Intervju: Uliks Fehmiu, glumac

Zlo jeste neuništivo, ali je dobro jače

“Mi se kao društvo nikada nismo potpuno odredili prema nacionalizmu koji je preplavio ove prostore devedesetih i doveo do rata. To nije uradila ni prethodna vlast, ni veliki deo onih koji danas čine opoziciju. Mržnje će uvek biti, ona je deo naše prirode. Ali da bismo kao društvo mogli da krenemo napred, mi moramo da prepoznamo sopstvene greške i zamolimo za oprost bez obzira da li je druga strana to uradila ili ne”

Piše: Sonja Ćirić
Zlo jeste neuništivo, ali je dobro jače 1
foto: nebojša babić

Razgovarali smo nedelju dana pre dočeka Nove godine, mejlom, između Njujorka i Beograda. Nisam ni primetila da je jedno od pitanja koje sam mu postavila bilo isto kao i prilikom našeg prošlog razgovora, pre jedanaest i po godina (zar ih je toliko već): da li biste se vratili?

Otkako je 1993. godine otišao iz zemlje, Uliks Fehmiu dolazi u ove krajeve uglavnom zbog snimanja filmova i serija (Sutra ujutru, Beli, beli svet, Ustanička ulica, Ubice mog oca, Asimetrija, Uspeh, Sin, Šavovi…) i pozorišnih predstava u kojima ili glumi ili ih producira (Romeo i Julija, Diplomac). Ove godine dolazio je dva puta, zbog snimanja serija Porodica, o poslednjih 48 sati Slobodana Miloševića na slobodi, u kojoj glumi Zorana Đinđića, i Crna svadba, o ubistvima izazvanim vlaškom magijom, u kojoj je inspektor BIA-e Petar Ćirić.

Poslednji put je u Srbiji bio nedavno, krajem oktobra, zbog promocije Crne svadbe. Sedam dana medijske i javne pažnje zamenila je svakodnevnica posla kojim se bavi u Njujorku, kaže, čim je sleteo na tamošnji aerodrom.

VREME”: Kako vam se čini, kakav će biti ovogodišnji doček? Da li je Njujork svetlucav, onako kako ga prikazuju filmovi?

ULIKS FEHMIU: Njujork uvek izgleda kao na filmu, prosto se dobro slika. Naročito tokom praznika. Ono što se na filmu ne može osetiti je ponekad brutalna hladnoća često praćena ledenim vetrom, koji bez problema probija i jaknu za Severni pol. Ali to ne smeta onima koji su došli da se provedu za Novu godinu ili božićne praznike. Pogotovo ove godine, jer prošle Nove godine kao da nije bilo. Grad je prepun ljudi željnih radosti, želje za životom kakav je bio pre pandemije i kakav treba da bude. Ta energija se oseća u vazduhu. Nadam se da će biti lepo. Istina, od kako je stigao omikron, Njujork gori. Broj infekcija je vrtoglavom brzinom dostigao rekord od prošle zime iako je procenat vakcinisanih u Njujorku veoma visok. Novogodišnje proslave, brodvejske predstave i sportski događaji se otkazuju, restorani se ponovo zatvaraju…a kažu da je tek početak. S druge strane, prvi podaci pokazuju da je ovaj soj ipak blaži, tako da bi broj obolelih kojima bi bila potrebna bolnička pomoć trebalo da bude manji. Nadam se da neće biti novih obaveznih zatvaranja. Danas sam morao da odem do grada i pred Rokfeler centrom je bilo hiljade ljudi oko jelke koja se svake godine tamo tradicionalno postavlja, a zima i vetar su bili baš kao što sam opisao. Život ide dalje.

Da li i tamošnja gradska vlast ne žali da uloži novac za novogodišnje veselje bez obzira što verovatno postoji niz drugih stvari kojima je neophodan novac?

Naravno da ne žali. Velik je to grad, sigurno jedna od najvećih turističkih destinacija na svetu. Budžet grada Njujorka na godišnjem nivou iznosi skoro 100 milijardi dolara, a prihodi samo od turizma su za 2019. godinu iznosili više od 60 milijardi dolara. Normalno je da će deo budžeta biti potrošen kako bi Njujork bio što primamljiviji i uzbudljiviji. To je veoma jednostavna računica. Drugo je pitanje kako je preostali deo novca iz tog masivnog budžeta raspoređen. Grana gradske vlade koja vodi računa o stanovima u kojima živi oko 400.000 Njujorčana sa niskim primanjima, četvrtu godinu za redom završava kao najgori landlord (stanodavac) u gradu. Postoji skoro 600.000 otvorenih prijava za neku vrstu popravke od strane stanara na koje grad nikad nije odgovorio. Liftovi u kvaru, grejanje koje ne radi, voda koja curi… Ni situacija u gradskom školstvu nije u mnogo boljem stanju, osim u delovima grada u kome žive najimućniji Njujorčani. Zdravstveni sistem je i pre korone bio pod ogromnim pritiskom, sada je situacija još dramatičnija. A u proteklih par godina često se razgovaralo o ogromnom budžetu koji se odvaja za policiju, a koji je, po mišljenju mnogih, neopravdano visok. Takođe, broj beskućnika u gradu znatno se povećao od početka pandemije. Gradske vlasti u Njujorku su pod budnim okom javnosti i rezultati nedavnih izbora za gradonačelnika su upravo to pokazali. Ne postoji idealna vlast, ali moraju da postoje uslovi za demokratski sistem promene vlasti kako bi građani izabrali vlast koju žele.

Da li, dok boravite u Srbiji zbog nekog snimanja, nađete vremena da posetite rodbinu na Kosovu?

Da, ali ne dovoljno. Mada je veliki deo mladih iz naše porodice otišao iz zemlje kad i ja, tako da se uglavnom “sretnemo u letu”, kako kaže Bajaga.

Kako vidite razvoj odnosa BeogradPriština? Šta bi, po vašem mišljenju, bilo rešenje povoljno po ljude obe nacionalnosti koji tamo žive?

Zlo jeste neuništivo, ali je dobro jače 2
foto: nebojša babić

Govor mržnje postao je način svakodnevnog izražavanja zahvaljujući poražavajućoj situaciji u medijima. Sve dok se održava veštačka tenzija, dok se druga strana dehumanizuje, dok se mržnja raspaljuje, rešenja neće biti. Dok se ne prepozna ljudsko iskustvo onog drugog, dok ne budemo shvatili da se i tamo ljudi svakog dana bude, oblače, doručkuju, piju kafu, vode decu u školu, svađaju se, mire, a da velika većina na obe strane jedva krpi kraj s krajem, neće biti pomaka. Jugoslavija se navodno raspala zato što je bila veštačka tvorevina. Moje mišljenje je potpuno suprotno. Ja mislim da je Jugoslavija bila adekvatno i praktično rešenje kao zajednica različitih naroda koji žive na istim prostorima. Umesto da se radilo na unapređivanju i transformaciji sistema koji je u svojoj ideji bio zasnovan na humanim vrednostima, tadašnji režim se odlučio za etničko razdvajanje i čišćenje, za rat i razaranje. Umesto građanskog društva, mi smo se odlučili za stvaranje etnički čistih jedinica na teritoriji na kojoj je to apsolutno nemoguće ostvariti. Nemoguće. S obzirom da etničko čišćenje nije završeno uspešno, nije li vreme da shvatimo da ćemo živeti jedni pored drugih, da ne kažem jedni sa drugima.

Moj deda Ibrahim Fehmiu je bio učitelj koji je život posvetio prosvećivanju svoga naroda i otvaranju škola na albanskom jeziku. Zbog toga je bio proganjan od Turaka, a zatvaran i od stare i od socijalističke Jugoslavije. Umro je u pedeset devetoj godini, ubrzo po izlasku iz zatvora nakon montiranog procesa posle Drugog svetskog rata. Moj pradeda Jevstatije Karamtijević je bio pravoslavni sveštenik i učitelj koji se borio za očuvanje verskih i prosvetnih prava Srba pod Otomanskim carstvom. Turci su ga zbog toga osudili na 99 godina robije. Bio je učesnik balkanskih ratova, a u Prvom svetskom ratu je sa srpskom vojskom prešao preko Albanije na Krf. Kao antifašista, Drugi svetski rat je sa svojim sinovima i ćerkama proveo u partizanima, bio je član AVNOJ-a od 1942. godine. Sin Ibrahima Fehmijua, Bekim, i unuka Jevstatija Karamatijevića, Branka, proveli su 47 godina života u ljubavi. To je bilo moguće samo zato što Ibrahim, koji je celog svog života bio proganjan od srpskih vlasti, nikada svoju decu nije učio da postoje loši narodi, samo loši ljudi. Na isti način je svoju decu vaspitavao i prota Karamatijević, čija se ćerka Radmila udala za Hrvata Vinka i rodila moju majku Branku. And just for the record, moja srpska strana vuče korene još od loze Nemanjića.

U detinjstvu nas uče da dobro uvek pobedi. Da li je to tačno? Pre , u seriji glumili ste Zorana Đinđića. On je i dandanas sinonim dobrog i pozitivnog, pa se ipak desilo da ga zlo uništi. Šta mislite o tome?

Naše postojanje i rezultate naše borbe i onoga u šta smo verovali, ne možemo limitirati vremenom koje smo fizički proveli na ovom svetu. Siguran sam da Zoran jeste i da će biti inspiracija i uzor generacijama koje tek dolaze. Ne zbog svoje političke opredeljenosti, već zbog načina kojim se politikom bavio. Mi to verovatno nećemo doživeti, ali će o Zoranu postojati konsenzus i centra i levog i desnog, kao ličnosti koja je časno radila svoj posao i želela da pomogne svom narodu i svojoj zemlji da napravi taj veliki korak ka modernom, vaspitanom, civilizovanom, slobodnom i demokratskom društvu.

Poslednja epizoda serije ne završava se uništavanjem đavola, kao što bi se očekivalo. Zašto? Da li je to najava nove sezone ili poruka da je zlo neuništivo, da se generacijama prenosi?

U Beogradu sam bio nedelju dana pre nego što je serija počela da se emituje. Tokom tog kratkog boravka nisam mogao da naslutim na kakav će odziv serija naići. Znao sam da smo napravili pristojan posao, da serija izgleda dobro, ali da će na Guglovom izveštaju za ovu godinu trendovati kao najtraženiji TV program u Srbiji i biti na devetom mestu na listi svih pojmova, da će reč “katabaza” postati žargon, mislim da niko od nas nije očekivao. Osim Nemanje (Ćipranića, reditelja serije). U ovoj priči zlo se krije u sveopštem pomanjkanju empatije i rastu pohlepe. Mi to uveliko živimo. S obzirom na to da je serija fikcija, autori odlučuju kakav će rasplet biti. Mnogo je teže pitanje da li i kako ćemo uspeti da zaustavimo moralni sunovrat u realnosti u kojoj živimo. I naravno da se radi o najavi nove sezone, zlo jeste neuništivo, ali je dobro neuništivije.

Zlo koje inspektor Petar Ćirić pokušava da suzbije potiče iz 1976. godine, što je nemoguće ne shvatiti kao metaforu pritiska prošlosti na današnji život. Jedno od opterećenja Srbije su nerešeni problemi iz prošlosti i ljudi koji se ne ponašaju i ne misle kako priliči današnjem vremenu. Da li prošlost manipuliše i određuje današnjicu?

Svugde postoje problemi iz prošlosti koji opterećuju današnjicu. Proces razumevanja problema rasizma u Americi i transformacije kroz koje on prolazi u poslednjih sedamdeset godina je kompleksan i spor, prepun je sukoba i različitih mišljenja, ali je odnos društva prema nasleđu rasizma potpuno jasan, tu nema dileme. Mi se kao društvo nikada nismo potpuno odredili prema nacionalizmu koji je preplavio ove prostore devedesetih i doveo do rata. To nije uradila ni prethodna vlast, ni veliki deo onih koji danas čine opoziciju. Mržnje će uvek biti, ona je deo naše prirode. Ali da bismo kao društvo mogli da krenemo napred, mi moramo da prepoznamo sopstvene greške i zamolimo za oprost bez obzira da li je druga strana to uradila ili ne.

Inspektor Petar ima lične probleme, slabosti, plus je i obrazovan. Da li je zbog toga manje junak a više realni lik? Da li je građen po ugledu na inspektore iz savremenih skandinavskih filmova koji su potisnuli od pre nekoliko decenija?

Kreativni talas koji je zahvatio TV produkciju počeo je sa Sopranosima i traje već 20 godina. Toni Soprano je bio mega tough guy, ali smo ga gledali i kako posećuje psihijatra, ima napade panike, ima probleme sa jakom figurom majke i nedostatkom ljubavi koju nije dobio kao dečak. Živ čovek, i dobar i loš, i slabić i junak, zlikovac i brižni otac. Ta serija i taj lik imali su veliki uticaj na sve ono što je došlo kasnije. Onda je stigao skandinavski noar talas, iz jedne na prvi pogled savršene sredine krenule su da stižu mračne priče okrenutog objektiva kamere prema sebi. Hrabro, uzbudljivo, i vizuelno i sadržajno. Naši autori su bili inspirisani različitim autorima čiji su projekti došli nakon oba talasa, kao i likovi koje su kreirali.

Šta bi bio današnji sinonim za reč katabaza koju smo usvojili zbog ?

Kraj, katastrofa, dno, ne može gore, gotovo je, ponor, pakao.

Živimo u vremenu nauke, pa ipak, ljudi traže odgovore u onostranom. Serija je, naime, pobudila veliko interesovanje za vlašku magiju. Molim vas za komentar.

Život je misterija i tajna, a mi smo emotivna i intuitivna bića. Naša sposobnost da racionalno rasuđujemo je sekundarna. Nauka napreduje, menja se iz dana u dan, ali nema sve odgovore, niti će ih ikad imati. S druge strane, nivo obrazovanja direktno utiče na to koliko smo podložni manipulaciji ili verovanju u ono što sigurno ne postoji. Paradoks je u tome što nikad nije bilo lakše doći do informacije, ali je mnogo lakše doći do dezinformacije.

U šta danas verujemo?

Ne znam, zavisi koga pitate i gde. U jednom trenutku se činilo da smo shvatili da je religija opijum za mase, ali ti periodi progresa kao da su izbrisani. Ne verujemo u istinu, verujemo u laži. Verujemo u ono što želimo da čujemo i što nam prija. Ne verujemo u ono što čini da se osećamo loše i što bi nas nateralo da uradimo nešto kako bi se to promenilo. Verujemo da je sreća u materijalnom, a znamo da nije. Ponašamo se kao one ptice koje privlače svetlucavi kamenčići, a kad ih progutaju, onda se udave. Znamo da nas nema bezgrešnih, a samo vidimo tuđe greške. Verujemo da nikome ne treba verovati, a želimo da nama svi veruju.

Decembar je u Srbiji bio u znaku građanskih protesta i blokada saobraćajnica uglavnom zbog ekoloških tema. Na koji način se u Njujorku rešavaju problemi zagađenog vazduha, na koji način se štiti životna sredina? Kako tamošnja vlast gleda na građanske proteste?

Tema ekologije je večita debata na nacionalnom nivou između levice i desnice. U Njujorku je ta debata manje intenzivna s obzirom da se na vlasti smenjuju oni kojima je očuvanje životne sredine uglavnom na vrhu političkog programa. Najveći broj Njujorčana se prevozi podzemnom železnicom koju pokreće električna energija. Konstantno se povećava broj električnih autobusa u gradskom prevozu, sa ciljem da do 2040. godine svih 5800 autobusa bude na električni pogon i da njujorški GSP dovede svoj carbon footprint na nulu. Veliki broj taksi vozila odavno je hibridno ili na struju. Država Njujrok takođe daje poreske olakšice svakom pojedincu koji se odluči za kupovinu električnog automobila. Recikliranje je odavno norma, i na privatnom i na poslovnom nivou. Ulaže se svestan i organizovan napor da se plastični proizvodi sve manje koriste ili da su biološki razgradljivi, a komunikacija koja se obavljala tradicionalnom poštom sve više prelazi onlajn kako bi se smanjila upotreba papira. Postoji snažna podrška lokalnim proizvođačima u svakom sektoru. Odgovornost svakog od nas je da da svoj doprinos.

A vlada SAD se ponosi time što štiti “slobodu govora” – prvim amandmanom američkog ustava. Taj isti amandman bi trebalo tehnički da se odnosi i na izražavanje neslaganja, nezadovoljstva ili zahteva za promenama, što u javnim debatama ili skupovima često poprimi formu uličnih protesta. Međutim, to nije uvek slučaj i, nažalost, često zavisi od toga koliko su zahtevi na protestima prihvatljivi ili kolika su zapravo pretnja postojećim strukturama vlasti. U junu 2020. to je bilo veoma vidljivo tokom protesta protiv prekomerne upotrebe policijske sile nad crnim stanovništvom. U početku su protesti bili dobrodošli, ali onog trenutka kada su vlastima krenuli da predstavljaju ozbiljnu pretnju, naišli su na policijsko nasilje, uvođenje policijskog časa i masovna hapšenja. Ali bez obzira na to, Njujorčani su nastavili da izlaze na ulice i protestuju, spremni da istraju duboko verujući u ispravnost svojih zahteva. S obzirom da velike i ozbiljne promene ne dolaze preko noći, teško ih je primetiti. Ali se sve češće mogu jasno primetiti manje promene – jer je prvobitni pritisak bio napravljen. A skup malih promena vodi velikim promenama i to je pravi put.

U intervjuima objašnjavate da ste otišli iz zemlje kad je ovde postalo nebezbedno za one koji su govorili ono što misle. Zar niste tim odlaskom sebi dobrovoljno namenili ćutanje? I da li se ne vraćate zato što je ovde još uvek isto?

Ne i da. Nikad se neću vratiti, ali se stalno vraćam jer nikad nisam želeo da odem. Nama se činilo da smo odlaskom i ćutanjem dovoljno glasno progovorili. Čemu reči ako ih niko ne čuje. Čemu reči ako su uglavnom ružne. Nama je to ćutanje donelo drugu vrstu slobode. Pozorišni dekor smo zamenili pekarskim stolovima, a onda smo se opet vratili u pozorište. I tako u krug. Ali se naš put, naše vrednosti nikad nisu promenile.

Iz istog broja

Izbor urednice fotografije “Vremena”

Slike godine 2021.

Marija Janković

Knjige

Bekstvo od sopstvene senke

Ivan Milenković

Film – The Beatles: Get Back

Esencijalno rokenrol iskustvo

Dragan Ambrozić

Lansiranje “Džejmsa Veba”

Teleskop koji će pročitati istoriju

Dr Saša Marković

Korpus narodne odbrane Jugoslavije (KNOJ) 1944–1953.

Udarna pesnica revolucije

Dr Dmitar Tasić

Tri decenije od raspada SSSR (V)

Votka za pepsi

Dragan Bisenić

Românii din Serbia

Identitatea nu este un obstacol, este un motor

Carmen-Sabina Oalge Adamović

Rumuni u Srbiji

Identitet nije prepreka nego pokretač

Karmen Sabina Oalđe Adamović

TV manijak – Pregled 2021.

Agonija izbora

Dragan Ilić

Slavoj Žižek za “Vreme”

Pandemija između apatije i solidarnosti

Slavoj Žižek

Ličnost godine

Goran Marković

R. V

Intervju: Miloš Starović

Trebaju nam pravi ljudi na pravom mestu

Filip Švarm

Nuklearna energija

Bauci Černobilja

Slobodan Bubnjević

Filozofski razgovori: Srećko Horvat

Pratite tragove litijuma i naći ćete korupciju

Ivan Milenković

Srpski sport u 2021.

Jedini svetski brend Srbije

Aleksandar Aleksić

Aleksandar Stanković, novinar

Kada vas vlast kupi, senka je na svemu što ste do tad uradili

Nedim Sejdinović

Bioskop – Matriks: Uskrsnuća

Čemu ovo služi, a još i ne radi?

Đorđe Bajić

Kultura sećanja: Operacija “Barbarosa”

Zameli ih stepe, sneg i “kaćuše”

Filip Švarm

Kako je rokenrol postao svestan sebe

I bi Rok

Nebojša Broćić

Kultura religije

Susret čoveka sa čovekom

Jelena Jorgačević

Religija i sloboda

Suprotstavljanje strukturama moći

Dr Davor Džalto

Portreti savremenika: nadbiskup Stanislav Hočevar i fra Marko Oršolić

Mostograditelji našeg doba

Jelena Jorgačević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu