Vreme uživanja
Tip sa Cetinja 1

Tip sa Cetinja

Cetinjani su dali konobarima nov nadimak. Zovu ih "kanaderi" po specijalnim avionima za gašenje požara koji su nekad postojali u državama nastalim raspadom Jugoslavije. Naravno, "kanaderi" su prodati, pa je danas jedna od najčešćih opcija za gašenje požara čekanje da se isti sami od sebe ugase. Usled totalne krize i nemaštine Cetinjani se hrane humorom, a najveći posao im je da sjede po kafanama. Većina njih u kafani provodi puno radno vrijeme od osam sati, a da u džepu imaju novca samo za jednu kafu, pa kad god konobar prođe, gosti naručuju po vodu. Zato konobare koji na tacni prečesto nose samo čaše sa česmovačom zovu "kanaderi".

Dio ulice u kojoj su na jednoj strani raspoređeni bankomati raznih banaka zovu "Zid plača", a na ulazu u grad nalazi se tabla na kojoj piše Cetinje, ali je neko perfektnim rukopisom ispod dopisao savršen titl: "NE RADI". Kažu da je i Čak Noris u Cetinju našao posao. U gradu pod Lovćenom ljudi zaista žive od humora, odnosno preživljavaju.

Centless je novi izraz za besparicu od kada je uveden euro. To što nemaju prebijene pare ne smeta im da izgledaju kao gospoda i da se u skladu sa tim ponašaju. Možda je tome uzrok što je kralj Nikola omogućio da se u malom Cetinju nađu brojne ambasade, pa su Cetinjani imitirali strance i njihove porodice, pa eto, zadržali su gospoštinu uprkos godinama i nemaštini.

Znam tipa sa Cetinja koji je strastven pušač, ali puši samo kad ima cigareta, a kad nema, onda ne puši. Često nema. Rođen je 1971. godine na Cetinje kao i koznakoliko njegovih predaka. Studirao je u Sarajevu, a kad je počeo rat i opsada grada, on je ostao tamo. Imao je mnogo prilika da napusti grad, njegovi su rođaci tad našli vezu da ga izvuku, ali on je ostao, borio se, bio čak i u rovovima. Nisu ga interesovale ideologije, ne interesuju ga ni danas. On kaže da je branio Sarajevo jer mu se svidio grad i uživao je tamo tokom studija. Nije mu bilo bitno da li su na drugoj strani Srbi ili Mongoli, on baš tako kaže. Kaže i da je branio ulice, uvijek to potencira. "Kad krene frka, tu si đe si. Nije bitno ko te napada, bitno je da se braniš, sve ostalo je politika." Mnogima je njegov slučaj bio neobjašnjiv, ali se ni on nikad nije trudio da opravda svoje odluke. Gnušao se "heroja" koji zamjeraju svima koji su napustili Sarajevo tokom rata. Za njega je to bilo pitanje izbora, pojedinačna odluka i slobodna volja, ništa više.

Kad se rat završio, on se vratio na Cetinje. Fakultet nikad nije završio. Radio je dok je bilo posla, dakle, vrlo kratko. U Sarajevu, on je i dalje urbana legenda i mnogi se Crnogorci znajući za njegov slučaj pozivaju na njega kad su u Sarajevu, a vrata im se otvaraju. Osim što ga pominju u sarajevskim kafanama, bilo je i pisaca koji prepričavaju njegov slučaj, ali njemu je i to mrsko.

Njegovi saborci, koje on isključivo zove drugovima, kad god im on u posjetu dođe, obezbijede mu najbolji hotel, kurve i kokain, ali to ne rade iz puke zahvalnosti, već zato jer je on dobar lik.

On ne želi hvalospjeve, niti hoće milostinju. Prezire sve to. Živi na Cetinje i nema posla, preživljava gospodski. Pije kafu i kao i svi, nakon kafe naručuje samo čaše vode, iznova i iznova. Lokalni dripci su maltretirali njegovog brata, naplatio im je bahatost i nasložio ih je držalom, drvenom ručkom sjekire. Bio je u pritvoru, a kad je pušten, kao odgovor na pitanje kako je bilo u zatvoru rekao je: "Isto ka’ u Sarajevo za vrijeme rata, kad imaš cigara pušiš, kad nema, onda nema."

Danas živi u gradu pod opsadom nemaštine. Mogao je dobro da naplati svoju priču, ali ipak nije, zato niko nije zaslužio da pominje njegovo ime. Nije napustio Cetinje. On to ne želi.

Kad su stvari jednostavne, ne treba im tražiti uzroke.

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu