Portreti savremenika: nadbiskup Stanislav Hočevar i fra Marko Oršolić

Mostograditelji našeg doba 2

foto: zoran žestić

Mostograditelji našeg doba

Lični osvrt na ljude koji veruju da ovozemaljski svet može biti mnogo bolje mesto i da je naša odgovornost da ga takvim učinimo

Religija može da deli i povezuje. Vera može da se živi, a može i samo da se propoveda. Verski predstavnici mogu da se sastaju iz autentične potrebe za susretom, uz uvažavanje granica i svojih i tuđih, a onda možda i uz njihovo prevazilaženje, a mogu da se sastaju i da bi ispunili formu, da se kaže da se razgovaralo.

I baš je zato važno govoriti o onim verskim predstavnicima koji se trude da premoste podele “nas” i “vas”, da pruže ruku u nekim vremenima kada to i nije jednostavno, uz velik znak pitanja da li će na tu pruženu ruku biti odgovoreno. Njih spaja makar jedno – u drugom čoveku videće čoveka, Bližnjeg, ma ko da je on.

Ovaj tekst je mogao da bude o svešteniku SPC Miloradu Golijaninu koji je početkom devedesetih živeo u Vlasenici, u Bosni i Hercegovini: “Početkom 1992. savetovao sam Vlaseničane da odvedu svoje porodice na sigurno. Sukobi su bili sve veći, a ratne strahote se približavale gradu. Neki su me poslušali, neki ne. Jedno jutro mi je zazvonio telefon. Bio je to moj prijatelj imam. Drago mi je bilo što ga čujem, jer sam mislio da je u Tuzli, da se sklonio na sigurno. Međutim, on se nalazio u podrumu vlaseničke džamije sa još jednim imamom. Opkoljeni, nisu smeli da izađu”. Obukao je mantiju, otišao do džamije i uspeo je, posvađavši se ozbiljno sa policijom, da imame preveze u Kladanj i da im spase život. Nakon toga, postao je izdajnik za jednu, a neprijatelj za drugu stranu. Morao je da ode u Srbiju. Bio je teran, proganjan, neprihvaćen. Pre 12 godina je i oslepeo. Njegova dela i reči ipak nadilaze sve granice. U intervjuu za Danas je kazao da se nekada pitao da li je zaista izdajnik. A onda mu je stigao odgovor: “Prijatelj mog sina Strahinje, takođe sveštenika, stupio je preko Fejsbuka u kontakt sa jednom mladom ženom iz Tuzle. Muslimankom. Tom prilikom mu je rekla: ‘Svako jutro kada se probudim, prvo na koga pomislim i za koga se pomolim je prota Golijan.’ To je za mene najveća nagrada u životu.”

Mogao je ovaj tekst da bude i o vladici Grigoriju i njegovim naporima u Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj da zaceljuje tamošnje rane, mogao je da bude o patrijarhu Porfiriju i vremenu njegovog stolovanja u Zagrebu. Međutim, ovog puta tekst je o predstavnicima crkve koja je u Srbiji manjinska.

Ovo je i lični osvrt na ljude koji veruju i da ovozemljaski svet može biti mnogo bolje mesto i da je naša odgovornost da ga takvim učinimo.

FRA MARKO ORŠOLIĆ

Teško da je neko poznavao Mišu i Tanju (Vasić & Tagirov) a da nije čuo, najpre od Tanje koja je sa toliko dečije radosti tu priču nanovo prepričavala, kako su se njih dvoje venčali u kafani, kako je sveštenik koji je ritual obavio bio fra Marko Oršolić (1943), pa su to imali čak i napismeno, uramljeno i okačeno u dnevnoj sobi. Naravno da je to sve bilo između šale i zbilje i da se ne može crkveno venčanje obaviti za kafanskim stolom, ali su se Miša i Tanja voleli baš onako kako Bog zapoveda i fra Marko je to znao.

Mostograditelji našeg doba 3
foto: milovan milenković

I otud je verovatno najprirodnija stvar što sam fra Marka, čoveka koji ne pristaje da robuje formi, upoznala baš u stanu kod Vasića aprila 2012. Trebalo je da radimo intervju, soba već maglovita od dima, alkohol odavno na stolu, Marko priča tiho, svi ostali glasni, pomislila sam – ovo neće ići. A onda je fra Marko počeo, s lakoćom s kojom i danas nalazi prave reči: “Bog je dao Objavu čovječanstvu. A nije je dao ni papama, ni reis-ulemama, ni patrijarsima jer oni su kasnije nastali. Dužnost vjerskih poglavara je da tu Objavu dalje njeguju i prenose. Crkve i vjerske zajednice jesu domovine vjerničkog identiteta, ali nisu njegovi nekontrolirani vlasnici. Naš Internacionalni, multireligijski i interkulturni centar (IMIC) je nastao 1991. u Sarajevu da pokažemo da se mi po vjeri možemo razlikovati, ali se ne možemo dijeliti. Ko ljude po vjeri dijeli, on nesvjesno priziva naše međusobno istrebljenje. Vjera je ona, pogotovo vjera u jednog Boga, koja mora ljude da zbližava.”

Fra Marko živi kako govori. Biografske crtice kažu, između ostalog, da je završio studije istorije, zatim studije filozofije i studije političkih nauka, uz dve magistrature – iz teologije i filozofije; da se sedamdesetih i kasnije bavio odnosom marksizma i religije, Crkve i socijalizma, a da je od početka devedesetih uporno kritikovao odnos religijskog i nacionalnog, najpre kritikujući svoje i to onda kada se to skoro niko nije ni usuđivao; išao je, kako je naslov jedne njegove knjige, “zlodusima uprkos”; da je IMIC njegovo životno delo. Početkom devedesetih, naime, fra Marko je otišao u Nemačku odakle je, kroz IMIC, brinuo o izbeglicama, prognanima, ali najpre o deci iz mešovitih brakova. Onih koji su, tih godina, bili odbačeni od svih. Pričao mi je nedavno fra Marko kako ga je jedan dečak tada pitao: “A čiji sam ja, fra Marko?” Odgovorio mu je: “Božiji”. Spasao je stotine dece koja su zajedno sa svojim majkama došla tada u Nemačku. I danas je u kontaktu sa mnogima od njih. Pomagao je svima, čak, govorilo se, više muslimanima i pravoslavnima nego katolicima.

Poslednju knjigu koju je objavio posvetio je “svim odvažnim ženama i muškarcima kojima je ljubav bila važnija i od nacije, svjetonazora i religije, pa su sklopili miješoviti brak. Naravno, i njihovom potomstvu koje se susreće sa mnogim teškoćama…”

Pre nekoliko dana stiže i imejl od fra Marka, njegov predlog, na osnovu pisama koje je dobio, izbornog zakona i Ustava BiH sa stanovišta dece iz mešovitih brakova. Tamo stoji i ovo – ljudska prava su prioritet, i iz njih su izvedena naknadno nacionalna i verska, a i ovo: “Najbolje rješenje je da predsjednik Predsjedništva bude jedan i to dijete iz mješovitog braka.”

NADBISKUP STANISLAV HOČEVAR

Stanislav Hočevar rođen je 12. novembra 1945. godine. Nekoliko meseci pre toga, 7. jula 1945, kada je već bio završen rat, porodica je bila na nedeljnom ručku. Komunisti su došli i odveli njegovog oca. Mogao je da pobegne, nije hteo, smatrao je nema razloga da mu niko naudi. Ubijen je. Godinama kasnije njegova majka je govorila: “Siromah je onaj koji je prouzrokovao njegovu smrt, a ne ja koja sam ostala bez muža i vi bez oca”.

“Mi smo u našoj porodici uvek molili za one koji su ga ubili”, kazao je jednom prilikom nadbiskup. Svakako da je ova plemenitost i sposobnost za praštanje, negovana u kući, morala da ima uticaj na kasniji život Stanislava Hočevara.

Kao prelomnu tačku u svom životu navodi 6. januar 1964. kada je na televiziji gledao susret pape Pavla VI i Vaseljenskog patrijarha Atinagore, koji je predstavljao prekretnicu u ekumenskim odnosima.

Kada smo radili prvi intervju, u maju 2011, podsetila sam nadbiskupa Hočevara na njegovu izjavu koju je dao nekoliko godina ranije. Na pitanje “Ko je Stanislav Hočevar, osim što je nadbiskup?”, odgovorio je: “Strašno trpi zbog podeljenosti istočnog i zapadnog hrišćanstva i ne plaši se mačeva niti s jedne niti s druge strane.” Upitan da li se situacija promenila, kazao je da trpi još više, objasnivši: “Svi smo i istočna i zapadna crkva, premalo osetljivi kada je reč o jedinstvu i zajedništvu. Mačevi o kojima sam govorio su upravo nerazumevanje sa obe strane. Vrlo brzo se stvaraju predrasude. Ko god se danas zalaže za jedinstvo hrišćana nailazi na neshvatanje. I to je znak da je jedinstvo hrišćana Božija volja.”

Biti nadbiskup u Beogradu ili mitropolit SPC u Zagrebu je neprestan hod po žici. I naši i njihovi mere svaku reč, svaki gest, svako delo, svaki susret. Nadbiskup je više puta govorio kako je njegova želja bila, dok je bio mlad, da bude misionar u Africi. Tokom ovih godina verovatno da je bilo dana kada bi mu bilo mnogo jednostavnije da mu se ta želja ispunila.

Ipak, neki drugi planovi su mu bili namenjeni. Osim što je učesnik mnogobrojnih ekumenskih susreta i tribina tokom poslednje dve decenije, što se trudi svih ovih godina da uravnoteženim i zrelim pristupom doprinese odnosima u društvu i između Crkava, za mnoge građane Beograda, ali i cele Srbije, jedna od njegovih najvećih vrlina je otvorenost prema drugima i radost koju projavljuje u susretu s ljudima. Svako ko mu je u okruženju može da posvedoči njegovu posvećenost svakom čoveku, ko god da je, sposobnost da čuje, da razume, da promišlja, da odgovori imajući u vidu šta onaj s kim priča jeste i šta bi mogao da bude. Veliki je broj onih koji ga posećuju i pišu mu, mnogi od njih su pravoslavni.

U knjizi-intervjuu, koji je sa njim radio novinar Miloš Jeftić, nadbiskup je kazao da mu neki govore kako je više Srbin od Srbina, neki drugi da hoće da uništi ortodoksnost srpskog naroda, neki mu govore da je previše Slovenac, drugi da je previše ekumenista. Eto najboljeg dokaza da je to što radi zaista dobro.

Iz istog broja

Izbor urednice fotografije “Vremena”

Slike godine 2021.

Marija Janković

Knjige

Bekstvo od sopstvene senke

Ivan Milenković

Film – The Beatles: Get Back

Esencijalno rokenrol iskustvo

Dragan Ambrozić

Lansiranje “Džejmsa Veba”

Teleskop koji će pročitati istoriju

Dr Saša Marković

Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ) 1944–1953.

Udarna pesnica revolucije

Dr Dmitar Tasić

Tri decenije od raspada SSSR (V)

Votka za pepsi

Dragan Bisenić

Românii din Serbia

Identitatea nu este un obstacol, este un motor

Carmen-Sabina Oalge Adamović

Rumuni u Srbiji

Identitet nije prepreka nego pokretač

Karmen Sabina Oalđe Adamović

TV manijak – Pregled 2021.

Agonija izbora

Dragan Ilić

Intervju: Uliks Fehmiu, glumac

Zlo jeste neuništivo, ali je dobro jače

Sonja Ćirić

Slavoj Žižek za “Vreme”

Pandemija između apatije i solidarnosti

Slavoj Žižek

Intervju: Miloš Starović

Trebaju nam pravi ljudi na pravom mestu

Filip Švarm

Nuklearna energija

Bauci Černobilja

Slobodan Bubnjević

Ličnost godine

Goran Marković

R. V

Filozofski razgovori: Srećko Horvat

Pratite tragove litijuma i naći ćete korupciju

Ivan Milenković

Srpski sport u 2021.

Jedini svetski brend Srbije

Aleksandar Aleksić

Aleksandar Stanković, novinar

Kada vas vlast kupi, senka je na svemu što ste do tad uradili

Nedim Sejdinović

Bioskop – Matriks: Uskrsnuća

Čemu ovo služi, a još i ne radi?

Đorđe Bajić

Kultura sećanja: Operacija “Barbarosa”

Zameli ih stepe, sneg i “kaćuše”

Filip Švarm

Kako je rokenrol postao svestan sebe

I bi Rok

Nebojša Broćić

Kultura religije

Susret čoveka sa čovekom

Jelena Jorgačević

Religija i sloboda

Suprotstavljanje strukturama moći

Dr Davor Džalto

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu