šta bude veće);

– za gubitak jednog od udova ili jednog oka ili za trajni gubitak sluha: 150.000$ ili 4 godišnje plate (šta bude veće);

– za trajnu potpunu nesposobnost za obavljanje svoje profesije: 250.000$ ili 8 godišnjih plata (šta bude veće);

– za privremenu potpunu nesposobnost za obavljanje svoje profesije: 1/52 od godišnje plate nedeljno;

– za privremenu delimičnu nesposobnost za obavljanje svoje profesije: 25% od 1/52 od godišnje plate nedeljno u maksimalnom trajanju od dve godine.

Novčano obeštećenje neće nikome nadoknaditi izgubljeni život ili izgubljeni deo tela, ali donekle pomaže u odgovoru na pitanje koje većina izveštača sebi postavlja: “Šta ako mi se nešto desi?”

GODINA UBIJANJA MEDIJA

Kada novinari postanu vest 5
…zgarištafoto: ap

Dejvid Kaplan, producent američke mreže ABC, ubijen je u avgustu 1992. godine samo zato što je bio novinar. Stigao je sa grupom od trideset dopisnika, koji su pratili tadašnjeg jugoslovenskog premijera Milana Panića tokom njegove posete Sarajevu. Pre izlaska iz aviona, svi smo navukli pancirne prsluke, sem Kaplana, koji je odbio rečima: “Ako premijer ne nosi zaštitni prsluk, neću ni ja.” Nekoliko minuta kasnije, dok je kolona vozila napuštala sarajevski aerodrom, iz susednog naselja Dobrinja, koje je bilo pod srpskom kontrolom, ispaljen je jedan metak iz snajpera. Kroz zadnja vrata kombija koji je bio obeležen velikim slovima “TV”, taj metak smrtno je pogodio Kaplana u leđa.

Kako je rat u Bosni odmicao, i broj novinarskih žrtava se povećavao. Međunarodna federacija novinara (IFJ) objavila je da je 1994. godina u bivšoj Jugoslaviji bila “godina ubijanja medija bez presedana”. Poginulo je trideset izveštača, što je predstavljalo rekord. Procenjuje se da je u hrvatskom i bosanskom ratu 1991–95. godine poginulo između 55 i 75 novinara (uključujući i spoljne saradnike). Toliko je otprilike novinara stradalo tokom čitavog Vijetnamskog rata, koji je trajao dvadeset godina.

Zbog sve većeg broja novinarskih žrtava, IFJ i nekoliko evropskih medijskih kuća inicirali su osnivanje kampa za obuku ratnih dopisnika. Tako je 1995. godine u Britaniji počeo da radi kamp “Centurion”, koji je i danas operativan. Obuku drže britanski veterani SAS-a i bivši članovi Kraljevske mornarice. Tokom petodnevne obuke, simuliraju se različite ratne situacije u kojima novinari mogu da se nađu.

Ovakva obuka je korisna, ali nije nikakva garancija. Migel Gil, snimatelj agencije APTN, koji je svoju karijeru započeo u bosanskom ratu, poginuo je u maju 2000. godine u Sijera Leoneu, zajedno sa Rojtersovim novinarom Kurtom Šorkom, kada ih je na blatnjavom putu, usred džungle, iz zasede ubila paravojna jedinica. Obojica su tada već imali zavidno iskustvo u ratnom izveštavanju i obojica su prošli obuku u “Centurionu”. Šork samo nedelju dana ranije.

NOVINARI UPREVENTIVNIMRATOVIMA

Kada novinari postanu vest 6
NIKARAGVA: Autor teksta Veljko Đurović na zadatkufoto: privatna arhiva

Posle terorističkog napada na Njujork 11. septembra 2001, usledio je napad na Avganistan. Amerika je tom prilikom promovisala “preventivni” ili “asimetrični” rat kao novi tip ratovanja protiv terorizma, koji im daje za pravo da u cilju zaštite svojih interesa napadnu zemlju koja pruža utočište ili pomaže međunarodni terorizam.

Preventivni rat nastavio se invazijom na Irak, u proleće 2003. godine. Ovoga puta zbog navodnog oružja za masovno uništenje. Bez obzira na to što je tim UN dokazao da u Iraku nema tog oružja, američki predsednik Džordž Buš (Junior) je procenio da je invazija na Irak ipak neophodna. Zbog toga se u regionu Bliskog istoka početkom 2003. godine skupilo 3000 izveštača, najveći kontingent ratnih reportera ikada sastavljen na jednom mestu.

U Bagdadu ih je bilo 200, a svakako bi ih bilo mnogo više da su mogli da dobiju vizu. Svi ostali su bili strateški raspoređeni po susednim zemljama, nadajući se da će u jednom trenutku ipak da uđu. Britanski Skaj njuz je u regionu imao više ekipa sa preko trideset ljudi. Naš tim, predviđen da, po sopstvenom izboru, ostane u Bagdadu, brojao je osam ljudi.

Imali smo 30 sati da odlučimo da li smo zaista spremni za tako nešto. Svako od nas je znao da kada rat počne nema izlaska dok jedna strana ne pobedi, ma kako i ma koliko trajalo. Najveću pretnju predstavljao je vakuum, odnosno period bezvlašća koji će se desiti kada jedni izgube kontrolu nad državom, a drugi je još ne uspostave.

A onda se desilo ono što se desilo i sada u Ukrajini, i što se inače dešava. Kada postane izgledno da će rata biti, broj prisutnih izveštača se prepolovi. Neki zbog pritiska redakcije ili porodice, a neki zbog straha od neizvesnosti. Francuski i ruski dopisnici bili su vidno dobrodošli, pošto su te zemlje otvoreno bile protiv invazije. Od Francuza je ostao Reno Žerar, novinar “Figaroa”, i ekipa televizije Antena 1. Elena Jončeva, bugarska novinarka državne televizije, ostala je bez snimatelja. Ostavio joj je malu, džepnu kameru. Gotovo svi američki, elektronski i štampani mediji su na preporuku svoje vlade napustili Irak. Hrabra je bila odluka ekipe CNN-a i novinara Nika Robertsona da uprkos svemu ostanu. Brojne britanske medijske kuće, posebno one koje su zagovarale napad na Irak, kao što su “Tajms” i “Telegraf”, napustile su Bagdad. Od štampanih medija ostali su “Independent”, “Gardijan” i “Dejli miror”, a od elektronskih, naša ljuta konkurencija BBC, ITN i mi iz Skaj njuza. U poslednjem trenutku i naš tim se smanjio. Od osam ljudi ostalo nas je trojica – novinar Dejvid Čejter, Milan Antić (montažer i tonski snimatelj) i ja. Mi smo procenili da je u ovom slučaju rizik proporcionalan cilju, da se ovakva prilika retko pruža dva puta u životu – da prisustvuješ oružanoj smeni vlasti u jednoj državi.

KRVAVO IRAČKO BOJIŠTE

U zoru 19. marta, krenuo je pres konvoj za Jordan sa gotovo sto novinara. Povlače se i brojne ambasade. Nas preostale su smestili u hotel “Palestina”, u zgradu od 20 spratova sa koje se pružao odličan pogled na grad i moguće ciljeve, delila nas je samo reka Tigar. Veče pred napad postavili smo jednu kameru na krov i povezali na satelit. Više je nismo isključivali. Bila je usmerena prema centru grada i Sadamovoj kući. Skaj njuz u Londonu je mogao da je uključuje po želji. Zaštitili smo je vrećama peska, pa koliko izdrži.

U slučaju da zapadnemo u mentalnu krizu, imali smo na raspolaganju 24 sata dežurnog psihologa u Londonu, koji bi nam satelitskim telefonom držao terapije. Njegov broj nam je bio zalepljen preko Sadamove slike.

Rat je počeo u četvrtak 20. marta, u 5h ujutru po iračkom vremenu, napadom iz vazduha, sa kopna i sa mora. Prethodnog dana radnici iračke državne bezbednosti pretresali su nam sobe i oduzimali satelitske telefone, da bi sprečili navodno navođenje projektila. Tu zabranu niko nije poštovao. Nekoliko ekipa jeste ostalo bez opreme ili bilo proterano, ali ne znam ko bi se normalan uzdržao a da se ne uhvati za kameru ili za telefon dok se pred njim vodi rat. Mi smo izveštavali kako smo znali, a iračka služba bezbednosti je oduzimala opremu, hapsila i proterivala.

Trećeg dana rata proterana je ekipa CNN-a, i uvedena stroga cenzura na snimljeni materijal. Ništa nije moglo da ode u etar ako prethodno ne dobije pečat cenzorske komisije (takvu kontrolu primenjivala je i vojna cenzura u Beogradu tokom NATO bombardovanja 1999. godine). Svi dopisnici dobili su svog “majndera” iz pres centra. Zadatak “majndera” je bio (kao i onih na Palama tokom rata u Bosni) da spreče nepotrebnu slobodu medija.

Prvi od izveštača koji je poginuo bio je snimatelj australijske televizije ABC Pol Moran. Poginuo je drugog dana rata, u samoubilačkom bombaškom napadu na kontrolnom punktu na severoistoku Iraka. Sledećeg dana poginuo je Teri Lojd, novinar britanskog ITN-a. Stradao je od “prijateljske vatre” u okolini Basre, na jugu Iraka. Upoznao sam ga na Ilidži 1992. godine, kada sam bio lakše ranjen od šrapnela. Druga dva člana Terijeve ekipe proglašeni su nestalim – snimatelj Fred Norac i prevodilac Husein Osman.

U podne 8. aprila vodile su se ulične borbe po Bagdadu. Više kvartova je bilo u plamenu, crni dim se dizao do neba. Američki avioni su nisko nadletali, čula se jaka pucnjava iz okolnih ulica. Mi smo sa balkona na 14. spratu imali dobar pregled, jer su se borbe vodile blizu hotela i oko mostova koje su Amerikanci pokušavali da pređu. A onda se iznenada hotel zatresao, uz zaglušujuću detonaciju. Bili smo pogođeni “prijateljskom vatrom” koja je ubila dvojicu, a ranila četvoro kolega. Obojica poginulih su snimatelji: Španac Hoze Kouso iz Tele sinko i naš drug, Ukrajinac Taras Protsjuk iz Rojtersa. Taras je bio iskusan snimatelj sa više ratova iza sebe, uključujući i ratove bivše Jugoslavije. Imao je 35 godina.

Istog dana poginuo je Tarik Ajub, novinar najveće arapske televizije Al Džazira. Zgrada njegovog dopisništva pogođena je u vazdušnom napadu, mada je na krovu jasno bilo ispisano “TV”, velikim slovima koja su se i iz aviona mogla videti.

Tokom poslednjih dana aprila poginulo je još nekoliko izveštača u drugim delovima Iraka. Gabi Rado, novinar britanskog Kanala 4, pronađen je mrtav blizu svog hotela u gradu Sulejmaniji. Kaveh Golstan, snimatelj BBC-ja, poginuo je kada je izlazeći iz kola stao na nagaznu minu. Njegov producent Stjuart Hjuz je tom prilikom izgubio obe noge. Keli Mičel, novinar “Vašington posta”, ubijen je u kolima sa vozačem tokom borbi oko aerodroma. Kristijan Libig, novinar nemačkog nedeljnika “Fokus”, poginuo je u iračkom raketnom napadu južno od Bagdada. Tom prilikom je stradao i Hulio Parado, novinar španskog dnevnog lista “El Mundo”.

“Prijateljskom vatrom” u severnom Iraku, američka vojska je greškom pogodila konvoj kurdskih izbeglica u pratnji američkih specijalaca. Tom prilikom je 17 ljudi poginulo, a 45 ranjeno. Među povređenima su bili i novinar BBC-ja Džon Simpson i snimatelj Fred Skot, koji je nastavio da snima dok mu je krv kapala po objektivu. U ekipi BBC-ja bio je i Dragan Petrović, njihov producent iz Beograda.

Do kraja 2010. godine u Iraku je poginulo više od 200 izveštača, što je apsolutni rekord za jedan rat. Među njima su gotovo dve trećine bili ciljana meta napadača. Od 84 oteta medijska radnika u Iraku polovina je oslobođena, dok je 27 ubijeno, a 14 proglašeno nestalim.

Ono što se u ratovima od bivših vremena do danas nije promenilo (a po svemu sudeći i neće skoro) jeste to što i dalje vazduhom lete komadi metala. Tako je i danas u Ukrajini. A novinari pokušavaju da između dve zaraćene strane otkriju istinu.

Posao ratnog izveštača je prosto takav – nema događaja zbog kojih vredi izgubiti glavu, ali ima događaja zbog kojih vredi rizikovati. Zašto? Zato što je najbolje ratno izveštavanje u suštini uvek antiratno.

Iz istog broja

Ukrajina i svetska politika

Objava energetskog rata

Andrej Ivanji

Vojna analiza

Borbe, razaranja, patnje

Aleksandar Radić

Optužbe za seksualno uznemiravanje protiv nastavnika

Lepljivi pogledi gospodina D.

Nemanja Rujević

Suđenje bandi Veljka Belivuka: Odlaganje do izbora

Ovde ni Betmen ne bi mogao ništa mafiji

Slobodan Georgijev

Lični stav

Vreme je

Dr Zoran Lutovac

Lični stav

Kad uprava utihne

Nenad B. Kovačević

Rat i pandemija

Ukrajinska bitka na dva fronta

Filip Mirilović

TV manijak

Konstrakta iz stambene zajednice

Dragan Ilić

Ruska agresija i opozicija u Srbiji

Kako je ukrajinski rat progutao izbore

Nedim Sejdinović

Popučke, kod Valjeva: Temeljac za novu fabriku

Lopatanje bez lupetanja

Dragan Todorović

Dokumenti: Izveštaj o transformaciji Vojske Srbije na sastanku Generalštaba i Ministarstva odbrane (2007)

Doktrina koju je potvrdilo vreme

Davor Lukač

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu