Intervju – Zdravko Ponoš

Dostojan za predsednika 2

fotografije: marija janković

Dostojan za predsednika

“Građani Srbije treba da uzmu sudbinu u svoje ruke. To se radi na izborima. Reći ću im – ništa vi ne dugujete državi, država duguje vama. Nemojte da vam neko nešto uzima, mažući vam oči da ima to pravo. Niko nema pravo da vam uzme mladost, niko nema pravo da vam otima kuću i njivu zbog litijuma, niko nema pravo da vam uzme penziju – to je vaše. Niko nema pravo da vam uzme budućnost. Kakva god vlast bila, imate pravo da uzmete stvari u svoje ruke. Država je vaše vlasništvo, a niste vi vlasništvo korumpirane i privatne države. I da vam uzeto nikad više niko ne vraća na kašičicu govoreći ‘ja sam ti dao’. Nisi mi ništa dao, nego si mi oteo”

Sudeći po količini uvreda i podmetanja kojima iz dana u dan zasipaju Zdravka Ponoša, aktualni režim je krajnje ozbiljno shvatio njegovu kandidaturu. Zašto? Zato što je Ponoš autentičan i uliva nadu da Srbija može mnogo bolje. Visoko je obrazovan u zemlji i inostranstvu, do položaja načelnika Generalštaba napredovao je redovnim putem bez prečica i stranačkih stepenica. Njegovo ime i karijeru ne kaljaju nikakvi skandali ili afere. Ponoš ima veliko životno i radno iskustvo, čistu prošlost, lični integritet i ozbiljnost. Njegova djela uvijek su u skladu sa riječima, ništa tu nije nepredvidivo i neiskreno. Ukratko, ispunjava baš sve što se od kandidata za funkciju predsjednika države traži.

“Nisam se ja kandidovao, već sam prihvatio ponuđenu kandidaturu i podršku opozicionih partija grupisanih u koaliciji u kojoj je i Narodna stranka čiji sam član”, kaže za “Vreme” Zdravko Ponoš. “Smatram da mi građanska dužnost i nacionalna odgovornost to nalažu. Ne radi se ovde ni o čemu karijernog karaktera – reč je o angažovanju u javnom, a ne u ličnom interesu.”

VREME: Da li ste svjesni što vas čeka u kampanji?

ZDRAVKO PONOŠ: “Ako mislite na provlačenje kroz medijsko blato – jesam i to prilično. Nešto slično sam prošao i kao načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Sada se samo ponavlja isti arsenal uvreda i laži iz Šešeljeve kuhinje. U međuvremenu su se samo pojavila neka nova lica koja to “preživaju”.

Bili ste načelnik Generalštaba, diplomata, potpredsjednik Narodne stranke

Imam ta tri iskustva, svako je na svoj način korisno. Najduže vremena sam proveo u vojsci i ta iskustva su kreirala moju radnu etiku, ali svakako su korisna i iskustva iz diplomatije i politike.

Dostojan za predsednika 3

Kandidat sam za predsednika države kojoj sam služio veći deo svog života. Sa nepunih 15 godina obukao sam uniformu i radni vek proveo u okviru strukturiranog sistema gde su jasno uređeni odnosi po horizontali i vertikali. Ti odnosi su postavljeni tako da obezbeđuju da sistem uspešno funkcioniše u javnom interesu. Posao šefa države takođe je služenje javnom interesu. Njemu je Ustav isto ono što je u vojsci Pravilo službe – mora ga bezuslovno poštovati. Upravo ću na taj način da obavljam funkciju predsednika države.

Po ustavnim ovlašćenjima, predsednik ima nadležnosti u oblasti odbrane i bezbednosti i spoljnih poslova. To su upravo oblasti u kojima sam imao priliku da radim.

Kako odgovarate na napade da ste oslabili vojskutopljenjem tenkova”?

Čak i da sam imao ovlašćenja, koja načelnik Generalštaba nema, nisam mogao da topim tenkove pošto to ne može da se uradi u Srbiji, niti to iko radi. Ali, ovo je jedno od onih recikliranih pitanja koje zaslužuje odgovor iako je dat mnogo puta. Dakle, i pre nego što sam postao načelnik Generalštaba, među tehnikom koja je oglašena za neperspektivnu bili su i tenkovi T-55. Taj proces je pokrenut 2004. pa je nekoliko stotina tenkova oglašenih viškom i izmešteno iz operativne upotrebe: neki su pretvoreni u ratnu rezervu, a neke su kasnije nadležne službe u Ministarstvu odbrane stavile na prodaju. U svakom slučaju, kada vojska oglasi da nešto nije perspektivno, to prelazi u nadležnost Ministarstva odbrane. Sve u svemu, tenkove koji su oglašeni neperspektivnim smestili smo u nekoliko kasarni – u Rumi, Smederevu, Smederevskoj Palanci, Pirotu. Tu su proveli dosta vremena, pre nego što je ova vlast krenula da ih prodaje. Zato uvek postavljam pitanje: da su ti tenkovi zaista istopljeni, šta bi to današnja vlast prodavala? I kako su prethodnih godina mogli davati oglase za prodaju tenkova koje smo mi, po njihovoj priči, istopili? Ako smatraju da im i dalje treba ta gvožđurija, što ih nisu vratili u operativnu upotrebu? A najodgovornije bi bilo da stvore uslove da Vojska konačno bude u stanju da pokrene onih 212 kvalitetnih tenkova koje smo u moje vreme ostavili u operativnoj upotrebi.

A da ste NATO general?

Došao sam 2003. u Upravu za međunarodnu vojnu saradnju čiji je posao bio upravo to što i proističe iz naziva – saradnja i komunikacija sa drugim vojskama. Kasnije sam postao i načelnik te Uprave. U međuvremenu, pohađao sam dobre škole na Zapadu – jedne su bile u NATO zemljama, druge nisu. Moje prvo stručno usavršavanje bilo je u Švajcarskoj, a ona nije članica NATO a.

Bila su to vrlo korisna iskustva i stekao sam zaista važna znanja, ali i prijateljstva i kontakte ne samo sa ljudima iz NATO a. Neki od mojih klasića postali su načelnici generalštabova u svojim zemljama – recimo u Jordanu i Pakistanu. A ja, eto, u Srbiji. Ne mislim da me te dobre škole kvalifikuju kao “NATO generala”. Tačno je da sam kasnije i kao načelnik Generalštaba i pre toga kao zamenik dosta uradio u uspostavljanju saradnje u okviru Partnerstva za mir i u okviru bilateralne saradnje sa mnogim članicama NATO a, ali i sa Rusijom. To je bio deo mog posla koji je proistekao iz politike odbrane koja se tada sprovodila. Dakle, orijentacija zemlje ka članstvu u programu Partnerstvo za mir je politička orijentacija koju vojska samo sprovodi. Ja sam je sprovodio u skladu sa svojim ovlašćenjima. To su i moja uverenja, sve što sam tada uradio, opet bih uradio. To je bilo dobro za Srbiju, a nakon što sam otišao sa mesta načelnika Generalštaba taj proces je nastavljen, mogao bih reći čak i ubrzan. Inače, saradnja sa NATO om nikada nije bila dinamičnija nego ovih godina od kada je SNS na vlasti.

Prigovaraju vam i što ističete godine provedene u Zagrebu, zar ne?

Tamo sam završio srednju vojnu školu u trajanju od četiri godine i posle još deset semestara Tehničke vojne akademije. To je devet godina mladosti za koje vas, gde god da ih provedete, vežu lepe uspomene. Nikada u Zagrebu nisam doživeo neprijatnost zbog moje nacionalne pripadnosti. Mada, u krugu ljudi u kojem sam se kretao tih godina, to se nikada nije ni postavljalo kao pitanje. Meni je u tom gradu bilo lepo.

Kako gledate na regionalnu politiku Srbije?

Mislim da region treba da bude među najvišim prioritetima spoljne politike ove zemlje. Ne samo zato što je to važno zbog političkih i ekonomskih interesa Srbije, nego i zbog interesa Srba koji žive tamo. Jedino politika saradnje, razumevanja i zakopavanja ratnih sekira može biti blagotvorna za položaj Srba u regionu. Sve što predstavlja politiku koju manifestuje glavna svađalica po zadatku u timu Aleksandra Vučića – a to je Aleksandar Vulin – uvek je na štetu Srba koji žive van granica Srbije i ništa dobro im neće doneti. Nažalost, ništa dobro neće doneti ni tim narodima čiji sunarodnici žive u Srbiji. I svakako, neće doprineti uspostavljanju poverenja među narodima na ovim prostorima. Meni će svakako biti prioritet da se ratne rane saniraju i da gledamo u budućnost, a ne da prekopavamo prošlost. To je posao istoričara.

Imamo i čuveniSrpski svet”…

Taj Vulinov “Srpski svet” je sve samo nije srpski i nije svet. Tu nije ideja da Srbima u regionu bude bolje, nego da im se nametne da gde god da žive imaju jednog vladara. To jednostavno nije normalno i tako ne može u ovom veku.

Donošenje odluka o podršci vašoj opozicionoj grupi trajala je duže nego što se očekivalo. Zbog čega?

Mislim da se tu radi kako o unutarstranačkoj tako i o međustranačkoj dinamici. Stranke i pokreti imaju izvesne ideološke razlike. Različiti su im i mehanizmi odlučivanja i rukovodeći organi. Zato je sasvim normalno da ljudi u rukovodstvu tih stranaka vode računa o ambicijama unutar njih i o “miru u kući”, pogotovo što mnoge od njih do sada i nisu izlazile na izbore. Neko vreme jeste potrošeno, ali je važno da se stiglo do sloge u toj najsnažnijoj opozicionoj koloni. Drago mi je što odatle dolaze pozitivni tonovi, kao i od dela ostale prave opozicije u Srbiji.

Što kažete kada vas nazovu Đilasovim kandidatom?

Stranka slobode i pravde je prva politička organizacija koja me je javno predložila i hvala im na tome. Pre toga takvi predlozi su se pojavljivali u medijima od strane nekih javnih ličnosti, pa i uglednih članova moje stranke. Moj stav je bio da ću biti spreman da razmotrim kandidaturu ako je pre toga svi u grupaciji prihvate. Rekao sam da bih tada bio spreman, ali se nisam mešao u međustranačke razgovore. Složio sam se i da se moje ime nađe u istraživanjima javnog mnjenja. Ni u to se nisam mešao, niti imao uvid u istraživanja. Na kraju, kad su to završili, obratili su mi se – neko pre, neko posle. A dok je sve trajalo, nisam davao izjave medijima, smatrajući da bi to moglo da bude kontraproduktivno. Sada, kada je sve završeno, mislim da je primereno da kažem neku reč. Drago mi je što su našli način da dođu do zajedničkog stava.

Dragan Đilas je vjerojatno najsataniziraniji čovjek u istoriji politike u Srbiji. Kako je surađivati s njim?

Dostojan za predsednika 4

Kako sad stvari stoje u režimskim medijima, izgleda da mu na tom planu pravim konkurenciju. Naše poznanstvo nije ni intenzivno ni dugo. Sarađivali smo u okviru Saveza za Srbiju zato što sam ja vrlo često bio predstavnik Narodne stranke na sastancima. Ti razgovori su nekada znali da budu dosta teški, ali sam stekao utisak da je on čovek koji iako zna da plane, zna i da prihvati snagu argumenata. Mi nismo ljudi koji smo išli na ručkove zajedno, već smo se sretali u poslu. Rekao bih da smo tu izgradili odnos uzajamnog poštovanja, bez obzira na sve različitosti. Ja sam takav odnos gradio i sa ostalim ljudima sa kojima sam ranije imao uspešnu saradnju. Verujem da u interesu uspeha u poslu na kojem zajedno radimo treba jasno i otvoreno da iznesemo i branimo svoje argumente. A kada se postigne dogovor i donese odluka, onda se radi, a ne mudruje.

Šta vidite kao najveće probleme u zemlji?

Dostojan za predsednika 5

Srećne države i srećna društva imaju jedan ili dva velika problema. Mi ih imamo mnogo, teško ih je sve i prebrojati. Mislim da je jedan od najvećih to što smo postali raspolućeno društvo koje je režim jarugom podelio na “svoje” i sve ostale. To im je najveći greh. Zato je i najveći izazov da se ovo društvo unormali jer sadašnje stanje ni za koga nije dobro. A koliki je jaz unutar društva, vidi se i po narativu koji pršti sa medija pod kontrolom režima. Moramo da stvorimo društvo u kojem se poštujemo i kad se ne slažemo. Pa to nije neki neostvariv cilj usred Evrope. Mogla je to i ova vlast da je htela. Oni su hteli i uradili nešto sasvim suprotno, pali su na ispitu.

Takvu jarugu ova vlast kopa i prema regionu u kojem živimo. Od toga nema boljitka. Pa s kim ćemo mi da poslujemo ako se zavađamo, a dobar deo naše ekonomske razmene ostvarujemo u regionu?

Posebno gorući problem jesu i potpuno urušene institucije i to u sve tri grane vlasti. Parlament je postao mesto gde se polaznici partijske škole utrkuju u dodvoravanju vladaru i partijskom šefu i u vređanju ljudi koji drugačije misle. Izvršna vlast nije Vlada – ona je delovodstvo gde udaraju pečate na odluke donete u kabinetu predsednika Republike. A utisak je da su parametri za njegove odluke često interesi raznih centara moći koji nemaju veze sa interesima države. Da li su ti centri partijski, privredni ili kriminalni – prečesto je to isprepleteno. Što se tiče treće grane vlasti – sudstvo i tužilaštvo se nalaze u očajnom stanju. Nije čudo što smo mi zaglavljeni na dva ključna poglavlja – 23 i 24. Mi nemamo pravnu državu. Ovde čovek nije u situaciji da ostvari ni lična ni imovinska prava, a onda ne treba da čudi ni što imamo problem sa kvalitetnim investicijama. Drugo su ove investicije koje su “kombinacije” – one su netransparentne, ne zna se koliko smo se zadužili, pod kojim uslovima. Dok god nema pravne sigurnosti, nema ni države. Ovo što sada postoji jeste država oteta građanima. Ključna stvar je da im se država vrati i da institucije počnu da rade u njihovom interesu. To mi je jedan od prioriteta.

Aktualna vlast je više puta pozivala na borbu protiv korupcije i kriminala. Šta su rezultati?

Oni su na vlasti deset godina i šta god da je bilo ranije, korupcija je sada delo ovog režima – njihova je, oni su je stvorili, služe se njome i neguju je. Isto vredi i za kriminal: kakav god bio pre 2012, on više nije isti. Jer, organizovani kriminal ne može biti organizovan bez ruke vlasti. Ovo je, dakle, njihov kriminal. Mi nemamo obračun države sa kriminalom i korupcijom, nego međusobne obračune kriminalnih i korupcionaških frakcija unutar vlasti.

Aleksandar Vučić se sprema za drugi mandat. U čemu je razlika između vas i njega?

Za početak, ja se spremam za prvi mandat, a on ne bi ni morao posebno da se sprema da je prvi odradio kako treba – u interesu građana ove zemlje. Za razliku od mene, Vučić državu doživljava kao privatnu stvar. To nije ni čudo pošto je proveo previše vremena u Šešeljevom krilu. Praktično, prvi posao životu mu je bio ministar propagande i to u dobi kada je trebalo da bude mlađi referent za radno pravo u nekom preduzeću. Maksom Veberom se oduševio u 45, puškom u 50. godini, a Ustav je čitao samo za ispit.

Ja sam stvari radio u vreme kad se to radi. Neke i nešto ranije. Pušku sam zadužio sa 15 godina. U vojnim školama kroz koje sam prošao bilo je i telekomunikacija i civilno-vojnih odnosa, ali i Vebera. Ustav mi je bio pri ruci kada sam bio načelnik Generalštaba. Kad budem predsednik države, neću ga tada čitati prvi put.

Ako vas izaberu, kako ćete obavljati tu funkciju?

Pre svega – poštujući Ustav i držeći se ustavnih nadležnosti. Ali predsednik treba da bude svestan političke težine svoje reči zato što je neposredno biran. Neću se nimalo kretati iznad Ustava, ali ni ispod njega. Ustavne nadležnosti jesu odbrana i bezbednost države, predstavljanje države, spoljna politika, ali ću i te kako o svemu ostalom imati stav i neću se ustručavati da ga kažem. Međutim, da bi taj stav bio formulisan oslanjajući se na struku, imaću predsednički tim u kojem ću se potruditi da budu ljudi od najvećeg ugleda i poštovanja u društvu. Niko ne zna sve. Mislim da je to jedna od većih zamerki Vučićevom sistemu vladanja. On je pokušao da za sve bude najstručniji i ni posle deset godina nije se potrudio da se okruži kvalitetnim ljudima. Razumem da ih nije imao kada je došao na vlast jer nisu postojali u Srpskoj naprednoj stranci i, pre toga, među radikalima. Posle je iz G17+ i iz DS a uzeo najnekvalitetnije ljude – preletače. Ali i posle deset godina svi oni su tu. Kako može sistem bezbednosti države da vode Vulin i Stefanović? Zar Vučić nije imao dovoljno vremena da prepozna ljude koji se u to razumeju? Ali ne – on ima čoveka koji je nedovoljno kvalifikovan ili nedovoljno pouzdan da vodi gradsku organizaciju SNS a, ali i dalje sedi u Savetu za nacionalnu bezbednost i koordinator je svih službi bezbednosti.

Šta je vaša poruka građanima?

Građani Srbije treba da uzmu sudbinu u svoje ruke. To se radi na izborima. Reći ću im: Ništa vi ne dugujete državi, država duguje vama. Nemojte da vam neko nešto uzima, mažući vam oči da ima to pravo. Niko nema pravo da vam uzme mladost, niko nema pravo da vam otima kuću i njivu zbog litijuma, niko nema pravo da vam uzme penziju – to je vaše. Niko nema pravo da vam uzme budućnost. Kakva god vlast bila, imate pravo da uzmete stvari u svoje ruke. Država je vaše vlasništvo, a niste vi vlasništvo korumpirane i privatne države. I da vam uzeto nikad više niko ne vraća na kašičicu govoreći “ja sam ti dao”. Nisi mi ništa dao, nego si mi oteo.

Predsjednikdajesto evra mladima od 16 do 30 godina starosti. O čemu se tu radi?

To je pokušaj mita i zloupotrebe u izbornoj kampanji. Omladina treba da uzme te pare, one su ionako njihove i njihovih roditelja. Zašto da ih ne uzmu kada će morati i da ih vraćaju – ne daje im Vučić svoje pare. A glasaće po svom uverenju, a ne iz straha. Nisu to godine kad se robuje strahu i mizernim kalkulacijama.

Ali kako zaista pomoći mladima?

Treba da zaustavimo propadanje školstva i da mladima otvorimo perspektivu u Srbiji. Plata je važna, ali nije to jedino što opredeljuje ljude da ostaju ili odlaze. Ako neko misli da će da kupi njihovu naklonost sa sto evra, to je vređanje inteligencije. Oni treba da vide perspektivu ovde i to ne samo za jednu generaciju. Oduvek su ljudi odlazili iz ove zemlje, a porodice su ih ispraćale u nadi da će se vratiti. Sada, roditelji imaju potpuno drugu misao: idi, sine, i ne okreći se. Prosto, ne vide da će uskoro ovde biti bolje. Mladi treba da odlaze i školuju se, ali i da se posle vrate. Početkom 20. veka su odlazili i vraćali se da bi ovde živeli dobro oni i njihova deca, a Srbiju napravili boljom. Moramo opet da to postignemo.

Mnogi u državnoj upravi se plaše da bi mogli ostati bez posla ako dođe do promjene vlasti na izborima. Imaju li razlog?

Neprihvatljivo je koliko vlast drži te ljude na kratkoj uzici. Niko ih neće oterati sa posla posle promene vlasti, ali će svako morati da ima odgovarajuće kvalifikacije. Takođe, niko sebi ne treba da dozvoli tu vrstu poniženja da strahuje ako ne “donese” sigurne glasove ili sliku glasačkog listića. Kada se građani probude 4. aprila, vlast će biti promenjena, kao i do tada otići će na posao, ali nikome neće morati da polažu račune kako su glasali i niko ih neće šikanirati zato što su glasali ovako ili onako. Važno je da se zna da se u ovom društvu više neće “seći glave”, već polagati zakonska odgovornost za učinjeno.

Pomenuli ste i ogorčenost u vojsci. Na što konkretno mislite?

Vučićevo ponašanje na javnoj sceni dobrim delom je dirigovano ispitivanjem javnog mnjenja, a ono je uvek pokazivalo naklonost ka vojsci i uniformi. I te kako svestan toga, Vučić se ne dodvorava toliko vojsci, koliko se trudi da predstavi narodu šta on za nju čini.

Sa druge strane, ne želim da omalovažim činjenicu da je sadašnji režim napravio solidne pomake u opremanju vojske. Nevolja je samo što je to rađeno stihijski, često nestručno, a ne shodno pravim potrebama koje su zanemarivane zbog interesa vojnoindustrijskog lobija i Vučićeve trenutne spoljnopolitičke inspiracije. Naprosto, on je pazario oružje u zemljama gde je hteo da produbi spoljnopolitičke odnose, što jeste legitimno, ali ne sme da bude glavni kriterijum za opremanje vojske.

Bez obzira na povećanje plata, vojska ima i ozbiljan kadrovski problem. Novac i stanovi jesu veoma važni, ali se ljudi u vojsci, pre svega, moraju poštovati. Sistem napredovanja mora da bude jasan, mora da se poštuje znanje, a ne pokornost. Vojska gde se po vertikali valorizuju lojalnost i pokornost, nije prava vojska. Mora da se poštuju autoritet struke i pravila službe, a Vučić je taj sistem dobrim delom osakatio. Promenio je šest ili sedam ministara odbrane, rotirajući ih kao na vrtešci. I dalje nema politike odbrane. Sve je stvar dnevnopolitičkog marketinga – malo se grlimo sa Lukašenkom, pa trčimo da se zagrlimo sa nekim u Parizu ili slikamo u Londonu. Mislim da ljudi u vojsci danas imaju mnogo razloga da budu nezadovoljni, jer su poniženi tretiranjem vojske kao da je partijska prćija.

I dalje važi deklarativna orijentacija Srbije ka Evropskoj uniji

Srbija jeste na koloseku ka Evropskoj uniji, ali vozi u pogrešnom smeru. Ovaj režim uopšte ne planira da približi Srbiju članstvu, a još manje evropskim vrednostima. Jer ako bi se one usvojile, ne bi se moglo vladati na ovakav način. Skupština bi tada morala da radi svoj posao, ali i sudovi i Vlada – niko se tada ne bi obraćao predsedniku države sa “šefe”. Moralo bi da se vodi računa i o interesima ugroženih grupa i ljudima koji su različiti na bilo koji način – od seksualne orijentacije do nacionalne pripadnosti. To ne ide pod ovom vlašću. Doduše, ne zavisi sve ni od nas, već i od Evropske unije. Jednog dana o svemu tome će se izjasniti građani ove zemlje.

Kako doprijeti do birača u aktualnoj medijskoj situaciji?

Naravno da je teško. Ipak, verujem da istina, isto kao i ljubav, uvek stigne do onoga kome je upućena. Mada nemamo na raspolaganju konvencionalne medije – za nas su zatvoreni isto kao i državna televizija – postoje novine kao što su vaše, profesionalne kablovske televizije, internet portali, društvene mreže…

Što očekujete od izbora?

Očekujem pobedu građana nad korumpiranim i odnarođenim režimom. Nažalost, opet imamo situaciju kao 2000, opet se bira između dobra i zla. To izgleda nije bilo toliko jasno 2012; tada su birači kaznili dotadašnju vlast misleći da biraju između dobra i boljeg. Ovog puta imamo popravni. Ponovo biramo između dobra i zla. To nije težak izbor.

A od samog izbornog procesa?

Poučen dosadašnjim iskustvom, očekujem krađe i zloupotrebe. Nadam da je bojkot izbora 2020. ipak doveo do toga da ovaj režim, ali i međunarodna zajednica, povedu više računa o regularnosti izbornog procesa. Naravno, mnogo toga neće biti u redu, tako da mora postojati velika posvećenost opozicije izbornom procesu i pre i na dan izbora i posle njega. Dobro je što se formira jedna moćna opoziciona koalicija koja će moći da to uradi na odgovarajući način.

Poslednje što nam treba jesu tenzije i potreba da se izborna volja brani na ulici. To ni za koga nije dobro, nije u interesu građana i naše budućnosti. Uzdam se u zdrav razum, elementarnu odgovornost i poštovanje javnog interesa, a slobodni i demokratski izbori jesu javni interes.

Iz istog broja

Portret savremenika: Radoje Zvicer

Mafijaš koji se sklonio u zavetrinu

Filip Mirilović

In memoriam

Dušan Mašić (1966–2022)

Antonela Riha

Intervju: Dr Ozren Tošić

Bez zdravlja nema biznisa

Filip Švarm

Bor: Slučaj speleologa Roberta Mišića

Prelom svesti

Saša Trifunović

Izbori 2022.

Šminkanje demokratije u iznudici

Nedim Sejdinović

Intervju: Simon Ilse, direktor regionalne kancelarije “Hajnrih Bel” u Beogradu

Premijerkina uvreda građana Srbije

Jelena Jorgačević

Korona virus, omikron varijanta

Borba protiv nevidljivog neprijatelja ili dizanje ruku

Jovana Gligorijević

Intervju: Predrag Milovanović, tužilac

Kada iskoračite, snosite posledice

Ivana Milanović Hrašovec

MUP Srbije i Europol

Tabloidni atentati

Davor Lukač

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu