Vreme uživanja

8. 9. 2004. / 19.41

Voz

Voz 1

Moja ljubav prema vozovima verovatno ima genetsko poreklo, otac i dva strica dočekali su penziju u plavim uniformama. U njihovom rodnom mestu, Mokroj Gori, život je decenijama tekao ritmom pruge, ali kao i kod Pekićevih Njegovana, "što život daje to ga i uzima". Kada je "uski kolosek" ‘74. zatvoren, selo je gotovo izumrlo, no već su i potomci onih koji su otišli odneli u nozdrvama miris "ćirinih" drvenih sedišta, a u krvi nemire koje podižu tutanj točkova i pisak lokomotive.

Razvoju ljubavi kumovale su i neke olakšice. Kao član porodice železničara, imao sam "režijsku karticu" koja mi je omogućavala da se po domovini, nekada dosta velikoj, krećem sa ogromnim popustom. Teorijski, broj povlašćenih putovanja bio je ograničen na deset, ali nepisani kodeks železničarskog esnafa nalagao je da se pečat u "režijsku" ne stavlja gotovo nikad.

Reč "daleko" nije postojala u mom rečniku. Koncerti u Zagrebu, Ljubljani, vikendi po Istri i Dalmaciji, mostarska i ohridska proleća bili su tako blizu pre jugoslovenskog "velikog praska". U moju emotivno-geografsku ličnu kartu ostala je upisana mistična reka nestvarno lepe boje, viđena u sumrak negde kod Bihaća, zbog koje sam godinama pričao da će mi se ćerka, ako je budem imao, zvati Una (argumenti nisu uvaženi, ćerka mi se zove Anđela).

Onaj ko ne shvata duboku istočnjačku mudrost, da su u beskrajnoj reci vremena sati i dani besmisleni, bolje da usluge jugoslovenske železnice i ne pokušava da koristi. Duboki jaz između Zapadnog i Istočnog načina razmišljanja spoznao sam u Holandiji, blizu granice sa Nemačkom. Na stanici su mi saopštili da je voz za Amsterdam upravo otišao. Klonuo od višednevnog puta, razočarano sam upitao kada ima sledeći. "Za šest minuta, gospodine."

Jednog vrelog julskog dana, na pruzi između Požege i Čačka zakašljao se i zaustavio šinobus. Posle kraćeg čačkanja po kablovima, mašinovođa se obratio putnicima: "Nešto se pokvarilo, ali ako muškarci izađu i poguraju, sigurno će upaliti, inače ostadosmo ovde." Dok sam znojem zalivao šine, pred očima su mi treperile slike burlaka koji vuku brod uz Volgu, ali nisam imao snage da zapevam "Ej uhnjem…". Iza mene, neki sapatnik je dahtao i kleo: "Brate, da nas vide Japanci, sve bi nas postreljali, kod njih voz ide 300 na sat, a mi ga guramo da upali." Kada je motor zabrektao, začule su se ovacije. Kolona automobila stala je na putu u blizini pruge, a gomila dokonih turista pozdravila je istorijski poduhvat.

"Režijska" je za decu železničara, redovne studente, važila do 26. godine. Često mislim da je ta činjenica, uz urođeni animozitet prema mašinstvu, uticala da se moje studiranje protegne preko svake mere. Očajnički sam pokušavao da zaustavim vreme i još par godina falsifikovao pečate u "režijskoj", ali kada su uvedene nove kartice, konačno je došao bolni trenutak. Morao sam da kupim običnu kartu plaćajući punu cenu, stojeći u redu sa smrtnicima koji ne mogu razumeti nagonski otpor koji i danas osećam prema tom naizgled prirodnom činu.

Kao i svaki zaseban svet, i voz ima svoje mračno podzemlje. Naslušao sam se priča o prepadima po Mađarskoj i Bugarskoj, nagledao opakih, bezvratih lica po ruskim i kineskim prugama, ali grč straha osetim uvek kada se setim puta od Tadžikistana do Moskve. Treće noći u vozu, neko mi je dok sam spavao oštrim skalpelom isekao jaknu i pantalone, pokušavajući da dođe do vrećice sa parama koju sam držao ispod pojasa. Viknula je samo jedna bakica, verovatno heroj bitke za Staljingrad, i razbojnici su pobegli niz hodnik, preteći joj da će je preklati. Drugi putnici su gledali u pod, strah je bio jači od stida, ali kome sam mogao zameriti zbog toga? Sa komunizmom je u Rusiji umrla i sigurnost, samo šest godina pre toga proveo sam mirnu noć u Moskvi, sa beskućnicima, u vagonu za spavanje ostavljenom na sporednom koloseku. Za vagon se normalno kupovala karta (cena – dve rublje = 0,00001 dolar), a noćni red je gvozdenom rukom održavala samo jedna žena, "provodnjika", na tu dužnost sigurno prekomandovana sa mesta upravnice gulaga. Kada sam usred noći ustao, ledenim glasom me upitala: "Gde si pošao?" "U toalet." "Nema ga, pišaj na peron i vraćaj se u krevet!"

U predvečerje "našeg" rata, umirući sovjetski socijalizam delio je poslednje poklone. Zahvaljujući čudnim međudržavnim ugovorima, povratna vozna karta Segedin–Peking koštala je teško zamislivih 60 dolara. San se ostvario – živeti u vozu, i to na transsibirskoj pruzi, najdužoj na svetu!

Čini mi se da od uzbuđenja nisam ni spavao na putu od Moskve do Bajkala, kroz uralska "vrata naroda " i beskrajne sibirske tajge. Noćni okvir davalo je nebo na severu, raspomamljeno od polarne svetlosti, i u ponoć obojeno jarkim, psihodeličnim bojama. U Mongoliji, u pustinji Gobi, voz je protutnjao kroz peščanu oluju. Posle pet dana, u Peking je stigao tačno po redu vožnje, praćen olujnom kišom.

Kina je bila zemlja po mojoj meri, razdaljine između većih gradova mere se hiljadama kilometara, a vreme putovanja danima umesto satima. Ipak, moja ljubav prema vozu bila je na ozbiljnim iskušenjima. Da bih izbegao duga čekanja, za bolja mesta putovao sam najnižom klasom, zvanom, sa dobrim razlogom, "tvrdo sedište". Telo su iscrpljivale i dimenzije sedišta (glava prosečnog zapadnjaka štrči visoko iznad naslona, noge, iako skupljene, uvek nekome smetaju), a psihu neprekidno zurenje zida radoznalih očiju koje belog čoveka vide prvi put. No, muke su odavno zaboravljene, a planine na burmansko-kineskoj granici koje lebde u ljubičastoj izmaglici još su tu, urezane u sećanje.

Davno sam, čitajući Andrića, naleteo na misao o neurotičnom putniku koji u buci točkova voza nalazi neku melodiju. Uz svu ljubav i poštovanje koje osećam prema Andrićevom delu, ove redove sam doživeo kao ličnu uvredu. Ja neurotik?! Ljutnju je kasnije zamenilo žaljenje. Šteta, Ivo nije voleo vozove, niko nije savršen, pomislio sam mnogo puta tonući u san, dok se tutanj točkova pretvarao u najlepšu nenapisanu simfoniju.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu