Ulcinj

Na put se kretalo uveče, i da se dobije dan više na moru i da se puni autobusi dece uspavaju, pa da tako putovanje prođe u miru. Nedeljama pre toga su nas pripremali, a da i sami naši roditelji, posebno prvi put, pojma nisu imali šta je sve potrebno. Jer, na moru nikada nismo bili, a ni sami putovali. Čini mi se da im je u školi malo objašnjeno, plastične sandale, peškir, kupaće gaće, majice i šorcevi. Po jedan sapun i četkica za zube, čaša na rasklapanje. Moja majka je na svakom komadu odeće izvezla slovo, da ne pomešam sa tuđim. Za jelo, suvi kolači iz prese što dugo traju, par sokova na slamčicu i to je bilo to – prvo putovanje pet-šest autobusa iz čačanskih osnovnih škola ka gradskom odmaralištu “Ovčar” u Ulcinju. Mi, treći osnovne, bili smo najmlađi.

Na to prvo letovanje od dve nedelje roditelji su nas predavali sa punim poverenjem mladim nastavnicima koje uopšte nisu poznavali. Pred autobusom smo uglavnom svi pomalo jecali, u autobusu dok smo mahali još i više. Neki od nas nosili su i mali jastuk, da se imaju na šta nasloniti u snu. Tu, na sedištu, prvi put sam se posvađala sa najboljom drugaricom čim smo ušle – koja će da sedi do prozora. Svađalo se i prepiralo u pola glasa, da nastavnici ne čuju, bitka se vodila sitnim štipkanjem, ona je pobedila, a dogovor da se oko pola noći promenimo nije uspeo. Tako smo letovanje započele smrtno ljute, a ja grleći majčin jastučak i gorko plačući.

I onda nas sa prvim jutrom sačeka pogled na pučinu, a oko 7 eto nas u kampu. A kamp – desetak velikih vojničkih šatora, mala prizemna zgrada za kuhinju i sunce koje već žeže u potiljak. Šatori imaju po deset kreveta sa jedne i sa druge strane, kao male vojnike podele nas u vrstu, levo devojčice, desno dečaci, i nastavnik pakuje, sitniji moraju po dvoje u krevet. Naravno da smo Sneža i ja morale zajedno, i naravno da je u ostatku letovanja to bio još jedan dugački, prijateljski rat. Jer, kreveti su imali lošu žicu i još gori dušek, i kako god legneš, upadneš u rupu u sredini. Pa smo se svađale prvo leđa u leđa, pa položajima noge-glava, često jedna drugu gurale i mlatile jastucima, jer je jedino jastuka bilo dva komada, ostalo po jedno.

No, svađe su trajale samo noću, čim su nas prvi put preko peščanih dina poveli ka Velikoj plaži i kad nam je ono more puklo pred očima, ništa mi više nije bilo važno. U mom slučaju, to je bila ljubav na prvi pogled prema velikoj vodi. Radost je bila uprkos tome što je ulazak u vodu i izlazak iz nje bio na zvuk pištaljke, i što nigde nema hlada, a bogami ni vode kad ožedniš, i što su nam prvih dana leđa i ramena bili crveni i mirisali na maslinovo ulje kojim su nas vaspitači polivali, a mi se onda valjali u sitnom pesku i izgledali kao prasci.

Sve ostalo u kampu sam i tada, i svih pet sledećih godina, do kraja osnovne, uglavnom mrzela: rano ustajanje uz muziku sa razglasa (a smem se zakleti da se nije menjala pet godina, neka Čobijeva pesma), himna pre doručka, himna u povečerje, obavezno popodnevno spavanje najviše, priredbe koje smo morali da spremamo i gde je, kako sam odrastala, na mene padao zadatak pisanja nekakvih veselih skečeva i recitovanje. Igranku posle večere, teški jadi puberteta.

Htela sam samo da budem u tom pretoplom moru i pesku i pravim kule i gradove. Te prve godine majka mi je spakovala nekoliko koverti sa markicama, i ja sam pisala dugačka pisma kako nam je lepo i toplo i kako je hrana super, molila da i oni meni pišu svaki dan, pa da me uveče kad pošta stigne prozovu i da onda u ćošku malo otplačem nad majčinim ili očevim rukopisom.

Nisam pisala da nam ponekad ujutru, kad se probudimo, po licu i glavi sede neke sitne žabice, ali se naviknemo pa cičimo samo prvi put, da nema tople vode pa nas mrzi da se umivamo hladnom i tako 15 dana, slane kože, da se dešava da zaboravimo da presvučemo i šortseve i majice, nego tako dve nedelje landramo u istom. A utvrdi se sve kada se vratimo kući, pa dani prođu dok se pesak opere iz glave i ušiju.

No, vraćali smo se zdravi, crni kao da smo potomci roga Afrike, ko je mrljavio sa jelom do odlaska po povratku je, kao moj brat, otimao kašiku, naučili smo da plivamo sami, bez pomoći. Niko se nikada nije razboleo, sem slučajnog ubadanja na trn. Grad Ulicinj videla sam samo nekoliko puta, kada bi se desio oblačan dan pa nas odvedu na sladoled i kupovinu drvenih suvenira. Pogled na život van kampa i Malu ulcinjsku plažu sa suncobranima bio je nešto kao pogled u zabranjeni, sanjani svet drugačijeg letovanja.

Kakvog, videla sam virtuelno kada sam posle 50 godina zavirila u “Ovčar” koji i dalje lepo radi – palme, travnati park, niske zgradice, igralište, šareno i veselo i – u drugoj državi. Neka su nova vremena, druga deca i sasvim drugačija pravila.

I posle mnogih plaža i gradova, kada sanjam more, ja i dalje ponekad kao najlepšu sanjam ipak tu ulcinjsku Veliku plažu, kojoj se nikada više nisam vratila. Kažu da i ona nije odavno nekadašnja divljina i možda je došlo vreme da proverim. Paradoksalno, sada bih baš divljinu htela.