Intervju – Jelena Hrnjak, NVO »Atina«

Očaj kao kompas 2

foto: predrag mitić

Očaj kao kompas

“Iz iskustva naše organizacije znamo da krijumčarenje neretko završi nasiljem, iznudom, a često dužničkim ropstvom i eksploatacijom, i tu takođe vidimo sponu sa samom trgovinom ljudima. Bez obzira na to što je žrtva dala pristanak krijumčaru da je prevede preko granica, nije dala pristanak na nasilje i eksploataciju. I tu se postavlja pitanje kada prestaje dobrovoljnost u celom tom procesu”

Na pitanje kada je NVO “Atina”, u kojoj radi kao programska menadžerka, počela da se bavi problemom trgovine ljudima u izbegličkoj populaciji, Jelena Hrnjak kaže da je trgovina ljudima “počela da se bavi njima”. “Ona se dešavala i puštala korene i pipke svuda oko nas, i mi kao grupa aktivistkinja okupljenih oko organizacije ‘Atina’ nismo želele da dopustimo da se ona nesmetano odvija i da oni koji je čine ostanu nekažnjeni, a žrtve nezaštićene. Tih ranih 2000-ih podstakle smo državne organe u Srbiji da postave prve temelje otpora u ovoj priči. I to traje do danas, a o adekvatnosti kvaliteta tog državnog odgovora možemo da diskutujemo”, dodaje Hrnjakova.

VREME”: Koji su prvi detektovani slučajevi trgovine ljudima u izbegličkoj populaciji kojih se sećate?

JELENA HRNJAK: Velika migrantska kriza koja se dogodila u leto 2015. godine je sve zatekla, često slušamo te rečenice o iznenađenju, poput ovih o decembarskom snegu. Ali, činjenica je da su postojali izveštaji koji su mnogo pre kulminacije te krize govorili u prilog tome da su kretanja izbeglica i migranata preko Srbije povećana, da se radilo o desetinama hiljada prelazaka godišnje, da su migranti dolazili iz svih krajeva Afrike, Azije.

Dvoje avganistanske dece je septembra 2011. godine zatečeno na graničnom prelazu prema Mađarskoj, sa falsifikovanim dokumentima, u pratnji osobe koja se lažno predstavljala kao njihov roditelj. Kako je bilo evidentno da ta osoba nema najbolju nameru sa tom decom, ona je uhapšena a deca su upućena u siguran smeštaj, u jedno od Prihvatilišta za decu. Dečak je nakon samo tri meseca spojen sa svojom porodicom u Nemačkoj, dok je devojčica ostala 18 meseci ovde, naučila je srpski jezik i počela da usvaja sve norme naše kulture. Bilo je zanimljivo kada su godinu dana nakon što je ona otišla dvojica srpskih novinara pravila reportažu u jednom nemačkom gradu o dvanaestočlanoj avganistanskoj porodici, gde su na njihovo iznenađenje sreli avganistansku devojčicu koja govori srpski i pozdravlja Maju sa kratkom kosom i Bobu, njenu drugaricu (inače žene koje su joj pomagale).

Nakon tog slučaja, počeli smo da intenzivno alarmiramo sistem, uveli smo sa našom parterskom organizacijom Save the children koncept dece u pokretu, i krenuli u reformu sistema po meri ove dece.

Da li je problem trgovine ljudima na neki način potisnut drugim problemima koji prate izbegličku krizu, poput krijumčarenja ljudi, sukoba i nesreća sa tragičnim ishodima, uticajem izbegličke krize na zemlje na Balkanskoj ruti i Evropsku uniju?

Sve je to uzročno-posledične povezano: da nema korupcije, ne bi bilo krijumčarenja; da države i krijumčari ne dele isti interes, migranti se ne bi krijumčarili kroz zemlje; da velike i moćne države žele da iskreno pomognu ljudima u drugim zemljama, ne bi kreirale krize i ratove zarad sopstvenih interesa. Naravno, postoje stvari na koje mi kao civilizacija ne možemo da utičemo, ali da li je i to tako? Za najveći deo klimatskih promena krivi su društveni konstrukti koji su nam nametnuti i koje smo prinuđeni da živimo. Problem trgovine ljudima jeste potisnut i dolazi na rešavanje tek na kraju, jer ni osnovne stvari ne mogu da se reše – pitanja dostojanstva čoveka, radnih prava, svega onoga što čoveka čini čovekom, ženu ženom.

Da bi uopšte neko mogao da se prepozna kao žrtva trgovine ljudima, potrebno je da se pristup u zaštiti i podršci ženama izbeglicama pomeri sa humanitarnog na integrativni, i da se žene izbeglice stave u središte sistema podrške. Dalje, potrebno je da se više čuje glas samih žena, da se one više pitaju kada se kreiraju programi i usluge podrške koje su za njih namenjene. Još jedna preporuka tiče se izazova sa kojima se žene suočavaju u pristupu uslugama i pravima. Tu je potrebno da se imaju u vidu izazovi samih žena kada se radi na izmenama zakona i praksi, a ne samo kad se identifikuje izazov od strane sistema ili neke institucije, ili kada je to potrebno zbog harmonizacije sa EU ili unutrašnjim zakonodavstvom.

Poenta je da ako se ženama izbeglicama ponudi više, i one će želeti više da sarađuju, i da kada budu bolje znale svoja prava, i sistemu će biti lakše da ih prepozna kao žrtve trgovine ljudima. Ako odete i pitate zaposlene u centrima za azil da li migranti i izbeglice znaju svoja prava, oni će reći da znaju, ali ako ih pitate da li znaju da oni kao potencijalne žrtve trgovine ljudima imaju pravo na boravišnu dozvolu ili pravo na oporavak i razmišljanje, retko ko će znati odgovor na to osnovno pitanje, a naročito kako da jedna osoba to pravo može da ostvari.

Koje kategorije izbeglica i migranata su najviše izložene riziku trgovine ljudima?

To se stalno menja. Ja lično ne mislim, iako mnogi za to optužuju organizaciju “Atina”, da su žene i deca najranjivija kategorija per se. Stava sam da različite životne okolnosti teraju ljude u različite situacije u kojima oni naravno najradije ne bi bili, ali nemaju izbora. Žene naravno, ali ne sve žene, već one koje su na dnu lestvice prioriteta u bilo kom društvu. Žene koje nisu imale šanse da se obrazuju, žene čije majke i bake nisu imale to pravo. Te transgeneracijske norme se nasleđuju i toliko su duboke i teško vidljive za sve nas i ovde u Srbiji.

Mi smo se doveli u situaciju da u 21. veku, nakon toliko godina borbe, ženska ljudska prava još uvek nisu garantovana, i da moramo ponovo da ih osvajamo. I tu je ključ, nema napretka u ženskim pravima ako se ne investira u sve žene, a naročito treba voditi računa o onima koje su ostavljene na marginama društva, u ovom slučaju onima o kojima i sa kojima danas govorimo, a to su žene iz Konga, Avganistana… žene koje su pretrpele nasilje.

Nema napretka ako i dalje izostaju sistemska rešenja, te da programi podrške koji postoje u Srbiji i dalje nisu dostupni ženama izbeglicama, naročito na lokalnom nivou, i da oni nisu responzivni na njihove potrebe. Najmanje pomaka zabeleženo je u primeni principa participativnosti, a to znači da žene još uvek ne odlučuju u procesima u kojima je potrebno da to čine. I ovo se ne može i ne sme obezbeđivati pro forme, kao što se odvijaju neke javne rasprave o nacrtima zakona u Srbiji, već je potrebno suštinsko otvaranje prostora za ove žene.

Kakve sve vrste trgovine ljudima se susreću u izbegličko/migrantskoj populaciji?

Tanka je granica između trgovine ljudima i drugih oblika nasilja. Ono što mi viđamo na terenu jesu realne životne priče života u strepnji i strahu od seksualnog nasilja, prinude na vršenje krivičnih dela i nasilja u “porodici”. Stavljam pod znake navoda porodicu, jer u mnogo slučajeva koje vidimo u praksi ne znamo da li je reč o porodici ili o životu u sedmom krugu Danteovog pakla.

Ne odnosi se ovaj komentar samo na migrantske i izbegličke porodice. U Srbiji su zabeleženi slučajevi primoravanja na krijumčarenje (što može potpasti pod trgovinu ljudima), seksualnog iskorišćavanja devojčica, radne eksploatacije. Beležili smo i slučajeve osvetničkih brakova, koji su kasnije devojčice uvodili u dodatni krug pakla. Nažalost, najveći broj slučajeva koje je naša organizacija prijavljivala nije dobio sudski epilog, mada je bilo delova sistema koji su svoj posao uradili adekvatno, od tužilačkih istraga do identifikacija pojedinih migranata kao žrtava trgovine ljudima.

Koliko su lokalne mreže za trgovinu ljudima uključene u sličnu trgovinu koja se odnosi na izbegličku populaciju, a koliko su u pitanju međunarodne mreže?

Sa sigurnošću možemo da potvrdimo da su krijumčarske mreže dobro povezane i uvezane. Iz iskustva naše organizacije znamo da krijumčarenje neretko završi nasiljem, iznudom, a često dužničkim ropstvom i eksploatacijom, i tu takođe vidimo sponu sa samom trgovinom ljudima. Bez obzira na to što je žrtva dala pristanak krijumčaru da je prevede preko granica, nije dala pristanak na nasilje i eksploataciju. I tu se postavlja pitanja kada prestaje dobrovoljnost u celom tom procesu. Kada postoje svedočenja krijumčarenih osoba o uslovljavanju, nasilju, iznudi, naša država je dužna da postupa prema njima kao prema žrtvama i kažnjava počinioce. Kao i u trgovini ljudima, i u krijumčarenju u velikom broju slučajeva postoji žrtva, a to nije država već osoba kojoj je potrebna podrška.

Da se vratim na pitanje, da, mislimo da su povezani, ali da države ne prepoznaju to kao trgovinu ljudima, kako ne bi preuzele odgovornost za posledice po ljude koje nastanu krijumčarenjem (odnosno drugim delom). Da budem preciznija, krijumčarenje u velikom broju slučajeva može da prođe i bez težih posledica, ali ne može baš većina slučajeva da se podvede pod krijumčarenje i da država jedina bude oštećena zbog povrede granica. Takođe, od strane samih migranata postoji veliki zid ćutanja, jer oni znaju da su kada idu na “gejm” (kolokvijalni izraz koji migranti koriste za pokušaj prelaska granice) u prekršaju, i čak i kada im se dešava neko krivično delo, odbijaju da ga prijave, bojeći se za sebe i za svoje bližnje i bojeći se da će biti uhvaćeni i procesuirani od strane policije.

Takođe postoje mnoge tačke u blizini granica gde se dešava tzv. push back, kada policije određenih zemalja fizički, grubo i narušavajući njihov telesni integritet i dostojanstvo vraćaju migrante u državu iz koje su došli. Takvih slučajeva je zaista dosta, beleže ih i međunarodne i domaće organizacije, ali i institucije. U tim “međuprostorima”, po svedočenjima mnogih žena migrantkinja, često se dešavaju različite vrste nasilja za koje uglavnom niko ne odgovara.

Očaj kao kompas 3
STRAH I NEIZVESNOST: Izbeglice na putufoto: marija janković

Kakva je saradnja vaše organizacije sa državnim organima po tom pitanju, a kakva sa drugim organizacijama koje se bave problemima izbeglica?

Naravno da saradnja postoji, pogotovo sa pojedinkama/pojedincima iz institucija kojima je stalo, koji profesionalno obavljaju svoj posao i koji u kontinuitetu pokušavaju da sačuvaju integritet tih institucija. Ali to je Sizifov posao, u društvu u kome odgovornost institucije ne znači ništa, u kome država smatra da zavređuje poverenje samim tim što sebe tako naziva. A Sizifov je posao, ja to često pominjem, i da je uloga organizacija civilnog društva da brane državu od vlasti. Vlasti se menjaju, ali država koju svi mi činimo mora da opstaje na korist svih onih koji se na njenoj teritoriji nalaze. Nažalost, to sa izigravanjem odgovornosti je ogromna boljka. Često ljudi kažu “isteraćemo pravdu u Strazburu”, a zapravo čak i kada građani dobiju na sudu u nekom postupku, naknada im se isplaćuje iz budžeta samih nas građana, dok državni službenici koji nisu postupali u skladu sa zakonom ostaju netaknuti, nekažnjeni i ne preuzimaju odgovornost.

Očaj kao kompas 4
foto: marija janković

Koji se koraci preduzimaju kada se uoči problem trgovine ljudima u izbegličkoj populaciji, kakva je procedura?

Registrovani broj žrtava daleko je od realnosti, to se dešava zbog različitih problema koje sistem ima i koje ne uspeva da prevaziđe. To sve nisu izgovori, ali jesu realnost sa kojom se ljudi na terenu suočavaju – nedostatak dovoljnog broja prevodilaca, nedostatak usluga koje bi se ponudile migrantima, nedostatak kapaciteta da se prikupe dokazi, nedostatak komunikacije između različitih službi podrške i pomoći… Iz tog razloga, Srbija je za sve ove godine identifikovala svega jednocifren broj žrtava trgovine ljudima u migrantskoj populaciji, i to je nešto što zaista mora da se menja. Ali, mnogo stvari tu mora da se dogodi.

Sećam se da se kada sam ulazila u ovu priču, pre oko petnaest godina, toliko insistiralo da su rani brakovi običajno pravo u koje se ne treba mešati. Danas, 2021. godine, i dalje nije jednoglasan stav da su dečiji brakovi nasilje, ali konačno u proceduru ulaze izmene Krivičnog zakona. Jer maloletnički brakovi jesu krivično delo i treba da budu prepoznati kao trgovina ljudima od strane Porodičnog zakona, kojim će se ukinuti mogućnost sklapanja braka pre 18. godine, kao i Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, kako bi maloletničke bračne i vanbračne zajednice bile prepoznate kao nasilje u porodici. Dakle, potrebno je duboko, iskreno, istrajno menjati norme, i način kako vidimo druge ljude. Isto je i sa migrantima. Menjati narativ kada se govori o romskoj populaciji, ne pristupati populaciji kao izdvojenoj i ne insistirati na empatiji, već na “principu jednakog postupanja” prema svim građanima. U tome je suština.

Očaj kao kompas 5
foto: marija janković

Аутор: foto: marija janković

Da li postoje neke zakonitosti u odnosu na države porekla, to jest iz kojih država su izbeglice više izložene određenim vrstama rizika trgovine ljudima (prostitucija, prisilni rad, trgovina decom…)?

Citiraću našu koleginicu Hadžar Mohamadi, braniteljku ljudskih prava, kojoj je trebalo dve godine da od Avganistana preko Srbije dođe do Švedske (obično to putovanje avionom traje nekoliko sati). Pričala je pre nekoliko dana o zakonitostima njene države i prokomentarisala kako danas žive žene u Avganistanu. Ona je rekla da je ženama u Avganistanu preostao život ravan smrti, to jest da ostanu kod kuće i budu seksualne robinje. To vam je, ukratko, odgovor na pitanje o zakonitostima koje vladaju u određenim zemljama u odnosu na žene.

U Srbiji nema izgrađenog sistema praćenja i sistema rane identifikacije za osobe koje su u velikom riziku od eksploatacije. On bi podrazumevao duboko razumevanje različitih zajednica u zemljama porekla, poznavanje organizovanih kriminalnih grupa, ali i posvećenost promeni ekonomskih sistema koji se hrane ljudskom bedom. Sve govori u prilog tome da nikome ne ide u prilog da promeni sistem, jer dostojanstven život i rad poskupljuju proizvod, a takva matematika nikome nije po volji.

Da li su, prema vašem iskustvu, izbeglice svesne rizika trgovine ljudima? Da li znaju, na primer, da ako se obavežu da ćeodraditisvoj put od zemlje porekla do EU kada stignu na željenu destinaciju, time najčešće stavljaju sebe u situaciju da postaju neka vrsta modernih robova?

Naravno da su svesni, ali nemaju alternativu. Bez obzira na rizike, želite da odete iz pakla u kome se nalazite. Očaj je vaš kompas, i bez obzira šta ti rizici nose pognućete glavu, tolerisaćete iživljavanje, zato što verujete da na ovom svetu postoji mesto za svakoga. Zato potpisujem da su sve te žene i devojčice kojima “Atina” pruža podršku, najsnažnije žene na svetu!

Koji su, po vašem mišljenju, najefikasniji načini borbe protiv trgovine ljudima iz izbegličke populacije?

Sloboda medija, slobodni izbori, odgovorne institucije, nezavisno pravosuđe i učešće samih izbeglica i migranata, a posebno žena i devojčica, u kreiranju politika koje se njih tiču.

Koliko je, prema vašem iskustvu, problem trgovine ljudima, i ranije prisutan u državama Balkana (Balkanske rute), porastao od kada se ta ruta aktivirala?

Veoma. I rašće i dalje. I nije problem migracija Balkanska ruta, problem migracija je problem budućnosti, njega uslovljavaju i pitanje “nezavisnosti Kosova”, ekonomske prilike… Pogledajte broj stranaca koji ulaze u Srbiji da bi radili, zvanično hiljade njih dobiju radne dozvole na mesečnom nivou, dok građani Srbije napuštaju zemlju, njih 60.000 godišnje. Migracije su tek počele.

Iz istog broja

Intervju – Tomislav Šunjka, advokat

Opomena iz SAD

S. G

Intervju – Savo Manojlović, pokret Kreni-promeni

Moramo biti principijelni

Radmilo Marković

Omikron varijanta

Da li se virus smučio sam sebi

Jovana Gligorijević

Elektroprivreda

Zašto je stao TENT

Slobodan Bubnjević

Reportaža – U zemlji Ziđina

Rudnik će sve da pojede

Milica Čubrilo Filipović

Svi naši protesti i lideri

Studenti, demonstranti, političari i ostali

Nedim Sejdinović

Izbeglice i migranti – Ugroženost ljudskih prava

Zgrtanje profita na teškim sudbinama

Nikola Kovačević

Međunarodni dan migranata

Neizvesnost kao sudbina

Bojan Stojanović

Trgovina ljudima – Izbeglice i migranti kao rizična grupa

U krugu beznađa i bezakonja

M. T.

Država i mafija – Sankcije iz SAD

Kumovi sa severa Kosova

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu