Intervju – Goran Marković, ličnost godine

Ne možete se baviti umetnošću, a podržavati tiranina 1

foto: marija janković

12. 1. 2022. / 20.27

Ne možete se baviti umetnošću, a podržavati tiranina

“Najvažnijim događajem godine smatram spontano buđenje ekološke svesti u našem narodu. Celog života gledam prljave reke, divlje deponije i težak nemar oko sebe, ali sada se spontano dogodila promena. Ljudi su počeli da shvataju koliko je sredina u kojoj žive važna. Polako nam dolazi u glavu da je važnije kako živimo nego šta sve imamo. I da smo svi zajedno u tome. Ta ideja je bolja od svake ideologije jer se sama od sebe rodila i nametnula”

Nema nikakvog spora da je priznanje otišlo u prave ruke. Za ličnost godine nedeljnika “Vreme” izabran je Goran Marković – režiser, pisac i borac za ljudska i politička prava. On je, kako se u obrazloženju odluke navodi, dao “nemerljiv doprinos borbi protiv nacionalizma i autoritarnih tendencija svih vrsta, afirmisao građansku hrabrost, kulturu dijaloga i sećanja i nikada nije pristajao na nasilje”. Na vlastitom primeru, žrtvujući mnogo šta, ukazao je na važnost poštenja, nepotkupljivosti, građanske hrabrosti i ličnog integriteta.

Godinu koja je za nama obeležila su najmanje tri važna događaja u kojima je glavni ili jedan od glavnih likova naš sagovornik Goran Marković. Prvi je, dakako, skandalozna odluka Upravnog odbora Filmskog centra Srbije da odbaci predlog konkursne komisije da se sredstva za produkciju dodele velikim režiserima Goranu Markoviću, Želimiru Žilniku i Srđanu Dragojeviću. Marković je “aplicirao” sa filmom Doktor D, koji je trebalo da progovori o alternativnom životu ratnog zločinca Radovana Karadžića pod imenom Dragan Dabić. U jednom intervjuu Marković će kazati da njega zapravo lik Radovana Karadžića uopšte ne interesuje već fenomen nekoga ko jako dugo izigrava nekoga drugog. Zajednička karakteristika trojice odbijenih režisera je kritički odnos prema režimu Aleksandra Vučića.

Potom sledi lepa vest. Marković je dobio Nagradu za životno delo na Festivalu autorskog filma, a nagradu su mu, uz ovacije, uručili njegovi studenti. Dugotrajni, gromoglasni aplauz svakako se nije odnosio samo na njegovo impozantno filmsko delo, već i na politički i društveni angažman.

A onda je naš sagovornik prošao takozvanog toplog zeca. Režim i njegovi mediji su ga danima čerečili, vređali i ponižavali. Proglašen je “ubicom”, “ludakom”, “kmetom”, “anti-Srbinom”, rečeno je da je “umetnički impotentan”, traženo je njegovo hapšenje ili bar hospitalizacija kao duševnog bolesnika. A sve zbog toga što je u jednom intervjuu rekao ono što je već postalo opšte mesto u antirežimski nastrojenoj javnosti: da će Vučićev režim po svemu sudeći pasti na ulici. Ne zato što to neko žarko želi, nego zato što je to prirodan sled stvari u autokratskim društvima u kojima je ukinuta sloboda izbora i govora, kao i javni dijalog. A kriminal i korupcija dovedeni do usijanja. Rekao je da se nada da Vučić ima u vidu kako je završio bračni par Čaušesku u Rumuniji.

Ne možete se baviti umetnošću, a podržavati tiranina 2
GORAN MARKOVIĆ: Sa majkom i ocem: Oliverom i Radetom Markovićem;…foto: privatna arhiva

Marković je rođen u Beogradu 1946. godine, a njegovi roditelji su naši slavni glumci Olivera i Rade Marković. Uz njegove filmove smo odrastali, smejali se, plakali i plašili se. Dug je spisak, spomenimo samo neke: Nacionalna klasa, Specijalno vaspitanje, Variola vera, Već viđeno, Tito i ja, Urnebesna tragedija, Kordon, Turneja… Za svoje filmsko stvaralaštvo dobio je desetine domaćih i međunarodnih nagrada. Nikako ne treba potcenjivati – naprotiv – ni njegova autentična, uzbudljiva i čitana prozna dela.

VREME”: Rođeni ste u Beogradu, odmah posle završetka Drugog svetskog rata. Šta je najviše određivalo vaše detinjstvo? I šta ste od njega u vašim filmskim i književnim delima umetnički transponovali? Koji je lik, od mnogih mladih ljudi koje smo upoznali u vašim ostvarenjima, najbliži vama?

GORAN MARKOVIĆ: Mene je, definitivno, odredio život u zajedničkom stanu. Moji roditelji i ja smo živeli u jednoj sobi, stric, strina i brat od strica u drugoj, baka u predsoblju. I kasnije, kada su moji roditelji dobili mali stan, ja sam imao već šesnaest godina i nisam imao svoju sobu. Odatle sam otišao u studentski dom u Pragu i sobu delio sa kolegama. Vratio sam se i opet nastavio da živim u zajedničkom, očevom stanu, ovoga puta sa mojom prvom ženom. Imao sam trideset četiri godine kada sam prvi put prespavao u sobi koja je pripadala samo meni. Većina mojih likova živi u zajedničkim stanovima: dečak u Tito i ja, Saša Belopoljanski u Tajvanskoj kanasti, profesor klavira u Već viđeno. Ako tome dodamo mnoštvo mojih priča koje se odigravaju po raznim domovima, bolnicama i ludnicama, onda je ta prostorna skučenost, ograničenost, valjda nešto što me je proganjalo oduvek. Kada sam kupio – nikada nisam dobio – svoj stan, dugo nisam uvodio telefon (u to vreme nije bilo mobilnih) i jedno vreme uživao sam u apsolutnoj samoći. Najzad sam shvatio kako sam se isuviše navikao na usamljenost, pa sam odlučio da se vratim među ljude.

Koliko je činjenica da su vam roditelji bili slavni glumci zapečatila vašu sudbinu? Da li ste baš upravo zbog činjenice da oni potiču iz sveta dramske umetnosti nekada imali želju da se bavite nečim sasvim drugim, da gradite nekakav drugačiji identitet od njihovog?

Ono što znam je da nisam želeo da se bavim glumom, iako sam nekoliko puta imao prilike da igram na filmu, a u prvom celovečernjem delu Lordana Zafranovića Nedjelja tumačio sam čak glavnu ulogu. Nisam želeo da se takmičim sa roditeljima. Uostalom, svet je pun nesrećne dece koja su želela da nastave roditeljski put, ali za to nisu imali dovoljno talenta. Jer, to je jedna od stvari koje se ne nasleđuju. Sudbina umetnika ne zavisi čak ni od obrazovanja, sredine u kojoj čovek odrasta. Civilizacijsko okruženje pomaže, gradi čoveka, ali nije odlučujuće. Talenat ili imaš ili nemaš. To je slično drugom stanju – niko ne može biti malo trudan, zar ne?

U više navrata ste govorili o tome da su se u vašoj kući, kojom su defilovali umetnici i intelektualci, često mogle čuti veoma kritičke reči o vlasti Josipa Broza Tita. Šta je, zapravo, u tim kućnim razgovorima najviše smetalo vašim gostima i vašim roditeljima?

Umetnicima uvek smeta autoritarna država. Oni su u takvim okolnostima po pravilu subverzivni. Ne možete se baviti umetnošću, a podržavati tiranina. To mogu samo moralne splačine. Ali to će ih koštati, bili oni čak i veoma nadareni. Jer se ravnoteža, koja se kasnije uspostavlja, uvek završava polaganjem ispita iz etike. Najvažniji događaj iz mog sazrevanja je bila zabrana mitske predstave Čekajući Godoa u Beogradskom dramskom pozorištu. Tada su glumci smogli snage da izađu iz ustanove u kojoj su do tada primali plate, odigraju premijeru u slikarskom ateljeu Miće Popovića i da kasnije sa tom inscenacijom naprave novo pozorište nazvano Atelje 212.

U Pragu u drugoj polovini šezdesetih provodite pet godina, studirajući. Zašto Prag? Rekli ste u jednom intervjuu da ste režiju upisali zbog snobizma? Koliko je Prag odredio vaš život i vaše delo?

Ne možete se baviti umetnošću, a podržavati tiranina 3
…u Pragu na akademiji;…foto: privatna arhiva

Apsolutno. Prvo, bio sam prinuđen da se sam snalazim, a nisam imao ni devetnaest. Drugo, bio je to susret sa civilizacijom u njenom srednjoevropskom obliku, što je za mene bilo apsolutno otkriće. Treće, književnost mi je predavao Milan Kundera, a fakultet se nalazio u nekadašnjoj gimnaziji u koju je išao Franc Kafka. Profesor Zeman nam je na prvom času rekao: “Naša katedra je bila njegova učionica. Ono što ovog trenutka gledate kroz prozor bio je i Kafkin pogled na svet.” To možda nije značilo ništa, ali me je nateralo da proučim Jevrejski geto u kome je Kafka živeo i da naivno rekonstruišem njegov način života. Kada o tome sada razmišljam, bili su to moji prvi ozbiljni pokušaji konfabulacije, vrline ili mane kojih se nikada nisam oslobodio.

Neki kažu da je Čehoslovačka u vreme gvozdene zavese bila za nas nazadna zemlja. Da li je to baš tako? I gde se danas nalaze Češka i Slovačka, a gde smo mi?

Čehoslovačka je bila okupirana zemlja, onakva kakva smo mi sada. U toku samo jednog života, mog, stvar se preokrenula za 180 stepeni! To mi daje nadu da ćemo i mi jednoga dana živeti lepo. Nažalost, neću tome prisustvovati, ali oni koji su mladi mogu računati na to.

Vaši filmovi su uvek imali kritički odnos prema okruženju i vremenu u kojem su nastajali, nekada manje, a nekada više vidljiv. Možete li se prisetiti kako su socijalistički kulturni žreci reagovali na vaš rad?

Ne možete se baviti umetnošću, a podržavati tiranina 4
…na snimanju filma Sabirni centar;…foto: privatna arhiva

Bila je to dvostruka igra. Mi smo nastojali da potkopamo temelje jedne totalitarne vlasti, ona je to gušila, ali ipak su se snimali subverzivni filmovi, na primer dela Crnog talasa, koji su bili finansirani od te iste vlasti?! Oni su znali da je preveliko davljenje umetnika štetno po njih, a drugo, kako nije postojala opozicija – kao ni sada – vlast je nastojala da održi privid da dozvoljava da je kritikuju. Ipak, mnogi su nastradali, na primer Lazar Stojanović, koji je zbog svog diplomskog filma Plastični Isus odrobijao tri godine vojnog zatvora.

Koji je zapravo bio najgori period za filmske stvaraoce u Srbiji, u smislu političke podobnosti, od šezdesetih do danas?

Najgore je bilo kada su umesto onih kojima je onemogućeno da rade (Pavlović, Makavejev, Žilnik) došli mediokriteti koji su nesmetano snimali sve same gluposti. Kada bih vam sada rekao njihova imena i naslove njihovih filmova, ništa vam to ne bi značilo, pa ću to zato preskočiti. Ali tu je opet na scenu stupio surovi zakon darovitosti. Ti ljudi koji su uskočili na mesto proganjanih nestali su ubrzo kao da ih nikada nije bilo, a na njihovo mesto smo došli mi, mlađi. I mi smo se trudili da budemo subverzivni, kao naši veliki, hrabri prethodnici, ali smo to činili na drugi način: svoje priče smo uvijali u alegorije, služili se poluskrivenim aluzijama i slično. Tako je moralo.

A kada bismo uporedili ta vremena sa onim što se dešavalo devedesetih, i sa onim što se dešava danas, kakve bismo zaključke mogli da donesemo?

Danas se sve odigrava otvoreno licemerno – vlast ne krije svoje štetočinske namere. Koristi tabloide za besprimerno blaćenje ljudi koji je kritikuju, ona stvorenja koja izigravaju poslanike drže glupave monologe u Skupštini, ulični banditi za nju obavljaju prljave poslove, izgladneli ljudi su za sendvič sposobni da odu bilo gde i viču bilo šta… I, verovatno, ono što se ne vidi: a to je rad tajnih službi, prisluškivanje, praćenje i slično. Toga ranije nije bilo, bar ne tako masovno i otvoreno.

U vašim se ostvarenjima uvek mešaju tragedija i komedija. Zašto ste odabrali takav pristup? U jednom ste intervjuu rekli da ste, recimo, planirali da film Variola vera bude komedija, a da je ispala horor/tragedija.

Tu se radi o dva načina ispoljavanja bola: o plakanju i smejanju. I u jednoj i u drugoj stvari povod je sličan – nešto što nas muči. Ne možete se smejati stvarima koje vas se ne tiču. Nekoliko puta sam se uverio u to, posmatrajući publiku u pozorištu. Kada neko na sceni, na primer, napravi aluziju na drogu, uvek se nekoliko ljudi u sali na to nasmeje. Oni, ili neko iz njihove okoline, imaju problem sa drogom. Ostali ne shvataju šta je tu smešno…

I pored velikog uspeha koji su imali, neki vaši čuveni filmovi su snimljeni sa minimalnim budžetom, kao recimo Specijalno vaspitanje ili Majstori, majstori. Kako ste to izveli?

Ne možete se baviti umetnošću, a podržavati tiranina 5
…sa ekipom filma Majstori majstorifoto: privatna arhiva

U našem poslu su najvažnije ideje. Ako imate neku zamisao koja se ljudima sviđa, prihvataju je, i onda su spremni da je prate ako treba i besplatno. Ako je ona dovoljno uzbudljiva, ostali se uključuju i dograđuju je. U tim malim filmovima dosta sam polagao na improvizaciju. U tom trenutku glumci osećaju da su stvaraoci, a ne puki interpretatori tuđih zamisli. Mnogi od njih, na primer Mira Furlan, imala je ideje koje sam ugrađivao u Turneju još pre snimanja. A ona je u decembru 2007. u zavejanu Bosnu došla sa Havaja, gde je prekinula snimanje serije Lost. Toliko se radovala što će najzad raditi nešto kreativno i imala je mnogo sjajnih predloga.

Trideset i nešto godina posle pada Berlinskog zida našli smo se u svetu koji je sasvim drugačiji od onoga što smo zamišljali, ne samo mi sa ovih prostora, naravno. Rekli ste jednom da ste jugonostalgični i da s vremenom postajete sve više levičar. Da li je to neka vrsta vašeg odgovora na tu, ovdašnju i globalnu, stvarnost?

Ne možete se baviti umetnošću, a podržavati tiranina 6
foto: marija janković

Ja sam levičar jer se bavim umetnošću. I to je nekako zakonito: umetnik ne može pričati priče koje u osnovi ne saosećaju sa potlačenima i obespravljenima. Kada vidite bedu oko sebe koju je u ove krajeve doneo liberalni kapitalizam, kada shvatite da smo na dnu, pa kako onda da ne budete levičar? Da nas je neko bar obavestio šta nas čeka! Nego su u tišini, noću, uveli zverske okolnosti za ljude koji na njih nisu bili nimalo pripremljeni. I sada smo u tome.

Pored toga ste utvrdili da je raspad Jugoslavije bio najveći događaj vašeg života. Kad sada pogledamo taj period raspada, možemo li iznaći odgovor ko je najviše kriv za njen krvavi kraj? Nacionalizam, ljudska glupost i pohlepa, mitomanska svest, strani faktor?

Jednom sam, kao mladić, upitao oca: “Kako je moguće da je Jugoslavija, posle onakvog, strašnog Drugog svetskog rata, posle svih tih bratoubilačkih obračuna, posle sveopšteg klanja među nama samima, preko noći postala zemlja bratstva i jedinstva?” On mi je odgovorio: “Pa, terorom.” Tu možda leži odgovor za sličnu stvar koja nam se dogodila devedesetih. Ono što se odigralo ranije nije izlečeno, samo je zataškano, gurnuto pod tepih. Ni sada, u zemljama bivše Jugoslavije, ništa nije urađeno na denacifikaciji. Ona je posle Drugog svetskog rata Nemcima naturena silom, spolja, ali je uspela. Ovde nema ni najmanjeg znaka o tome.

Ipak, i pored toga što ste kritični prema periodu socijalističke Jugoslavije, za sebe kažete da ste jugonostalgični

Smatram da Jugoslavija nije samo SFRJ. Ideja o ujedinjenju Južnih Slovena je jako stara. Uostalom, najveći jugonostalgičari su stranci. Sto puta su me ljudi na festivalima u svetu pitali: “Zašto? Zašto je nestala Jugoslavija?” Nisam znao da im odgovorim na to pitanje.

Da li je zapravo moguće govoriti o stvarnosti naših prostora a da se bar malo, bar donekle, ne dotaknu devedesete i krvavi raspad zemlje koju su, kako kažete, i stranci voleli? Šta te godine znače za vas lično? Koliko su nas sve zapravo odredile, a da toga ponekad nismo ni svesni? I da li ste i o tome hteli da progovorite u filmu Doktor D, koji se bavio alteregom ratnog zločinca Radovana Karadžića, u filmu koji je praktično cenzurisan?

Ja nemam drugog načina da na ovo pitanje odgovorim osim filmom. Moj poslednji pokušaj je, nažalost, propao. Braniteljka murala Jelena Trivan je uspela da me u tome spreči. Žao mi je što su tom prilikom, valjda da se ne bi primetilo šta je njen pravi cilj, oštećena i dvojica sjajnih kolega, Želimir Žilnik i Srđan Dragojević. Ali njen dron nije bio dovoljno precizan, pa je rešila da uništi sve oko mene, uključujući i Filmski centar Srbije. Da se ne bi posle mislila, zar ne?

Kritikovali ste projekatBeograd na vodijoš dok je bio u fazi nacrta. Danas je tamo iznikao čitav šljašteći grad. Kako vam sve to danas izgleda? I kako bi neka buduća vlast trebalo da se odnosi prema ovom urbanističkom nasilju/nasleđu?

To je sad gotovo, ostaje zauvek. Beograd nikada nije smogao snage da se spusti na reku. Umesto stepenastog prilaska najlepšem mestu u gradu, to je sada prostor rezervisan za novu klasu. Oni će sada zuriti u reku – polovina misli da je to Dunav – a mi ćemo ih gledati, s oproštenjem, u dupe. Možda je to i bila generalna namera ove vlasti? Mada, ne verujem da su oni sposobni da razmišljaju toliko daleko. Kada je taj Arapin projektovao novo “srce” Beograda, on je u mislima imao pustinju u pozadini tih soliterčina. Gradova kakav je Beograd nema u njihovom pesku. Sindidun (Singidunum je prepev na latinski sa originalnog keltskog naziva za ovaj grad) star je nekoliko milenijuma, mi smo samo poslednja epizoda u njegovom trajanju. Ali, ruženje grada je ovde, sa malim prekidom između dva svetska rata, bilo pitanje prestiža. U Miloševićevo vreme bili su to kiosci i nadzidani krovovi novogradnji. Sada se ide uvis. Zašto? Pa, valjda misle da sa tom kulom grade sebi mauzolej? Još viši i stariji od Keopsove piramide.

Bili ste oštar protivnik i postavljanju Spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Nazvali ste ganakazna skalamerija”. I ovajmonumentalnispomenik će ostati narednim generacijama, šta činiti sa tim?

Ja bih ga lično premestio u, recimo, Marinkovu baru. To ne bi bio prvi slučaj premeštanja spomenika. U Orenburgu, rodnom gradu prvog astronauta Gagarina, umesto Juriju video sam spomenik izvesnom pilotu Čkalovu. Međutim, za razliku od onog prvog, ovaj drugi nije imao nikakve veze sa tim gradom. Ali, Staljin je izgleda bio ljubomoran na popularnog pilota i naredio je da mu se spomenik iz Moskve premesti negde bogu iza leđa. A onda su, čim je Staljin otišao u večna lovišta, svi njegovi spomenici zamenjeni bistama Lenjina, duplo višim i pompeznijim! Čkalov je tako ostao u njemu sasvim nepoznatom gradu, zaboravljen od svih, a Staljinovi spomenici su nestali kao da ih nije ni bilo.

Poredite ove projekte sa Keopsovom piramidom. Šta uopšte ovoj vlasti oni znače? Da li time ispunjavaju vlastitu prazninu?

Takvi projekti su pokušaji da se vlastodržac održi što duže, možda zauvek, u sećanju ljudi. Ne radi se ovde o Nemanji, on je samo spoljni oblik Vučićeve zamisli o sebi. I taj nesrećni “Beograd na vodi”, to je isto. Podiže sebi spomenik. Čiji je izgled krajnje sumnjiv, kao i ktitorov ukus, uostalom.

Oko Spomenika Stefanu Nemanjizaratiliste sa režiserom Emirom Kusturicom, koga ste pozvali da se ud njega ogradi, kao član žirija. Kako vam danas izgleda ta prepiska, u kojoj je Kusturica pokazao zavidnu aroganciju? U čemu se, na kraju, krije tajna uspeha Emira Kusturice?

Emir je odličan primer velikog talenta poništenog u nizu nemoralnih radnji. Posle Sidrana, on je upao u vrtlog ogromne slave koja se pretvorila u samoljublje i uspela da ubije u njemu stvaraoca. Pomislio je da duša (Sidran) nije neophodna, dovoljan je samo njegov dar. Ali, šta vredi darovitost kada pripada nekom ko je ulizica svake vlasti i čovek koji je pogazio sva prijateljstva i veze sa svojim saradnicima? Ali, ja mislim da ga u neku ruku razumem. Ne opravdavam ga, ali mogu da zamislim šta se sve dešava u duši apatrida. Za razliku od Andrićgrada, koji je najobičniji kič, Mećavnik je prilično ljupko mesto, sagrađeno da mu nadoknadi izgubljeni zavičaj. Kao dvorac Ksanadu iz filma Građanin Kejn.

Još pre nešto više od pet godina konstatovali ste u kolumni uPoliticida Srbija živi distopiju, da smo u doba postistine, da nam se konstantno rekreira prošlost i prodaje lažna stvarnost. Koliko nas činjenica da odbijamo da kritički, a ne mitski, sagledamo prošlost čini prijemčivim za lažnu stvarnost?

Suočenje je neminovno. Što pre dođe, biće bolje. Ne pominjem tuđa suočenja sa njihovim delima, ja govorim o konfrontaciji sa onim šta smo mi činili. To nam je potrebno zbog nas samih, ne zbog sveta. Osetićemo veliko olakšanje kada to učinimo. Jer, mi smo isti kao drugi ljudi, ni bolji ni gori.

Kada smo već kodPolitike”, iz ove pozicije deluje potpuno neverovatno da ste imali kolumnu u ovom dnevnom listu do pre pet godina. Šta se to u međuvremenu desilo da je to sada nezamislivo?

Ja sam pisao sedam godina tu kolumnu i stvarno se trudio, zbog sebe pre svega. Pokušavao sam da pronađem vezu između estetike i etike, drame i politike. Na različite načine sam se bavio tim odnosom. A onda je, jednog dana, osvanuo u tim istim novinama zverski napad na mene. Po ko zna koji put sam nazvan izdajnikom i anti-Srbinom. Tražio sam da mi objasne o čemu se radi, a oni su kukavički ćutali. Verovatno je stiglo naređenje koje se ne odbija. Zanimljivo je da se to događa i danas, a moje nedovoljno čisto srpstvo u štali koja se predstavlja kao Narodna skupština spočitava mi čovek koji se preziva – Atlagić? Da nije glupo, bilo bi smešno. Ali nije smešno jer je sasvim idiotsko.

Rekli ste u jednom intervjuu da je Zoran Đinđić jedini političar kojem ste se divili. Zašto? I kako komentarišete činjenicu da se mnogi od njegovih saradnika u ovo naše doba nisu prikazali kao visokomoralne ličnosti?

Zoran Đinđić je bio filozof koji je preuzeo odgovornost. Mogao je da danas sedi pored kamina i čita Hajdegera, ali on je stupio u akciju. Verovao je kako se ideje moraju ostvarivati, a ne samo o njima pričati. Znao je da mu je glava u torbi, ali bio je hrabar. Bio je odvažan ne zato što je bio bandoglav već zato što je bio odgovoran pred svojim idejama. Naravno, izdali su ga mangupi u njegovim redovima, kao što već biva. Ubio ga je onaj deo Srbije koji se boji civilizacije, kome ne odgovaraju razložnost i filozofski mir koje je Zoran imao.

Pored silnih napada, ove godine ste doživeli i nešto jako lepo. Na Festivalu autorskog filma dodeljena vam je Nagrada za životno delo. Zaista je bila impozantna scena vašeg nastupa na tom festivalu, dok su u pozadini stajali vaši studenti. Koje su vam nagrade, od brojnih koje ste dobili, najdraže? Pretpostavljam da je i ova među njima?

Ne možete se baviti umetnošću, a podržavati tiranina 7
NA SNIMANJU: Film Specijalno vaspitanjefoto: privatna arhiva

Jeste, neosporno. Mada sam celog života nastojao da nagradama ne pridajem isuviše važnosti. Ali ova je bila posebna, jer nisam znao da će na bini biti svi oni koje sam primao na prijemnom ispitu, razgovarao sa njima o pravcu u kome kreću, pratio njihove uspehe i probleme i najzad doživeo da je većina njih uspela u našoj profesiji. To je jako lepo, iako nisam nikada smatrao sebe naročitim profesorom. Više sam voleo da snimam. Ali, izgleda da sam i u školi ostavio nešto traga.

Takođe u jednom intervjuu rekli ste da ne smatrate sebe ličnošću godine 2021. Ko bi, prema vama, mogao da bude ličnost Srbije u ovoj autoritarizmom, političkom krizom i pandemijom preopterećenoj godini? I zašto?

Najvažnijim događajem godine smatram spontano buđenje ekološke svesti u našem narodu. Celog života gledam prljave reke, divlje deponije i težak nemar oko sebe, ali sada se spontano dogodila promena. Ljudi su počeli da shvataju koliko je sredina u kojoj žive važna. Polako nam dolazi u glavu da je važnije kako živimo nego šta sve imamo. I da smo svi zajedno u tome. Ta ideja je bolja od svake ideologije jer se sama od sebe rodila i nametnula. Ko je najbolji predstavnik toga? Ne znam, čini mi se da bi bilo nepravedno da se sve svede na jedno ime.

Karakteristika skoro svih dosadašnjih antivučićevskih protesta, pa i ovih ekoloških, jeste da u njima dominiraju ili ih vode oni koji segade politike”, odnosno političkih stranaka. Zašto je to tako? Smatrate li da je jedan od najjačih Vučićevih oružja upravo to što su ljudi zgroženi politikom, i veruju da se ova vlast može srušiti nepolitičkim sredstvima?

Postao sam već dosadan citirajući Hanu Arent: “Stalno ponavljanje laži ne služi tome da ljudi počnu da veruju u njih, već da prestanu da veruju u bilo šta.” Da izgube sposobnost rasuđivanja. Ovaj eksperiment je već nekoliko puta uspeo, u Nemačkoj tridesetih, u realnom socijalizmu pedesetih, sada ovde i na još nekoliko važnih tačaka u svetu. Bezočno se laže, falsifikuje, vara, ljudi se kinje. Nisam siguran da se kod onih na vlasti radi samo o fenomenu koji Erih From naziva “analni zgrtači”, već da tu postoji i nekakvo sladostrašće, “uživanje u omnipotenciji”. Moć je, izgleda, jača od droge. Sa toga se teško skida.

Ako zamislimo da Vučić svoju političku karijeru, kako predviđate vi i mnogi drugi, završi na ulici, ko će zapravo biti oni koji će preuzeti vlast? Šta bi građani Srbije trebalo da nauče iz onoga što se desilo posle 5. oktobra 2000. godine?

Ako ova vlast padne, odmah treba napadati sledeću. Ako ta sledeća uspe da učini nešto dobro, izdržaće. Ako se pokaže slična prethodnoj, i ona treba da padne. Političari treba da shvate da su običan servis, nešto kao šefovi sale po restoranima. Njihova dužnost je da organizuju gde će ko da sedi, koji konobar će da služi, da preporuče specijalitet kuće i da to na kraju naplate. Ništa više. Moj utisak je, međutim, da oni razmišljaju samo o ovom poslednjem…

Iz istog broja

Pandemija, rekordne brojke

Prepušteni sami sebi

Jovana Gligorijević

Prilog za biografiju – Milorad Dodik i Vašington

Saveznik, štićenik, odmetnik

Tanja Topić

Fudbal (i biznis)

Kada Sautemptonski Sveci marširaju

Vojislav Milošević

Promena naziva ulica

Pretvaranje metropole u provinciju

Sonja Ćirić

Lični stav

Milodari sa državnog vrha

Ljubomir Madžar

Australijska odiseja Novaka Đokovića

Niko nije sasvim nevin

Andrej Ivanji

Pandemijski portret savremenika: Novak Đoković

Prvi među slobodnima vs. Novax Djokovid 19

Uroš Mitrović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu