Vitez

Tata, jesi li ti stvarno vitez?

Jesam.

A kad si postao vitez?

Tri godine pre nego što si se ti rodio.

A… Gde ti je oklop?

Pa… Na peglanju, kod limara.

Sinčić se zacenjuje od smeha, do suza. I tata se smeje, od radosti što se sinčić tako slatko smeje, zarazni smeh prelazi i na mamu koja dolazi iz druge prostorije da se zajedno smeju. U poslednje vreme nema često povoda za radostan smeh: tatin eksperiment sa pravljenjem boze (jer u prodavnicama odavno već nema ničega, pa ni voćnih sokova) završio se prethodne noći katastrofalno – eksplozijom nekoliko staklenih boca s tim divnim fermentisanim pićem u koje je tata greškom stavio šećer pa je fermentacija bila ubrzana i vrlo burna. Staklo po celoj kuhinji, boza po zidovima i – užas! – po tek okrečenom plafonu, komšije se uzmuvale, sinčić se trgao iz sna i rasplakao… Boza se razlila i po još toploj čokoladi koju je mama napravila od posnog kakaoa, mleka u prahu i margarina iz holandske humanitarne pomoći; još se nije ni stegla a moraće da se baci. Povrh svega, od rumunskog benzina kupljenog u skuvanim (da bi se smanjile) plastičnim flašama zaribao je motor u Četvorki, Renou 4, poslednjem ostatku kakve-takve normalnosti predratnog života. Majstor kaže da je preprodavac u bezbojni švercovani rumunski benzin sipao gusti sirup od kivija (koji se jedino još mogao i naći u radnjama – niko nije hteo da kupi piće tako sumnjivog imena i groznog izgleda) da bi benzinu dao bosansku boju – zelenkasti benzin iz BiH je bio na visokoj ceni… Pa preterao sa sirupom, a kad se šećer iz sirupa upali izaziva vrlo visoke temperature koje doslovce zašvajsuju karike za klipove. I poslednje demice (tako smo tepali nemačkim markama koje su na kursnim listama označavane sa DM) iz gvozdene rezerve, odneo je majstor čiji se kum spremao da ode u Grčku po delove za razne automobile pa i za našu Četvorku. Pa kad je već tako, a pojavio se povod za radostan smeh – hajde da se smejemo, što duže i što glasnije!

Kad se posle dve-tri godine na televiziji pojavio neki tip u pravom viteškom oklopu, s ogromnim mačem koji je morao da nosi s obe ruke, pa se raspričao kako je on potomak slavnih srpskih vitezova iz Kosovske bitke, kako se sprema da ode na Kosovo i osveti i ondašnje i sadašnje Srbe, sinčić, koji je već bio pošao u školu, uozbiljio se i upitno pogledao tatu.

Ne, sine, ne brini, nisam ja od tih vitezova, ne idem ja nikuda.

Pa od kojih si ti vitezova?

Ja sam vitez Legije časti.

Tata se priseća kako je noć uoči posete predsednika Francuske, potkraj 1983, imao tezgu, prevodio na francuski neku medicinsku dokumentaciju i da je našao da se srpska reč „bajpas“ na francuskom piše isto kao i na engleskom, ali se malo drugačije izgovara: „bipas“, ali i da Akademija umesto tog anglicizma preporučuje čisto francusku reč: pontage, „pontaž“, gle, po istoj šemi kao na srpskom „premošćavanje“…

Sutradan uveče tata prevodi na svečanoj večeri u čast predsednika Francuske: tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ, glavna ličnost u brojnim vicevima, razvezao zdravicu pa ne staje, ali tata je tada bio mlad, drčan, memorija ga služila kao budalu ona stvar, pa kad je posle više od pola sata zdravice to sve lepo preveo na francuski, predsednik Francuske i njegov ađutant spontano zapljeskaše prevodiocu… Posle, uz desert, pita Francuz predsednika Miku za zdravlje nekog druga koji se već duže ne pojavljuje u javnosti. Predsednik Mika kaže da je drug bolestan i da su mu uradili (i pokazuje prstima) dva bajpasa. Miteran (predsednik Francuske) klima glavom, ukapirao je suštinu, ali tata prevodilac, po službenoj dužnosti, prevodi i odnekud mu se javlja sinoćno otkriće, pa i nesvesno kaže da su drugu tom i tom uradili deux pontages. Tu zine cela francuska strana stola: vidi ti ovog malog, on zna šta naša Akademija preporučuje… „Bravo, mladiću!“, aplauz, osmesi, a predsednik Mika zabrinuto pita šta je posredi. Tata mu u dve reči objasni, ali se Mika kiselo osmehuje, nije siguran da tata nije izvalio neku glupu šalu na račun bolesnog druga, ali već će to drugovi iz bezbednosti da provere jer se sve snima…

Posle nekoliko dana, dok je tata na službenom putu u Briselu, javlja mu šefica da su on i koleginica s kojom je pokrivao posetu francuskog predsednika dobili po odlikovanje. „Kakvo, bre, odlikovanje?“, viče tata u fiksnu slušalicu jer mobilnih još nije bilo. „Mi gledali u Larusu, izgleda da je Legija časti.“

Tata zapenio objašnjavajući sinčiću da je francuska reč za viteza chevalier, narodski oblik od učenog cavalier, konjanik, elitni vojnik i najniži stepen srednjovekovnog plemstva. Da su od oba osnovna značenja Srbi preuzeli samo kavaljer (onaj što pridržava dami kaput i plaća u kafani), i švaler (onaj što od ljubomornih muževa dobija batine, kao da je on kriv…), da su vitezovi u Srednjem veku na turnirima jedni drugima rascopavali glave topuzinama i probadali se kopljima samo da bi im se dama za čiju su se naklonost borili osmehnula, bez obaveza…

Sinčić je dobro i pametno dete, sluša pažljivo, ali mu se vidi po izrazu lica da bi ipak više voleo da tata ima pravi mač i pravi oklop, pa makar ga peglao kod limara.