In memoriam – Momčilo Moca Vukotić (1950–2021)

Večnost stiže u driblingu 2

ODLAZAK LEGENDE: Momčilo Moca Vukotić

foto: arhiva vn

Večnost stiže u driblingu

Otmenost koju je imao na terenu Moca je imao i u privatnom životu. Tih, odmeren. On je pripadao onom soju ljudi koji je svestan svojih kvaliteta, da je ostvaren u onome što je najviše voleo, i time se nije razmetao. Nikad se nisu oko njega pravile afere, nesporazumi, sve je kod njega išlo lagano, kao kod ljudi koji su mirni iznutra

Prosinac, decembar večni svoje disanje teče… U decembru se, 3. decembra, rodio najbolji igrač u povesti Partizana Stjepan Bobek, a umro najbolji u svim generacijama, posle Matekalovih beba (Šoškić, Jusufi, Miladinović, Vasović, Kovačević, Galić, Hasanagić, Bečejac…) – Momčilo Moca Vukotić.

Kako sam znao, kako sam bio siguran da će Partizan pobediti u decembru 1980? Kad igra Partizan, na dan utakmice imam male rituale: ne dižem slušalicu da se ne javi neki baksuz zvezdaš, ne jedem, pijem vodu da osetim glad u rebru, uradim 101 trbušnjak, pročitam 101 stranicu. Moram da se čujem sa Ivom i Jovanom. Pa još ako ih i vidim na taj dan, još ako vidim Žunju, onda sam miran. U poslednje dve-tri decenije čitam poeziju, brže se nižu stranice. Tog 7. decembra 1980. u mojoj krvi mirovalo je more. U Ulici generala Ždanova, u Resavskoj, živeli su moji prijatelji Vladislav Ribnikar i Mile Perišić, i gospođa Jara Ribnikar. Zvali su me da svratim i otišao sam, iako sam znao da ću tamo videti mog prijatelja, velikog pisca Mirka Kovača. Pa kakav je problem u tom prijateljstvu? Kovač je zvezdaš. Ne volim pre utakmice da sretnem nekog zvezdaša. Na derbi krenem nešto ranije, a taj dan nisam žurio. Na 45 minuta pre utakmice kaže mi Kovač: “Bota, ili si siguran u pobedu, ili ćeš zakasniti na utakmicu.” – “Siguran sam, mogu da se kladim u litar krvi.” – “Pa da se kladimo”, kaže Kovač. I tako smo se opkladili u litar montenegrinske krvi. Kiša je padala, lila tog 7. decembra. Prvi gol dao je Klinčarski, pa onda prodor Živkovića na desnoj strani, baš tu ispod mene, na zapadnoj tribini, i jak centaršut prema drugoj stativi i Varga lebdi na toj lopti i snažno šutira glavom, ta lopta ide kao tane i prolazi kroz noge, kroz trougao Ljukovčana. I onda treći gol kapitena, majstora Moce, Momčila Vukotića: – To mi je možda najdraži gol koji sam postigao. Posle su partizanovci zafrkavali zvezdaše da je radio-komentator govorio – sada, dok Moca daje gol, slušajte malo muzike.

Vinsente Uidobro, čileanski pesnik, ima stih večnost ne stiže ni u čudu. Večnost stiže u driblingu i trećem golu Zvezdi Momčila Vukotića. Nebo je tog kišnog dana iznad stadiona JNA bilo između sna i jave zahvaljujući majstoru kapitenu. Dobio je loptu od Trifunovića, a onda je krenuo ples u šesnaestercu (carstvu MV), izašao je ispred Ljukovčana, cimnuo ga dva puta i ostavio na talonu i plasirao loptu u mrežu. A kad je reč o driblingu ne mogu odoleti: na Maksimiru je u prijemu, na ivici šesnaesterca, propustio izvrsnog, elegantnog Velimira Zajeca, kvrcnula je kičma, i pogodio po dijagonali suprotan ugao. Partizan je pobedio Dinamo sa 4:3. Trener je bio Miloš Milutinović…

Đelmaš je Moci govorio: Kad driblaš, imao sam utisak kao da ti je jedna noga kraća, stalno se gegaš, kao da vagaš… – Ja sam dao sto i nešto golova u prvenstvu, al’ ovaj treći protiv Zvezde mi je najdraži.

Meni na tribinama trajalo je to kao četiri godišnja doba, kao četiri proleća u decembru. Ili, kao Moca i Mala noćna muzika, kao to more u meni. A od svega je bilo najbolje što se sve to dešavalo tamo na jugu, ispod tribine gde žive najveći grobari. Onaj litar krvi, opklade sa Mirkom Kovačom, isplaćen je na večeri u Klubu književnika.

IGRAČTIM

Dolazak Dalmatinca Biće Mladinića za trenera Partizana nekako se poklopio sa punom igračkom zrelošću Momčila Vukotića. Mladinić je izašao iz rata kao partizanski kurir. Bio je kurir kod komandanta Četvrte dalmatinske operativne zone Ivana Kukoča, pukovnika, predratnog igrača Hajduka. Komandant te četvrte zone bio je Vicko Krstulović. Mladinić se seća da je na partizanskim priredbama kao dečak recitovao stihove Jure Kaštelana:

Ali i u smrti mi smo partizani
i naši mrtvi još se jače bore

Ovo o Kaštelanu, to je moj istraživački rad na terenu. Iz šibenske brigade, sa Ljubinog groba, sa Sutjeske, od 600 boraca vratilo se samo 18. I ja sam bio na Sutjesci, na Ljubinom grobu, u crnogorskim brigadama.

Moca je bio prvi igrač, igračtim, i Partizan je, kao nikad dotad, superiorno osvojio prvenstvo Jugoslavije. Jugoslovenska liga bila je bolja u to vreme od španske, od francuske lige…

Mala fusnota. Zoran Miladinović, koji je s Mladinićem vodio tim Partizana, imao je oreol, harizmu među žestokim momcima beogradskog asfalta. I kad je Mladinić došao u Beograd, Miladinović je jedne noći (belo odelo sa pesak nijansom) došao sa Mladinićem u Klub književnika. Bio je to ritualni gest. I tako je Miladinović stavio do znanja da je trener Partizana pod njegovom zaštitom i da će se svako igrati vatrom ako (i) krivo pogleda šjor Mladinića. Vukotić, Mladinić i Miladinović nosili su taj tim Partizana.

U polupraznoj bašti kafane Grafičar sedim sa Mocom i slušam, Moca je odličan pripovedač: – Mladinić je uspeo da nam da neko samopouzdanje, i pojedincu i ekipi. To nije bio tim od kojeg se očekivalo da osvoji prvenstvo u takvoj konkurenciji (Dinamo, Hajduk, Crvena zvezda, Vojvodina, Velež…). Tada su se za pobedu računala dva boda. I od 12 mogućih bodova u derbi utakmicama osvojili smo 11. Dobili smo Zvezdu dva puta, i to na Zvezdinom 3:1, na JNA 3:2. Pobedili smo Dinamo dva puta, igrali sa Hajdukom nerešeno 2:2 u Beogradu, a dobili ga, tamo u Splitu. Bio je to ritam koji drugi nisu mogli da izdrže. Ulazili smo u svaku utakmicu verujući u pobedu. Protiv Zvezde već posle deset minuta vodili smo sa 2:0, i penal nam sudija nije svirao. Bilo je još šansi, Trifunović, Jović. Nikolić je loptu koja je ulazila u gol udario rukom, i meni je Staja priznao da je igrao rukom, a kad sam to rekao sudiji, Nikolić je opovrgao… Mladinić je imao neka svoja poređenja, neke svoje štosove, bez ikakve namere da nekoga uvredi, to je taj dalmatinski šarm. Za Jovića kaže on ti je ka brod u luci, dok se okrene ha, ha, ha… Kad igramo protiv Zvezde, a u Zvezdi je vrlo važan igrač bio Miloš Šestić, Biće Mladinić je govorio: Šestić kad ima loptu on ti je ka prase na vašaru, ako svi pokušate da ga uhvatite niko ga neće uhvatiti, ako ga pustite on će da stane, i samo priđeš i uzmeš loptu. U svaki derbi ulazio sam s dozom opreza, ali najvažniji je osećaj da možeš da dobiješ utakmicu. U revanšu je bilo 3:2, vodili smo sa 1:0, pa gubili sa 2:1, pa onda okrenuli rezultat.

ČETIRI KINEZA I PUN MESEC, VREME GROBARA

I meni je na toj utakmici sve bilo okrenuto. Utakmicu sam gledao sa istoka i nikako nisam mogao da se naviknem na to oko kamere, na tu likovnost. Još je sa mnom na toj utakmici bio Peran Ćetković, moj prijatelj, pomorac, tek došao iz Marselja, veliki zvezdaš. Tih prvih pola sata Partizan je igrao u mađarskom ritmu (Božik i Puškaš 1954), i činilo mi se da mogu dati gol kad hoće. Svaka je akcija slutila na gol, a Partizan je vodio samo sa 1:0.

U 16 godina koliko je Moca igrao za Partizan obično ekipa koja povede dobije utakmicu. Moglo je biti nerešeno, ali nikad nije izgubila.

Kad povedu, kad su poveli, da li osećaš da možete da dobijete utakmicu?

– Pa da, osećaš, vidiš to po igri… Imaš neki unutarnji osećaj. To je neverovatno. Takav smo osećaj imali pred utakmicu sa Kvins Park Rendžersom. Izgubili smo u Londonu sa 6:2 i činilo se da nemamo šanse, ali je stvorena takva atmosfera u publici da je većina gledalaca očekivala da Partizan prođe.

Da li sam ja kao navijač to znao? Znao sam, ali tek pred početak utakmice. Te važne utakmice volim da gledam sam. Ali, u to vreme gledao sam Partizan sa Sinanom Gudževićem, pesnikom i prevodiocem sa grčkog i latinskog. Onda me još i pisac Radoslav Bratić zamolio da mu nabavim kartu. Dve karte za zapad bile su jedna do druge, a treća, dva-tri reda iznad. Nas trojica seli smo jedan do drugog i do nas tri prazna mesta. Zapad je već bio pun kao oko… I pet minuta pre početka utakmice penju se prema nama četiri Kineza. I tada vidim da je iznad stadiona JNA pun mesec. (Bratić se pomerio dva-tri reda na svoje mesto), a četiri Kineza se raspituju koliko je potrebno Partizanu da prođe. I ja na ruskom nekako uspem da objasnim da je to rezultat 4:0. Četiri Kineza i pun mesec, vreme grobara… znam, Partizan ide dalje. Možda me 4 Kineza nisu baš razumela, ali ja sam bio siguran da će Partizan pobediti. Golovi su padali lako: Mance u 4, Kaličanin, penal u 24, Ješić u 46 i Živković u 64 na pas Čave Dimitrijevića. Partizan je pobedio Kvins Park Rendžers tri ili četiri dana pred derbi.

ŽIVOT JE RITAM

Momčilu Vukotiću Mladinić je bio trener još u omladinskoj reprezentaciji Jugoslavije. – Biće mi je rekao kad je došao u Partizan da je svakom timu potreban vođa. Da na terenu sprovodi trenerove zamisli. Bila mi je takva uloga u timu, polutka, polušpic, tako da sam morao da sarađujem sa svim igračima. Najvažnije je da veruješ da možeš da napraviš rezultat. Prvi gol na derbiju dao sam glavom na centaršut… Treći gol, odlučujući… Boško Đorđević je šutirao na gol i ja uklizam. Bio je jak šut i ja sam se bacio baš za tom loptom, i ona je uletela pod prečku. To su detalji koji zauvek ostaju u sećanju. Derbi je u to vreme bio događaj i nedelju dana ranije. Na dan utakmice od ranog jutra počnu navijači sa autobuske i železničke stanice da naviru sa zastavama i trubom. Naš autobus se parkirao kod semafora blizu stadiona, tako da smo prolazili tik pored navijača, dok smo se kretali prema svlačionici. Osećaš taj huk, tu nervozu, tu atmosferu. Dolazilo je sveta iz Makedonije, Slovenije, Krajine, iz Mostara, Like, Crne Gore, iz Vojvodine, sa Kosova…

Dolazili su najpre da gledaju Mocu. Moca je od onih retkih igrača koji je uspevao da podigne za dve-tri oktave kvalitet ostalih igrača. Tako je bilo sa Bjekovićem (bili su odličan tandem), Zavišićem, Klinčarskim, Golcem, Đurovićem, Stojiljkovićem, Đelmašom… Moca se kretao po terenu kao što se kretao veliki Brazilac iz vremena Pelea, Meksiko 1970, centarfor Tostao. Partizan je igrao kako se kao po notnom sistemu kretao Momčilo Vukotić i sa loptom i posebno bez lopte. Ličilo je to na neku Betovenovu simfoniju. Kažem Devetu, a zašto Devetu, ne znam: kretao se po terenu kao irvas okrenut moru, kao sečivo kiparisa koje čuva horizont. U igri Momčila Vukotića bilo je nesanice i sna, geometrije i vatre, drhtaja i spokoja, žeđi i talasa, bonace i oluje. Vukotić je ucrtao svoje zlatne putanje u nebesku pustoš, pustoš i večnost. Nije slučajno Moca nosio broj 10, taj broj na dresu nosili su Bobek, Puškaš, Rivera, Maradona, Pele… Moca je bio dostojan društva tih velemajstora koji su obeležili povest svetskog fudbala.

Otmenost koju je imao na terenu Moca je imao i u privatnom životu. Tih, odmeren. On je pripadao onom soju ljudi koji je svestan svojih kvaliteta, da je ostvaren u onome što je najviše voleo, i time se nije razmetao. Nikad se nisu oko njega pravile afere, nesporazumi, sve je kod njega išlo lagano, kao kod ljudi koji su mirni iznutra: – Ustaću i otići, jer stalno čarobni šum/ pljuskanje jezerske vode slušam za jave i sna;/ taj šum, dok pločnike gazim i sivi prašnjavi drum,/ srce mog srca zna. Ovo je Vilijam Batler Jejts, Mocin omiljeni pesnik, i pesma Ostrvo na jezeru Inisfri.

Partizan, čiju je istoriju uveliko obeležio Momčilo Vukotić, nije mu vratio na način kako je to za života trebalo. Vukotić se iz Bordoa 80-ih vratio da spase Partizan od ispadanja iz Prve lige.

I na kraju, Moca Vukotić, još smo u bašti Grafičara: – Neke stvari ne možeš da naučiš, s tim se rodiš. Rodiš se, ne može to niko da ti da. Ja sam se kao klinac u igri izdvajao među dečacima iz kraja, iz škole. Moj otac je voleo fudbal. Kao klincu mi je govorio gurni loptu napred i samo premeštaj težište ili pokušaj da napraviš dribling već u primanju. Da već tu eliminišeš protivnika. Tako sam u detinjstvu naučio koliko je važan dribling kao jedan od najtežih i najvažnijih elemenata igre. Dribling kao poezija, kao melodija, muzika tela, život je ritam, ništa drugo.

Da živi Momčilo Vukotić, smrt fašizmu, živeo Partizan!

7. decembar 1980. – 7. decembar 2021.

Iz istog broja

Međunarodni dan ljudskih prava, 10. decembar

Tamna je noć

Bojan Stojanović

Epidemija u Srbiji

Hronologija epohe korone

Filip Mirilović

Blokada, nedelja druga

Javi Đuki da blokira proteste

Slobodan Georgijev

Valjevo

»Mi smo ispred sebe«

D. Todorović

Policija i protesti

Nema više sistema

Davor Lukač

Uloga nasilja u političkom životu Srbije

Kud naprednjačka paravojska prođe

Nedim Sejdinović

Trgovina ljudima – Devojčice i žene

Zakoni postoje, ali se ne poštuju

Zora Drčelić

Intervju – Nebojša Zelenović, Zajedno za Srbiju

Ljudi na ulicama sada imaju moć

Radmilo Marković

Intervju – Hristina Piskulidis, NVO »Astra«

Veliki slučajevi – bez sudskog epiloga

Z. D

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu