SAD i Ukrajina

Lagodnost koja spašava svet 2

NEĆE BITI NUKLEARNOG RATA: Džozef Bajden

foto: ap

Lagodnost koja spašava svet

Najnovije istraživanje Galupa pokazuje da čak 52 odsto stanovnika Amerike doživljavaju napad na Ukrajinu kao suštinsku pretnju po interese SAD, čak 85 odsto ima negativno mišljenje o Rusiji, dok skoro polovina misli da se NATO dobro nosi sa čitavom situacijom

Odmah pored uređaja za elektronsko čekiranje na aerodromu u Los Anđelesu, pre nego što se odloži prtljag na pokretnu traku i krene prema službeniku koji proverava dokumenta, jedan mladi par se, pre nekoliko dana, dugo opraštao. Dok se on potom osvrtao i mahao devojci koja ga je gledala kako odmiče u redu, na njegovoj maskirnoj uniformi, odmah iznad prepoznatljive oznake američke vojske sa prezimenom, video se vlažan trag njenog lica.

Naravno, vojnici stalno nekuda odlaze, takav im je posao, kasnije su u grupama čekali na letove i u San Francisku, ali se često može prepoznati kada se oni vraćaju u neku od ovdašnjih baza nakon vikenda provedenog kod kuće ili idu daleko preko okeana. SAD su upravo uputile nove trupe u Poljsku, Rumuniju, Češku i Nemačku kako bi ohrabrili svoje NATO saveznike, dok se na programima ovdašnjih njuz kanala smenjuju snimci brutalnih napada Rusije na Ukrajinu, unezverenih ljudi koji beže i gradova u plamenu, samo zato što je ova zemlja htela da se pridruži Severnoatlantskoj alijansi u kojoj je Amerika oduvek igrala glavnu ulogu.

Da bi ovdašnjoj publici nekako približili ko je ta država na koju se okomila najveća zemlja sveta, voditelji obično kažu da je Ukrajina veličine Teksasa, koju Amerika podržava vojno, ekonomski i finansijski, ali da neće slati svoje trupe u tu državu, već da će kazniti Rusiju teškim sankcijama. Za one koji žele da saznaju nešto više o prvoj okupaciji jedne evropske države nakon Drugog svetskog rata, upravo je osvanula naslovna strana “Tajma” sa Putinovom fotografijom, Hitlerovim brkovima na njegovom licu i velikim natpisom – “Povratak istorije”.

MONROVA DOKTRINA, NATO I KINA

Ogromnoj većini građana Amerike koju, uprkos svom komforu života, mnogo više brine novi rast cena goriva zbog ukrajinske krize nego svetski problemi kojima se bave političke elite, već i samo spominjanje Teksasa budi neprijatne asocijacije zbog prošlosti o kojoj ne vole previše da slušaju. Na neke, sad već, istorijske aluzije ruskog predsednika Vladimira Putina koje su zlokobno predskazivale moguće napade na bivše članice SSSR-a koje su se izmakle njegovoj kontroli, nisu previše obraćali pažnje ni oni kojima je posao da šalju vojnike daleko preko okeana, bez obzira što je on, još pre petnaest godina, na bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, najavljivao ono što sada Amerika gleda sa pomešanim osećanjima besa, neverice i tuge. Jer daleka Evropa, bez obzira na njihova snažna osećanja o vlastitoj superiornosti i nadmoći, bila je i ostala neki utopijski deo sveta gde su državni fakulteti besplatni, zdravstveno osiguranje dostupno svima, radni dan ne traje ne traje deset sati, na posao se odlazi samo pet dana u nedelji i još postoji odmor tokom koga se dobija plata.

Ukoliko je savetnicima u Beloj kući tada promaklo Putinovo pominjanje nadolazećih “rizika po ceo svet” i pretnji da će “mrtvih biti sve više”, njegovo učestalo negiranje ukrajinskog naroda i državnosti, jasno je otkrivalo buduće namere ovog autokrate, pošto je simboličko ubijanje nacionalnog identiteta samo prolog za stvarna ubijanja pripadnika tog naroda.

Mada je američkim stručnjacima koji se bave evropskim pitanjima dobro poznat Putinov programski tekst u kome je ponovio kako je Ukrajina nastala “otimanjem ruske zemlje” za šta su krivi boljševici koji su stvorili SSSR, tvrdnje o “jednom narodu” koji živi u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini, te da da Moskva neće dopustiti da se Ukrajina, kojom “upravlja Zapad” bude upotrebljena protiv Rusije, a što je i sam američki državni sekretar Entoni Blinken nedavno jasno čuo od ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Lavrova kroz njegovo upozorenje da bi Evropa mogla da se suoči sa “košmarom oružanih sukoba”, administracija Džozefa Bajdena nije očekivala potpunu okupaciju Ukrajine. Zapravo, najvišim zvaničnicima Pentagona postalo jasno šta se sprema tek kada su na osnovu satelitskih snimaka i obaveštajnih podataka sa terena videli da se u blizini granica sa Ukrajinom, zajedno sa više od 130.000 vojnika, razmeštaju poljske bolnice sa zalihama krvi i radionice za popravku tenkova, što sigurno ne služi za vojne vežbe kojima je zvanična Moskva obmanjivala svet.

Odluka Moskve da sruši kompletan bezbednosni poredak Evrope zajednice suverenih država koje sporove rešavaju na miran način, suštinski je zatekao Vašington koji je verovao da će na Starom kontinentu vladati status quo, tako da on može potpuno da se fokusira na strateški sukob sa Kinom, koji je izgledao kao nešto mnogo važnije za američke nacionalne interese, od pretnji sukobima ekonomski i tehnološki inferiorne Rusije.

Ruku na srce, ni američka administracija nije sasvim nevina u ukrajinskoj tragediji. Mnogi su političari i stručnjaci, bilo da je reč o konzervativcima ili liberalima, izražavali prethodnih godina neku vrstu razumevanja za zabrinutost Rusije oko dolaska NATO na njene granice.

“Ruska invazija nije rešenje, ali to nije ni tvrdoglavi nastup NATO saveza”, napisao je nedavno Berni Sanders, primećujući da “Putin je lažov i demagog”, ali i da su “Sjedinjene Države licemerne kada tvrde da ne uvažavaju načelo podele sfera uticaja”, opisujući kako SAD već desetinama godina sprovode Monroovu doktrinu na osnovu koje misle da imaju pravo da intervenišu protiv bilo koje države koja ugrožava njene interese, “što je nekih davnih godina dovelo do ivice nuklearnog rata sa Sovjetskim Savezom zbog sovjetskih projektila instaliranih na Kubi, 90 milja od američke obale, jer je to je Kenedijeva administracija ocenila kao neprihvatljivu pretnju nacionalnoj bezbednosti”.

Ne treba ni ići tako daleko u istoriju – na ovu doktrinu pozivali su se i saradnici bivšeg predsednika Donalda Trampa kada su pokušavali da oblikuju pojedine zemlje Južne Amerike po svom ukusu.

No prastari Džejms Monro je zajedno sa američkim usmenim obećanjima poslednjem predsedniku SSSR-a Mihajlu Gorbačovu da se neće širiti ka Istoku već odavno postao deo istorije kojom niko ne želi da se zamara, Kijev jeste bio daleko od članstva u NATO-u, ali su američki vojni instruktori bili blizu Kijeva i obučavali ukrajinsku vojsku, da bi im Pentagon, videći da Rusija obavlja opsežne pripreme za napad, naložio da hitno napusti tu zemlju. Ako to nije naivnost, onda je u pitanju duboko nerazumevanje prirode Putinovog režima kada se verovalo da će vojna obuka, finansijska pomoć, razmena obaveštajnih podataka i oprema za komunikaciju, spasiti Ukrajinu u slučaju agresije. Doduše, poslednjih meseci Amerika je počela da šalje i oružje Ukrajini, ali to sve zajedno nije bilo dovoljno da odvratilo Rusiju od napada, tim pre što ona više ne zazire da upotrebi sva sredstva da povratila status velike sile koji je izgubila krajem devedesetih, dok je na kolenima, potpuno slomljena ekonomski, mogla samo da sluša uveravanja američkih zvaničnika da se NATO neće širiti prema njenim granicama. No, Putinova Rusija više nije ona Jeljcinova, tako da Beloj kući sada jedino preostaje da prisili Moskvu da plati što veći cenu u vojnom, ekonomskom i političkom smislu gurajući je u potpunu izolaciju.

OBEĆANA ZEMLJA

Ukoliko popričate sa nekim od onih koji ovde u Americi žive u vašem susedstvu o onome što se dešava u Evropi, uglavnom će vam reći da je to užasno, strašno, nedopustivo i da se to mora odmah zaustaviti. Na pitanje – kako, niko nema odgovora, ali i najnovije istraživanje Galupa pokazuje da čak 52 procenata stanovnika Amerike doživljavaju napad na Ukrajinu kao suštinsku pretnju po interese SAD, čak 85 odsto ima negativno mišljenje o Rusiji, dok skoro polovina misli da se NATO dobro nosi sa čitavom situacijom.

SAD su učinile sve što je moglo bez upotrebljavanja vojske, potpuno su zamrzle kompletnu imovinu i finansijska sredstva Rusije na svojoj teritoriji, toj zemlji je blokiran pristup međunarodnom bankarskom sistemu SWIFT, a uvedene su sankcije i samom ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i čitavom političkom vrhu te zemlje. Pod američkim sankcijama se našao čitav ruski energetski i odbrambeni sistem, ali i kompletan uvoz i izvoz iz Rusije, što će joj drastično otežati pristup čipovima, kompjuterima, telekomunikacionoj i informacionoj opremi.

Sankcije su ipak batina sa dva kraja, koliko god se brinu o normama međunarodnog prava, toliko Amerikanci misle i na sopstveni džep, tako da su ukrajinsku kriza već počeli da osećaju na svojim novčanicima. Cena nafte dosegla je osmogodišnji maksimum, gas će dodatno poskupeti zbog sankcija, blokada izvoza iz Rusije dovešće do još veće nestašice poluprovodnika zbog kojih su cene kola, bez kojih ne može da se živi u Americi, već dostigle astronomske cene, dok bi poremećaj izvoza hrane i nekih drugih proizvoda iz Ukrajine i Rusije moga još dodatno da pospeši inflaciju, sa kojom je bio problem i pre ruskog napada.

Sada jedino preostaje da se čeka da Rusija ponovo padne na kolena kao što se to dogodilo krajem devedesetih, mada će to za Ukrajinu biti kasno. Njena tragedija biće okončana pre nego što Rusija oseti posledice američkih ekonomskih mera i izolacije od strane gotovo čitavog sveta. Da li je moglo više? Moglo je, ali bi umesto odlazaka u šoping molove, guranja kolica po Volmartu, ručkova u restoranima, džoginga, teretana i letovanja na obližnjim Bahama, građani Amerike morali da obuku one iste uniforme na kojima bi bila ispisana njihova engleska, nemačka, latinoamerička, azijska ili slovenska prezimena, jer ovde, za razliku od istoka Evrope gde besni rat, nacionalni identitet daje država u kojoj žive, a ne etničko poreklo, ali bi to ujedno bio početak kraja svega što vidimo oko sebe. Lagodnost života koje, sebično, niko na Zapadu ne želi da se odrekne zbog nekog drugog, spasiće ovaj put svet.

Iz istog broja

Ruska invazija

Ukrajina u plamenu

Andrej Ivanji

Rat u Ukrajini: Vojna analiza

Susret sa brutalnom realnošću

Aleksandar Radić

Istočna kriza: Napad Rusije na Ukrajinu

Eksplozivni kraj jednog poretka

Milan Milošević

Svedočenja

Ukrajinska prozivka

Dr Ljudmila Popović

Slučaj Dijane Hrkalović

A od Đuke – odbrana

Jasmina Dobrilović

Lični stav

Papirizacija blokčejna

Ilija G. Rilaković

Srbija i rat u Ukrajini

Kocka je bačena, ali još nije pala

Slobodan Georgijev

Rat u Ukrajini i izbori u Srbiji

Za svakog ponešto

Nedim Sejdinović

Intervju: Duško Vujošević

Hrabrost je ostati uspravan pod pritiskom

Momir Turudić

Korona i školovanje

Šok za obrazovni sistem

Ivana Milanović Hrašovec

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu