Opozicija pred izbore

Rastinje na spaljenoj zemlji 2

OPOZICIJA KONAČNO NA OKUPU: Bolje ikad nego nikad

foto: promo

Rastinje na spaljenoj zemlji

Koalicioni sporazum nastao je nakon što su pojedine opozicione stranke izašle iz svojih kancelarijica i proteklih par godina špartale po Srbiji, stvarajući preko potrebnu partijsku infrastrukturu. I nakon što su propale uzaludne nade da će neko drugi, odnosno evropski posrednici, nešto ozbiljno uraditi na poboljšanju katastrofalnih izbornih uslova i uopšte političke scene u Srbiji

Kada su, krajem prošle nedelje, najveće opozicione stranke saopštile da su postigle sporazum o predizbornoj koaliciji i saradnji, posle dugih i na trenutke mučnih pregovora, reakcije na društvenim mrežama bile su dobre, čak iznenađujuće dobre. U depresivno-maničnoj atmosferi koja krasi antivučićevsku Srbiju, u kojoj se smenjuju periodi beznađa i uzavrelih emocija, građanima je valjda bila preko potrebna nekakva ohrabrujuća vest sa atomizovane opozicione scene. Dosadilo im je da sa nje pristižu uglavnom loše poruke koje, ukratko, glase da opozicija nije dorasla istorijskom trenutku u kojem se država nalazi. A taj trenutak je već dosadno opisivati: osiona autokratska vlast proždrala je sve institucije i procedure i prešla skoro sve civilizacijske granice u nameri da uspostavi i učvrsti bezgraničnu vlast. Sistematski je spržila opoziciono polje, što izluđujućom propagandom, što korupcijom koja je podrazumevala i akviziciju velikog broja političkih stranaka i ličnosti, kao i javnih pregalaca, koji su pogazili svoja uverenja i vrednosti i postali deo vlasti ili predstavljaju konstruktivnu opoziciju destruktivnoj sili, a u okviru tog aranžmana imaju i zadatak da što snažnije bace kamen na svakoga koji pokazuje snage života na antirežimskoj spaljenoj zemlji.

Sada se čini da je, posle godina suše, na toj zemlji napokon niklo i neko malo ozbiljnije rastinje. Valjda nije u pitanju korov. Treba primetiti da je pomenuti koalicioni sporazum nastao nakon što su pojedine opozicione stranke izašle iz svojih kancelarijica i proteklih par godina špartale po Srbiji, stvarajući preko potrebnu partijsku infrastrukturu. I nakon što su propale uzaludne nade da će neko drugi, odnosno evropski posrednici, nešto ozbiljno uraditi na poboljšanju katastrofalnih izbornih uslova i uopšte političke scene u Srbiji.

Bez obzira na to kakvi će biti konačni dometi ove političke grupacije, koja je u nekim medijima dobila radno ime Koalicija za pravednu Srbiju – a koju čine Stranka slobode i pravde, Demokratska stranka, Narodna stranka, Pokret slobodnih građana i neke manje organizacije i pokreti – deluje da je ovaj koalicioni sporazum važan politički čin, koji Srbiji može da obezbedi relevantnu opozicionu snagu i kakav-takav politički pluralizam. Naravno, to podrazumeva da se koalicija, što ne treba isključiti, u međuvremenu ne pokarambasi, bilo u ovom relativno kratkom periodu do izbora, bilo u vremenu nakon njih. Slučaj sa Zdravkom Ponošem, koji je napustio vrh Narodne stranke jer ovaj nije podržao u javnosti odnekud prezentovanu ideju SSP-a da general bude zajednički predsednički kandidat – govori da stvari sa jedinstvom ne stoje na slonovskim nogama. Zli jezici kažu da se lideri stranaka koalicije, dok sede za stolom i smeškaju se, međusobno udaraju u cevanice. Kako bilo, važnost ovog opozicionog političkog objedinjavanja zavisiće upravo od toga koliki vek trajanja će koalicija imati i od toga da li će biti dovoljno mudrosti i veštine da bude inkluzivna, odnosno da privuče što veći broj opoziciono orijentisanih pokreta i organizacija, te uglednih javnih ličnosti.

RASPODELA MANDATA I NESTRANAČKE LIČNOSTI

Lideri ove političke grupacije navode da koalicija nije konačno zaokružena, te da je otvorena i za druge antirežimske aktere. Biće da je šteta što nisu prihvatili dokument Skupštine slobodne Srbije, poznat pod imenom “Dogovor 4”, u kojoj ova organizacija sastavljena od uglednika raznih domena predlaže da se na koalicionoj izbornoj listi nađe značajniji broj nestranačkih ličnosti i eksperata, čime bi građanima bila poslana poruka da se javni interes stavlja iznad stranačkog. Predlog je odbijen, ali je koalicija zauzvrat SSS-u ponudila pet prohodnih mesta na parlamentarnoj listi. Za sada je neizvesno da li će ova ponuda biti prihvaćena. Prema informacijama do kojih smo došli, među strankama je dogovoreno da prvih 45 imena na listi, za koje se očekuje da će svakako ući u parlament, bude raspoređeno na sledeći način: po deset mesta pripadaju DS-u, SSP-u i Narodnoj stranci, a pet je rezervisano za PSG. Ostalih deset je predviđeno za nestranačke ličnosti, koje će biti birane na predlog tri najveće stranke. Na ostatku liste u većoj meri će biti zastupljena Đilasova stranka, koja je i najviše uverena u dobar izborni rezultat i sinergetski efekat udruživanja.

Kada se govori o inkluzivnosti i eventualno dodatnoj sinergiji, pretpostavlja se da koalicija neće računati na organizacije i pojedince koje se na političkoj lestvici nalaze ekstremno desno. To generalno nije loše i govori o nekakvom profilisanju opozicione političke scene. Ovaj, modernizovani Savez za Srbiju nije ništa izgubio, već je samo dobio činjenicom da je iz njega u međuvremenu ispala stranka Dveri, koja je praktično zamenjena Pokretom slobodnih građana.

Ni deklaracija oko koje se okupila nova koalicija ne bi bila, reklo bi se, prihvatljiva za ekstremiste. Iako nije savršena, ona izgleda mnogo ozbiljnije od nekih dokumenata Saveza za Srbiju, oslobođena je “patriotskih” natruha i zasigurno je prihvatljivija potencijalnim zapadnim partnerima, bez čije pomoći će teško biti uzdrman Vučićev režim. Pozicionirana tu negde oko centra, ova politička grupacija potencijalno može da privuče i građanski opredeljene birače i one koji su umereniji nacionalisti, što je realno – šta god mislili i kakve god želje gajili – jedini recept da se u Srbiji osvoji značajniji broj glasova. Ako bismo pravili poređenje sa nekadašnjim DOS-om, DS i SSP zauzimaju prostor Đinđićevih demokrata, Narodna stranka je na poziciji DSS-a, a PSG bi trebalo da bude nekakva savremena varijanta GSS-a. Fale regionalne i partije nacionalnih manjina (osim omanje Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara), a tu bi prazninu valjalo pokušati popuniti.

Rastinje na spaljenoj zemlji 3
POTENCIJALNI PREDSEDNIČKI KANDIDAT: Marinika Tepić (u sredini)foto: promo

MARINIKIN IMIDŽ

Ako je suditi po društvenim mrežama, ali i nekim istraživanjima, pametan potez je to što će na čelu koalicione liste na republičkim parlamentarnim izborima biti potpredsednica SSP-a Marinika Tepić, koja kod jednog dela građana ima izvrstan imidž, kao žestoki borac protiv korupcije i nepravde koja godinama – poput vešte istraživačke novinarke – predočava javnosti informacije i dokaze o kriminalnim radnjama Vučićevog režima. Ne potcenjujući nikako njenu hrabrost i veliki trud, treba reći da je SSP u proteklom periodu dosta radio na njenom medijskom profilisanju, imajući sa njom već neko vreme velike planove. Ova nekadašnja funkcionerka Lige socijaldemokrata Vojvodine, koja je ovu stranku napustila zbog Ligine aktivne kolaboracije sa Vučićevim režimom, prešla je put od žestoke antiratne aktivistkinje koja se zdušno zalagala za suočavanje sa prošlošću i ljudska prava do vešte, beskompromisne političarke koja ima razumevanje za tzv. nacionalne interese i koja bi svoju političku prošlost najradije pomalo zaboravila, svesna da ona u sadašnjoj Srbiji ne može da joj garantuje velike domete. To, međutim, neće sprečiti režimske medije da je stalno podsećaju na tu prošlost, kao što već i rade. Očekivano je bilo, i toga će biti još, da će režim pokušati da je dezavuiše i zbog nacionalnog porekla, za šta će služiti razni uslužni šovinistički klovnovi poput paravojnog horor-lika Dragoslava Bokana.

Drugi na listi biće Miroslav Aleksić, potpredsednik Narodne stranke i bivši prvi čovek Trstenika, koji se takođe percipira kao hrabar borac protiv korupcije i kriminala. Iz samog odabira prvih ljudi, jasno je da će koalicija predizbornu borbu zasnivati upravo na ovoj temi. Osim toga, sigurno je da će pokušati da profitira na sve većem uličnom nezadovoljstvu građana. Koaliciji u prilog ide neprikriveno nasilničko ponašanje naprednjačke vlasti, koje je ovih dana materijalizovano u obliku bagera i čekića.

U deklaraciji koalicije stoji da se ona obavezuje da će po dolasku na vlast pravosuđe biti nezavisno, mediji slobodni, te da će biti uspostavljena vladavina prava, a prava radnika poštovana… Obećava se i lustracija, a dobra vest je što se izričito navodi da će dobrosusedski odnosi u regionu biti prioritet. Iako lideri obećavaju da će Srbija biti “evropska država”, u deklaraciji nedostaje evroentuzijazma. Možda je to posledica rezultata istraživanja, po kojima sve manji broj ljudi u Srbiji veruje u evropske integracije. Kao što se, nadamo se više zbog istraživanja a manje zbog uverenja, ova koalicija nikada neće glasno opredeljivati prema nacionalističkim budalaštinama, ratovima i zločinima devedesetih, niti žestoko osuđivati veličanje ratnih zločinaca. Živimo, naime, u zemlji u kojoj – ako je verovati Đorđu Vukadinoviću – bezmalo 50 odsto stanovništva veruje da je Ratko Mladić, i pored mora dokaza koji kazuju suprotno, nekakav heroj. Što bi rekao svojevremeno Zoran Đinđić: “Nismo mi opozicija u Švajcarskoj nego u Srbiji!”

PREDSEDNIČKI KANDIDAT

Pred ovom grupacijom je još jedan važan ispit, da odredi ko će biti njen predsednički kandidat koji će izaći na megdan omnipotentnom Aleksandru Vučiću i njegovoj političko-predizborno-kriminalnoj mašineriji. Ko god bio, taj će žestoko nagrabusiti i imaće garantovanih stotinak naslovnih stranica u režimskim tabloidima, gde će biti sve što oni hoće: od lopova i ubice do pedofila. Koalicija će, kako kaže, sačekati pravi trenutak da izađe sa imenom kandidata, da bi koliko-toliko smanjila period difamacije. Isto se odnosi i na kandidata za gradonačelnika Beograda, za kojeg za sada znamo samo to da će biti nestranačka ličnost. U opticaju na društvenim mrežama su različita imena mogućeg predsedničkog kandidata: od spomenutog Ponoša, preko sudije Majića, nekih glumaca, profesora Vladete Jankovića, advokata Bože Prelevića… Kako stvari stoje, potraga ide kilavo jer su mnogi uglednici, kako saznajemo, odbili ponudu da se kandiduju. Razumljivo, jer zašto bi sebi i svojoj porodici urnisali život i ušli u trku koju će, kako sada stvari stoje, izvesno izgubiti.

Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka kaže da ova koalicija može ponuditi dve vrste predsedničkog kandidata. Kao prvo, nekoga sa kojim će računati u budućnosti, ko bi se u predsedničkoj trci profilisao i promovisao, i u nekom narednom periodu bio jedan od opozicionih stubova. Ponoš je, po njemu, takva vrsta kandidata. “Druga opcija je da kandiduju neku nestranačku ličnost koja bi pristala da istrči trku u kojoj nema veliku šansu, ali koja bi mogla da proširi polje opozicionih birača. Čini mi se da potraga za ovom vrstom kandidata ne ide baš najbolje”, kaže on.

Dejan Bursać iz Instituta za političke studije smatra da će predsednička trka verovatno biti nešto na osnovu čega će se glasači primarno odlučivati, budući da će narativ biti postavljen tako da se izbori predstave kao referendum o Vučiću. “Možda stoga ne bi bilo loše da ova opoziciona kolona što pre objavi ime predsedničkog kandidata. Slično važi i za gradonačelnika Beograda (tj. nosioca liste za Beograd), budući da u glavnom gradu opozicija ima veću podršku i može da očekuje bolju mobilizaciju svojih glasača. Sa druge strane, razumljivo je zašto oklevaju da to urade, budući da će konkretna imena kandidata na sebe privući fokus provladinih medija u naredna četiri meseca do izbora”, kaže Bursać.

ZELENOLEVA KOALICIJA

Pored ove, izuzetno vitalna opoziciona politička snaga je tzv. zeleno-leva koalicija, okupljena oko “Ne davimo Beograd”, Zelenovićevog političkog pokreta “Akcija!” i “ekološkog ustanika” Aleksandra Jovanovića Ćute, zvezde koja je iznenada zasjala na opoziciono-aktivističkom nebu. Iako još nije formalizovana, ova koalicija – potpomognuta Političkom platformom “Solidarnost”, “Izborom za našu opštinu” i drugim organizacijama – izaći će, kako stvari stoje, objedinjena i samostalno, i na republičke i na beogradske izbore. Glavna njena snaga ogleda se u velikom broju novih političkih lica i podršci koju imaju od mnogih javnih ličnosti. Naravno, i u radu na terenu, pogotovo u Beogradu. Takođe, lideri koalicije veoma uspešno kapitalizuju aktuelne ekološke i druge proteste građana. Zeleno-levi lakše nego tradicionalne stranke mogu da izvuku na glasanje mlade i neopredeljene birače, koji imaju potrebu za novom, drugačijom retorikom. Osim toga, u mnogim evropskim zemljama zelena politička agenda dobija na ceni i podršci, što se može delimično preneti i na Srbiju.

Ova politička platforma igraće na kartu ekologije, “novih i neukaljanih ljudi”, ukazivaće na važnost lokalnih borbi građana i oslanjati se na njih, jasno će se opredeljivati za Srbiju u EU, zalagaće se za slobodne i fer izbore…. Osim toga, kako izgleda, potezaće i pitanje rešavanja statusa Kosova, videćemo na koji način. U svakom slučaju, postojanje ove opozicione grupacije, bez obzira na njene domete, unosi novu energiju na političku scenu i popunjava prazninu nastalu time što su se neke levo-građanske stranke dematerijalizovale zbog neprirodne saradnje sa naprednjacima.

Što se tiče predsedničkih izbora, zeleno-levi smatraju da je najbolje ići sa jednim opozicionim kandidatom, i u tom smislu su otvoreni za razgovore sa Koalicijom za pravednu Srbiju. Jedan od lidera NDVMBGD Dobrica Veselinović kaže da bi najbolje bilo da to bude kandidatkinja, a nejasno je da li nekoga ima u vidu ili se, tek onako, zalaže za rodnu ravnopravnost.

Spasojević nema sumnje da će ova koalicija ostvariti solidan rezultat u Beogradu, pre svega zahvaljujući organizaciji “Ne davimo Beograd”, ali da će republički izbori i prelazak cenzusa na njima biti veliki izazov. “Ipak, sve zavisi od toga u kojoj će meri kapitalizovati postojeći ekološki talas, kako će se formulisati kao koalicija i kako će se generalno stvari kretati do izbora”, kaže on.

OSTALIPRIPITOMLJENI ILI U ILEGALI

Što se tiče preostalih opozicionih partija koje obitavaju levo od centra, može se reći da su ih narečena politička objedinjavanja stavila u prilično neprijatan položaj. Oni su, bar kako sada stvari stoje, matirani. Navodno Boris Tadić kani da se kandiduje na predsedničkim izborima, kako bi svojim personalitijem potpomogao parlamentarnoj listi na kojoj će biti njegova Socijaldemokratska stranka. To već sada liči na epohalni krah u najavi i ponižavajući kraj jedne strmoglave političke karijere. Moguće je da će neke građanske stranke i organizacije, konstruktivno opozicione, izaći na izbore u koaliciji sličnoj prošloizbornom UDS-u, ali teško da će se približiti cenzusu, čak i uz svesrdnu podršku naprednjačkih vlasti. Pogotovo ako na toj listi bude Liga socijaldemokrata Vojvodine, koja se isprofanisala dugogodišnjom intenzivnom saradnjom sa vučićevcima. Prema Spasojeviću, ove manje stranke nemaju koalicioni potencijal, a čini se da kod njih ni ne postoji namera da se priključe nekom od dva opoziciona saveza. Građanski demokratski forum, koji je nastao cepanjem Pokreta slobodnih građana, svojevremeno je sa Zelenovićevim pokretom potpisao sporazum pod nazivom “Za Srbiju na zapadu”, ali je ta saradnja iz nekog razloga u međuvremenu obustavljena.

Desnu opozicionu političku scenu vlast je uspešno pripitomila, pre svega kroz dijalog o izbornim uslovima koji je vođen bez predstavnika Evropskog parlamenta. Sa ove strane su se u proteklom periodu proredile opozicione oštrice i nije isključeno da su napravljeni mnogi aranžmani nevidljivi za javnost. Što se tiče parlamentarnih izbora, nije nemoguće da recimo NADA (Nacionalno-demokratska alternativa), sačinjena od Demokratske stranke Srbije i Pokreta za obnovu kraljevine Srbije (POKS) i gomile patriotsko-zavičajnih organizacije, pređe cenzus. Ne treba zanemariti ni Radulovićevu stranku “Dosta je bilo” i pokret “Dveri”, pogotovo ako izađu u koaliciji. Oni mogu ostvariti solidan rezultat, jer baštine kod dobrog dela građana popularne ultranacionalističke, izrazito antievropske stavove, pothranjene popularnim teorijama zavere. Radulović posebno pokušava da politički profitira na antivakserstvu, a Spasojević kaže da taj profit ovisi od antiepidemioloških mera koje će vlasti preduzeti u narednom periodu. Ako budu restriktivnije, DJB dobitak će biti veći.

OPOZICIONI DOMETI

Svakako je teško očekivati da opozicioni predsednički kandidat, koliko god imao široku podršku, može ostvariti nešto više od ulaska u drugi krug, što bi jako iživciralo predsednika. Iluzorno je očekivati i da će opozicija u budućem parlamentu imati nekakvu većinu. U tome se krije ključni izazov: kako mobilisati birače u tim okolnostima, i objasniti im da je važno izaći na glasačka mesta i makar omogućiti da Srbija ima, ako ništa drugo, snažnu opoziciju. Nešto bolje stvari stoje na beogradskim izborima, na kojima opozicija, prema istraživanjima, ima čak šansu da osvoji vlast. No, videćemo u kom pravcu će stvari ići u narednih nekoliko meseci, koji će – po svemu sudeći – biti veoma turbulentni. Čuda u politici su uvek moguća, ali se ne treba previše uzdati u njih.

U svakom slučaju, dobro je što je opozicija odlučila da izađe na izbore. Bojkot jeste uneo nekakvu dinamiku u politički život i donekle raščistio političku scenu, ali bi insistiranje na njemu bila samoubilačka opcija. Još jedan period bez prihoda koje donose poslanička i odbornička mesta, većinu stranaka bi iscrpeo do nestanka. Čak i ako su u pravu oni koji tvrde da ovaj režim neće pasti na izborima već na ulici, teorija kaže: da bi se vlast srušila vaninstitucionalnim putem, ona treba da se na neki način delegitimiše. A proces delegitimizacije može otpočeti dobrim izbornim rezultatima.

Dejan Bursać ističe da su glavni aduti opozicionih partija “ostrva nezadovoljstva koje je moguće iskoristiti”. On kaže da postoji značajan deo glasača koji nije čvrsto vezan za pojedinačne partije, ali koje znaju da su protiv vlasti i svoj glas će dati onoj opozicionoj listi za koju procene da ima najviše šanse. Stoga će, po njemu, ukrupnjavanje opozicije, u kombinaciji sa odlučnošću, ići u korist strankama koje su se udružile u velike koalicije.

Ali, Bursać upozorava da je u Srbiji i dalje ključna tema ekonomija. “Dok god SNS na tom polju ima uspehe koje može da predstavi i, što je još važnije, nadu koju može da raspiri kod birača, mislim da režim neće biti značajnije uzdrman. Po prethodnim događajima koje je SNS organizovao, vidimo da su i oni toga savršeno svesni – glavne teme su razvoj, infrastruktura, fabrike, ekonomija. Nemojte zaboraviti da značajna većina građana Srbije u istraživanjima javnog mnjenja i dalje odgovara da zemlja ide u dobrom pravcu, što je ključni pokazatelj da li postoji potencijal za promene, tj. da li su glasači nezadovoljni, uplašeni ili besni na vlast”, kaže Bursać.

Rastinje na spaljenoj zemlji 4

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira National Endowment for Democracy. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.

Iz istog broja

Blokade puteva, protesti i vlast

Naprednjački batinaši protiv naroda

Slobodan Georgijev

Na licu mesta: Jadar

Nekome šansa, nekome katastrofa

Milica Čubrilo Filipović

Intervju – Bojan Pajtić

Ovi protesti su drugačiji i treba da zabrinu režim

Radmilo Marković

Trgovina ljudima: Izbeglice kao meta

Staza očaja

M. T.

Intervju: Nikola Kovačević

Hronologija izbegličke krize

Momir Turudić

Balkanska ruta nakon zatvaranja granica

Boravak u limbu

Bojan Stojanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu