Dosije “Vremena”: Šta će biti sa Rio Tintom

Pritajena kompanija, skrivena država 2

POSLE OTKUPA KOMPANIJE RIO TINTO: Deo Gornjih Nedeljica

fotografije: natali bertrams

Pritajena kompanija, skrivena država

Rio Tinto nije otišao iz doline Jadra, samo je smanjio vidljivost. Sagovornici “Vremena”, političari, pravnici, naučnici, vođe protesta ili izvori bliski rudarskom džinu saglasni su da se belo zlato vredno desetine milijardi ne napušta bez borbe. Dok neki u ovoj temi vide meki trbuh režima, naučnici su podeljeni baš kao i dojučerašnje komšije u Gornjim Nedeljicama

Slaviša Rosić (46) podiže ruku do kačketa da pokaže koliko naraste soja. Kukuruz, razume se, još je viši. Između Jadra i rečice Korenite jedva je kilometar, a u plavnoj dolini je, kunu se ovi ljudi, najplodnija zemlja u Srbiji. Kad suša sprži Srem ili Mačvu, ovde je zeleno. Baš tu je bilo planirano jalovište za rudnik litijuma pre nego što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić naredio da se ono izmesti u okolinu Štavice.

Pritajena kompanija, skrivena država 3
JEDNI PRODALI I OTIŠLI, DRUGI OSTAJU I NE DAJU: Gornje Nedeljice

Ali Rosić, poljoprivrednik iz Gornjih Nedeljica i saborci iz udruženja “Ne damo Jadar” neće nikakvu deponiju, nikakav rudnik – nigde. Neće obećanja o boljem životu jer im je ovako sasvim lepo. Poslednjih dana stražari se na smenu. Kažu da izvesni ljudi bez dozvole uzimaju uzorke zemlje i bespravno se seče šuma na parcelama koje je Rio Tinto pazario.

Nakon što su zvaničnici najavili da australijsko-britanska kompanija odlazi iz Srbije, Rio Tinto je uknjižio još nekoliko parcela, što se vidi iz podataka u katastru. Na Brezjaku, između Nedeljica i magistralnog puta, još su u unajmljenoj kući kancelarije rudarskog giganta. Ispred je vozni park. Meštani ne veruju u obećanja dok Rio Tintu ne vide leđa.

Pritajena kompanija, skrivena država 4
SLAVIŠA ROSIĆ: “Ako budu nastavili sa ovakvim radom, nečija glava će pasti”

“Ako budu nastavili sa ovakvim radom, nečija glava će pasti. Ako dođu mašine, neće biti dobro. Mi smo čvrsto rešili i biće šta bude”, kaže Rosić za “Vreme”. Kaže da ne preti već da je spreman da ide pod bagere. Pokazuje iznad Crkve Svetog Georgija. “Evo ga Cer ovde. Pa kad su naši živote dali…”

U ovom živom selu sa mnogo dece brzo se dođe do priča o precima i zavetima, “pravim Srbima” i “izdajnicima” koji su prodali kuće. Na prostoru gde je – u međuvremenu ukinuti – prostorni plan smestio rudnik ima 52 domaćinstva. Njih 49 je prodalo kuće kompaniji i otišlo, dva domaćinstva imaju nerešene vlasničke odnose, samo jedan se još ne da.

Pritajena kompanija, skrivena država 5

Meštani pokazuju kućerke koji su prodati za osamdeset hiljada evra. Veća imanja su plaćana po trista ili petsto hiljada. Za hektar njive nudi se do 25.000 evra, ponegde su brže-bolje zasađeni lešnici da bi zemljište bilo skuplje. Mnogi su odneli krovove i stolariju jer je Rio Tinto za to davao bonus. Cene su pet ili šest puta veće od tržišne vrednosti.

Oni koji su ostali van kruga rudnika – pa nisu mogli da prodaju kuće i da su hteli – to zovu “psihološkim ratom”. Kažu, od sela prave ruglo kako bi se svi pomirili sa sudbinom. Tvrde da ih se doskora nije ticalo šta kompanija tu radi godinama. Neki su se zaposlili, škola je dobila donacije, Rio Tinto je bio izdašan, ali su, kažu meštani, onda shvatili u čemu je jadac.

SVI MISLE NA DECU

Kad Slaviši Rosiću zvoni telefon, čuju se narodnjački stihovi “harmonika od pedeset kila”. Rosić svira harmoniku, ali u poslednje vreme slabo jer nije vakcinisan pa uveče ne sme u lokale. Ovog puta kum zove i ubrzo dolazi.

Đorđe Kapetanović (49) iz susednog sela Korenite krupan je čovek zemljoradničkih ruku. U Nedeljicama ima tri hektara zemlje i ne namerava da ih proda. Od prvobitno 600 potrebnih hektara, firma je uspela da otkupi oko četvrtinu.

“Ratovi su se vodili oružjem. A sada je najjače oružje ušlo u narod – pare. Ljudi pokleknu. Misle da su završili neki posao, da kupe deci stan, ali ništa nisu uradili. Mnogi su već potrošili. Drugi su loše završili, nisu dočekali ni dinar da potroše”, priča Kapetanović.

Ovde se veruje u prokletstvo. Priča se o ženi koja je prodala imanje pa kupila auto koji je izdao na pružnom prelazu – ubio je voz. O čoveku koji je umro par dana pošto je prešao da živi u stanu.

“Nije nas Bog tek tako posadio ovde. Nego da štitimo srpstvo, a ovo hoće strana kompanija da kupi”, kaže Kapetanović. “Moj deda je po dolini skupljao kosti drugova posle Prvog svetskog rata i podigao crkvu i kosturnicu. Ja to ne mogu da prodam. Za mene je to čista izdaja.”

Jedan od onih koje zovu “izdajnikom” skućio se u Klupcima, tik izvan Loznice. Radomir Filipović (59) sagradio je brzo kuću sa podnim grejanjem, samo treba da je omalteriše i okreči. Ovde je našao dobru zemlju, skućio je decu u Novom Sadu. Zna da ga u rodnom selu mnogi ne vole.

“Kažu da se na protestima bore zbog svoje dece. I ja sam doneo odluku zbog svoje dece – samo smo bili u drugim okolnostima. Oni nisu nikad bili na ispitu”, priča Filipović, svojevremeno pomoćnik gradonačelnika Loznice iz redova Demokratske stranke. U toj stranci više nije aktivan, ali je, kaže, član iz inata i zato što misli da je Vučić “uzurpator”. Razume komšije koji bi ostali tik uz rudničko okno i pored brze ceste kojom šipče kamioni. Ali bi voleo da oni razumeju i njega.

Pritajena kompanija, skrivena država 6
RADOMIR FILIPOVIĆ: “Proradio je instinkt samoodbrane, da iščupamo što više i idemo”

“Eksproprijacija nam je bila mač iznad glava. To smo shvatili kao pretnju”, kaže Filipović. “Proradio je instinkt samoodbrane, da iščupamo što više i idemo. Da je tamo ostalo nas nekoliko, država bi mogla da primeni zakon o eksproprijaciji.”

Filipović se u jednom slaže sa bivšim komšijama: Rio Tinto nije otišao, samo se pritajio barem do izbora. Dok u kompaniji ignorišu novinarske upite, sagovornici “Vremena”, političari, pravnici, naučnici, vođe protesta ili izvori bliski rudarskom džinu saglasni su da se belo zlato vredno desetine milijardi ne napušta bez borbe.

Jadarit, ruda za kojom žudi Evropa, odavno je politička tema prve vrste. Dok meštani hoće da budu svoji na svome – ili da debelo naplate imanja ako već idu – drugi su u tome videli predizbornu temu, meki trbuh naprednjačke vlasti. Šansu da se, po volji, govori o ekologiji ili tome da Srbija postaje “kolonija” stranih sila.

OD LOZNICE DO LEVAČA

Pritajena kompanija, skrivena država 7
PROTESTI KOJI SU PROMENILI SRBIJU: Zahtevi za moratorijumom na eksploataciju litijuma

Savo Manojlović je u elementu kad dohvati mikrofon i stane pred ljude, kad vikne da Srbija nije na prodaju. U poslednjih sedam dana triput je vodio proteste u Beogradu i vidi se da zna kako se vode kampanje, što je učio u onlajn školi Harvarda.

Broj kamera i izveštaja u jednom delu medija nadomešćuje broj ljudi na protestu. Njih je par stotina, ponekad možda hiljadu, iako su mnogi došli iz drugih mesta koja su na rudarskoj mapi: Bor, Homolje, Levač, Jagodina, Valjevo.

“Zašto protestujem?”, kaže nam jedna gospođa i pokazuje na prozore zgrade na Andrićevom vencu. “Zbog njega, sine, samo zbog njega.” Pokoji prolaznik, besan što trolejbusi ne idu ka Trgu republike, psuje redom i demonstrante i opoziciju, ali niko se ne obazire.

I među aktivistima ima nepoverenja. Jedni, poput Ekološkog ustanka, idu na izbore u okviru zelene koalicije “Moramo”. Za druge, poput Manojlovića, kaže se da imaju političke ambicije u budućnosti. U opoziciji kao da niko neće da ostane u ofsajdu pa su svi protiv kopanja jadarita. Prethodnih sedmica to se slilo u jedan zahtev: moratorijum na istraživanje i kopanje bora i litijuma u celoj zemlji.

“Postoji sumnja da bi vlast mogla da podrži Rio Tinto posle izbora ili da će kopati druga kompanija. Tokom protesta su nas optuživali da teramo Rio Tinto jer nas plaća neka druga kompanija. Neka donošenjem moratorijuma vlast dokaže da ona ne uzima pare od nekog drugog”, ističe Manojlović za “Vreme”.

Pritajena kompanija, skrivena država 8

Ali, od toga nije bilo ništa – Skupština je raspuštena na Dan državnosti (15. februar), raspisani su izbori za 3. april, a Manojlović je najavio nove proteste. U utorak su grupe građana blokirale zgradu Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu, gde je Vučić delio ordenje. Bio je to finiš sedmodnevnog kampovanja Manojlovića, ekipa iz Nedeljica i drugih krajeva Srbije ispred Predsedništva. Onde im je podršku pružio i princ Filip Karađorđević, a premijerka Ana Brnabić im se podsmevala jer su se pod šatorom u protesnom kampu jeli prase i jagnje sa ražnja.

LEVAČ I LIGA ŠAMPIONA

U jednom novobeogradskom stanu sedi čovek koji neće na proteste mada je osvedočeni protivnik vlasti. Akademik Vladica Cvetković, profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu, mirno priča da su protesti izveli celo rudarstvo na loš glas.

“Oni koji vode proteste su uzeli štap populizma i sada diktiraju priču o Rio Tintu, a Vučić nije bio pripremljen da populizam bude u tuđim rukama”, kaže Cvetković za “Vreme”. To je, smatra, razlog što je vlast povukla sporne izmene zakona o referendumu i eksproprijaciji, a zatim pred kamerama proglasila navodni kraj projekta “Jadar”.

“Ispada da bi Srbija bila daleko srećnija da nije otkrila nalazište litijuma svetske klase. Sada traže moratorijum ne samo za dolinu Jadra, nego svuda. Recimo, u Levaču gde smo hiljadu milja daleko od iskopavanja, tamo se tek istražuje i ne znamo šta je ispod. To bi bilo kao da traže da fudbalski klub iz Levača ne igra u Ligi šampiona”, nastavlja akademik.

Prema njegovim rečima, za iskopavanje litijuma Srbija bi mogla da dobije mnogo više od pogođene rudne rente od pet odsto. Za razliku od investitora koji traže jeftinu radnu snagu za motanje kablova, ovde bi, smatra Cvetković, država imala jače adute.

Cvetkoviću najviše smeta što niko ne bi da razgovara. “Marš sa Drine” je, kaže, parola koja se ne razlikuje od ponašanja vlasti. Trebalo je, smatra geolog, sačekati studiju o uticaju na životnu sredinu pa izmeriti.

“Kad imate studiju, onda je suočite sa ekonomskim uticajem i vidite da li se isplati. Naravno da ne volim kad se obori nijedno drvo, ali razumem da ponekad neko drvo mora da padne. Nažalost, i nečija kuća. Inače rudarstvo ne bi postojalo. Čak sam i o toj soluciji spreman da razgovaram. Ali mi nismo Holandija”, zaključuje on.

Na pitanje zašto ne bi sačekao tu studiju, Savo Manojlović odgovara da ne veruje razorenim institucijama, te da je Vučić nekome obećao dolinu Jadra. “Nismo mi pleme sa poglavicom koji pregovara sa kolonizatorima. Tražimo valjan pravni put, zakon o zabrani”, navodi on. “Plašim se da bi ljudi u Srbiji profitirali od litijuma kao ljudi u Kongu od dijamanata.”

U kabinetu ministarke rudarstva i energetike nisu pristali na intervju, ali je Zorana Mihajlović poslala pisane odgovore u kojima ponavlja da se “stalo sa svim aktivnostima na projektu Jadar” i to “na zahtev meštana Gornjih Nedeljica”.

“Sve priče o zabrani rudnika služe samo u političke svrhe i time se ugrožava ne samo rudarstvo, već i kompletna privreda. Ako želimo da se Srbija razvija, to je moguće ako imamo razvoj rudarstva, uz puno poštovanje svih standarda u oblasti zaštite životne sredine”, dodaje Zorana Mihajlović.

BORBA ZA ULICU, DO IZBORA

Nije jasno da li ministarka Mihajlović zna ono što “Vreme” ekskluzivno otkriva: studija uticaja na životnu sredinu praktično je gotova i leži u fioci menadžmenta Rio Tinta (vidi prateći tekst).

“Neizbežni negativni uticaji samog postojanja projekta su, u ovom slučaju, degradacija prirodnog ambijenta, zapravo promena fizičkog izgleda terena, degradacija zemljišta, gubitak mineralne sirovine, potencijalno zagađivanje vazduha i vode, narušavanje biodiverziteta, kao i moguć nepovoljan uticaj na zdravlje zaposlenih”, navodi se u izvodima iz studije do kojih je došlo “Vreme”.

Ta bi studija, prema zakonu, trebalo da prođe sito i rešeto pre nego što bude usvojena. Ali, protivnici vlasti imaju razloge da misle kako bi ljudi koji vode državu pre dozvolili trovanje reka i zemlje, ptica i ljudi nego što bi rizikovali da im iskliznu milijarde.

Tako misli i Radomir Lazović iz pokreta Ne davimo Beograd. Užurbano je u njihovim malim kancelarijama, Lazović bi uskoro mogao da bude poslanik. Jedini način da se rudnici spreče, kaže, jeste da se SNS smeni. “Ti ljudi su kriminalci. Nebrojeno puta su radili očajne stvari za životnu sredinu i građane.”

Ne ide, kaže, da neko drugi profitira, a da pare koje ostanu u Srbiji odu na lečenje i popravljanje štete od rudnika. “Ko može da kaže ovim ljudima da treba da grade zeleniju budućnost za nekog drugog, ali ne za njih same? Da moraju da budu u rudniku? Zar ljudi nemaju sami pravo da odluče kako će da žive?”

Koaliciji “Moramo”, u koju spada i Ekološki ustanak, predviđa se sedam ili osam posto na parlamentarnim izborima i dvocifreni rezultat na beogradskim. To je, kaže politikolog Vujo Ilić, skoro čudo jer do pre par meseci nisu postojali.

“Ali, to će pre biti preraspodela opozicionih glasova nego ulazak u biračko telo SNS”, kaže Ilić za “Vreme”.

Prema njegovom viđenju, talas protesta je značajan jer su bili radikalni, jer dolaze izbori i zato što su pretili da zađu u biračko telo naprednjaka.

“Pokret protiv Rio Tinta ima jake konzervativne ili desničarske aspekte, potencijal da mobiliše razne delove društva: ruralne, koji gaje ideju o čistom selu, a radi se o privatnoj imovini, ali i stranoj kompaniji koja dolazi da nas opljačka”, dodaje Ilić.

Ako je popuštanje režima bilo znak slabosti ili zametak straha, prateća retorika bila je standardna. Govorilo se o stranim plaćenicima, mrziteljima Srbije, vandalima. Na ulici pak, vlast je primenila oprobanu taktiku – da pusti demonstrante da se izduvaju, da protesti zamru. Borba oko Rio Tinta je i borba da se do izbora održi ili ubije energija ulice, ishod je još neizvestan.

NEKOME JALOVIŠTE, NEKOME PROFIT

Žena u koju se kunu na demonstracijama sedi među epruvetama svoje laboratorije. Do nje se ide linoleumom u dugačkom hodniku Hemijskog fakulteta u Beogradu. Dragana Đorđević, naučna saradnica Instituta za hemiju, kaže da u istom hodniku sede kolege koje uzimaju pare da istražuju za Rio Tinto.

Možda je zato nepoverljiva, a kritička pitanja novinara naziva “provokacijom”. Za ovu hemičarku je jasno šta se dobije kad se pomnože kompanija koja bi koristila hiljadu tona sumporne kiseline dnevno i “kriminalna vlast”:

“Ostala bi nam gomila jalovišta, mnogo otpadnih voda, ogromna količina ugljen-dioksida… A zašto? Zato da bi Evropa našim litijumom smanjila sopstvene emisije štetnih gasova.”

Dragana Đorđević ima mapu Srbije sa stotinu crvenih tačkica gde se rade ili najavljuju ispitivanja ruda. Kaže kako je neko odlučio da se Srbija žrtvuje, da bude kolonija umesto da živi od plodne zemlje. Ko je to odlučio? “Ne znam, naša vlada pod pritiskom svetske vlade.”

Pokazuje snimke polja u Nedeljicama na kojima je Rio Tinto tokom petnaestak godina iskopao oko petsto uskih bušotina za potrebe istraživanja. Mnoge nisu zatvorene kako valja, iz njih curi svašta, nešto je i otrovno. Iz bušotina štrči samo plava cev, okolo ništa ne niče. Kompanija je zato plaćala odštetu seljacima kojima je prethodno platila korišćenje zemlje za istraživanja.

Jedan od slajdova, tvrdi Đorđević, krunski je dokaz šta čeka Srbiju. Sa kolegama je u oktobru uzela uzorke vode iz Jadra dva kilometra uzvodno od probnih bušotina i 25 kilometara nizvodno. Potonja voda imala je devet puta više arsena, sedamnaest puta više bora i skoro triput više litijuma. A šta bi tek bilo kad rudnik krene, pita se ona.

Rio Tinto tvrdi da je voda već bila takva u zoni rudnika. Jedan od stručnjaka koji misle da je Draganu Đorđević poneo patriotski naboj pa se baš ne drži nauke je hemijski inženjer Dušan Blagojević, koji ima licencu za analize uticaja na životnu sredinu, ali, kako kaže, baš nikakva posla nema sa Rio Tintom.

“Potpuno su pogrešne sve pretpostavke peticija koje pišu D. Đorđević i društvo. Oni porede količinu vode koja se koristi u litijumskim slaništima u Južnoj Americi i hemijski proces koji se koristi za izvlačenje litijuma iz minerala spodumena, a onda izvode zaključak za Jadar i jadarit. To je prosto nemoguće”, kaže on.

Blagojević, koji je u nekim krugovima postao poznat kao “kontraš sa Tvitera”, naziva dolinu Jadra zlatnim rudnikom – jer, kaže, nigde na svetu se tako lako i bezbedno ne može izvući toliko litijuma.

“Ne želim da pričam o pomeranju ljudi sa njihove zemlje, to je socijalno pitanje. Razumem ljude iz Nedeljica – to je udar na njihove živote, svejedno da li ima ili nema udara na životnu sredinu”, dodaje on. Osvrće se i na neizbežnu štetu po floru i faunu: “Ako sagradimo postrojenje za preradu rude, tu više neće biti trave. Pa naravno, takve fabrike se ne grade pored Narodnog pozorišta. Govorimo o poslu od pedeset milijardi evra, a onda pominjemo da će odatle nestati nekoliko dabrova. Za mene, kao inženjera, to je neshvatljivo”, kaže Blagojević.

RIO TINTO BI MOGAO DA TUŽI SRBIJU

U čaršiji se svašta priča, od toga da će Rio Tinto tiho raditi dalje, a posle izbora dobiti blagoslov, pa do toga da kompanija nije “Vučićev dil”, da ih je “dovela” prethodna vlast a da bi Vučiću bilo miliji neko drugi.

Politikolog Vujo Ilić je siguran da će kopanja biti, samo je pitanje kada i kako. “Kad znamo da je litijum predstavljen kao deo šire priče, proizvodnje baterija i električnih vozila, vidimo da je to važno za glavni narativ vlasti: rast BDP, modernizacija, infrastruktura. Time oni prodaju svoju uspešnu priču.”

Na pitanje da li vlast može da računa na kratko pamćenje građana, Ilić kaže da je pre stvar u jakom arsenalu manipulacija. “Predsednik je u decembru imao sedamdeset nastupa uživo na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Time se oblikuju stavovi birača.” U prevodu – ako se dovoljno ponavlja, onda i litijum može da se proda narodu.

Jovan Rajić pak razmišlja pravnički. Advokat, osnivač Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI), najpre kaže mu se ne dopada projekat “Jadar”, ali da zbog toga neće u “histeričnu kampanju”. Nije do sada uočio da Rio Tinto radi išta mimo zakona. To što je premijerka Ana Brnabić pred kamerama rekla da kompanija odlazi, čist je marketinški trik, smatra Rajić.

Rajić kaže kako bi vlast mogla da uplaši građane masnom tužbom koju bi Rio Tinto mogao da spremi. Iako vlasti kažu da “nema nikakvog ugovora”, Rajić ukazuje na međunarodne sporazume o zaštiti investicija na koje bi firma mogla da se pozove i otera Srbiju na arbitražu. “Deo takve tužbe ticao bi se izgubljenog profita. A drugi deo sume koja je već uložena tokom perioda istraživanja.”

Ni moratorijum na iskopavanje litijuma ne bi otklonio opasnost od tužbe koja bi mogla da se meri milijardama. Ali koliko tačno milijardi, to Rajić ne zna, za razliku od Vučića i Ane Brnabić koji su već pominjali neke brojke. “Ne vidim kako bi premijerka ili predsednik mogli da nam kažu sumu kad ne mogu da izvedu kalkulaciju. Ta suma za koju bismo eventualno bili tuženi nije zacrtana u nekakvom ugovoru.”

PROTERIVANJE FIRME IZ SELA?

Slaviša Rosić iz Donjih Nedeljica kaže da se ne razume baš u te pravne i naučne stvari. Svojim rukama obrađuje četrnaest hektara zemlje i tako bi da nastavi.

Zna da njega i saborce iz pokreta “Ne damo Jadar” na Pinku proglašavaju za “đilasovce”. Ali, Rosić odavno ima člansku kartu Srpske napredne stranke i član je mesne zajednice. Na pitanje kako to da je član stranke, odgovara u stilu pa znate kako je. “Ovde opozicije nema. Zato što sam u mesnoj zajednici i ne mogu sad ja da budem opozicija.”

“Namerno neću da gasim članstvo. Sutra mogu da izvadim ličnu kartu i kažem da nisam opozicija. Đilasa u životu nisam video, kroz udruženje nam dinar jedan nije prošao, ničiji”, priča ovaj čovek.

Dok vozi pored kuće u kojoj su smeštene kancelarije Rio Tinta, u glasu se oseća gorčina. Kaže, planiraju da ih blokadama najure iz sela. Aleksandar Jovanović Ćuta je već u medijima dao Rio Tintu “rok” do nedelje (20. februar) da napusti selo ili će, kako preti, “neprijatelj” biti fizički proteran.

To bi mogao da bude idući čin borbe, pošto moratorijuma na litijum nema i ponovo bi se u Nedeljice sjatile reporterske ekipe. Rosić skoro svakog dana prima ponekog, dolaze novinari iz celog sveta, i svima priča isto.

“Ne smem ovu zemlju da diram, da budem mangup, uzmem pare i provedem se. Šta kad odem gore kod dede pa me pita što prodadoh?”, pita se ovaj čovek. “Za ovo je dato mnogo kostiju, ljudi su goloruki išli na bajonet, a ti da budeš najpametniji da prodaš? Ako je već vekovima tako, neka se ne dira.”

Radomir Filipović, bivši komšija koji je prodao imanje, tvrdi da ne čezne za rodnim selom. Da je svet postao globalno selo, pa šta je tih par kilometara da pređe i vidi drage ljude. Doduše, on i žena su platili za proširenje groblja u Nedeljicama. “Imamo nameru da tamo budemo sahranjeni. Valjda će nas primiti.”

Pritajena kompanija, skrivena država 9

Članak je pisan uz podršku journalismfund.eu.

Iz istog broja

Predizborno forsiranje vojske

Referenti za laganje i vređanje

Davor Lukač

Organizovani kriminal

Poruke iz Centralnog zatvora

Jasmina Dobrilović

Urbanizam

Kakva je statika vaše zgrade

Sonja Ćirić

Lični stav

Klanovi u srpskoj nauci i njihovi časopisi

Boban Arsenijević

Korona i trauma

Prirodna reakcija na preživljeno

Danka Spasovski

Lični stav

Biti ili ne biti direktor srpske policije

Miloš Jovanović

Ekskluzivno – Studija o uticaju na životnu sredinu

Slepi miševi i kondomi

Ingrid Gerkama

Demografija, populaciona i izborna politika

Na izbore bez popisa stanovništva

Radmilo Marković

Na licu mesta: Sarajevo, Banjaluka, Tuzla, Jajce

Život u paralelnim svetovima

Milica Čubrilo Filipović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu