Svi naši protesti i lideri

Studenti, demonstranti, političari i ostali 2

STUDENTSKE VOĐE: Dragan Đilas 1992...

foto: đorđe vukoja

Studenti, demonstranti, političari i ostali

Mnogi prodemokratski protesti od 1990. do danas završeni su bez uspeha i gubitkom energije, ali neki od njih su uspeli da izdejstvuju da se vlast, bar donekle i bar u nekom periodu, povuče pred voljom građana

Iako će se svi manje-više utrkivati u tome da dokažu kako su građani Srbije politički mlohavi i da njima veoma lako mogu gospodariti nedemokratski i bahati vladari kombinujući političko nasilje i kontrolu medija, to, u stvari, baš i ne odgovara sasvim istini. Zapravo se može reći da je istorija autokratskih vlasti u višestranačkoj Srbiji – istovremeno i istorija uličnih protesta, te da je skoro u svim vremenima dramatičnog demokratskog deficita postojao ne tako mali broj građana koji je bio spreman da izađe na ulicu, da se bori za politička prava i protestuje protiv zloupotrebe vlasti. Naravno, uvek se može govoriti o tome u kojoj su meri protesti masovni, da li su ili nisu politički artikulisani, koliko su uspeha polučili, kako su se – često razočarenjem i letargijom – okončavali, ali se ne može reći da, bez obzira na sve, ovde ne postoji i ne opstaje jedan broj ljudi koji nisu odustali od borbe da se napravi civilizovano i demokratsko društvo.

Bez obzira na razna, naknadna tumačenja, te političke i druge dilove koji su tome prethodili, sasvim je izvesno da Slobodan Milošević bez masovnih građanskih protesta ne bi otišao sa vlasti 2000. godine. Najveći ulični uspeh građana Srbije svakako jeste svrgavanje ovog autokratskog vladara koji je odgovoran za strašne ratove i zločine u regionu, i neviđen ekonomski kolaps u zemlji. Mnogi prodemokratski protesti od 1990. do danas završeni su bez uspeha i gubitkom energije, ali neki od njih su uspeli da izdejstvuju da se vlast, bar donekle i bar u nekom periodu, povuče i odustane od suludih ideja ili ih bar malo razblaži.

Miloševićeva vlast nikada ne bi priznala ni rezultate lokalnih izbora 1996. godine da građani nisu, danima i uporno, visili po gradskim trgovima. Pokazuje se da protesti imaju veću šansu za uspeh ukoliko imaju jasne i realne ciljeve i zahteve, i ukoliko postoji nekakva međusobna saglasnost građanskog i stranačkog dela demonstracija. Iako građani vole, pogotovo u novije doba, da demonstracije budu neliderske i bez aktivnog učešća opozicionih partija, to se u praksi pokazuje kao manjkavost jer su politički predvodnici važni za uspeh protesta, odnosno artikulaciju narodnog gneva. Inače sve prekriju “ruzmarin, snegovi i šaš”.

Najduži razmaci bez ozbiljnijih građanskih protesta za vreme Miloševića i Vučića su, pod broj jedan, period od 1993. do 1996, koji su obeležili ratovi i trvenja unutar opozicionih stranaka. Pod broj dva, vreme nakon priznavanja rezultata lokalnih izbora u Srbiji 1997. godine, a koje je karakterisalo razočarenje građana zbog političkih poteza “kralja ulica” Vuka Draškovića i njegovog SPO-a u Beogradu, odnosno smene Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda. Građani elem veoma loše reaguju, sve do danas, na svađe unutar opozicije ili unutar antirežimskih struktura.

Pod broj tri, to je period nakon dolaska naprednjaka na vlast, 2012. godine. Iako je bilo sasvim jasno da Vučić ubrzano uspostavlja autokratski režim, razara opoziciju, ukida javni dijalog i slobodne izbore, stvara kult ličnosti i uvodi primitivnu kontrolu medija, ozbiljnijih građanskih protesta nije bilo sve do, uslovno rečeno, 2015. godine i uličnog protivljenja projektu “Beograd na vodi”. Naprednjačka šok-terapija, koju je pratila satanizacija opozicije, dala je rezultate i građani su bili zbunjeni i dezorijentisani. Dezorijentaciji je doprineo i “mudar” politički potez naprednjaka da za kantu ribe kupe neke dojučerašnje oštre političke protivnike. A zapravo, prvi veliki baš antivučićevski protesti su “Protesti protiv diktature”, koji su usledili nakon predsedničkih izbora u aprilu 2017. godine. Povod za ove, u pojedinim trenucima izuzetno masovne proteste, bila je atmosfera u kojima su izbori održani, a koje su pratili bezbrojne nepravilnosti, političko nasilje i strahovita instrumentalizacija medija.

U periodu od 2000. do 2012. godine ulične demonstracije nisu se usmeravale na demokratiju i ljudska prava. Naprotiv, one su se – uz nedvosmislenu suorganizaciju radikala, kasnije, naprednjaka i ultradesničarskih organizacija – zalagale za sasvim drugačije vrednosti i bile su počesto veoma nasilne. Povod im je, u mnogo navrata, bio izručenje optuženih za ratne zločine Haškom tribunalu. Ne treba posebno podsećati na krvave ulične nemire 2010. godine zbog održavanja Parade ponosa. Protest u februaru 2008. protiv proglašenja nezavisnosti Kosova nije bio usmeren protiv tadašnje vlasti iako su tadašnji radikali imali važnu ulogu u njemu. Tada su napadnute, demolirane i spaljene ambasade zapadnih zemalja, opljačkane brojne prodavnice, polomljeni izlozi i semafori. Bilans je: jedan mrtav, 200 povređenih, od kojih 35 policajaca, 192 uhapšenih… “Patriote” su tada iz razvaljenih radnji mažnjavale patike, što je zabeleženo na snimku pod nazivom “Kosovo za patike”, koji je bio viralan na Internetu. Mnogi su na tom mitingu pokušali da politički profitiraju: od tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, preko Tomislava Nikolića, Milorada Dodika, pa do Emira Kusturice, koji je u svom govoru pretio “domaćim miševima”.

VRATIMO SE U DEVEDESETE

Opozicija koja je teškom mukom nastajala u miloševićevskoj Srbiji organizovala je 1990. godine nekoliko nevelikih skupova po Srbiji, a prve velike antirežimske demonstracije desile su se 9. marta 1991. u Beogradu. Masovnost protesta je očigledno iznenadila i same organizatore, Srpski pokret obnove i druge opozicione stranke. Ovaj događaj je Vuka Draškovića pretvorio u nadmoćnog lidera opozicije iako su demonstracije postale svojevrsni svenarodni bunt kojem su se priključili i studenti, držeći se i tada nestranačkog imidža. Počelo je tako što se na beogradskom Trgu republike 9. marta okupio velik broj ljudi iako je skup dva dana ranije bio zvanično zabranjen. Policija je započela akciju rasturanja mitinga koristeći vodene topove i suzavce, na šta je masa odgovorila kontraudarom i razbijanjem kordona. U tom trenutku Drašković je sa terase Narodnog pozorišta vikao: “Juriš, juriš!”

Ubrzo se stvar otr­gla kontroli i ceo širi centar Beograda je postao poprište sukoba policije i demonstranata, koji je odneo i dva života. Nakon smrti jednog policajca, policija je počela da puca u građane, a pored jednog ubijenog, četiri građana su ranjena. Borisav Jović, tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ, na Miloševićevu naredbu, traži od članova ovog tela da se odobri vojna intervencija u Beogradu i dobija odobrenje većine članova, te se tenkovi pojavljuju na beogradskim ulicama. Vuk Drašković biva uhapšen. Za sve to vreme, na režimskim medijima traje kampanja protiv mitingaša i organizatora protesta, koji se proglašavaju “antisrpskim elementima” u službi Hrvata i “snagama haosa”, što će manje-više biti modla koja se koristi do danas.

Studenti sutradan započinju čuvene proteste na Terazijskoj česmi, na kojima su se ređali raznorazni govornici, između ostalih i patrijarh SPC Pavle. Kao odgovor na demonstracije, SPS organizuje kontramiting na Ušću. Građanski protesti su ostvarili neki uspeh: čelni ljudi Radio-televizije Beograda su se povukli, a i ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović je podneo ostavku, što su i bili zahtevi demonstranata. Takođe je omogućen i slobodan rad Studiju B i Radiju B92 u koje je prethodno bila upala policija. Na Terazijskoj česmi političku karijeru započeo je glumac Branislav Lečić. Demonstracije su okončane posle puštanja iz zatvora Vuka Draškovića i drugih demonstranata.

Potom se u zgradi Rektorata Milošević, 19. marta te godine, susreo sa studentima. Razgovor je vođen pred kamerama. Tada je svoju političku premijeru imao student Dragan Đilas, današnji predsednik Stranke slobode i pravde, kao i njegov kum, prijatelj i dugogodišnji poslovni partner Mlađan Đorđević, danas lider ultradesnog pokreta “Oslobođenje”, a tada student beogradskog Fakulteta političkih nauka.

STUDENTSKI PROTEST I VIDOVDANSKI SABOR

Njih dvojica su bili važni akteri i Studentskog protesta sledeće godine, koji je započeo u junu i trajao celo leto. Protest su “zakuvali” studenti Elektrotehničkog fakulteta, a podržali ga studenti drugih fakulteta, kao i Dragan Đilas, koji je bio student prorektor. Akademci su tražili ostavku Slobodana Miloševića, raspuštanje Skupštine Srbije, raspisivanje izbora i formiranje koalicione vlade vlasti i opozicije. Protest studenata uglavnom se dešavao u prostorijama univerziteta, gde su se održavale tribine i prigodan kulturno-umetnički program. Ovakav vid bunta bio je više neka vrsta psihoterapije nego što je mogao da poljulja režim. U studentskim akcijama, kao predstavnik Bogoslovskog fakulteta, učestvovao je i Mladen Durić, sadašnji episkop dizeldorfski i nemački Grigorije.

Dve sedmice nakon početka studentskog bunta, organizovan je i antirežimski Vidovdanski sabor ispred sadašnje Skupštine Srbije, u Pionirskom parku, koji je potrajao 7-8 dana i na kojem je promovisana nova opoziciona koalicija – DEPOS. Demokratska stranka nije htela da se pridruži ovom protestu, koji je ličio ne etno-kamp. Iz nje je tada izašla jedna grupacija, predvođena Vojislavom Koštunicom, koja se sa tom stranačkom odlukom nije slagala. Tada je praktično oformljena Demokratska stranka Srbije, koja je postala deo nove koalicije, uz SPO, naravno. DEPOS je učestvovao na parlamentarnim izborima u decembru iste godine i osvojio 50 mesta u parlamentu. Ovi protesti nisu polučili nikakav uspeh, a zahtevali su Miloševićevu ostavku, raspuštanje parlamenta i formiranje vlade nacionalnog spasa.

KRATKO ALI ŽESTOKO 1993.

Kratke ali žestoke bile su demonstracije 1. juna 1993. godine, nakon smene književnika Dobrice Ćosića sa mesta predsednika SRJ. Prethodno je radikalski vojvoda Branislav Vakić nokautirao poslanika SPO-a Mihajla Markovića, što je podiglo atmosferu i bilo dodatni povod za ove nemire pod nazivom “Stop fašizmu”. Prozori tadašnje Savezne skupštine su porazbijani, a ubijen je i jedan policajac. Ubistvo nikada nije razjašnjeno, ali je prouzrokovalo žestoku akciju policije, koja je razbila demonstracije i uhapsila i pretukla Vuka Draškovića, njegovu suprugu Danicu i još neke aktiviste SPO-a. Ukupno je uhapšena 131 osoba. Posle pritiska međunarodne javnosti, Milošević abolira Draškovićeve, koji potom odlaze u Francusku na oporavak. Većih demonstracije u Srbiji nije bilo do novembra 1996. i lokalnih izbora.

POBEDA 1996/1997.

Studenti, demonstranti, političari i ostali 3
…i Čedomir Jovanović 1996.foto: goranka matić

U međuvremenu formirana koalicija “Zajedno” (SPO, DS i GSS), nakon loših rezultata na saveznim izborima, ostvaruje za mnoge neočekivanu pobedu i osvaja vlast u većini velikih mesta u Srbiji, uključujući Beograd. Iako su neki funkcioneri SPS-a koaliciji čestitali pobedu, ubrzo postaje jasno da Miloševiću ne pada na pamet da prizna rezultate ovih izbora. Tada počinju dugotrajni, tromesečni, veoma brojni protesti diljem Srbije, koji su ličili na politički hepening. Protestima su se priključili i nestranački studenti i to u ogromnom broju, desetine hiljada njih je špartalo pre svega ulicama Beograda, ali i drugih univerzitetskih gradova. Studenti su tada izbacili u javnost Čedomira Jovanovića, koji će potom postati visoki funkcioner Demokratske stranke, potom lider Liberalno-demokratske partije, i imati strmoglavu političku karijeru. Sa njim je 1996. i 1997. godine bio i drugi Čeda, za politiku manje talentovan ali isto tako uporan, Čedomir Antić.

Ove demonstracije su kao rezultat imale pobedu opozicije. Milošević je pod unutrašnjim i spoljnim pritiscima morao popustiti i priznati rezultate izbora. Proteste građana je tadašnji vladar Srbije pokušao da uguši kontramitingom 24. septembra u centru Beograda, koji je – malo je falilo – mogao da preraste u građanski rat. Na kontramitingu, koji je bio relativno slabo posećen, premda su na njega dovedeni ljudi iz raznih krajeva Srbije, Milošević je rekao ono čuveno “Volim i ja vas!”. Tokom tog dana, Miloševićeve pristalice su prebile do smrti demonstranta Predraga Starčevića, a SPS-ovac iz Vrbasa pucao je iz pištolja u glavu SPO-ovca Ivice Lazovića, koji je srećom preživeo. Kontramitingaši su, sa druge strane, dobijali tu i tamo batine. Kasnije su usledile i brojne druge nasilne akcije režima, ali one nisu uspele da uplaše građane, koji su istrajali – do pobede.

OTPOR I PROTESTI 19992000.

Nesumnjivo je da je omladinski pokret “Otpor” imao velikog udela u rušenju režima Slobodana Miloševića. Na vrhuncu moći ova organizacija je imala čak 70.000 članova, koji su na različite gerilske i kreativne načine “grizli sistem”. Ova organizacija je izrodila brojne ličnosti koje će imati važnu ulogu u političkom, ali i ekonomskom životu Srbije. Srđa Popović će, recimo, postati narodni poslanik u nekoliko saziva, pomoćnik ministra u Ministarstvu ekologije u vladi Zorana Đinđića, savetnik za održivi razvoj Božidara Đelića u vladi Mirka Cvetkovića. Srđan Milivojević, kruševački otporaš, dugogodišnji narodni poslanik, sada je predsednik IO Demokratske stranke. Ivan Andrić je bio poslanik DOS-a, zatim član predsedništva LDP-a i narodni poslanik ove stranke. Tu je bio i čuveni Slobodan Homen, bivši državni sekretar u Ministarstvu pravde i “reformator pravosuđa”. Onda Nenad Konstantinović, dugodišnji član DS-a i narodni poslanik, svojevremeno predsednik važnih skupštinskih tela. Tu je i Slobodan Đinović, koji je u međuvremenu napravio dobar biznis u oblasti telekomunikacija (Orion Telekom)… Ne može se reći da nisu bili snalažljivi.

Proteste 1999. godine, koji su usledili nakon NATO intervencije, predvodila je koalicija “Savez za promene” (koju su sačinjavali DS, GSS, Nova Srbija i Demohrišćanska stranka Srbije), a koja će biti okosnica budućeg DOS-a. Oni su trajali od avgusta do septembra te godine i protekli su uz nasilne intervencije policije. Započete su mitingom opozicije na Preobraženje, zapamćenom po tome što su se na njemu telohranitelji Vuka Draškovića potukli sa Đinđićevim obezbeđenjem. Cilj protesta je bio rušenje Miloševića. On, naravno, nije bio ostvaren, ali su ove demonstracije bile zagrevanje za ono što će se desiti sledeće godine. Na ovim protestima će građani imati prilike da upoznaju novog lidera GSS-a Gorana Svilanovića, čija (međunarodna) politička karijera traje do danas. Trenutno je savetnik crnogorskog premijera Zdravka Krivokapića.

Već je toliko toga rečeno i napisano o 5. oktobru 2000. godine, da je dosadno i besmisleno to ponavljati. Bio je to kraj možda najnesrećnije etape u istoriji Srbije jer Miloševićev režim nije samo uništio državu i njenu privredu, već je od Srbije i Srba stvorio svetske parije, kreirao im katastrofalan imidž, od kojeg se neće – a sve i da hoće – skoro osloboditi. Petooktobarske promene su u zvezde lansirale mnoge opozicione političare i javne ličnosti, neke i neočekivano, jer je delovalo da nisu “sa ove strane”. Tako se desilo da je, recimo, i JUL-ovac Željko Mitrović ispao petooktobarski pobednik.

Studenti, demonstranti, političari i ostali 4
EKOLOGIJA U PRVOM PLANU: Dobrica Veselinović sa Radomirom Lazovićem (NDMBGD)…foto: privatna arhiva

ANTIVUČIĆEVSKI PROTESTI

Prvi masovniji protesti za Vučićeva vakta desili su se u aprilu 2015. godine. Građani su protestovali protiv megalomanskog, urbicidnog i visokoruptivnog projekta “Beograd na vodi”. Ove demonstracije su bile inicijacija za stvaranje pokreta “Ne davimo Beograd”, koji će široj javnosti postati poznat nakon masovnih protesta koji su u Beogradu organizovani od maja 2016. do februara 2017, a nakon “fantomskog” rušenja u Hercegovačkoj ulici. Protesti nisu imali uspeha u smislu ostvarivanja ciljeva i zahteva, ali su iznedrili neka nova politička lica, kao što su Dobrica Veselinović i Radomir Lazović. Oko pokreta “Ne davimo Beograd” oformila se ove godine tzv. Levo-zelena koalicija, koja će samostalno, kako sada stvari stoje, izaći na beogradske i parlamentarne izbore sledeće godine.

Rekli smo već da su prvi masovni protesti usmereni direktno protiv Aleksandra Vučića i njegove autokratske vlasti usledili nakon predsedničkih izbora 2017. godine, pod nazivom “Protiv diktature”. Još uvek je tajna kako je do ovih demonstracija došlo, a neki smatraju da su u pitanju spontani protesti organizovani od raznoraznih pojedinaca, a uz pomoć društvenih mreža. Održavani u više gradova Srbije, na početku su protesti bili brojni i na njima su dominirali mladi ljudi. Imali su izuzetno antiliderski karakter i nisu porodili niti jedno značajnije političko ime, a prvobitno nisu bili jasni ni zahtevi koje oni ispostavljaju. Potom je dogovoreno da se traži smena Republičke izborne komisije, smena direktora i urednika informativnih programa javnih medijskih servisa, smena članova REM-a, i tako dalje. Onda je došlo do sukoba između frakcija unutar organizatora, pa su zahtevi menjani i dopunjavani. Iako su na trenutke delovali veličanstveno, oni su jasan pokazatelj da bez jasne političke artikulacije i preciznih i ostvarljivih ciljeva, ulične intervencije građana bivaju osuđene na neuspeh.

Protesti pod sloganima “Stop krvavim košuljama”, “1 od 5 miliona”, potom “Bojkot 2020” i “Građanski otpor” trajali su, uz uspone i padove, od jeseni 2018. godine do 10. marta 2020, kada su obustavljeni zbog pandemije. Činilo se da je organizatorima dobro došla pandemija da prekinu ovo beskrajno i suštinski bezidejno okupljanje građana i aktivista. Nije bilo jasno ko proteste zapravo organizuje, vladala je konfuzija, i međusobno su se razni građanski pokreti, studentske organizacije i opozicione partije borili ko će da ih predvodi i ko će da im daje štimung. Nijedan zahtev sa ovih protesta nije usvojen, ali se iz njih iznedrila ideja o bojkotu nedemokratskih izbora. Grupa aktivista “1 od 5 miliona”, koja je tvrdila da stoji iza protesta, odlučila je da ipak izađe na izbore i na njima doživela pravi debakl. Možda je najprepoznatljivije novo lice ovih protesta aktivistkinja “1 od 5 miliona” Valentina Reković, koja je u međuvremenu pristupila Stranci za slobodu i pravdu i koja se javno pokajala zbog učešća na izborima.

Studenti, demonstranti, političari i ostali 5
…i Aleksandar Jovanović Ćutafoto: miloš milivojević / tanjug

Prošlogodišnji julski protesti u gradovima Srbije bile su usmereni protiv najave pooštravanja kovid-mera. Ostaće upamćene po nemirima, policijskoj brutalnosti i učešću naprednjačkih paravojnih struktura, koje su imale cilj da ih uguše, iznutra i spolja. Oni nisu iznedrili neke lidere, ali su doneli popularnost novinarima koji su izveštavali sa njih. Ne može se reći da nisu imali uspeha: vlast sve do danas veoma pažljivo odmerava kakve će protivpandemijske mere nametnuti građanima.

Dolazimo, na kraju, do eksplozije ekoloških protesta širom zemlje, koji su vrhunac dostigli nedavnim blokadama saobraćajnica u Srbiji. Ove blokade, kao što znamo, ostvarile su svoj cilj, bar to sada tako izgleda. Pobedile su ludački Zakon o eksproprijaciji i nedemokratski Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi. Deo organizatora je nastavio sa blokadama i nakon pobede, sa novim zahtevima. Videćemo kako će se sve to završiti. Sve u svemu, ovi protesti su izbacili u političku orbitu dva imena: prvobitno Aleksandra Jovanovića Ćutu, koji se odjednom pojavio kao nekakva “neočekivana sila”, a onda i lidera Pokreta “Kreni-promeni” Savu Manojlovića. Biće interesantno pratiti njihovu buduću karijeru. Neki bi se opkladili da oni mogu da budu i dobri predsednički kandidati koji će sledeće godine izaći na megdan gospodaru Vučiću.

Studenti, demonstranti, političari i ostali 6

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira NED. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.

Iz istog broja

Intervju – Tomislav Šunjka, advokat

Opomena iz SAD

S. G

Intervju – Savo Manojlović, pokret Kreni-promeni

Moramo biti principijelni

Radmilo Marković

Omikron varijanta

Da li se virus smučio sam sebi

Jovana Gligorijević

Elektroprivreda

Zašto je stao TENT

Slobodan Bubnjević

Reportaža – U zemlji Ziđina

Rudnik će sve da pojede

Milica Čubrilo Filipović

Intervju – Jelena Hrnjak, NVO »Atina«

Očaj kao kompas

Momir Turudić

Međunarodni dan migranata

Neizvesnost kao sudbina

Bojan Stojanović

Izbeglice i migranti – Ugroženost ljudskih prava

Zgrtanje profita na teškim sudbinama

Nikola Kovačević

Trgovina ljudima – Izbeglice i migranti kao rizična grupa

U krugu beznađa i bezakonja

M. T.

Država i mafija – Sankcije iz SAD

Kumovi sa severa Kosova

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu