Korona i trauma

Prirodna reakcija na preživljeno 2

foto: elīna arāja / pexels

Prirodna reakcija na preživljeno

Balans uloga je neophodan da se održi mentalno zdravlje, važno je da se, uprkos ograničenjima, održe neke životne uloge, neki rituali, da se očuva makar deo kontinuiteta

Pandemija kovid 19 ovih dana navršava drugu godinu postojanja u konfuznoj i anarhičnoj atmosferi pitanja bez odgovora i zaključaka dovedenih u sumnju. Govori se, s oprezom, o nadama da će virus krenuti u smeru zdravstvene pretnje prihvatljivog obima – paradoksalno, u trenutku kad je njegova virulentnost dostigla veoma visok stepen. Slušali smo od stručnjaka da će najnoviji soj najverovatnije zaraziti većinu stanovništva, i otuda se, logično, obolevanje nameće kao neminovnost. Međutim, nije izvesno da su dešavanja tako lako zaboravljena, a frustracije prevaziđene.

POČETAK

Pandemija ispunjava sve kriterijume traumatskog iskustva kao dešavanje koje je prevazišlo dotadašnje mehanizme suočavanja sa stresnim događajima kod ljudi. Kolektivno reagovanje je na izvestan način pratilo obrazac faza u reakciji na individualnu traumu, gde je početak bio obeležen umanjivanjem ili čak i negacijom opasnosti. Prema ranijim sociopsihološkim istraživanjima, ljudi pokazuju sklonost da u trenutku katastrofe rade nesvrhovite i besciljne radnje prikupljajući informacije o događaju na neproduktivan način, koji ih može ugroziti, potcenjujući opasnosti nastupajuće katastrofe i mogućnosti da se desi baš njima.

Burne promene nastale u životnim okolnostima i strah od nepoznatog obeležili su 2020. godinu. Zabrana kretanja na globalnom nivou odrazila se na sve kategorije ljudi, međutim, neki su bili više pogođeni. Pre svih, u našoj zemlji je tokom vanrednog stanja ljudima starijim od 65 godina bilo zabranjeno da izlaze iz kuća, nisu uvažavane njihove potrebe, a dopušteno im je da izađu u kasnim noćnim satima, što je obrazloženo brigom za zdravlje penzionera. Na taj način su ovi ljudi postavljeni u ulogu osoba nedovoljnih kapaciteta da se sami brinu o svojoj bezbednosti, a kasnije psihološko obeštećenje u smislu prepoznavanja njihovog iskustva je izostalo: štaviše, veoma brzo popuštanje svih mera dovelo je u pitanje smisao tako rigoroznog postupanja prema starijima, od kojih su mnogi od tada promenili svoj životni ritam, razvili dublje strahove, anksioznosti i ponašanja bliska izolaciji.

Polazeći od teorije Karen Hornaj, po kojoj se ljudi dele na one koji imaju tendenciju da budu okrenuti prema ljudima, na one koji su okrenuti od ljudi i one koji su protiv ljudi, psihoterapeutkinja Bojana Glušac Draslar govori za “Vreme” o ponašanju ljudi u vreme “lokdauna” kao određenom jednom od ovih triju tendencija. Ljudi koji su okrenuti ka drugima u situaciji frustracije okreću se ka podršci, traže prisustvo, utehu i razumevanje od strane drugih osoba, što u situaciji izolacije ne mogu da dobiju, pa je tako ova kategorija u uslovima zatvorenosti pretrpela veći stres od drugih. S druge strane, ljudi koji se povlače u sebe, odnosno okreću se od drugih ljudi, lakše su prebrodili periode zabrane kretanja jer je njihov uobičajeni obrazac takav da im solitarne aktivnosti ublažavaju uznemirenost.

Bojana Glušac navodi da je pandemija podstakla brojne psihološke procese nazadovanja, kao što je retraumatizacija, odnosno oživljavanje starih trauma, gde su traume specifične – navodi, na primer, kolektivne smeštaje poput Sajma za zaražene virusom kao visoko podsticajne za stare traume ljudima koji su bili izbeglice i ranije smeštani u izbegličke kampove. Sama slika mnoštva kreveta na jednom mestu produbljuje stare rane i njima nadodaje nove strahove, navodi terapeutkinja. Ona takođe predlaže da u bilo kojim uslovima izmenjenog životnog ritma osoba potraži one lične rutine koje može da održi i u izmenjenoj situaciji, da se drži starih navika koje je moguće da realizuje, da su one ključne za održanje neke doze stabilnosti.

BES ILI TUGA

Prateće emocije velikog gubitka, kakav se vezuje za žalovanje za izgubljenom bliskom osobom, mnogi autori su povezali s iskustvom gubitka dotadašnjih životnih obrazaca usled pandemije. Prvobitni šok zamenila su druga intenzivna osećanja: ljutnja, otpor prihvatanju novih pravila ponašanja. Brojne teorije su se širile velikom brzinom, koje su u osnovi imale kako prirodnu potrebu za dobijanjem odgovora, tako i potrebu da se neko okrivi i na taj način bes usmeri na konkretne osobe ili grupe osoba, umesto na virus na koji nije bilo svrhe ljutiti se. Psihoterapeutkinja iz Instituta za psihodramu Biljana Slavković smatra da je poricanje uzrok mnogim pojavama kojim svedočimo poslednje dve godine. “Poricanje kao psihološki mehanizam je itekako kreirao mnjenje, podstaknut uticajima na društvenim mrežama da se ljudi okupe oko ideja negiranja da virus postoji, različitih teorija zavere, odbijanja i satanizovanja vakcine i njenog značaja. Veliki oblak iracionalnog se valja planetom i dalje, uprkos naučnim saznanjima, istraživanjima, dokazima. Taj fenomen nije nov, ali deluje zastrašujuće u kontekstu retrogradnog reagovanja jednog dela populacije. Međutim, ako uvažimo koliko je za svaku osobu strah od smrti veliki, onda možemo lakše da razumemo ogromno poricanje kao način da se taj strah privremeno odagna”, navodi Biljana Slavković za “Vreme”.

Neke manifestacije straha i takozvane “nove normalnosti” direktno su uticale na percepciju međuljudskih odnosa – druženja, ljubavnih i intimnih odnosa, pa se tako može čuti da ljudi prilikom gledanja filmova i serija, naročito onih pre pandemije, imaju utisak da se akteri ponašaju previše slobodno u odnosu na druge, ne nose maske i okupljaju se na malom prostoru, što izaziva kognitivni nesklad u doživljaju gledalaca. Ovakve reakcije mogu se očekivati i pošto se završe protivpandemijske mere, kao i to da ljudi postavljaju ovaj period kao jednu od prekretnica u životu – pre pandemije i posle nje.

Epoha kovida zahvatila je sve aspekte života, pa je tako dala prostor za manipulacije i ubiranja ličnih koristi. Biljana Slavković navodi da smo se u svojoj sredini s pogubnim uticajem ovih mehanizama odbrane pojedinaca i grupa susreli na pitanjima opšte solidarnosti, empatije za druge. “Vladajuće elite su zdušno doprinele ovim reakcijama kroz slanje zbunjujućih neutemeljenih poruka, kroz politikantske manipulacije i korišćenje situacije za jačanje svojih pozicija. Nije bilo iskrene želje i namere izvršne vlasti da se građanima i građankama pomogne u ovom vremenu, bez skupljanja dnevno-političkih poena. Cepanje društva uzduž i popreko, tzv. splitting, na one koji su za ili protiv (o postojanju virusa, njegovog porekla, o dobrobiti ili važnosti vakcine…) dugo će biti simptom društvene traume za koju će biti potrebno vreme, ali i mnogo konkretnih napora da se umanji i zaceli”, navodi terapeutkinja.

PANDEMIJSKI RAT

Promene ponašanja i psihološke adaptacije koje je pandemija uzrokovala, u terminima subjektivnog doživljavanja, mogu se meriti s traumom rata. Postoje mišljenja da se vojna psihologija može primeniti na razumevanje pandemije kovida 19 i razvijanje psihološke otpornosti. Metjuz, psiholog i predavač na vojnoj akademiji SAD, navodi da se paralele s ratom mogu naći u sledećim karakteristikama: nepredvidivost, intenzitet i nepoznata dužina trajanja. On kaže da vojnik ne zna gde i kada će biti napadnut, i koliko će napad trajati, kao i da i najbolje utrenirani vojnici mogu iskusiti razna burna emocionalna stanja.

Osim toga, prisutna je i stalna briga u vezi s gubitkom posla – prestankom rada (zbog ranjavanja) i mogućnosti zarađivanja, koja je obeležila mnoge profesije i radna mesta od 2020. naovamo. Ipak, da stvari nisu obavezno vezane za pad i silaznu putanju, Metjuz navodi da se vojna psihologija sve više bavi proučavanjem takozvanog “posttraumatskog rasta”, za šta je važno da postoji timski rad u prevladavanju opasnosti, prepoznavanje od drugih i zahvalnost, iskrenost i hrabrost. Otpornost na stresne događaje može se poboljšati izgradnjom snažnijih veza s okolinom, aktivnim delovanjem u prevladavanju problema, pozitivnim stavom, razvijanjem osećaja o sopstvenoj efikasnosti, ali takođe i prihvatanjem sopstvenih granica i okolnosti (što je deo koji se uobičajeno preskače u isključivo pozitivnoj psihologiji).

TRAUME

Uzimajući u obzir da u ovom trenutku najveći broj ljudi poznaje bar jednu osobu koja je preminula od posledica virusa korona, kao i da je većina prebolela a jedan broj je imao i teže posledice bolesti, kvalitet traume na početku i sada nije isti. Mnogo ljudi je, uz sam traumatski potencijal pandemije, pretrpelo i gubitak bližnjih osoba, mnogi imaju dugotrajne posledice bolesti na planu fizičkog zdravlja, tzv. produženi kovid, i oni se stalno suočavaju s licem bolesti, neizvesnom budućnosti i trpljenjem slabosti. Neki koji nemaju te simptome vrlo lako mogu ponovo da osete “traumu zacementiranu u telu” čim dožive neki okidač i pojača im se anksioznost. Tako praktično već poznate karakteristike traumatskog potencijala bolesti u kovidu 19 dobijaju očigledan pojavni oblik i granica između psihičkog i fizičkog postaje maglovita: u posledice kovida ubrajaju se i razne manifestacije mentalnih stanja. S druge strane, bolnički lečene osobe bile su izložene mogućnosti razvijanja izraženog straha od smrti i pratećih stanja: i sami u situaciji s neizvesnim ishodom, okruženi prisustvom umirućih i u atmosferi same granice života i smrti – reanimacije, zvuci aparata za održavanje u životu, neizvesnost življenja koji zbog ove bolesti može stanje organizma da preokrene gotovo u trenutku.

Očekivano je da se u tako visokotraumatskom okruženju mogu kasnije razviti reakcije poput iritabilnosti – osetljivost na neke elemente situacije (zvuk, druge osobe), potrebu za izbegavanjem teme ili suprotno – stalno nametanje te teme u svesti, razne manifestacije anksioznosti ili depresivnosti – problemi sa spavanjem, ishranom, bezvoljnost, osećanja besperspektivnosti i bespomoćnosti, napadi panike. Reakcije na traumu nisu ništa nenormalno niti patološko, one su zapravo odgovor organizma i psihe na izloženost događaju koji po svojim karakteristikama prevazilazi normalne mehanizme za prevazilaženje stresa i koji je ugrožavajući po psihički i fizički integritet osobe. Zbog toga ove reakcije ne treba stigmatizovati kao bolest ili nešto nepopravljivo, već ih treba razumeti kao prirodnu reakciju na preživljene događaje, te ukoliko su dugotrajni, intenzivni da narušavaju funkcionisanje osobe ili postoje samopovređujući impulsi, trebalo bi potražiti profesionalnu pomoć kako bi se život nastavio optimalnim kvalitetom.

DECA I MLADI

Prirodna reakcija na preživljeno 3
foto: nothing ahead / pexels

Pandemija je podstakla mnoga istraživanja u kojima su ispitivane razne povezanosti. Veliki broj dostupnih istraživanja navodi kako su mladi ljudi pretrpeli najviše posledica na psihološkom planu. Nadalje, deca su svoje normalne razvojne faze prolazila i formirala se kroz izmenjene svakodnevne aktivnosti i socijalne odnose. Dešavalo se da deca, zbog podeljenih grupa ili nastave na daljinu, krenu u školu, a da dve godine ne upoznaju drugove iz odeljenja. Nužda rađa i mogućnosti, pa se javila ideja da je učenje kroz digitalne sadržaje poželjno kao dodatni izvor sadržaja ili način učenja. Međutim, dugoročni ishodi još uvek nisu poznati, pa budući da se pokazalo kao neomiljen model nastave, verovatno je da je i nedovoljno produktivno.

Osim škole, deca su imala razne dodatne razvojne zadatke u odnosu na svoje vršnjake ranijih godina, a to je kako da integrišu obilje negativnih događaja u svoj još uvek nezreli psihički aparat. Strahovi i ponašanja roditelja, nemogućnost da provedu dovoljno vremena s vršnjacima, stalna izloženost informacijama vezanim za bolest i smrt – bili su teret za koji ni odrasli nisu imali dovoljno kapaciteta. Mnoga deca su svoje najranije dane provela okružena konfuznim ponašanjem odraslih, u vreme kad formiraju svoje prve pojmove i odnose: “Beba koja je rođena 2019. godine beležiće u svom iskustvu manje boravka napolju, smanjeno prisustvo vršnjaka i šire grupe ljudi, percipiraće sebe i druge i kroz zaštitne maske koje zaklanjaju lica. Pored toga, emocionalno stanje odraslih, posebno roditelja, deca upijaju i to postaje gradivno tkivo njihovih emocionalnih uloga. Tinejdžeri takođe ispoljavaju visok stepen anksioznosti, manje se kreću i istražuju, ređe se druže uživo. Vreme će pokazati na koji način će mlađe generacije ugraditi ovo pandemijsko iskustvo u svoj identitet i koje će sve promene da se dogode. Ipak, rezilijentnost većine mladih svakako uliva nadu da će generacije uspeti da nađu adekvatne načine da se umanje posledice pandemijskog iskustva koje još traje. Ono što vidim iz ugla psihoterapeutkinje jeste snažno planiranje podrške mladima kroz edukaciju, kroz osnivanje grupa za rad na emocijama, kroz programe koji omogućavaju da se mladi uživo povezuju”, kaže Biljana Slavković.

CRVENA ZONA

April 2020. godine u našoj zemlji obeležilo je i odavanje počasti lekarima tapšanjem u večernjem terminu. Međutim, pošto su se događaji dešavali brže nego što je ljudsko biće u mogućnosti da obradi, raspoloženje kolektiviteta se menjalo u raznim pravcima, tako da su ubrzo lekari postali predmet netrpeljivosti, nastale usled pomeranja frustracije zbog epidemiološke situacije. Lekarima su upućena velika očekivanja, u nekim trenucima zahvalnost, ali u mnogim drugim ljutnja, nepoverenje, čak i bes zbog izmenjenog toka života. S druge strane, mnogi lekari su sami oboljevali, a jedan broj je dao život neretko radeći i duple smene u crvenoj zoni. Istovremeno, oni su imali priliku da čuju i vide kako javnost bezbrižno krši epidemiološke mere, a oni saniraju posledice slavlja i okupljanja, pri čemu i sami stradaju.

Dr Srđan Lukić, internista pulmolog koji je radio u crvenoj zoni, navodi da je organizacija rada bila važna u pogledu psiholoških posledica izloženosti razboljevanju – rotacije osoblja koje uključuju duže zadržavanje na osnovnom radnom mestu, u njegovom slučaju u Sloveniji, za razliku od Srbije gde su lekari bili premoreni i kao takvi više skloni kako oboljevanju od virusa, tako i razvijanju problema u funkcionisanju. On kaže da je najgori momenat za psihu lekara svakako bio početak pandemije, sve dok nisu došle vakcine: “Do tada smo radili pod većim pritiskom jer su se koleginice i kolege, kao i ostalo osoblje uključeno u rad na kovidu, razboljevali svakodnevno, sve do pojave omikrona, koji se ponaša kao da je nov, drugačiji virus”.

Na pitanje kako se lekari suočavaju s činjenicom da se mnogo ljudi ne pridržava mera, takođe, navodi da su lekari frustrirani zbog toga zato što znaju da bi se sve ono što se dešava pacijentima, uključujući mnogobrojne komplikacije, moglo izbeći samo da su poštovali preporuke, odnosno na prvom mestu se vakcinisali. “To naravno ne utiče na naš rad, ali u momentima se zapitamo kako je moguće da neko treba da završi na tromesečnom lečenju u bolnici da bi nas poslušao i vakcinisao se”, zaključuje Lukić.

Jedno špansko istraživanje iz 2021. godine pokazalo je da su zdravstveni radnici angažovani u crvenima zonama tokom pandemije doživljavali znatno veće nivoe straha, razdražljivosti, besa, bespomoćnosti i tuge u odnosu na kontrolnu grupu. Osim toga, zdravstveni radnici su bili stigmatizovani i izbegavani zbog direktnog kontakta sa zaraznom bolešću. Pružaoci prve pomoći u situacijama havarija i velikih nesreća i inače imaju izrazito povišen rizik za razvijanje traumatskih poremećaja, PTSP, kao i sindroma sagorevanja na poslu.

KAKO NASTAVITI DALJE

Posmatrajući pandemiju kroz termine razumevanja traume, stručnjaci su se zapitali kako da se nastavi dalje, nakon što razumemo stupnjeve kroz koje smo prošli. Biljana Slavković navodi da postoje razlike koje moramo da uzmemo u obzir: “Nečija bolest, gubitak, neuspeh, prekid važnih veza – većinom smo u stanju da prevaziđemo i da se oporavimo, posebno uz adekvatnu podršku. Međutim, oporavak je moguć onda kada postoji osećanje sigurnosti i kada su pretnje našoj dobrobiti prestale. Tada govorimo o ulasku u prvu fazu oporavka od traume – fazu uspostavljanja sigurnosti i kontrole, nakon čega individualno ljudi prolaze kroz ostale faze – fazu stabilnosti, fazu razrade traume (sećanje i žaljenje) i fazu integracije.” Ona zaključuje da pošto pretnja od obolevanja nije prestala, da su prisutne nove faze mutacija virusa, kao i da se kriza prenela na politički, društveni, ekonomski nivo – faza stabilnosti nam je još uvek daleko.

Šta u ovom trenutku možemo da očekujemo i kako da se postavimo prema budućnosti? Naša sagovornica kaže kako je balans uloga neophodan da se održi mentalno zdravlje, važno je da se, uprkos ograničenjima, održe neke životne uloge, neki rituali, da se očuva makar deo kontinuiteta. Ona ukazuje da je tokom perioda pandemije postao upadljiv problem sa ličnim granicama: “Posebno kada govorimo o radu od kuće koji se pokazao kao nužan, spasonosan da se održe poslovi, zarada i standard. Ipak, brisanje granica između privatnog i poslovnog, kancelarije i kuće, intimnog i javnog mnogi ističu kao izvor novih problema u životu. Biznis, firme i korporacije su brzo shvatile da rad od kuće takođe doprinosi smanjenju troškova, manje odgovornosti u odnosu na potrebe zaposlenih, radno vreme je postalo fluidno, zahtevi od radnika su sve veći. Mnoge kompanije nameravaju da rad od kuće nastave kao koncept za veliki broj zaposlenih i verujem da će to umnogome negativno uticati na psihološko stanje ljudi”, zaključuje Biljana Slavković.

Na kraju, šta je ono s čim treba da ostanemo i kako da se postavimo? Naša sagovornica kaže da je povezivanje sa ljudima, briga o sebi i solidarnost sa drugima, vraćanje izgubljenih i stvaranje novih životnih rituala jedan od načina da se očuva mentalno zdravlje i trasira lični put u vremenu koje dolazi: “Prihvatanje da smo svi mnogo izgubili je i jedini način da se kao pojedinci i zajednica opravimo.”

Iz istog broja

Predizborno forsiranje vojske

Referenti za laganje i vređanje

Davor Lukač

Organizovani kriminal

Poruke iz Centralnog zatvora

Jasmina Dobrilović

Urbanizam

Kakva je statika vaše zgrade

Sonja Ćirić

Lični stav

Klanovi u srpskoj nauci i njihovi časopisi

Boban Arsenijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu