Vreme darivanja

Ulica je čudo. Svašta može da se čuje, vidi, kupi i nauči, sve zavisi samo od nas. Tako ja, kao staro džangrizalo o učinkovitosti i lekovitosti ulice, savetujem sve, a najčešće one koji savete od mene i ne traže.

Ali da je tako, da je ulica čudo mogu da potvrdim i skorašnjim primerom, kada umalo ne reših pitanje slavskih i novogodišnjih poklona i to “jednim udarcem” i za male pare, samo da sam malo pobegla od sebe. Sva sreća nisam. Po običaju, počela sam da vagam koliko mi je ideja o tek smišljenim poklonima pametna u ovim složenim vremenima.

A u stvari, to je bilo ovako. Kiša pljušti, ja se sklonim ispod nadstrešnice bivše RK “Beograd” u Zemunu. Nekad su Robne kuće “Beograd” bile glavno mesto u svakom gradu. U Zemunu je to i sada “glavno mesto”, tu staju svi gradski autobusi. Večita gužva, ponekad ulični svirači i gotovo uvek improvizovane ulične tezge.

Tog dana bez svirača, samo sa tezgama i gužvom. Prva tezga, prilično zanimljiva, čarape sa novogodišnjim motivima. Nije loše. Druga, odmah sam je eliminisala, ženski donji veš, da ne kažem gaće. Neprimereno u svakom smislu, gaće nisu poklon. Do ženskih gaća, treća tezga – tooo, kalendari za 2023. godinu! Izbor neverovatan, kolorit fantastičan, za svakog ponešto. Zgodni, mogu da se obese na zid, naslovnice kalendara izazovne. Sleva nadesno, na tezgi postrojeni prvo umiljata maca, onda drug Tito, do njega naš Voljeni Predsednik, pored njega malo prekriven pokojni Patrijarh, ispod Voljenog “Moja Farma”, a skroz desno i Nole, pa kućni ljubimci, pa razni sveci.

Mozak mi radi sto na sat, kome šta, još samo da pitam za cenu. Dok sam se okrenula, vlasnica tezge pokupi Predsednika i dade čoveku iza. Šok, gde ode Predsednik, neće valjda da nestane. Po mojoj proceni, bilo je samo pet-šest komada Predsednika. Zar da ostanem bez Njega. Skočih ja, gde nestade Predsednik? Gazdarica me umirila, kaže: “Tu je, samo da mu stavimo zakačku. Evo”, kaže, “sad može i da se zakači”, i vrati sve primerke Voljenog na mesto. Pošto nisam htela da budem preterano intimna, nisam upotrebila termin Voljeni, već sam samo pitala: “Pošto Predsednik?” Gazdarica kaže 200 dinara. Baš sam se iznenadila, mislila sam da je Predsednik skuplji. Tada sam shvatila da mogu vrlo jeftino da prođem sa poklonima. Jer, ako Predsednik košta 200 dinara, svi drugi su svakako bar upola jeftiniji. Međutim, kako je naišao autobus, ostavim izbor i uparivanje prijatelja i naslovnica za povratak, s nadom da će me bar jedan komad Njega sačekati dok se vratim iz grada.

I tu je nastao problem. Jer kada ste ponovo na ulici, odnosno u autobusu, mislima nema kraja.

Razmišljam, Voljeni jeste baš lep na naslovnici kalendara. Grb iza njega, skoro kao da je oreol. Ali šta je posle naslovnice, to nisam pogledala. Greška, trebalo je da pogledam čitavu sadržinu. Jer ako Voljeni nije na sledećim mesečnim stranicama kalendara, to znači da će On opet iskočiti tek kad se okonča 2023. I to samo ukoliko se strane okreću. Ali, ako neko po navici cepa i baca strane, znači tu sliku s oreolom videće samo kada prima poklon i dok ga ne okači na zid. Jer naslovnica mora da se okrene, januar dolazi. Onda opet razmišljam, ako je On na svakoj stranici kalendara, to znači da svakog meseca treba da se vlasnik kalendara odrekne još jedne njegove slike, što je još bolnije. A tek ako cepa i baca strane, užas, to je još grđe.

Onda opet razmišljam, nekada smo listove kalendara kao dobar, čvrst, masni papir koristili za polaganje na police špajza ili podruma. Pa ako neko to još uvek radi, mogao bi da na Voljenog stavlja turšiju, cveklu ili ajvar. Užas. To stvarno nije dostojno Njega, ne ide. Dalje, mislim ja, pa ni deca više ne uvijaju knjige u paprine omote, što znači da nema šanse da se nađe na nekom udžbeniku. Nije u redu.

Potom sam se baš uplašila. Šta ako Voljeni uopšte nije ni pitan da se nađe na tvrdoj, masnoj hartiji, koja može da završi ispod zimnice, ili ne daj bože u kontejneru, da li će moj prijatelj, vlasnik kalendara, biti sankcionisan zbog takvog korišćenja Njegove slike? Koliko to košta, da li košta samo izdavača ili i korisnika kalendara? Kako se to i čime plaća? Kakav bih ja prijatelj bila da nekoga uvučem u takvu priču?

Pa onda opet razmišljam, to što ja mislim da bi nekome prijao takav kalendar, možda se varam. Čudna su vremena, iskrenost nije na ceni. Možda onaj kome sam namenila Voljenog nije dovoljno iskren preda mnom, pa bi svako malo umesto lično Predsednika grdio sliku Voljenog, ili možda još nešto gore Njegovoj slici činio. Možda bi se samo zato obradovao takvom poklonu.

U stvari, strah me je naterao da odustanem od kalendara. Jeste da bih jeftino danas prošla, ali koliko bi me to sutra koštalo? Bolje ne rizikovati, jer stvarno sumnjam da su Voljeni i ostali živi likovi sa kalendara dali saglasnost da se nađu na uličnoj tezgi, znaju oni da to njih nije dostojno.

Moji prijatelji zaslužuju više od kalendara. Ima još vremena da se traže pravi darovi.