Vreme uživanja
Utapanje griže savesti 2

Foto: wikipedia.org

Utapanje griže savesti

Piše: Ivan Ivanji

Osamnaestog novembra tačno u ponoć, kao svakog trećeg petka u godini, počinje prodaja francuskog vina božole. Bolji restorani i vinarije oglasiće da je "stigao novi božole". Ove godine je najavljen u 110 država, među njima je i Srbija. Boca božolea će se kod nas prodavati već od 799,99 dinara.

Ako ćemo pravo, božole i nije naročito dobro vino, u najboljem slučaju osrednje. Nekada su ga pili kočijaši u francuskoj provinciji, jer je svake pozne jeseni bilo prvo sezonsko vino, a bilo je i jeftino. Tako je kod nas u Banatu rakija dudovača nekada bila sirotinjska uteha, ali recite mi gde danas mogu da nađem dudovaču, neću pitati za cenu.

Vino božole se proizvodi od loze game na 6250 hektara u provinciji Božole severno od Liona. Francuski zakoni o vinu su veoma strogi. Vinogradari iz tog kraja su 1951. dobili dozvolu da od 18. novembra iznesu vina pred žedne kupce. U Vučićevoj Srbiji se to čini već od 15. novembra. I u tom pogledu mora se biti napredniji od ostatka sveta, nećemo se valjda držati tamo neke francuske tradicije.

Austrijanci su se setili nečeg sličnog. Car Josip II – onaj isti koji je sponzorisao i uzdigao Mocarta – 1784. godine izvoleo je svojim dekretom da dozvoli vinogradarima da u svojim gostionicama služe isključivo sopstvena nova vina i širu i za tu delatnost ih oslobodio poreza. Mlada vina su nazvali "ovogodišnjim" – na nemačkom hojriger (heuriger). S vremenom se takva striktna odrednica izvitoperila, danas se tako zovu specijalizovani restorani u kojima se sedi na neudobnim klupama, piju svakojaka, ne samo sopstvena vina, gost može da ode do bifea, natovari na tanjir preskupe salatice, bajate šniclice ili kobasice, uglavnom sve što za desetinu cene može da kupi u samoposluzi preko puta.

Francuzi su, kao što je poznato, svojim kraljevima revolucijom 1789. – pet godina pošto je austrijski car dozvolio prodaju mladog vina – odsekli glave, pa je jedan običan vinogradar morao da se doseti trika kako da zaradi novac mimo dvora. Zvao se Žozef Dibef. On je uz veliku reklamu trećeg petka u novembru tačno u ponoć pustio u prodaju božole kao primeur (prvo) ili nouveaux (novo) vino. Pred krčmama koje su prihvatile njegovu ideju stvorili su se redovi, kakvi se danas stvaraju pred prodavnicama kada se, na primer, u prodaju pusti najnoviji model nekog pametnog telefona. Dibef je uspeo – stvorio je kod ljudi veštačku potrebu da nešto moraju da imaju čim se pojavi, čemu danas teži čitava marketinška industrija. I ja ću biti srećan ako i ove, kao i svih ranijih godina, dobijem nekoliko boca božolea. Šta ti je navika.

Božole je tamnocrveno, lako vino koje se pije hladno. Ako ne dođem do novog božolea, mogu da se utešim "božoleom vilaž" – "seoskim božoleom", koji se u prodaju pušta nešto kasnije.

Neću da pominjem određene sorte vina ako me neka vinarija ne podmiti sa stotinak boca, ali ću reći da sam u romanu o caru Dioklecijanu ispričao kako je car Prob, rođen u Sirmijumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici, prvi doneo lozu u naše krajeve, posadio vinograde, pokušao da natera svoje legionare da ih obrađuju, pa su ga zbog toga ubili. Na istom terenu – vinolozi bi rekli teroaru da bi se pravili važni – od sredine 18. veka opet se nude vina i to odlična.

Ja volim banatska vina, vina iz Bačke, naročito ona oko Palića. Tamo sad prave vino Kadarku. Kažu da je to tipično mađarsko vino. Nije. Nekada se zvala Skadarka. Pogodili ste, autohtono potiče iz okoline Skadra. Tamo su zapustili vinogradarstvo, pa su Mađari preuzeli ovu lozu brišući samo slovo S, a mi smo preuzeli od njih. Nezgodno je samo što su srpska vina dosta skuplja od dobrih, a slavnih, francuskih, španskih i italijanskih vina koja nalazimo u boljim samoposlugama.

Kad je već reč o nestalim skadarskim vinima, veoma mi nedostaju metohijska vina. U neka lepša vremena jednom sam Francuzima podmetnuo kosovski burgundac ne rekavši o kom je vinu reč. Nepogrešivo su rekli da je burgundac, razume se francuski. Metohijska vina, koja, makar je to logična pretpostavka, Srbi i danas prave u tom kraju, mogla bi, dakle, da se takmiče sa vrhunskim francuskim vinima, ali ih u užoj Srbiji nema u ponudi. Da li kosovski Srbi ne smeju da ih prodaju kupcima u ostatku Srbije jer su prinuđeni da na etiketama napišu da su proizvedena u "republici Kosovo"? Pa, ako je to tako, zar nije moguće da se postigne dogovor da se kod nas ta rečenica prelepi nekom hartijicom, kao što se to čini na registarskim tablama automobila?

Neko će čitajući ovaj tekst s pravom pomisliti – "Zar taj starkelja nema drugih briga nego da piše o vinima?" Za cenu boce pristojnog vina mnoge porodice mogu i nekoliko dana da prehrane porodicu. Naravno da sam svestan toga. Ali potisnem grižu savesti uz izgovor da sam bio u Aušvicu i da sam zaslužio još pokoju čašu dobrog vina ili bogovske šljivovice, kojom me snabdeva Momir Turudić. Jer, čulo mirisa i ukusa još funkcioniše, ostala čula su mi zakržljala. Lehajim, kažu Jevreji. Prost. Skol. Čirs. Živeli vi meni!

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu