Vreme uživanja
Vojničko dete 2

foto: jonathan p. idle

Vojničko dete

Dele nas na dve grupe. Prvu čine rokeri, anarhisti, revolucionari i razne druge "kontroverzne" kategorije. U drugoj su oni mirni, tihi, povučeni, tunjavi jednom rečju, o kojima ne vredi ni pričati.

U svakom slučaju, kad god se neko od nas izdvoji po nečemu u bilo kojoj socijalnoj/umetničkoj/(anti)sistemskoj kategoriji, komentar je najčešće: "Ma, pusti. Vojničko dete."

Ne znam zašto je podatak da si dete uniformisanog lica poruka ostalima da se ne čude što si na svoju ruku. Nikada nisam čula za nekoga ko iskoči iz šablona da kažu "inžinjersko/doktorsko/dete ekonomiste".

Biti vojničko dete je breme, ali i privilegija.

Mi mnogo putujemo. Menjamo komšiluk, drugare, akcenat, škole. Sa takvim tempom nije ni čudo što važimo za neprilagođene. Putovanja, s druge strane, razvijaju maštu. Otud je logično da se granamo u dva pravca – na kreativce i primitivce.

Od nas se očekuje preciznost, naročito u davanju prostornih i vremenskih odrednica kretanja. Vremenom to počnemo da smatramo prirodnim pa isto očekujemo od okoline i nervira nas kad se to ne poštuje.

Ne prihvatamo "ne" kao odgovor. Ostvarimo šta smo naumili ofanzivnim ili defanzivnim putem.

Ne mrljavimo. Uvek pojedemo sve iz tanjira. Od očeva obično nasleđujemo odbojnost prema palenti, pirinču (rizi-bizi) i makaronama. Preferiramo meso.

Himnu znamo u svako doba dana i noći. Protivno svim ubeđenjima "upućenih" u naš slučaj, ne znamo napamet sve rodove u vojsci.

Naši kreveti su uvek namešteni, a ormari sređeni po PS-u.

Disciplina nam je fiksacija. Ili smo bolesno pedantni, ili se opiremo svakoj vrsti autoriteta.

Ne prezamo od čitanja tuđih dnevnika. Vodimo se maksimom: "U ljubavi i ratu je sve dozvoljeno."

Još kao malima nam se usađuje ljubav prema sportu i muzici. Ili nešto treniramo, ili muziciramo. Deca viših činova neretko pokriju oba polja.

Ne plačemo kad nam daju injekcije, ali padamo u nesvest kada vidimo krv. Verujemo u Vojnomedicinsku akademiju i nema većeg životnog poraza nego kad napunimo 25 i shvatimo da smo kao svi ostali.

Ne znam kako je biti vojničko dete danas. Ne znam ni kako je to izgledalo u protekle dve decenije, ali osamdesetih to je bila prava poezija, naročito ako se živi u malom mestu. Uvek sam umesto u vrtić mogla da odem u kasarnu, a tamo – sve po volji. Dok su moje ispisnice pod budnim okom vaspitačice fenirale lutke, ja sam maltretirala momke na odsluženju vojnog roka da me penju na tenk, pa da me skidaju sa tenka, pa da me malo provozaju terenskim vozilom… Koliko god da sam ih nervirala, pretpostavljam da im je manja muka bila da čuvaju "majorovu malu", nego da čiste klozet.

Rano sam naučila da je uniforma svetinja. Patila sam što tata ne sme uvek da me nosi na ramenima, jer sam volela da mi njegova šapka bude bubanj po kome mu diktiram tempo kretanja, ali to bi značilo sprdnju sa njegovim radnim odelom, pa sam bubnjanje nadoknadjivala kad je u civilu. Pretpostavljam da spadam u dva promila ukupne svetske populacije kojoj uniforma miriše. Obožavala sam da se sakrijem u ormar sa tatinim odelima između jedne radne i paradne uniforme i da uživam u tom oštrom mirisu pomešanim sa Pino silvestreom koji štipka za nos.

Decembar je za vojničko dete poseban mesec. Prvo ide 22. decembar – praznik iz dva razloga. Pre podne ja bih, sva nacifrana i sa mašnicama, recitovala na priredbi u garnizonu, uveče bi mama i tata išli na proslavu, a to je značilo slatkiše i TV do kasno. Onda na red dolazi Nova godina i paketići u školi, a samo moj tata u uniformi. Neka deca su se slikala i sa njim i sa Deda Mrazom. Ok, lažem.

Uniforma je u doba mog predškolskog uzrasta bila i jedini razlog koji me odvraćao od ideje da postanem oficirka. Iz moje perspektive to je delovalo kao idealno zanimanje, ali nisam baš bila oduševljenja idejom da ću, umesto pantalona, morati da nosim grubu maslinastozelenu suknju do pola listova i da će mi šapka kvariti frizuru (odmah sam pucala visoko, nikada nisam zamišljala sebe kao nekog ko ima niži čin od kapetana).

Kao i većina vojničke dece, naučila sam rano i da skijam i da plivam. To su bila ona vremena kada smo birkali i gde ćemo na zimovanje i koja nam je letnja destinacija.

Ja baš i nisam tipičan predstavnik naše grupacije, nikada se nisam selila, nikada od oca nisam dobila batine i nikada nisam išla u dečja odmarališta. Nisam bila ni u izviđačima. Iz muzičke škole sam pobegla trećeg dana, jer je moje vojno lice imalo ambiciju da sviram harmoniku, a meni to nije bilo dovoljno ženstveno.

Takođe, nisam zablistala ni u jednom sportu. Iz fizičkog su mi uvek poklanjali peticu, a i danas mi se zarumene obrazi kad se setim blamiranja u sali za fizičko kada mi moje vojno lice pokaznom vežbom objašnjava tehniku penjanja uz šipku. Nikada se nisam popela i nisam imala dečka do srednje škole, jer su glavni "frajeri" prisustvovali tom činu.

Palentu i pirinač ne jedem ni danas, ali su mi se makarone usladile. Iz kuće ne izlazim ako ne namestim krevet, a moj ormar je "pod konac". E da, bila sam "vukovac" i u srednjoj i u osnovnoj.

Prošle godine srušili su Dom JNA u kome sam kao trogodišnjakinja "pevala" sa Bebom Selimović. Na tom mestu je sada hipermarket. Sad retko idem na tu stranu.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu