Stanovi

Kroz ogroman prozor jednog pariskog stana iz 18. veka u Bulevaru Deleser, video sam Ajfelovu kulu u svoj njenoj veličini: uokvirena prozorskim ramom izgledala je kao kičasto platno za turiste. Stajao sam ispred stakla i opčinjeno zurio u tu čudovišnu konstrukciju osvetljenu iznutra – delovalo je kao da se može dotaći rukom iako se između nje i mene isprečila Sena – dok je moj domaćin bio potpuno ravnodušan. U drugom pariskom stanu, nekadašnjoj radionici za obradu metala u Ulici Lankri – te se s ulice odmah ulazilo u ogromnu prostoriju koja je bila (sve u jednom) slikarski atelje, biblioteka s nekoliko hiljada knjiga naslaganih uz zidove (polica nije bilo), dnevna, spavaća i radna soba – jeo sam vruće kestenje, tvrde tanke kobasice, buđave sireve i pio vino s divnim ljudima (dve slikarke, crtač stripova, vlasnica knjižare i pisac), žustro smo raspravljali o Uelbeku, ja sam tvrdio da je on folirant, pisac me je podržavao, ali su dame mislile drugačije. Oko pola dva, očiju nadraženih od ljutog dima goluaza, oni su se obrušili na kapitalizam, a ja ga, kao dete socijalizma, zdušno branio, potom smo razvijali teoriju po kojoj je fizička razdvojenost uslov mogućnosti uspešne veze, oko četiri ujutro ponestalo je kapitalističke hrane i pića pa je domaćin nestao na pola sata i vratio se s kapitalističkim kobasicama, vinom i sirevima, te smo nastavili do jutra kada sam se, pijan i srećan, oteturao do svog kapitalističkog hotela. U trećem pariskom stanu, u Ulici Šaron, spavao sam na podu s drvenim daskama dok su se moji domaćini, slikarka i pesnik, tiho svađali u susednoj sobi, a u ogromnom stanu u Ulici Gijnemer svakog bih jutra, čim otvorim oči, ugledao drveće Luksemburškog vrta. U stanu na obodu Vensanske šume smrdelo je na mačke, ali bilo me je baš briga jer bio sam s njom.

U stanu u Mirijevu pokušao sam da skuvam kafu, uključio, prirodno, pogrešnu ringlu na kojoj je stajao tiganj s mašću, mast se, logično, zapalila, a ja plamen, logično, polio vodom. Tiganj je, logično, eksplodirao, a kada se dim razišao, video sam da su nekada beli zidovi sada, logično, čađavi. U jednom stanu na obodu Grada, najdivnijem i najužasnijem koji sam ikada video, žive knjige, ploče i diskovi. I dvoje ljudi koje volim. Ponekad ih pronađem među knjigama, ponekad ne, kako kad. U Ulici Svetozara Markovića, za vreme užasne inflacije, pržio sam krompire s drugarima (umesto plate dobijali su džakove krompira), prevodio Fukoa, čitao Selina, pokušao da vodim ljubav s predivnom crnokosom devojkom, nije išlo, pa je ona onda plakala, a ja nisam znao šta da radim. Posle sam tu spremao poslednji ispit i napio se kao dupe. U stanu u Ulici Ruvarčevoj komarci su me masakrirali. U Višnjičkoj banji čuvao sam dva zeca. Srali su i pišali gde god stignu. U Dušanovoj ulici (u gradu koji nije Beograd) jedna nestvarna devojka obojila je zid u tamno zeleno i nazvala ga Džetro Tal. „Zašto?“, pitao sam je. „Zato što je rokerski“, brecnula se na mene. Potom me je upoznala sa svojim bendžaminom (to je neka biljka), adamom (takođe biljka) i pokojnim Markom Sendmenom (što je malo duža i neobična priča). Umeo sam biti srećan u tom divnom stanu nastanjenom dobrim duhovima. U Mileševskoj ulici jedna mi je devojka sela u krilo. U praškom stanu svakog sam jutra pio kafu na terasi s koje sam gledao gusto zelenilo susednog dvorišta. U Ulici Đure Đakovića njen se tata vratio s posla ranije, u trenutku vrlo nezgodnom, pa ga je ona zamajavala dok sam se ja, korakom Indijanca i s odećom u rukama, iskradao kroz kupatilo. U čudesnom stanu na Studentskom trgu, u kojem je dominiralo platno Radomira Reljića, igrali smo preferans dok se ne bismo obeznanili, kuvali špagete, mešali ih sa sirom, jajima, kečapom, ili već nečim što bismo našli u frižideru, posrkali ih na brzinu, popili po piće i kretali u novu partiju. U tom stanu upoznao sam Reljića lično. Izgledao je isto kao u „Majstoru i Margariti“ Saše Petrovića, najlepši Isus koga sam ikada video. U jednom stanu u Nišu postoji zidni sat s dva lica: jedno je okrenuto ka kuhinji, radi normalno i pokazuje vreme. Na drugom licu kazaljke su nepomične. Pomislio sam, ne znam zašto, da te nepomične kazaljke pokazuju vreme moje smrti. Jedino nisam bio siguran da li će se to tek dogoditi ili sam već umro. U Novom Sadu sam iz stana video krov katedrale. Iznenadio sam se što je šaren. U Bordou zidovi su bili tamnocrveni, kao vino. Sećam se da sam u tom stanu plakao čitave noći, ali ne i zbog čega. Kod Svetlane i Mide osećao sam se kao da sam u svom stanu koji nikada nisam imao. U Aleksinačkih rudara hteo sam da umrem od tuge. U Medakoviću sam, izlazeći iz stana, udario glavom o dovratak.

U mom zamišljenom stanu postoji velika zelena fotelja s masivnim drvenim osloncima za ruke, dovoljno širokim da se na njih stavi šolja kafe, naslažu knjige i sveske, postavi ćasa s bademom i kikirikijem. Seo bih u tu fotelju jednoga dana, zabarikadiran knjigama, i više se iz nje ne bih pomerio. Možda bih, u nekom trenutku, osetio sreću.