Vreme uživanja
U ritmu kamenja 2

Foto: Stanislav Milojković

U ritmu kamenja

Volim muziku maltene od kada znam za sebe. Počeci te ljubavi sežu u rano detinjstvo, vezani su za kasetu Rokenrol za decu Vlade i Gileta i pesmu Jednog zelenog dana, koju volim i danas. Međutim, to su bili tek bezazleni počeci izgradnje mog muzičkog ukusa koji će, logično, s godinama pretrpeti tektonske promene. Ozbiljniji koraci u tom pravcu su nastupili sa Bitlsima, kada sam imao desetak godina. Usledilo je upoznavanje sa još vedeta muzičke scene na kanalu VH1, od kojih se jedno ime izdvojilo. Kada sam imao 14 godina, dobio sam narezan komplet albuma Rolingstonsa, pošto sam prethodno izrazio želju da se upoznam sa njihovim zvukom. Rezultat? Takav da sam za manje od mesec dana postao njihov obožavalac.

Kolekcija iz šezdesetih me je za svega dva-tri dana oborila s nogu. Od prvog albuma, nazvanog sasvim prozaično po imenu grupe i na kojem je samo jedna pesma original, a ostatak su obrade bluz numera, preko još dva albuma na kojima je uočen mali pomak u pisanju pesama, pa do prvog pravog hita, koji me je svojom snagom oduševio (I Can’t Get No) Satisfaction, bilo mi je jasno da imam posla sa grupom koja po svemu odskače od onoga što sam do tada slušao. Taman sam zakoračio u pubertet, i ne znam šta mi se više sviđalo: vokal i harizma Mika Džegera, gitarski rifovi Kita Ričardsa, nonšalantnost Bila Vajmana, svestranost Brajana Džonsa ili pouzdani ritam Čarlija Votsa. A tek pesme! Elegična Paint it Black, magična Lady Jane u kojoj se čuje dulcimer, zloslutna Sympathy for the Devil, ironična Fingerprint File, moderna Anybody Seen My Baby gde nas pevač pita gde se denula njegova draga… S vremenom sam počeo da uviđam da su njihovi albumi prave zbirke pesama: Aftermath kao prvi skroz originalni album benda kojim su konačno pokazali sav talenat, Beggars Banquet kao svedočanstvo dekadencije u koju je grupa upala otkrivši sve prednosti hedonizma, Sticky Fingers (moj omiljeni) kao stav grupe spremne da zakorači u novu fazu rada, Steel Wheels kojim su se vratili nakon kriza 80-ih, Bigger Bang kao korak u novi vek… Dovoljno gradiva za beogradski koncert.

Posle nekoliko najavljenih i neostvarenih dolazaka, početkom 2007. objavljeno je da će u okviru evropske turneje Stonsi nastupiti i u Beogradu. Čim sam čuo vest, video sam sebe tamo. Listao sam po internetu istorijat turneja, gledao snimke koncerata iz svih mogućih gradova na Jutjubu (barem ono što sam uspeo da nađem), preslušavao stare i otkrivao nove pesme.

Došao je i taj dan: 14. jul 2007. bio je vreo, ali to nije bilo važno, bio sam spreman kao zapeta puška. Dok sam sa rekom ljudi išao na Ušće, imao sam utisak da odlazimo na hodočašće. Tačno u 21.30 počela je čarolija: čim je Ričards zasvirao čuveni rif za Start Me Up, skočio sam više nego Dragutin Topić. Malo šta može da se uporedi sa euforijom koja mi je tog trenutka prostrujala niz kičmu. Moj omiljeni bend je konačno tu, i prži kao u najboljim danima. Ređaju se pesme, od hitova do onih novijih, Ričards je nasmejan kao mačka na kauču, prateći vokali razbijaju, ali niko kao ser Džeger. Njegov glas, pokreti, harizma pokazali su se u punom sjaju. Počeo je sa “Zdravo, Beograd!”, nastavio sa “Ja uživam, a vi?” (ko ne bi?).

Publika? U prvi mah sam mislio da sam najmlađi, ali demantovale su me grupe ljudi sa decom – shvatio sam da je najveća nagrada za jednu grupu da dobija nove generacije slušalaca. Žurka se seli na pokretnu scenu, momci se približavaju središtu dela gde je publika, daleko sam, ali nema veze, dovoljno da čujem svaku notu savršeno. Za kraj magične noći na bis ide Brown Sugar, kao desert. Odlazim kući pun utisaka i sa dve majice, koje i danas nosim.

Leta gospodnjeg 2021. Čarli Vots se preselio u drugu dimenziju. Bio je džentlmen za bubnjevima i snaga benda. Kao što je za automobil važan dobar motor, tako je za iole pristojnu grupu važan bubnjar. Pitajte članove Led Cepelina, Pink Flojda ili Metalike, daće vam u dlaku isti odgovor. Nije slučajno što je bubnjar poslednjih pomenutih, živopisni Danac Lars Ulrih, na vest o Čarlijevoj smrti između ostalog objavio: “Charlie… Thank you for paving the way” (“Čarli… Hvala ti što si utabao put”). To je sasvim tačno, budući da je Vots jedan od bubnjara koji su i u svojoj generaciji, a još više kod mlađih poklonika, postavljali standarde na sceni. Na američkoj turneji s jeseni 2021. Stiv Džordan, koga je Kit Ričards otkrio još 80-ih, pokazao se kao prava zamena. Ipak, dok pišem ove redove, imam utisak da je Čarlijev odlazak definitivno spustio zavesu na jednu fazu rokenrola.

Ipak, ni neizbežni rastanci ni povremene zađevice Džegera i Ričardsa ne mogu da zasene ono što sam jedne julske noći 2007. osetio čitavim telom, posle čega sam shvatio da su neki događaji veći od života. Stonsi na Ušću su za mene bili upravo to, sećanje koje ću sa sobom zauvek nositi kao jednu od najvećih dragocenosti. ¶

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu